Književne novine
СУСРЕТИ
П. БИСАР: ЗА МОЛИЈЕРОВОГ
ИЛУСТРАЦИЈА „ТВРДИЦУ:“
(1682)
А БИ се разумело Молије-
рово позориште потребно
је. дакле, по Бреу, поћи
од намере редитеља. Вео-
Ма се брзо види шта је аутор тиме желео да ако се помисли на модерније примере, рецимо на Брехта или на Пирандела, који граде своје претставе полазећи од једне техничке идеје режирања. То није више дело написано за читаоца, свет прозе у коме се сваки елеменат из другога изводи, него свемир који меша времена п радње, право „поновно стварање“ свемира. „Када Молијер фиксира текст на хартији, пише Бре, он преводи један сценски вид комедије о којој сања, вид који садржи укупност интерпретације, то ће рећи не само режију, него И-глумце са њиховим особеностима, њиховим сопственим способностима, могућностима и ограничењима, њиховим изгледом, костимима, цртама, Гледалац је толико из ненађен слагањем комичара са лич-: ношћу да, изврнувши ток ствари, верује да је први створен за другогл а не други за првога“. Ако се исправно схватила водећа интуиција, Молијерово позориште треба да поново постане за нас оно што никада није требало престати да буде; свет зачет на сцени, Јер изгледа да су године и године писане литературе пи универзитетске критике изопачиле нашу слику о позоришту удаљавајући га од публике. Оно што је Мпсе називао „претставом у фотељи“ оспива се на нечему што има супротан смисао и удаљује нас од сваке историске истине када је реч о делу као што је Молијерово, делу тако очигледно замишљеном за непосредно претстављање, тако јасно усме_ реном према глумцу и физичкој присутности комичара.
Испитујући Молијерову уметност као што то захтева Бре, човека изненађује важност чисто сценских елемената позајмљених колико од француских писаца фарса толико од Италијана „комедије дел арте“; примена тих средстава одређује смисао молијеровског стила кудикамо више но психолошке тежње које су му досад приписиване. „Најлитерарнији“ комади састављени су од низа „тегова“ или „скечева“ савршено растављивих н сједињених једном мелоднчном потком сличној оној која подржава разне фигуре једнога балета. Зар не би „психолошка истина“ била резултат разних ситуација које стваралац намеће својим лично
стима баченим на сцену као марпонете2 То неће да допусти Анрио у чланку који је у „Монду“ усмерио противу Бреа. Анрио је формиран у школи универзитетских критичара за које књига остаје књига чак и онда када то није била у самом почетку. Докази које је изнео Бре ипак су веома јаки: Лакомислени, проста фантазија вражје написана састављена је као Тартиф или као Дон Жуан од низа гегова које међу собом повезује потка слична оној у балету.
То није све: „лакрдије“, „досетке“ стално се јављају да прекину ток драмског развоја и да га као пресеку. На крају своје књиге Бре потсећа на Фројдову анализу о смеху у коме психоаналитичар види предах који следи неком _скривеном разочарењу. Могло би се мислити да груби прекиди, неочекиване интер-
2
каже
НАПИСАО ЗА
„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“
венције тела које изгледа да се буди поводом чизама и да брка рачуне жеље или интелигенције дају прави смисао Молијеровом стилу, Грагедија би хтела да нас увери да је права драма у фанатичној чистоти страсти. Улога комедије као напора да дискредитује трагедију је у томе да потсети (то су немачки романтичари називали „хумором“) да човек не даје претставу у једном идеалном свету него у овом животу. Зганарелове „лакрдије“ збуњују Дон Жуана јер га потсећају да има тело, Та мешавина озбиљног и смешног неодољиво потсећа на оно што је Шаплин рекао о својој личности Шарлу да му је хтео дати истовремено вештачку озбиљност и немоћ. да је дуго одржи. То је двоструко лице свих Молијерових личпости: оне би хтеле да буду Корнејеве личности, Молијер их дисквалификује извлачећи им испод ногу степенице краљевског двора у који оне мисле да се пењу огрнуте својим достојанством, _ Молијеровска комедија, Молијеров комични био
стил,
„ТРАЂАНИН ПЛЕМИЋ" (гравира из 1682)
би на тај пачин стил јелне трагедије која булазни,..
Боало нас је без сумње преварио. То није први пут да смо ухватили на делу у заблуди „папу“ литературе из 1660. Оно што он каже о Молијеровој моралној истини изгледа у ствари непоуздано, и оно што он Молијеру пребацује управо је део његове уметности која га чини нстинским комичним ~аутором: човеком који дискредитује трагедију, у
ЛИРИКА
Мануел Бандеира
којој је уживала једна класа сигур• на у себе, потсећајући је да постоји живот и да се тај живот свети при“ видној чистоти. У извесном смислу може се рећи да је Молијер већ стао на страну Рамоовог нећака против „филозофа“: он добро зна да је живот оно што је, Он потсећа трагичме личности да је време у коме оне мисле да доживљују своје страсти једно идеално, мртво и без сумње апсурдно време,
Друга предрасуда која пада када се чита Бре је дакле предрасуда која хоће да учини Молијера „познаваоцем људског срца“. Прво, са гледишта уметничког стварања, то је погрешна идеја јер, пре стварања, захтева постојање једног моралисте који „познаје људе пре но што их описује“. Затим, и у случају Молијера та идеја отпада; ми се уствари сећамо да је аутор састављао комаде полазећи од једне сценске тежње и путем слике једног телесног ритма, Код њега „тело увек игра; његова уметност је уметност глумца не песника“. Он „испољава живот једне личности“ јер је карактер последица Његове глумачке егзистенције ми места које јунак заузима у мизансцени. Уствари, и то је Молијер такође научио од „комедије дел арте“, све његове личности стижу на позорницу оптерећене прошлошћу н карактером који се никада не мења за време целог комада; то је права маска. Као у претставама „комедије дел арте“, личност не може побећи цртама исписаним па своме лицу. Догађа му се само оно што личи на њега. Сва комика која га надахњује је комика ситуације. Ма тај начин Бре објашњава како мало Молијерове личности еволунрају током комада. Насупрот личностима романа чији се сав значај састоји у развоју, Молијерове су личности згуснуте у маски која олнчава известан став према животу; разврат, тајну моћ, лакомост, љубомору Рима“ се такорећи споља, на» меће једна пустоловина у којој ће пропасти; „Ако издрже, што неће да скину ту маску. Ако пропадну, то је зато што морална маска сувише тешко притискује! Бре је нашао ту идеју код свога учите= ља Лансона, Али код Лансона та идеја није била ослобођена предрасуда универзитетских критичара. Та идеја овде добија свој прави смисао. Пепхологија Молијерових личности зависи од места које заузима једна одређена личност у игри
Претераност маске удаљава од живота и од „натурализма“. Као касније Балзак, Молијер мора да „навали на типове“ да би деловао. Ако би подражавао животу нико се не би интересовао за његову уметност. Он напротив мора да тера до апсурда извесни живи став тако да тај
У ПРЕВОДУ
ЂБандеира је написао 6 књига стихова, од којих је свака од 1917 године до данас значила поетеки датум и догађај у бразилској поезији. -
У бразилиској, као · сталим књижевностима Јужне Америке, још није написан исцрпан есеј о његовој поезији, мако свугдје и с правом Бандеира ужива пуне и до краја з8служене симпатије и признања. Класично јасан у најсмјелијим тражењима сижеа и израза, човјечан до разбољености и њежан жао дијете, увијек под руку с временом и с његовим напредним стремљењима, Бандеира је миљеник безмало читаве универзитетеке омладине своје земље. Она му је недавно, у знак нео-
ни у 0о-
бичне пажње, љубави и приврже _
ности, издала цијелокупно поетеко дјело „Роезјав сотрјејав“. Ни код већих пјесника од Бан“ демре емотивно и церебрално, зливено у једно, није дало тако меклађену поетску синтезу. Ђандеире се родио у Ресифе (Пернамбуко). Отац му је био инжењер, велики ерудита и сам понекад пјесник, Млади Бандеира, нажалост у _својој злеснаестој години оболио је теже од туберкулозе, од које је прездравио тек 1913 године, нахжон дужег боравка у Швајцарској,. Отада ве стално злопатио. Након смрти родитеља, повучен, скроман, усамљен као гребен
усред мора, није имао много добра од живота. Данас живи од своје доцентске плаће на филозофеском факултету у Риу, гдје предаје хиспано-америчку књижевност, 1940 постао је члан јразилске Академије књижев“ ности, (што је дуго одбијао да буде и истом, на упорно наваљивање свог доброг и незамјенљивог пријатеља Рибеира Коута, пристао), Рибеиро Коуто је чак умјесто њета, одржао. уводну
бесједу. А. Ц.
ЖАН ДИВИЊО
став на крају постане застрашујући. Узалудно је према томе, Бре то јасно назначује, да се траже узори Молијерови, Оно што га приближава животу његовога времена нису типови човека кога је он дефинисао, него општи став који он сам уноси у своју уметност; та врста игре коју он намеће својим личностима рекло би се да је игра историје коју висока буржоазија и племство којима је краљ одузео моћ, нису познавали. Та их је игра и понела. Га маска је маске лењости која одбија да призна да се свет мења. Молијер је велики ту када глуми, несвесно уосталом, једну драму Која је драма буржоаског света који је етатистичка влада компромитовала, света који се још не усуђује да се ослободи, који сања и бежи од свога сна, неспособан да се ослободи своје прошлости, злостављен од стране моћи, бога п богомољца. Молијер постаје несвесни тумач ове истинске комичне драме ако хоћете, Ту је прави смисао његове уметности: Луј ХТУ је одузео буржоазији и феудалцима политичку моћ, његово угњетавање било је облик моћи која је личила на моћ јансенистичког бога. Ти људи, тренутно бачени изван историје украшавају се плаштом трагедије и прециозности: савести се прерушавају и шепуре. Време више не постоји. Живот се повукао из живота. Историја се ипак свети преображавајући у марионете људе који од
ње беже, У односу на своје време Молијер стоји тамо где се ова двострука игра људи и историје намеће
то је „зато
„СИЛОМ ЛЕКАР“ (гравира из 1682)
п. БИСАР: ИЛУСТРАЦИЈА
ЗА КОМЕДИЈУ „МИЗАНТРОП“ (1682)
Као мрачан проблем. Његов „реали« зам“ је дубљи но детињасти „реализам“ који му се обично приписује; то је реализам историје...
Није ли он сам назвао своје личпости _ „сањарима“2 То ће рећи људима који, живећи истовремено у два доба, заборављају друго да би се претварали да живе у првоме. То је била дијалектика принца Сигисмунда у Калдероновом Живот је
сан, то је такође била дијалектика.
принца Хамлета, Нисмо оно што хоћемо да будемо, осуђени смо на своју материјалну егзистенцију, не можемо избећи својој људској судбини: сто на шта потсећа Молијердва комика. Дон Жуан верује у своју равнодушност, али „нешто“ га уништава, Тартиф верује у своју умешност, али је једна жена довољна да га уништи, меланхоличар може замислити да бежи од живота, али та живот осуђује. (С те тачке гледишта фамозна Меслијерова „психологија“ само је назив који се даје на« порима „сањара“ да побегну од жи» вота, од историје...) 1 Види се да је знастј Бреовог М блијера позоришног човека велики ако помислимо да та књига делом обнавља навике класичне критике: досад су универзи-
тетски критичари покушали да извеоду дело једног уметника из његовог
живота; супротстављајући књигама 'они. су све
анегдоте
глумца, друштвене: нужности и естетику његовог заната, Бре тежи да дође до Молпијерове естетике путем
његовог стила, Сам доспева до једе |
не дефиниције стила коју никада не формулише, али која би се могла схватити као пројекција усмерена ка публици, пројекција једног изми-
шљеног живота у коме су изражени
човекови конфликти са животом његове епохе. Молијер, глумац пре но што је постао писац, је уметник који налази свој сопствени живот и човек
који налази своје растројство,..
ју Само се по себи разуме да ми ту“ мачимо мисао Бреа који никад не у“ казује на смисао својих открића,
ИЗВИЊЕЊЕ
Пјесник сам града.
Моја су плућа окретала нечовјечне стројеве и навикла. су да удишу угљични диоксид кинематографскит дворана. Једем крух који је враг туммјесио.
Пијем млијеко из конзерви.
Разговарам са А.,., који је лопов. Стишмчем руку Б..., који је разбојник, Има година што не видим како се рони сунце,
како не мијем очи бојама росе. Енрико Алвес, тјесниче залива,
више нисам достојан удисати чист ваздух с ораница.
»
ПНЕУМАТОРАКС
Грозница, крварење, тешко дисање
ноћно трезнојавање.
Живот цио који је могао бити а није био.
Кашљање, кашљање, калиљаље,
Позвали су доктора: — Реците тридесет ц три.
— Тридесет и три... тридесет ц три... тридесет ц О ке
— Дишите
пп пп о о пи
•
— Господин има на десном тлућу каверну а на лијевом
= Међутим, докторе, — Не. Једино је могуће отсвирати један аргентински танго, (С дозволом песника превео Анте Цетинео)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ # ЧЕТВРТАК 29 АПРИЛ 1984 ·
филтрат.
зар није могуће покушати пнеуматоракс7
нивелисали у“ једној магли. Проучавајући судбину