Književne novine
СУСР
-
ЕТИ
ај не
Ларпурлартизам и социјалистичке идеје (Оскара Бајлда
ОСКАР БАЈЛД
у који је у својој парадоксалној прироИ ди сјединио две непомирљиве супрот: ности, ларпурлартизам и социјалистичке идеје. Међутим, нема ничег парадокезлног у томе што је протагониста енглеског ларпурлартизма дошао до напредних друштвених схватања. Она су логичан закључак борбе за еманципацију од устаљених норми живота и уметности која је руководила Оскара Вајлда у животу ин књижевном стварању. Његов ларпурлартизам био је друштвеио прогресиван јер је претстављао израз не· гирања _викторијанске стварности, Али се Вајлд није задржао, као многи ларпурлартисти, само на негацији, за њега се поставило питање новог позитивног садржаја. У последњем лериоду Вајлдовог стварања осећа се озбиљан интерес за друштвене проблеме. Дела која је тад писао дозвољавају претпоставку да би Вајлд кренуо путем који је наго-
( Оскару Вајлду говори се као о писцу
вестио у песми „Баладаотамници у Ре. дингу“ (1898) и 'у расправи Душачовека у социјализму (1895). Али је Вајлд, који је рођен исте године кад и Бернард Шо,
" умро већ 1900-те, пола столећа пре свог зем“
љака,
Вајлд је развио мисли о уметности и схватања о друштву из основног осећања револта према стварности која га је окружавала, Мрзео је филнстре. Бројна средња класа, која је имала огромну економску и идејну власт била је главни предмет његовог презира. Грозио се великих индустриских предграђа са бескрајним низовима једноличних, удобних кућа, у којима су живели исто тако безбојни људи, униформисаних схватања, конзервативни, полуобразовани, самозадовољни. Вајлд је у њима осећао највећу опасност за слободни људски дух, који су милиони малограђана хтели присилити да се саобрази њиховим идеалима, Уметник се очајно отимао пркосећи тешком ваљку јавног мишљења који је газио све што се издвајало из масе, У младости је започео борбу лротив предрасуда и установљених схватања грађанске Енглеске, а та борба трајала је читавог његовог живота, који је протекао као на позорници у чијем центру је био он. Мржња коју је осећао према филистру била му је свесрдно узвраћена. Он је уживао да вређа лицемерје буржуја, да га изненађује, да му пркоси. Отуда његова на» ивна поза необичног одевања, сомот, свила, јарке боје и дугачка коса.
Оскар Вајлд био је велики апологета инди видуализма. Порицао је викторијанске моралне норме, тражио слободу од предрасуда. Човек је по Вајлду скучен одрицањем, треба му дати право на остварење своје личности кроз најпотпуније искуство, које неће мутити свест о наводном моралном преступу. Али као и сви епикурејпи од Епикурових дана, Вајлд, је развио учење о задовољењу чула и потреби личног искуства у супротном правцу од онога који је лоставио грчки филозоф. Епикуров ндеал била је врлина. Зачудо, његово име постало је симболом раскалашне саможивости. Тако је епикурејско схватање окс= фордског професора и писца Валтера Патера било прихваћено од многих студената као позив на рушење свих моралних норми. Ови млади људи, међу њима и Вајлд, нашли су
| Млади краљ
(ОДЛОМЦИ ИЗ БАЈКЕ)
ило је то уочи дана одређеног за кру“
анисање млади краљ седео је сем У
својој дивној одаји. Дворјани се бе-
ху опростили од њега поклоном дубо-
ким до земље, према обичају — тога времена, и повукли се беху у Велику дворску салу да хобију неколико последњих У“ путстава од професора етикеције, јер је међу њима било неколико таквих који су још задржали потпуно природно понашање, што је за хворјанина, не морам напомињати, велики недостатак ,
Дечко — јер он беше само дечко, пмао је свега шеснаест година — није жалио што су нзашла, И са дубоким уздахом олакшања завали се на меке јастуке софе, прекривене везом,
После извесног времена он се диже и, наслоњен на изрезбарени украс камина, гледаше по соби у којој је био сумрак, На зидоима су висили богати застори који су претстављали „победу Лепоте“. У једном углу стајама је велика скриња украшена агатом и тлавим лаписом, а на супрот прозору био је орманчић необичне израде са лакованим површинама и златним мозаиком, на коме су стајале купе од венецијанског стакла фине израде н један пехар од тамног жиличастог оникса. На свиленом прекривачу постеље били су извезени бледи цветови мака, као да су их испустиле уморне руке сна, а кадифено небо изнад постеље држали су стубови од слонове кости из чијих су се крајева дизале велике ките нојевог перја као бела пена према бледом сребру изрезбарене таванице. Насмејани кип нарциса од зелене бронзе држао је огледало над својом “главом. На стожу је стајала ниска лосуда од аметиста.
Све ретке и скупоцене ствари имале су заиста вежиког чара за њега и у жаркој жељи да их добави он је слао на пут многе трговне, неке да купе ћилибар од грубих рибара са обала северних мора, неке у Египат да траже онај необични зелени тиркиз који се може наћи само у краљевским гробницама, и за кога кажу да има чаробну моћ, неке у Персију за, свилене простирке ин обојену крнчарију, друге у Индију да купе прозрачне тканине и млечни месечев камен који мења боју, и гривне од нефрита, сандалово дрво = плави емаљ и шалове од фине вуне,
Али оно о чему је највише мислио био је плашт који ће носити на крунисању, одору изаткану од златне пређе и круну са рубинима, ин скиптар опточен низовима бисера. Унетину, о томе је мислио ове вечери, док је
лежао заваљен на свом раскошном дивану и посматрао како велики боров пањ догорева у камину.
Напољу се видела велика купола катедрале која се уздизала као мехур изнад кућа утонулих у сенку, и уморне стражаре како ходају горе-доле по тераси и измаглици поред реке, Далеко у неком воћњаку славуј је певао. Лаки мирис јасмина улазио је кроз отворен прозор. Он одгурну смеђе коврџе са чела, узе лауту и стаде лако прелазити прстима преко њених жица. Отежали капци спуштали су се на очи н необична клонулост га савлада. Никада раније није тако јасно осетно, ни са тако великом радошћу колико чари и тајне скривају у себи лепе ствари,
Кад је са куле откуцала поноћ, он дотаче звоно и слуге уђоше и свукоше га са великом церемонијом, посипајући му да умије руке ружином водом и бацајући цвеће на његово узглавље. Неколико тренутака пошто су и зашлиу, он заспа.
И док је спавао сањао је, и ово је био његов сан: Чинило му се да стоји на једном дугачком и ниском тавану, у сред зујања и лупе многих разбоја. Мутна светлост улазила је кроз прозор и осветљавала мршаве прилике ткача погнутих над радом. Бледа деца, болешљивог изгледа пропињала су се око великих разбоја. Док су чункови летели међу нитима, деца су дизала тешко брдо, а кадсу чункови застајали, она су пуштала брдо да падне и сабије потку. Њихова лица била су мршава од изгладнелости, танане руке су им се тресле н дрхтале, Неколико жена измученог изгледа, седеле су за једним столом и шиле. Просторија је била испуњена грозним задахом. Ваздух је био нечист п тежак, а зидови орошенн влагом.
Млади краљ приђе једном ткачу и стаде га посматрати како ради, .
А ткач та погледа љутито н рече: „Што ме гледаш» Јеси ли ти ухода нашег. гослодара“ „Ко је твој господаре“ упита млади краљ. . „Наш господар!“ повика горко ткач. „Он је човек као што сам и ја, Уствари, постоји само једна разлика између нас — он се лепо облачи, док ја идем у дроњцима, и док сам ја слаб одтлади, он пати зато што је пресит“.
„земља је слободна, рече млади краљ, ти ниси ничији роб“, ;
„У рату, одговори ткач, јаки поробљавају слабе, а у миру богати поробљавају сиромахе. Ми морамо радити ла живимо, а они нам дају тако бедне наднице, да' умиремо, Ми по
код Патера оправдање за своју разузданост. Вајлд је развио теорију саможивости, оправдавајући распусан живот тежњом да савршено изрази своју индивидуалност. Бежећи од лицемерја владајућег морала, Вајлд није само у личном животу запао у другу крајност, он као да је у свему претерао меру. У теорији уметности полазио је од поставке да уметност треба да постоји ради уметности а не ради дидактике, па је ишао даље тврдећи ла је уметност тримарна, да живот подражава уметност.
Вајлд је изградио свој став још на универзитету. У Оксфорду је био Патеров поклоник, Био је љубитељ поезије пре-рафаелита и Свинберна, Читао је француске симболисте н усвајао њихове погледе, Прва збирка његових стихова писана је под видним утицајем поменутих песника. У Оксфорду је Вајлд пре трпео још један утицај који је био значајан колико за његова естетска толико за социјал“ на схватања. Овде је дошао у додир са Џоном Раскином, утицајним публишистом и професором уметности. Раскин је веровао у моћ уметности да оплемени живот и ценио је као његов највиши израз. Он није био задовољан охватањима о уметности која су владала. Гледајући како је смисао за лепо потиснут из живота његових савременика, који су ценили само скупоцене а неукусне зграде, намештај и уметничке предмете, Раскин је хтео да поврати виталност уметности. Тражећи објашње“ ње за опште отсуство укуса које је завладало, жошао је до закључка да оно одражава ругобу живота индустријализоване, капиталистичке Енглеске. Да би регенерисао уметност, почео је од друштва. Преко естетике пришао је социологији и заступао прогресивна дру-“ штвена схватања. Раскин је био далеко од научног социјализма, али су његове идеје биле откровење. за средину у којој је деловао, и Вајлд се одушевљавао његовим предавањима за време студија. Други Вајлдов старији савременик естетичар и социјалиста био је Виљем Морис, такође критичар уметности, писац и песник. Морис је пришао социјалистичком покрету 1883 године н постао његов активни сарадник, Примери Раскина, Мориса, Вајлда, показују да је ларпурлартизам био један од путева за ослобођење уметника од класних предрасуда, да је ларпурлартизам У
у
ТУЛУЗ-ЛОТРЕК: ОСКАР ВАЈЛД
цев хан теглимо за њих, они згрћу злато У своје ковчеге, а наша деца умиру пре рока од исцрпљености, А лица оних које волимо постају тврда ин зла, Ми гњечимо грожђе, а други пију вино. Ми сејемо жито, а наш сто је празан. Ми смо у ланцима нако их ничије око не види; ми смо робови изко нас људи називају слободним“.
„је ли тако са свима»%“ он упита.
„Тако је са свима, одговори ткач, са младим као и са старим, са женама као и са људима, са малом децом као и са онима који су зашли у године, Трговци нас тлаче, а ми морамо да им се покоравамо. Свештеник пролази поред нас и чита молитве, а нико за нас не брине. Кроз наше улице без сунца шуња се Сиромаштво са гладним очима, а Порок са блесавим изразом прати га у стопу. Беда нас буди јутром, а Срамота бди са нама преко ноћи. Али зар је теби до овога сталор Ти ниси један од нас, Твоје је лице сувише сретно“, Он се окрете зловољно, хитну чунак кроз нити и млади краљ виде да је у чунку златан конац,
Велики га ужас обузе и он рече ткачу.
„Каква је то хаљина што је ткаш»“
„То је плашт младог краља за крунисање, одговори он, а шта је теби стало де тога“.
Тад млади краљ гласно викну и пробуди се, п, авај, био је. у својој соби. Кроз прозор је видео велики месец, жут као мед како лебди У магличастом ваздуху, ,
» ОСКАР ВАЈЛД
4 ПАНОЛЕ : Га ние РА ита гива
– саване волим : . ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ "танасије Младеновић и Ђуза Радовић
о РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ
| у Бихаљи Мерин, Велибор Глигорић, Маи аи Константиновић, Душан Матић и Ристо Тошовић М
ж
УРЕДНИШТВО Француска ", тел. 21-000
АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт, фах 133
ж Претплата за годину 1954 Дин. 900., повиа примерак Дин. 20. Број чековшог рачуна 102—Т—208
зе
лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
њихово време могао значити корак ближе прогресивним идејама. .
Постоји мишљење да се у Вајлду пробу дила друштвена свест после затвора и под утицајем Шоовог писања и предавања о социјализму. Вајлдова дела то демантују, Он је био бунтован од ране младости, Прву наклоност за револуционаре стекао је у ролитељском дому. Отац му је био познати лекар у Даблину, чију су кућу посећивали ирски. револуционари. Мајка је као девојка сарафивала у листу покрета „Млада Ирска“, У средини у којој је одрастао уметник је научио да потцењује конвенционалност и викто= ријанске идеале, Револуционарни и анархисти, | сви бунтовинци против устаљеног реда при влачили су Вајлда. Интересовали су га руски терористи, написао је и драму о њима, Вера или Нихилист. У бајкама је показивао интерес за потчињене и угњетене. Особито је наглашена социјална нота у „Срећном принцу“ и „Младом краљу“. Али он у својим приповеткама не позива на милосрђе, што је била скоро редовна. лоука социјалне књижевности ХТХ „века. Одбацивао је филантропију као социјално вло, које не само да не лечи већ продужава болест друштва осуђеног на пропаст. У есејима о књижевној критици и другим може се пратити развој Вајлдове мисли о потреби револуционарног преокрета у друштву. Његове комедије, које су данас најпознатије, садрже оштру друштвену сатиру уперену на аристокрацију. Вајтдова најбоља песма „Балада о тамници у Редингу“ инспирисана је изразито социјалном тематиком.
Главни напис о друштвеним питањима је Душа човека У социјализму. Овај | памфлет није прихваћен од енглеског социјалистичког покрета. А није ни чудити се, У њему има више речи о индивидуализму и о души уметника него о социјализму, По Вајлду највећа заслуга социјализма биће у томе што ће омогућити савршен развој слободној људ= ској личности,
„Мапа света на којој није уцртана Утопија не заслужује ни да се погледа, јер је на њој изостављена она земља којој човечанство стреми, А кад стигне до Утопије, човечанство тражи бољу земљу и наставља пут. Прогрес лежи у остварењу утопија“,
Оскар Вајлд је начелно усвојио идеју социјализма, али није постао борцем за његову идеологију, нити је темељно познавао. Веро• ватно да никад не би пришао ближе раднич« ком локрету, био је ипак исувише егоцентри“ чан. Али неке мисли о будућности социјализма зачуђују оштроумношћу пишчевог предвиђања, Вајлд је на пример доста јасно претсказао хржавни капитализам у социјализму # његово разорно морално дејство. Предвидео је такође нешто што бисмо данас назвали атомским веком.
Развитак уметникове мисли показује да је његов ларпурлартизам био израз незадовољ“ ства животом, а не израз повучености И недруштвености. Напротив, Вајлд је волео пу“ блицитет и није бежао у кулу од слонове ко• сти. Био је врло позната личност књижевног света, љубитељ друштва, духовитог разгово= ра, забаве. За многе је, нарочито у иностран= ству, постао оличењем енглеског ларпурлартизма. Томе је допринео Вајлдов лични жи“
· вот, његов изазивачки став, његов познати
случај сексуалне изопачености, због чега је осуђен на две године тамнице са присилним радом. Тиме је постао симболичном жртвом оног лицемерног морала што је тако упорно изобличавао.
Оскар Вајлд је значајнији као фигура литерарне историје него као оригинални стваралац. Његова репутација превазилази можда стварну вредност његовог дела. Утицај који је нмао може се приписати његовом сажетом афористичком стилу којим је не сасвим оригиналне и нове идеје изражавао упечатљиво и убедљиво. Он није био велики мислилац и често је био парадоксалан, али је његов жи-~' ви ум бацао варнице оригиналних идеја, Тако је имао већи утицај него многи дубљи писци од којих је позајмљивао, Он је даровито износио нова схватања и упорно их бацао дру“ штву У лице.
Вајлд остаје оличењем непрестаног тражења на путу за коначно ослобођење човека од свих наслага предрасуда којима га друштво и навика спутавају, Он је младим генерацијама доносио интелектуално ослобођење. А. његов допринос развитку уметничке мисли састоји се у томе што је учинио нужни корак од негације старог до афирмације новог,
ИВАНКА КОВАЧЕВИЋ |
ноти урне певање тишти изазивали титан епа и и ера
_---____ Одговорни уредник Танасије Масленовић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Издавачко предузеће „Знање“ф Штампа „Политика“, Цетињска 1,