Književne novine

–

Прошлост

У СЕЋАЊУ

ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА СКЕРЛИЋА

Скерлић као човек

РОШЛО је управо четрде-

сет година од смрти Јо-

вана Скерлића, чији је у-

тицај на српску књижев-

ност почетком овога века, до Првога светскога рата, несумњиво био значајан, готово отсудан. У сенкама сећања јавља ми се и једна епизода из мога ранога познанства са Скерлићем, која је, чини ми се, интересантна за његов став и од“ нос према људима,

Испричаћу је.

Имао сам у гимназији мало необичног и врло занимљивог друга. Родом из Босне, послат „на школовање“, тј. на божју вересију у Београд, он се потуцао од немила до недрага, послуживао по имућнијим кућама, радећи грубе послове за коРу хлеба, злехуду исхрану и неколико динара месечне „плате“. Па и те куће нису биле без свакога интереса. У једној је, за рачун своје ситније газдарице, морао зими красти дрва из комшилука; друга је припадала унуку последњега — београдскога паше; трећа је била тада познатога професора Велике школе; четврта гђе Драге Машин, пре но што је постала краљица Србије; и шта вам ја знам! Кад би остајао без икакве службе, појео би за марјаш кило пресних шљива које су се, како је говорио, распињале у стомаку, давале илузију ситости, да би човек после пола сата опет осетио глад. Или би за узајмљени грош од друтова ручао у некој ашчиници порцију ласуља са пастрмом или слани ном, и био задовољан,

Врло интелигентан по самој природи, био је изванредно слаб ђак, и остајао у сваком разреду по две године. Нимало чудно уосталом; јер му никада није пало на ум да учи лекције или слуша што професор говори, Место тога он је на часовима, кришом, читао Сервантеса, Ига, Сремца, Домановића, Диму, Додеа, Толстоја, Дикенса, Нушића, Веселиновића, Војислава — све оно што је оригинална и преводна књижевност српска тога времена могла пружити љубитељима добре књиге. Уместо да лрати наставничка предавања, он је пратио политичке догађаје, којих је Београд био пун; више је волео стајање на трећој галерији Народног позоришта но седење у школи; више базање престоничким улицама и Калемегданом но одлазак међу зидове старе зграде Друге гимназије на Батал-џамији,

Имао је ретку радозналост и још више школских другова, млађих и старијих, који су га сустизали и престизали у школовању. Он је, међутим, по сопственим речима, пуштао да генерације пролазе поред њега, док је он стицао своје искуство. А он га је запста стекао. Одрастао на београдској калдрми, пролазећи кроз сито и решето, изгубио је обележје свога патријархалног и забаченог краја, а добио неку слободу кретања п изражавања, као да је рођен на Теразијама или на Савамали. Кад му је мајка поменутог професора Велике школе дала уз ручак парче тврда хлеба, он је упитао;

— Ви знате, госпођо, ко је био Хајдук Вељко2

— Знам,

— И чули сте да је он, бранећи Неготин, кад му је нестало џебане, пунио своје топове талирима2

— Чула сам, па штар

— И није па одбранио,

— Знам.

— Али да је у топове стављао 0вакав хлеб, — ја мислим да би га одбранио.

Разуме се'да је одмах био најурен из службе.

Ако није знао школске лекције, он је, благодарећи своме дневном и ноћном тумарању ин искуству, знао много што-шта друго. Већ с пролећа 1898 причао ми је у највећем поверењу, „да Краљ ноћу долази његовој госпођи“. Он га је видео својим очима, на три корака испред себе, кад је из дворског фијакера који није стао, већ само лагано окренуо назад, искочио и улетео У њихову кућу. И чудио се највишој необазривости: _ дворској — запрези, укрућеном „бединтеру“ на боку поред кочијаша, што је јасно показивало ко је у колима и што је свако, као и он, могао случајно видети. Умео је да своја казивања окити многобројним ситним али карактеристичним запажањима, да сваки догађај прикаже живописно, да уочи незгодне и смешне стране људске природе, да ствари помало карикира, али да свему да изглед психолошке вероватности, Имао је читаву теорију 0 „психолошким _ моменти-

2

тесмом у прози.

Једна успомена из студентских дана

ма“, тврдећи да човек може употребити максимум знања, добре воље и труда да би постигао нешто, па да ипак не успе, јер није „психолошки моменат“; а да други пут, готово прекрштених руку и без икак-

вога напора, успе, јер је наступио тај моменат, 3

Апстрактна излагања није марнио ни разумевао; волео је да своје наводе и мишљења поткрепљује конкретним примерима. Ноћ између 28 и 29 маја 1903 године, ноћ погибије последњега претставника династије Обреновића и краљице Драге, некадашње гђе Машин, затекла га је, као обично, у кафани и на улици. Кад су се од Теразија и од Двора чули пуцњи пушака и велика узбуна, он је из „Коларца“ пошао да види шта се дешава. Све, наравно, није могао видети, јер је велики простор око Двора блокирала војска; али био је међу првима који су сазнали за историски преврат, са пуним устима сваковрсних детаља запаженим _ међу узбуђеним малограђанима и домаћинима који су одједном _ постали међусобно приснији, осећајући да се дешава нешто необично; међу ненспаваним и нервно пренадраженим о фицирима-завереницима; _ међу светом који се, по свршеном чину, почео окупљати око војника у групама, с пушком к нози и калпацима закићеним по команди лишћем са теразиских кестенова. „Уморан, прашљив, јадан“, како је говорио, кренуо је у зору тога крвавог мајског дана натраг ка споменику кнеза Михаила (који је, гле, истог дана, пре

Скерлић

А СКЕРЛИЋА многи

говоре да није разуме-

вао пдезију. Нешто од

тога је истинито, он је

у својој „Историји нове српске књижевности“ занста ту и тамо одбацио у страну и по који поетски струк. Али, поезију је, ипак, осећао, у критици и сам био песник, који је дубоко доживљавао по етске творевине; оне су трепериле у њему, њихова уметност га је надахњивала, заносила, о њима је често писао Ваља само погледати његове радове о Коштани Боре Станковића. Међутим, као и многи уметници, и он није трпео поезију чије су му боје н мисли биле туђе, те ју је, уз крајње неразумевање, одбацивао.

Такву једну нетрпељивост, туђење и неразумевање Скерлић је показао и према Владиславу Петковићу-Дису, песнику утопљених душа и умрлих дана, творцу гробне лепоте и песме као зима хладне, У коме је мање, видео песника уметника, а више гласника духовне заморености и обамрлости једног дела србијанске интелигенције на почетку овог, двадесетог века.

У доба када је Скерлић писао своју критику На Дисову збирку Утопљене душе живот у Србији био је сав у кључању и врењу. Као вали набујале реке таласи прогреса величанствено су тукли о уске рамове буржоаског развитка, премашајући их каткад и летећи често напред као пена у облику снова. Један од најснажнијих духова у времену, и Скерлић је пливао матицом тог прогреса мимо свих тадашњих изборних цензуса и парламентарних обмана, радикалских лажи и банкарских шпекулација, шовинизма и претори јанства, мистицизма и свакојаког месијанства. Његово слободарство, наслоњено на ХЛХ век и на неокончану национално-ослободилачку борбу било је снажно и бујовито, оно је превазилазило границ. крхких и ненаучних схватања идеолога и политичара Јована Скерлића.

У том истом времену међу интелигенцијом је било и доста таквих који се брзо замарају и ломе, неспособни да нађу себи место у набујалој реци живота, пуној мутљага и подводних стена, тешких клада и гада свакојаког. Један од таквих био је и песник Владислав Петковић-Дис, који је, насупрот Скерлићу, побегао у плићак очајања и изгубљености н отуда — каткад поетски истинито, и

тридесет и пет година, био изрешетан куршумима и исечен ханџарима у београдском Кошутњаку). На Позоришном тргу (данашњем Тргу Републике) угледа гомилу која се окупила око нечега. По старом обичају, он јој приступи да види шта је;

средини Скерлић. Говори („запенушио“) у прилог новог стања. А у џепу му од капута кифле. „Наравно. Револуција. Човек уранио, није доручковао, и успут узео кифле, да му се нађе“,

— Кад је најватреније говорио, причао ми је, ја му спустих руку на раме: „Молим за једну кифлу, господине докторе“. Он извади кифлу из џепа, пружи ми је не осврнувши се, и продужи да говори. Видиш, да сам му у том тренутку затражио два динара, он би их исто тако дао без речи, и ако ме никад није видео нити знао ко сам. Ето ти примера за „психолошки моменат“.

Нешто доцније, у јулу, исте године, нашли смо се пред зградом Велике школе.

— Здраво, Стојане. Како је»

Он се рукова са мном и рече;

— Имам да говорим с тобом. А мало затим, док смо полако ишли тротоаром: „Ја сам ти пропао, и ти ме мораш спасавати“,

Није ми било јасно на шта мисли.

Он ми је потанко и резигнирано излагао своју тешку ситуацију; без паре у џепу, без посла и без икаква изгледа на будућност. Кад сам ја био у првом разреду гимназије, он је био у трећем; у петом смо били заједно; а тада, ја сам био на другој

и

Дисова

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дубоко, и људски потресно — сведочионо негативним појавама оновременог животног гибања, видљивим баш са тих суморних обала, на које га је сурово избацила плаха матлца буржоаског демократског друштвеног развитка. На тим обалама Дис је написао и своју песму о пролазности ствари, у блату, на сметишту свега што је у томе свету било гнусно, „без снаге да воли, пати и да ишта жели“, изгубљен у пијаном ћорсокаку полусвета и неколико пропалих људи.

Као олтимистички расположени родољуб — неки кажу и као идеолог буржоаског либерализма Скерлић није хтео да призна аутентичност Дисовог „грубог јаукања и досадног стењања“, већ се направио глув и за оно људски потресно и болно у тамној Дисовој поезији, Изгледа да је Скерлића била расрдила местимична песникова нехуманост, трулеж и распадање, као и оне вештачки продубљене тмине, и болови папирнато хипертрофирани, и слике туђе, луде, безглаве. Заљубљен у све што је било прогресивно и слободарско, користећи свој стечени ауторитет, Скерлић је немилице напао такву поезију и до корена сасекао песника који је тражио „ново у поквареном“, манифестујући при томе не само другачија естетска схватања него и другачије осећање за поезију,

и распадања,

години факултета, а он је имао свега шест свршених разреда гимназије. Последње три године није уопште ишао у школу. Био је међутим свестан да се без потпуне гимназије 'и „матуре“ не може ничем нада ти. Његово излагање се сводило на ово: њему је најпотребније да добије матурску сведоџбу, И то_ што пре, јер му гори под ногама. Треба знати да се у тадашњој Србији за једну годину није могло свршавати два и више разреда, „по скраћеном програму“, „приватно“, и слично. сваком разреду ученик је морао провести најмање годину дана, а нај више две. Ако ни за две године није показао довољан успех, губио је право на даље школовање. Закон је био мало суров, али је квалитет ученика био добар. Према томе, моме другу је требало до „испита зрелости“ и матуре у најбољем случају две године.

— Постоји једна могућност, рече он, да ја матурску сведоџбу добијем за годину дана.

— Е2 А гдер

— У Солуну.

Солун је био седам стотина километара далеко од Београда, у Турској Империји Абдула Хамида! Али смо ми тамо имали једну своју гимназију („Срб-мектеб“, како су је Турци звали), и у њој се испит зрелости полагао и матурска сведоџба добијала после седам разреда.

— Истина, да се оде у Солунску гимназију, треба бити државни стипендист. Државна стипендија се даје само одличним, па, евентуално, и врло добрим ђацима. А горега ђака од мене — нема, резоновао је даље. Али, ако се ти и ја сложимо у томе која је личност данас у Србији нај-

поезија

Силовити Скерлићев напад на Диса несумњиво је претеран, нарочито тамо где га одбацује као недаровито подражавање“ париских декадената. У својој критици Скерлић је прилично искључив, жучан, нетрпељив, његове речи су плотуни у тешки Дисов облак који хоће да затами живот у који критичар верује са заносом једног другачијег песника. Али узевши и све то у обзир, Дис, и мирније гледан, ипак није велики песник, он ни издалека не претставља онако значајну појаву У развитку наше поезије какву су од њега хтели да начине љубитељи тамних застава у њој.

Дис никада кроз магле није видео дељине, ни у смрти сагледао рађање живота, његова туга није поетски светла, већ пресна, ружна, тешка, глуха, суморна. Његове сузе не натапају посивела поља замора како би ова родила животом. Оп за собом није оставио поезију у којој би била не само сва лепота, него и сав оптимизам овога света: херојски занос човека који се, шибан ветровима, с букагијама на ногама, кроз све кошаве и све бесмисле, кроз трње крвав пробија напред до зеленкастих поетских отава. До тих драгих чаробних пољана на којима се лудо сања и безрасудно верује у замишљене осмехе лепше стварности, која ће доћи и која је већ ту самим тим што је песник опева. Не, Владислав Петковић-Дис није оставио такву поезију. Он је био само једна изразита даровитост, диван поетски инструмент на коме трајно одјекују тамни тонови тадашње стварности.

Скерлићев, пак, напад на таквог Диса и такве тежње у српској поезији није био инспирисан намером да се прикрију мрље на тадашњој стварности, као што није био ни израз критичаревог неразумевања за финије поетске тонове. Скерлићеве речи, пре свега, биле су оштри и оправдани прекори истинског хуманисте егоцентричном песнику мрака написане у одбрану живота и лепоте. Скерлићењ> оптимистичка вера у човечно и светло, и у животу и у поезији — оно што чини срж његове прогресивне улоге у нашој књижевности — надахнула је и његове странице о Дисовој поезији, А то надахнуће, мада је у критици саме поезије делимично преоштар и погрешан, највише чини Скерлића трајним критичарем песником и непобедивим борцем за истински хХуманистичку поезију.

МИОДРАГ ПОПОВИЋ

моћнија и најутицајнија, па ако та личност хоће да ја добијем стипендију, ја ћу је упркос свему добити. Али ми ти мораш помоћи. _

Сложили смо се да је та личност Љубомир Живковић, адвомат, шеф странке самосталних радикала, Министар правде у „револуционарном кабинету“ од 29 маја, популарни говорник, чија је глава и држање потсећало мало на Гамбету и чије су речи одушевљавале уличне масе и скупштинске галерије.

— Па како ћу ти помоћи“ приметих, Ја Љубу Живковића не познајем лично, Видео сам га ни чуо са. мо из даљине, на неким зборовима, или у Скупштини.

— Знам ја да ти не познајеш Љубу Живковића, прекиде ме он. Али ти познајеш Јована Скерлића, То је прво. Друго, ја знам да тебе Скерлић цеви. А треће, Јован Скерлић и Љуба Живковић су овако... (он приљуби два опружена прста и поче их трљати.) Оно што хоће Скерлић, то ће Љуба Живковић учини“ ти. Према томе, твоја дужност је да убедтш Скерлића да мени треба дати стипендију, и да га упутиш на Живковића. Како ћеш то извести, то је твоја ствар...

Одговорио сам му да морам размислити и видети. Он се дурну:

— Ех! размислићеш и видећеш! То значи да треба да те опет тражим и не нађем; да те поново убеђујем.. а ја сам пропао. — И, знају« ћи да ми је симпатичан, настави не како императивно: Сад је два сата, Скерлић не спава после ручка, Спустићемо се до његове куће у Добра+ чиној улици; то није далеко, Ти у“ ђи и говори с њим, а ја ћу бити у оној кафаници прекопута. Употреби пола сата, сат, два сата, три сата колико ти је потребно, Ја ћу те чекати... :

Младост је дрска и радознала, и ја сам после неколико минута пристао на његов предлог, верујући више у интересантност но у успех тога „де марша“.

Успут ми је рекао:

— Ако ти буде згодно, можеш му рећи да сам ја онај што му је 29 маја затражио кифлу.

Не сећам се више тачно ни како је почео, ни како се развијао, ни ко= лико је трајао мој разговор са Скерлићем. Знам да сам употребио нај бољу вољу да случај свога старог друга прикажем што верније и убедљивије, додирујући све жице које су звучале у Скерлићевој души: интелектуалне, моралне, сентиментал-= не, социјалне, патриотске, У једном тренутку поменуо сам и онај Стојанов „психолошки моменат“ од 29 маја.

— Јест, неко ми је затражио кифлу, потврдио је он.

Стојанова прича, дакле, није била нимало измишљена.

Наш разговор се завршио Скерлићевим речима:

— Добро. Ја вама верујем, г. Пандуровићу. Реците том · вашем другу да сутра у десет часова дође у уред ништво „Дневнога листа“. Ја ћу бити тамо.

Изншао сам, испричао Стојану како је ствар текла и саопштио му Скерлићеву поруку. Растали смо се после дугих разговора и шетња по Калемегдану и старим београдским улицама.

Теж десетак дана потом срели смо се опет.

— Шта има ново, Стојане>

— Ја сам добио стипендију, рече он мирно, с уздржаним задовољством. У

— Је л могуће» Како

Сутрадан после моје посете Скер= лићу отишао је у одређено време У „Дневни лист“ и претставио му се.

— Знам; г. Пандуровић ми је говорио о вама.

По својој необичној експедитивно• сти и тачности, Скерлић је већ имао готово писмо за Љубу Живковића, извадио га из џепа и пружио Стојану. — Шта мислиш да сам урадиор упита ме.

Слегох раменима. —

— Ја писмо нисам примио.

Био сам, признајем, прилично ИЗ“ ненађен. = Рекао сам му, продужи он: Пре но што бих примио то писмо, господине докторе, допустите ми неколико речи", :

— Молим, прихватио је Скерлић,

И саслушао је да му „пропали ђак", додуше врло речито и пажљиво, објасни да би, по његовом мишљењу, тај пут преко писма, био одвећ дуг с погледом на циљ, су“ више „женантан“ с обзиром на нуз жност да је он једнога великог ч0века морао ангажовати за тако ситну ствар, и на своју жељу да то ангажовање, кад је већ морало бити, буде што краће. МИ „лропали ђак“ је завршио своју ликвидацију мишљењем да би најбоље било да њих двојица оду до г. Живковића, да му претставе ствар и добију одго“

С. ПАНДУРОВИЋ

(Наставак на једандестој страни)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 13 МАЈ 1954