Književne novine

СТАНЕ КРЕГАР:: МРТВА ПРИРОДА

МУЗИЧКИ

Са маргина

програма

НИКОЛАЈ ОРЛОВ

ЛАВНИ _ руски _ пианиста

( светског гласа између два светска рата свија'“ свој

МА поносни __ људски — умор, ја своју разбориту опрезност над _ клиским моћима прстометне технике, у топло, мајчинско крило

своје младалачке љубави, у интимне и болне исповести Шопенове, Наша грађанска интелигенција их воли, обојицу: романтичног песника и верног барда тог прохујалог песништва. Интерпретација Орлова није хладна, није врела, млака је, У том средњем просеку температуре, она је оштроумна, мудро – одмерена, стилски презрела. Ни он ни наши слушаоци (три пута пуна дворана са истим програмом) "нису присталице осавремењавања љутих грозница, безумних ·„крикова, · задављених грцаја и ноћних тмина Шопено“ вих. Они су у неком тихом споразуму својих упамћених заноса.

На симфониском концерту. са изврсним Здравковићевим тумачењем Славенскове _ „Симфоније — истока“ Орлов је свирао, из нота, Бетовенов клавирски концерт. С-аиг, онај у чијем средњем ставу потенцијално пребива мудрост роба Епиктета, жонтемплативна меланхолија императора Марка Аурелија, афористика сечентистичког Шпанца Балтазара Грацијана. Јаз целог столећа између Бетовена и Славенског наши назимљени слушаоци једва су могли поднети, неки су просто побегли. Орлов, дакле, није побдо заставу позива „напред, напред, у нове подвиге!“ а ја верујем да се лавља грива Бетовенова увек тресла гестом таквог значења. Но, данас, код нас, увелико тоновима одричу идејни смисао, а онда, наравно, Бетовенова грива је ошишана и револуционар постаје питома собна пудла. Његова „Ероика“, па и виолински концерт будилису нелагодност код отмених Бечлија оног времена. Орлов ужива заслужену срећу да Бетовена свира слушаоцима који се данас према Славенском односе онако, _ доброћудно бечлијски,..

БРАНКА ДОЈЧИНОВИЋ

__Б. Дојчиновић се технички имеморијом спотицала, али на изванредно фином и нешаблонском концертном програму: _ „Француске Купрена, „Блудеће физије“ Про-

" белодавила: такав је био и њен лич-

лудорије“ ·

„УТ Федора Ханжековића од „Бакоње фра Брне“ до ' „Стојана Мутикаше“ пока_ зује једну праву линију у без већих кривудања и "отступања. Док су се други наши сценаристи и редитељи често губи. ли у темама које су обрађивали и нису успели да их у њиховој сржи захвате, Ханжековић је увек имао јасну претставу о ономе што је желео да постигне и сигурно је и без колебања ишао путем за који је био убеђен да је правилан. Теме које је за своја дела одабирао настојао је да обради доследно и јединствено и да их изгради у једну хомогену целину. Његови филмови никада нису пука игра форми: они нам увек нешто кажу, откривају нам лице нстине и пред нас проблеме постављају. Његова су дела конципирана тако да имају одређену социјалну функцију, али је истанчани уметнички инстинкт Ханжековића увек спречавао да их третира као пуко средство. Проблеме које је обрађивао он није сводио ни на „тенденцију“ ни на „психологију“, осећајући да су сви проблеми човека проблеми односа између њега и света који га окружује и да је зато сваки лични“ проблем истовремено и дру“ штвени проблем, и обрнуто. Ханжековић није кренуо тим једностраним путем који је резултат једног отуђења и који је данас постао максима неких наших ствараљаца кратког даха: његова визија проблематике увек је синтетичка, он увек уклапа човека у средину која га окружује, показује да је први од друге 'неодвојив и приказује њихове међусобне односе-и узајамно деловање. Та тотална, дијалектичка концепција је оно што одликује Ханжековићеве филмове; она је и извор његове доследности у избору и обради тема, Истанчани о сећај за суштину уметности, самопоуздани захвати у њену материју, то је оно што карактерише Ханжековићев поступак одвајајући га од многих наших филмских стваралаца који често не знају шта хоће и који ретко себи постављају одређени циљ и на основу њега грале све елементе у филму у једну хомогену драматуршку и идејну целину, Могло би се, додуше, Ханжековићу приговорити што у својој тоталној — истовремено ми личној и друштвеној — визији проблематике коју је обрађивао (то важи пре свега за „Стојана Мутикашу“) није био увек до краја доследан и што је детерминантно дејство средине попе-

жив Т

концертних

специфично _ романтичарски – аспект на стилске особености великих барокних мајстора Баха и Хендла који је код Менделсона био нужни естетски коректив, '· спасоносна допуна бриљантног, шљокицавог лиризма бајке, сањарска слутња строгог патоса у свечаној мирноћи старих мајстора. Романтичари се никада нису могли до краја исцелити (иначе би престали бити романтичари, људи свог времена и њему својствених боловања), али је зов снажне, мужевне прошлости био битни састојак њихове душевности. Ту се, уосталом ради, не о некој ћуди, о неком површном прохтеву спохалног укуса, већ о непрекинутој филијацији која је, законито, и трансформација. Такву здраву традицију морали. бисмо и ми, данас, одржавати, баш према романтичним мајсторима, а Пнина Салзман је управо то и о-

ни, савремени однос према киклонској сонатн Листовој, делу беспримерног драматизма, фаустовском У правом _романтичарском смислу те речи (Лист је сонату Н-тој писао годину дана пре „Фауст-симфоније“, 1853, у Вајмару). Ако човек гледа нотну слику ове трагедије У једном једином ставу, лако открива законитост развитка сонатног облика од класицистичке стабилизације формалне шеме до оних предзнака расточавања који су наговештени већ у последњим трима сонатама Бетовеновим. А после Бетовена, У овом Листовом делу, сасвим је већ обелодањен процес преовлађивања разраде (спроводног дела) над темама Као стубовима-носачима тонске грађевине. Шест и више мотива у непрекидном су смењивању, мешању, сукобљавању, допуњавању, узајамном супротстављању, Али кад дело слушате,. формална структура архитектонског склопа не искаче у први план, напротив, она се повлачи, и човек присуствује драми борбе, посустајања; поновног придизања, грозничавог стремљења и смрачене замишљености хероја (Гетеа, Листа, самог себе, свог суседа, сваког вивисекцираног људског жи» вота). Грдна је штета да ову племенито продуховљену уметницу нисмо чули у стваралачком рвању са великим оркестром. Не вреди ни говорити о њеној колосалној. техници, када је ту и лично стваралаштво извођача као прерађивача нотне слике текста у границама оданости оригиналу, потстрекачком исходи-

(Наставак са седме странеј ришта, замислити делове декора и коње, да ли треба и разне мање пред мете, час замишљати, а час не, или треба у томе бити доследнији» И када је једном столицом са наслоном граница између унутрашњости пећине и простора пред њом боље решена него што је и сам писац замислио, да ли треба у приказу планинског превоја ићи већ ка нашем стилизованом декоруг И зар

зание

ФИЛМСКИ ПРЕГЛЕД.

Стојан Мутикаша

Сценарио (према истопменољ роману Светозара. Ћоровића) и режија: : Федор Ханжековић | | ;

6 а

где сувише вагласио дајући му значај и снагу једног детерминизма ко» ме није могућно избећи и који живот слободног човека претвара ,у

судбину, Наговештаји пута којим ће.

Стојан поћи, потенцирање жеђи за новцем до несавладљиве пасије даје неким секвенцама | Ханжековићева филма обележје кисмета и та нота, која се местимично и у „Бакоњи“ осећа, смета уверљивости и живот“ ности његових ликова. Јер проблем који Ханжековића интересује је проблем човека у амбијенту у коме између појединца и колектива постоји непремостив јаз. Човек каја би у таквој средини, растрзаној класним противуречностима и супротним интересима, хтео да третира ч0века као човека, да у њему гледа апсолутни циљ, био би осуђен на пропаст. Ако Хоће да живи и да просперира, мора да се служи људима као средством за задовољење својих потреба и интереса.

Ту почиње морална драма Ханжековићевих јунака и она се доследно и у „Бакоњи“ и у „Стојану“ завршава њиховим поразом. Под притиском средине и један и други иду путем који додуше није једино могућ, али који је једино могућ ако они желе да опстану. Можда је Ханжековић у „Стојану Мутикаши“, поготову у његовом другом и завршном делу, правио неке уступке психологизму (у том делу филма осећа се нота детерминизма о којој је било речи), али ипак и поред извесних нејасноћа његов филм није изгубио ону основну идеју која говори из сваке секвенце, а то је дау друштвеним срединама као што је она која је у филму приказана ч40век готово не може да буде човек. Ханжековићеви јунаци (који су иначе из познатих књижевних дела узети) доследно пропадају у том сукобу идеала и стварности и њихов је слом осуда друштва у коме живе и његова морала. То је јасно развидно у „Бакоњи“ чији завршетак, како је један енглески критичар написао, делује као шамар, ни то је уочљиво и у „Стојану Мутикаши“. Ханжековићева | проблематика је друштвено-етичка н теме које је он досада изабрао показују и по садржини, смислу и току радње једну целину и један континуитет,

Сигурном, али ненаметљивом режиском поступку Ханжековићевом МОГЛИ бисмо можда замерити извесву стилизацију која карактерише његову концепцију „Стојана Мутикупе“. Једна поетска нота, обојена источњачком носталгијом, која је са

Госпођа Бисерна Река

није пријатна музика Предрага Милошевића МОГЉ, акцентовати више места у претстави» Ово утолико више што је“ Дедић, као и обично У својим претставама, тежио да открије поетску страну комада. Овога пута он је открио, колико је могао, поед у ју наивног. Ми би желели, истуна, кинески комад у коме би зб0Т поетске дубине заборавили чар

„Наувности. Овако смо доживели само

Најивне дражи које су Дедић, Ристић, Милошевић, Лукијанова, Поповић и сби остали открили у дугом раду Пуном заноса и специјалних напоРа, а приказали нам их у једној неОбичној, лептирасто шареној и поврМуној игри између три ударца о гонг На почетку и крају претставе,

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ

КОРИЈЕЊЕ

ПУТА ТО | овине

главни УРЕДНИНИ __ |

Танасије Младеновић и Ђуза. 5: Радовић 1 (

РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Велибор Глигорић, Радомир Константи+ новић, Душан Матић и Ристо Тошовић

УРЕДНИШТВО Фрранцуска 7, тел. 21-000. ' АДМИНИСТРАЦИЈА Џ Теразије 27. пошт. фах 188

Ж Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак' Дин. 20. Број чековног рачуна 102—'7Т—208 ~ ит Лист излази сваког четвртка вУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

њом повезана могла би исто да буде предмет дискусије, али изгледа па да тај моменат улави у оквир Хан жековићеве уметничке личности и

да је као такав од ње неодвојив. „Стојану Мутикаши“ можемо да приговоримо и поједине позоришне реминисценције које су се нарочито | у дикцији истицале. Али оно што _ тај филм у знатној мери поседује н што није честа особина наших о

стварења његова је стилска уједначеност. Ханжековић је један од ретких наших редитеља који своја дела — и поред местимичних отступања — стилски хомогено компонује и тиме се „Стојан Мутикаша“ од многих наших филмова који често претстављају прави конгломерат хе терогених стилова („Далеко је су це“) одваја. Ипак би се у том по гледу Ханжековићу могло пригово- :

рити што није остао доследан до краја. У другом и завршном делу филма дело губи у својој једин-

ствености и хомогености и тај стилски моменат повезан. је најтешње и. са самим сценаријем који у том делу напушта доста чврсту и полифониску — иако помало развучену — | драматуршку линију која повезује све кадрове прве половине и претвара се у хронику која неколико“ година и деценија згуснује у увек исте кадроће Стојана удубљеног у = своје тефтере ни рачуне, кадрове који се у разним варијантама. понављају. Стилизовани реализам који је доследно спроведен у првој половини _ филма уступа ту место. једном експресивнијем третману чиме је јединство. филма поремећено, а његов завршетак недовољно упечатљив. Да је Ханжековић те проблеме успео да реши и да филм јединствено — онако Као што је почео — до краја изгради, онда не бисмо имали осећај дисконтинуитета и преламања радње што нам сада помало смета, х

Глумачка екипа показала се на висини задатка. То нарочито важи за Миру Ступицу чија је глума била филмски утанчанија од оне У „Јарој господи“. Душан Јанићије- | вић дао је лик Стојана доста маркантно, пре свега у централном и завршном делу филма, изко његов преображај од припростог сељачког сина до бескрупулозног калфе и газде није ни сценариски ни глумач-= ки довољно _ разрађен и доречен, Фигуре Салка Репака, Јована Гецаин осталих глумаца који тумаче улоге газда из чаршије чврсто су изгра« ђене. Сутка Риџешић дала је са много шарма и са мало интензитета улогу Росе, Сниматељ Миша Стојановић с успехом је обавио свој тежак задатак: његова уједначена фотографија за наше је прилике постигнуће. Костимерија, маска, сценографија и музика у складу су са

концепцијом дела. Лу. | ВОЈА РЕХАР

кофјева и др. Свирала је, међутим, одличко „Бурлеску“ младог Душана Костића (прво извођење), једну тонску огрлицу прелудирајућих одблесака безбрижне шале ин свесно потискиваног сентимента. Сви,:и нај већи су каткад поклецнули, Нека Бранка Дојчиновић само настави, пут је и онако увек изрован, рупчате вребају, али поезија клавира ће се још задуго.обнављати, ношена свирачима који не полажу. оружје;

ПНИНА САЛЗМАН

Пианисткиња из Израела свирала је, „са изванредном озбиљношћу ретко извођене „Озбиљне варијације“ Менделсона, што 'у овом локлапању епитета са насловом дела. има да значи: тражила и нашла онај,

шту сопствене мисли, исходишту то-' талног појимања свих вирулентних сила композиторовог „писма“ будућности, «

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

БИБЛИОГРАФИЈА |

Хемингвеј: Сунце се поново рађа — Старац и море. Превела Калиопа Б. Николајевић. Издање „Омладине“, Београд 1954, ћирилицом, стр. 422, цена 7

Џек Лондон: Глас дивљине, приповетка. Превео Боривоје Недић. Издање „Просвете“, Београд 1954, ћирилицом, стр. 160, цена 100 динара,

М. Панић-Суреп: Реке, песме,

"| ћирилицом, пишчево издање, Београд 1954. ј Џ

ПИКАСО; ДИВИНИЗИРАНИ БИК

Одговорни уредник Танасије Младеновић, Београд, Француска 7 Ф Издаје Издавачко прх

"дузеће „Знање“ф Штампа „Подитика", Цетињска

Оно је окренуто од смјера, у жојељ све тражи своју вљаститост. Оно мора дотријети.

Земља љежц непомична заувијек, ч коријење улази чврсто у њу, привлљачећи, у се сав њен случајни живот. Оно, чије је тврдоглаво тијело ружно од мудрости.

Коријење је споро. Оно је тромшшљено у својим нажјерама. И безобзирно у истовиједи, јер само у тами тражи своју неутјешну љепоту.

Коријење је црно и усамљено. Тјескобно се разилази у зежљи, као вене у тијелу, које су склиске и, голицају. Ту, дубоко у мрачној и влажној дубини почиње свако свијетло стабло. Тим скривеним жилама подиже у себе тешко и једнако тло; његове тајновите текућине и његова тајновита зрнца, која се у постојаном деблу свеједнако затварају. М

_ Кормјење је црмо м усамљено. Стога мора допријети.

ЗЛАТКО ТОМИЧИЋ а

4 4