Književne novine

КЊИГЕ ГОВОРЕ

МНенаметљива проза

(МИХАИЛО РАЖНАТОВИЋ: „ТРНОВ ЦВИЈЕТ“,

ИЗДАЊЕ „НАРОДНЕ

ЕНАМЕТЉИВА. је но скром-

на проза Михаила Ражна-

товића, младог црногорског

приповједача који ево и са

другом књигом прозе излази пред читаоце, Прва његова књига, приповиједака, „Задимљена брда", дошла је врло скромно али је унијела свјежине у младу нашу прозу, указујући истовремено на несумњиве Ражнатовићеве приповједачке квалитете — он јевећ тада мање више искристалисано ступио на књижевну арену, са већ углавном изграђеним _ изразом ни физнономијом:; приповједач Љубишиног стила, и Андрићевог, са пуно смисла за атмосферу и сликање, са добрим осјећањем и познавањем језика и његових извора, с одњегованом вјештином и спретношћу избора мотив и драмаТтичниХ ситуација, са пуно лиризма и топлине до елегичности. Видјело се одмах да то није ефемеран и случајан писац, већ страстан посленик пера који мора да се литерарно искаже, да му је она, литература, тлавни смисао живљења, и једино олакшање емотивно — мисаоног бремена којег носи, „Задимљена брда" су значила озбиљан — наговјештај озбиљног писца на помолу, писца, истина, који није одмакао од утрвеног израза наше класичне приповјетке, али је, и преко њега, унио прилично свога и аутентичног,

Углавном је добро прошао код критике са својом првом књигом. Сва се она слагала у једноме: да је Ражнатовић нада, да је добро стартовао, да је његова књига добар почетак младога писца који има и уме шта да каже, Оно што су му пребацивали као мане могло — се примијенити и на многе друге зрелије писце; врлине су прилично биле само његове — бар што се тиче Младе књижевне гарде која наступа. Што Ражнатовић није више заузео од овог нашег књижевног неба мислим да је више разлог у његовој ненаметљивости и као писца и као човјека, у изразитој скромности која чини да се његов глас мало чује У овим нашим књижевним вревама. За мене је Ражнатовић готов писац, углавном већ формиран, који можда више нема шта да тражи у књижевном изразу, који је одлучно крочио једним путем са којег не мисли ни лијево ни десно, претстављајући себе приповједачем нимало помодног жанра и свег у водама класичног реализма нашег, па и романтизма, помало.

Друга његова књига приповиједака, „Трнов цвијет“, можда је извјесно разочарење за оне који вјерују у Ражнатовића писца „Задимљених брда". Разочарање утолико уколико су прву његову прозу схватили као објаву једног новог писца свјежих акцената и несумњиве снаге, као једну изразиту могућност која ће се још пробити и разгранати, Као писца који ће још чвршће стати на своје сопствене ноге, ослобођен извјесних – почетничких призвука, Али то разочарање оправдано је само у тој мјери у којој нова Ражнатовићева књига не значи корак даље од оне прве, ако значи застој, стагнацију, што ће рећи пад и изневјерену наду. Па и тада је то престрого јер свака нова књига не мора да буде и увијек даљи домет извјесног аутора, међа између старог и новог, тек постигнутог, ни 0бавезан корак даље у развоју његовом. Може то да буде прикупљање снаге и предах може да буде, једно потребно чишћење од баласта који мучи и спутава и који му не да да крене и полети — ослобођен себе пређашњег. Мени се чини да је »„Трнов цвијет“ баш то, једино то: утврђивање већ постигнутог, задржавање у мјесту за што сигурнији и снажнији залет. Јер, и поред поновљених неких мана, ова збирка углавном није подбацила; поновљене врлине, међутим, увјеравају И даље да ће овај млади писац тек наћи своју пуну _мјеру у даљним својим књигама. Шта више, двијетри приповјетке ове збирке надматнују низ приповједака из оне прве. Није требало много па да „Трнов цвијет" буде зрелија и много боља књига приповједака. Утисак је да је Ражнатовић прилично жалио труда да своју прозу подигне на потребну мјеру усијања, да је напне у лук, да је почисти и догради — што је, судећи по многим фрагментима и остварењима, тако добро могао.

Двадесет приповиједака, _ подијељених у два циклуса („Смјели и поклекли“ и „Капље срца“), сачи-

4

ПРИПОВЕТКЕ, КЊИГЕ“, ЦЕТИЊЕ, 1954.)

њавају ову збирку. У свима њима Ражнатовић захвата, на овај и на онај начин, Црну Гору,и то ону над Скадарским Језером — досад мало или нимало обрађивану у литератури, Са великим познавањем њеног тако фантастичног тла, њеног под небља и њених људи, нарави, обичаја, историје, живота уопште, Ражнатовић бира мотиве који потенцирају херојску и мученичку страну ове малене земље, он њу, романтичан прилично, диже на пиједастал вјечне борбе за слободу и далеко достојнији живот, схватајући је вјечном бусијом — што она уствари и јесте. „Она је: једна клисура, једна засједа у њој, једна стража на тимору“ — каже за Црну Гору Ражнатовић. Али он њу не идеалише, као познати наши романтичари; дивећи се њој он смјело и оком објективног посматрача износи и другу страну њену, сву биједу скученог њеног живота, сву тегобу сиротињског живота горштака са црних брда — ну својим историским приповјеткама, и у оним из Револуције.

Ражнатовић има смисла за атмосферу и уопштавање, он прича занимљиво и са потребном лакоћом, са једном топлином која иде до разњежености и сентименталних обојења. Има пуно лиризма у овој Ражнатовићевој прози која никад није сувопарна и хладна, и која, и поред привидне смирености, пулсира једним живим ритмом чак и онда кад се баца у далеку прошлост коју треба дочарати маштом и учинити је живом и присутном. Ражнатовић силно воли људе, до болећивости, и сваком својом приповјетком жели нешто дубље да каже о тој великој љубави која није намјештена и по-

МИХАИЛО РАЖНАТОВИЋ

зерска; свака његова – приповјетка увијек је варијанта оне познате Де Вињијеве мисли (коју уосталом и цитира на једном мјесту), изреке која тако много каже и кондензовано каже: „Ја волим величанство људског бола". Он је пјесник тога бола. Тај бол је почесто главна компонента његове прозе у „Трновом цвијету", али он не убија монотонијом јер га Ражнатовић успјешно варира. „Шрногорски _ атамани“, прва је прича у збирци и она има све одлике широко засноване повјести, Иако је у њој све дато кроз једну до краја изведену уопштеност.из које се не издваја ваљда ни један једини лик и без иједне ускоодређене и замишљене фабуле, ова прича је једна од најснажнијих у књизи. То је, више можда но многе друге приповјести о Црногорцима, аутентична и добро погођена слика њихова; с једним пуних дахом и смислом за продор У историју и оживљавање тамних и непознатих вјекова црногорске прошлости о којима има мало претстава и докумената, Ражнатовић је успио да оживи дјелић историје Црне Горе — оне тешке и мучне, Ту готово и нема лика јунака — лик је читаво племе, и главни јунак је читаво племе, Фабула нема, али њу успјешно замјењује општа слика људи на камену, бојџија и бунџија, самовољника и љутих крџалија, тако да недостатак ње овдје уопште не смета, или не смета у лресудној мјери. Он прилагођава израз времену и људима које описује, он оскудну грађу успјешно допуњава маштом која је увијек у складу с документима и која их' само пластичније и књижевно пружа. У овој, каоји у осталим историским приповјеткама, и иначе, опажа се приличан утицај

Стјепана Митрова Љубише — лексички он је свјеж као и ЈБубиша, са гласним присуством.на врелу народног говора. 5

„Икарин хан“ још је цјеловитија

"прича, мада без чврсто одређене фа-

буле, но са добро погођеним ликом самохране старице која, затворена и затрпана својом тугом, пролази глуво кроз живот и не схватајући га потпуно, ни оно шта се у њему догађа. То је приповијетка која још једном потврђује зрелину Ражнатовића као прозног писца. Док су „Црногорски атамани' широка али недовршена слика која се ипак нагло прекида, дотле је „Икарин хан“ заокругљена прича, снажна несумњиво, упечатљива, убједљива. Потресна је и прича „Тигар“, рађена на тему пријатељског односа човјека и пса, истанчана а дубока, необуздано импресивна, И сама прича „Трнов цвијет", по којој, не без случаја, нос! назив читава књига; и„Чавли у кестеновима ђачког парка"; и „Она трешња у долини“ — то су импресивне али и цјеловите ствари, приповједачки, мислим, заокругљене,

Међутим, неколико приповиједака остало је у патрљцима, само допола речене, и само у одбљесцима главних Ражнатовићевих врлина, „Кућа у Катунској улици" је, гледана приповједачки, можда с највише даха писана приповијетка, али читава она, оваква каква јесте, уствари је увод У даље приповједање: читалац — је незадовољан што се прича тако насилно свршава очекујући једну ширу разраду и слику. „Чобанче"“ је гусларски-патетично _ интонирана од самог почетка, и таква остала; „Смјели" је само једна добра, врло добра књижевна репортажа, „Црни дани“ готово исто. „Очи Срнетице: поетизована, с успјелим партијама, снажним чак, али у цјелини, и поред свега, исконструисано дјелује. „Тор на Рудини", приповједачки сигурно вођена али малог захвата и без ширине, „Камен ликује" само је скица, блиједа и недовршена, недопустиво за Ражнатовића који има и смисла и укуса. „Смрт умјетника" — цртица је без фабуле и она чини утисак више мекоћом свог лиризма него пластичношћу _ свога захвата. „Радост" је у крајњој линији само топла пјесма у прози,

Већина ових прича остала је на нивоу новинског фељтона, или нешто изнад, а све су добро почете али остављене допола. Ражнатовић не развија и готово и не поставља радњу, он је очевидно потцјењује, он само прича атмосферу и описе, он препричава умјесто да непосредно уводи и развија, он даје уопштену слику, а врло мало поједине ликове као протагонисте ове или оне животне манифестације. Он и не покушава да разради лик, не продире у детаље, њему је важна општа слика, тако да извјесне његове приповјетке очигледно губе у рељефности, Изгледа да он то тако намјерно хоће. У „Смрти умјетника“, међутим, открио је себе као писца који рафинирано осјећа, који истанчано понире у људску душу и у судбине људске, и који би могао, уносећи чвршће фабулу и личности, бити далеко комплетнији и дубљи, рељефнији приповједач него што се овом књигом претставља.

Па ипак, и поред. изразите неуједначености, и поред тога што је изостао овога пута очекивани продор у снажнија и шира остварења овога писца, збирка „Трнов цвијет" и даље увјерава да пред собом имамо аутентичног приповједача који има шта да каже и који ће то сигурно рећи, Тим прије што је Ражнатовић свјестан својих слабости и јер има снаге да их превазиђе, Ражнатовић наступа у нашој литератури, тихо и без буке, приносећи јој скромно и без икаквог позерства своје талентоване радове. Он је озбиљнији писаш но што се то уобичајено мисли и његовој прози треба прилазити без предрасуда, Мако још није пре" вазишао раније своје слабости, он је овом својом збирком – потврдио своје квалитете који нису мали, Збирка „Трнов цвијет" је учвршћи. вање већ постигнутог, једно тапкање у мјесту које је понекад тако потребно писцу да лакше превазиђе своје минусе, да се темељније осло: боди бремена које га задржава и ву: че доље, Ја вјерујем у Ражнатовићеву прозу јер сам свјестан природе њених слабости али и њених квали

тета. у ДУШАН КОСТИЋ

"Жамза „Изабран

(ИЗДАЊЕ

ХАМЗА ХУМО

АМЗА ХУМО је један од

наших последњих песника-

севдалија, и вероватно наш

најуспелији епигон источ-

њачке, перзиске и арапске поезије. У једном времену које је било испуњено грчевитим напори„ма да се постигне и оствари смисао и форма поезије која би одговарала друштвеним кретањима, Хамза Хумо је епикурејски радосно или сетно ткао своју поезију, удаљен од свог времена и друштва исто толико као што су Пан, нимфе н старинска источњачка лица која песника непрекидно узнемирују. Завучен у опоре али чудесно расветљене и отопљене херцеговачке пејсаже, поткрепљен њиховим плодовима, вином и женама, пева Хамза Хумо о разблудном Пану, његовим враголијама, смелостима и успесима, кад ни њему, легендарном Хамзи, не преостаје ништа друго него да га прати у његовим походима; Кроза сан вребам вјетар; Куд ли се притајен краде7т ИМдем опрезно за њим

Без шума, као сјена

Осмијех ми на лицу трепери Јер слутим да је негдје

У гају скривена жена.

Осећа Хамза Хумо пагански ведро а ипак озбиљно да је Пан увек тамо где је жена, и, ако спомене жену, он се сети Пана и његових афеката, сети се сунца и месеца, сети се грча и крика у себи.., А, уствари, домишља у себи ову мисао: Ништа човек не може против кикота и врискова у себи, када му крв прокључа; а у крви је увек много сунца, живота. Ништа човек не може, због тога, против сунца, голих сунчевих дана, реке у којој се огледа сунце и Пан, Ништа човек не може против жеге која доноси човеку мистерију сна који је јава, а јава сан, када му се нага жена у реци и на сунцу појави као бескрајно блудна, незаситна и суштински стално подана. Хамза Хумо није могао да изађе из тих сензација и афеката, и он их је, са инертношћу која нас изненађује, понављао у поезији, уживајући у томе да их увек осећа у пејсажу који је скоро досадно исти у свим његовим песмама,

Али његово хедонистичко осећање живота има и овај смисао: Хамза Хумо је принципијелно тежио да сведе своје реаговање на друштвене појаве на крајње малу меру, али да зато своје препуштање чулном животу, онако како га је он доживљавао, опева као поезију вина, љубавног грча, као естетску илузију живота. Што је он, при томе, морао да упозна јесен и старост, да открије у себи да је то задовољство минимално и с епикурејског становишта — ако му се не да смисао дубљи од тренутка у којем се оно открије — то је све толико пагански, севдалиски у неком херцеговачком духу, ако се тако може рећи, да је доиста већ и превише стаРрински и познато чак и за оне који не знају за хеленске дитирамбе, за наше севдалинке „или за нашег Во'"пслава Илића; '

Крадом се проплиће врбама

кроз косе Мјесец насмијан, жут Дубоко доље у врбаку Пана су смеле дјевојке босе Изгубио је пут,

Ипак су ове песме о Пану из ње ових „Херцеговачких пејсажа“ најбоље у овој збирци и далеко отскачу од других песама у којима је

|

„СВЈЕТЛОСТ“,

Хумо: +:

_џ е пјесме _ САРА ЈЕВО, 1954)

Хамза Хумо некако сам без жене, сунца, Пана, у којима чезне за њима и шантићевски неуспело јадикује, или нас неукусно потсећа на своја алкохоличарска расположења, . на своје боемство, на то да је друг јабланова, вечити путник, „сват горких судбина“, „сијач у вјечност проћерданих дана“. Има У његовим „Херцеговачким пејсажима“, поред извесних · утицаја, нечег посебно хуминског, што је иначе тако приметно у његовом роману „Грозданин кикот“: нека тиха сета покрива“ еротску страст и радост, и открива нам суштину њену тамо где су сунце и одблесци његових боја чудесно срасли са каменом и земљом. А суштина је те еротске страсти — задовољити своју младост док не наступи њена јесен и док она не донесе мисао о пролазности свега, о ћудљивости судбине која нас нагони на пиће и на лутање по друмовима, Изгледа, међутим, да се Хамза Хумо задовољио, после младалачких химни о Пану и женама, сећањима на завичај и места на којима је домишљао и имао радости и чежње. И, изгледа, да је он данас егзотичност својих песама у прози „Са плоча источних“, избегао да поново креира „али је несумњиво да је и на њима изградио смисао о животу као еротском универзуму, као што то најзад показује и ова књига „Изабраних пјесама“, :

СЛАВКО ЛЕОВАЦ #

Енглеска елегија у нашем преводу

(„Елегија натисана на сеоском гробљу“ Томаса Греја у „Летопису Матице Српске“)

АСЛУЖУЈЕ да се забиљежи: наша преводна књижевност с обогаћена је новим, наизглед скромним, али изванредно успјелим и драгоцјеним лрилогом. У априлском броју „Летописа Матице српске“ објављена је у пријеводу Св, Предића једна од најважнијих појединачних пјесама у енглеској књижевности, „Елегија написана на сеоском гробљу“ Томаса Греја. Та пјесма, дугачка 128 стихова, објављена г, 1751 није само формално успјело и смисаоно јасно (и — у друштвеном смислу — демократски усмјерено) ремек-дјело свог пјесника, већ једно од оних књижевних творевина које у себи синтетизирају књижевне и идејне карактеристике читаве једне епохе. Али за боље разумијевање правог значаја ове пјесме потребно је обратити пажњу њезином постанку, и у вези с тиме њезиној структури.

Прва 72 стиха (до ријечи: Далеко од руље) настала су г. 1742, у вријеме кад је Греј доживио низ личних несрећа: умро му је био пријатељ Ричард Вест, а неколико мјесеци прије тога отац, оставивши осиромашену породицу. Нарочито га је потресао нагао прекид пријатељства с јединим другим човјеком с којим је био интиман, Хју Волполом, сином претсједника владе, чланом ванредно угледне, богате и моћне породице. Последњих 56 редака завршио је о

сам година касније, Занимљиво је упоредити обадва дијела; Први почиње идиличном сликом

вечерњег сеоског пејзажа, а гробље уз које пролази, побуђује код пјесника мисли о безименим мртвацима, малим сеоским људима који почивају у земљи, лишени свог поштеног свакодневног рада и ситних породичних радости. Он упозорава частољубиве поносне и велике нека не презиру ове, покојнике, јер се међу њима крију можда и велики државнички таленти попут Хембдена, Милтона или Кромвела које је судбина спријечила да се истакну, али и да се одаду злочину и лицемерју у тежњи да задовоље своје амбиције,

У посљедњих 16 редака првог нацрта пјесме, који су касније брисани, пјесник говори како је припрост живот 'заслужнији за свијет од силе и генија, Тиха досљедност, говори он на крају, бољи је начин живота од бесконачних мудровања, брига и жеља,

Очигледно је да је Греја његова лична ситуација побудила да изрази овако расположење, а особито демократске асоцијације, отворено усмје-

(Наставак на петој страни)

%

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 1 ЈУЛ 1954

ЈЕ