Književne novine
ФИЛМСКА
Телевизија и позориште
ТЕЛЕВИЗИЈА У НЕМАЧКОЈ
Ако би се о популарности телевивије у Немачкој судило према чињеници да је на територији Западне Немачке регистровано свега 21.636 телевизиских апарата, закључак би био да Немци не показују богзна какво интересовање за ово средство комуникације. Западна Немачка има скоро 50 милиона становника. Према саопштењима телевизиске индустрије ' фискалној 1958/54 години оца 5 52.000 апарата. Према томе, више од половине апарата у употреби још није регистровано. Међутим, у поређењу са стањем у другим западноевропским земљама и САД, чак ни бројка од 52.000 није нарочито узбудљива. Али, с 06зиром да су прве телевизиске емисије у Западној Немачкој изведене тек почетком прошле године, развитак није безначајан.
по кућама је инсталирана само половина укупног броја апарата. Отприлике једну четвртину поседују ресторани и барови, а остатак — продавнице радио апарата. Гомиле које се окупљају око апарата постављеним на јавним местима знак су да није у питању недостатак интересовања међу Немцима за телевизију; оно што претставља основну сметњу изгледа да је цена — 1.000 до 1.400 марака од апарата,
Један од првих програма немачке телевизије који је постигао успех не само у земљи него и у иностранству био је балет „Пег Хацремећгипа“, према истоименој Гетеовој песми. За разлику од САД, где телевизиске програме финансирају у рекламне сврхе разне фирме, у Немачкој се телевизиске компаније издржавају искључиво од претплате, На тај начин могућно је и обезбеђење програма вишег квалитета. 4
ЖАН ЖИРОДУ ИП ТЕНЕСИ ВИЛИЈЕМС ЗДРУЖЕНИ г.. НА БИНИ У ТЕКСАСУ
поетске импровизације двојице даровитих писаца — „Очишћење“ од Тенеси Вилијемса и „Аполон из Белака“ од Жана Жиродуа — обреле су се у оквиру исте вечери на позорници У Даласу, граду од око пола милиона становника у Тексасу.
„Очишћење“ се сада први пут појавило на далаској позорници, иако га је Вилијемс написао читаву деценију пре него што се прославио са „Стакленом менажеријом“. Место радње је примитивно село у Новом Мексику, где, пре више година, сељаци настоје да умилостиве богове кише искупљењем грехова насиља и страсти. У том селу убијена је једна девојка, и сељаци држе „емпромпти“ суђење како би открили истину и „очистили“ заједницу. Атмосфера у комаду дочарана је избалансираним језиком, стилском музиком, антифоналним хорским објашњењима и интерполацијама на гитари. ЗА
Жиродуов „Аполон из Белака“ претставља прави мали драги камен ироничног хумора о једној неспретној девојци која се научила практичним предностима ласке. У прво време, бирократи из једне француске административне установе удпште је не примећују, као што игноришу сав ситан свет уопште. Али она наилази на једног младића који је саветује да упо треби ласкање као средство за пробој. „Реците им да су лепи“, каже јој он. Она то и чини, и полази јој за руком да истог часа преобрази бирократе.
Прошле зиме овај Жиродуов комад приказиван је и на телевизији.
па љтиаалаалтеиаате |
љепоту овог „Полуакта“ па сјећајући се Бецићева у рату изгубљена времена, његових несталих атељеа и слика у Осијеку, Битољу и
Београду —- човјек помишља ла нам у то доба нису били мртви само Рачић и Краљевић, него заправо и Бецић.
Но, захваљујући оном снажном темпераменту о сликара крушнице и храста, ипак није се то догодило,
Босни, земљи руде и извора, можемо захвалити, да је Бецић тамо око 1935 године рукнуо новом снагом. Имајући некакав чудан осјећај, да је надвладао и саму смрт, сликарски се ухватио у борбу с природом. Природа за њега није била више ингресовски, субесједник, него: шума коју треба сликарски прокрчити, вода Коју треба сликарски прегазити, звјер коју треба сликарски свладати, И кад се погледа начин на какав су дјеловали његово око и рука, у то доба у блажујском атељеу крај Сарајева, онда се види, да је то била рука, која руши слиКарски проблем као ловачка и да је то било око, Које не гледа У обичном смислу, него вреба и лови бљеском. Тај Бецићев сликарски витализам био је логична реакција на стару, мртву минхенску школску методу. Настојао је: новим, живим, и стално свјежим крокијом истјерати из себе задње остатке минхенске безживотне студије. Школом, а касније класицистичком моделацијом припитомљена, па и дре сирана рука, у овом крају дивље љепоте, вратила се У предстање сликарске шапе. Не оклијевати мидовањем тона, него изравно ударити бојом — то му је постао идеал.
УМЕТНОСТ
(Одувек: Ун ишта вање
у
свести
| АСОЦИЈАЦИЈЕ ПОВОДОМ ЈЕДНОГ НЕЗАБОРАВЉЕНОГ ФИЛМА |
ТЕЛИ су да им разоре свест, многима да. разоре свест, одвајкада да разоре свест...
Сећамо се гнева богова из
. античких драма против о-
них Који нису хтели да угоде небеским прохтевима; сећамо се како у средњевековним миракулима суци на точковима муче Христа да се одрекне своје дубоке и искрене вере; сећамо се како у драми великог шпанског песника сељак изгара под гвожђем инквизитора у својој херојској доследности; сећамо се џи Пере Сегединца како живот даје да би остао доследан својим схватањима и своме народу; сећамо се како У „Риму — отвореном граду“, кидајући месо са једног радника, фашисти не успевају да му ишчупају и свест; сећамо се разноразних начина одузимања свести, свести формираних, свести једностраних, свести неодређених, свести неизгра-
ђених... Да ли су Нам те слике остале само у далеком сећању Дрејерова _ „Јованка Орлеанка“
опет нас је, недавно, потсетила на најгнуснији злочин према ћото 5арјеп5џ: уништавање свести. То је филм који ће остати ремек дело седме уметности и потресна људска драма започета у тренутку када је човек постао друштвено биће, а још се до данас није завршила.
У чему је снага Дрејеровог стваралаштва 2
У „Јованки Орлеанки“ редитељ је, специфично филмским изражајним средствима, максимално продро у суштину збивања и психологију карактера. Продро је у срж нечега што је већ и пред камером било грандиозно: У душу једног народног побуњеника против тлачитеља — лик који је остварила Марија Фолконети несумњиво једна од највећих глумица света. Као да је све
т Р И Б
дала у тој јединој својој филмској креацији, сва осећања и све мисли, тако да више никада није могла да се изрази пред кинематографским објективом.
У огромном психичком напору ла се супротстави насилном. одузимању вере, да одбрани оно што је сматрала за истину, у борби против измене свести физичким путем, против хипокризије и ли-
Лаза Костић је једно од најживљих имена наше књижевности
У својој сталној рубрици У „Републици“' учинио сам алузију на ситуацију у нашој књижевности. Рекао сам да у њој мртви, тојест Богдан Ппоповић и Јован Скерлић, још увек воде прву и претежну реч. Даље сам рекао: да су данас присталице мртвих углавном навалили на Лазу Костића: монографију пак моју о Лази Костићу „Нопок“ није смео да штампа због неповољног уствари мишљења једног касног епигона,
Коментатор „Књижевних новина“ осврнуо се на моју алузију и категорички напоменуо: да је Лаза Костић мртво име наше књижевности. Ту се коментатор сложио са покојним Богданом и покојним Јованом. Уверен сам
ВЛАДИМИР БЕЦИЋ:
се разумије у дивљач па не пушта претјерано
да је у неправу. Лаза Костић био је и остаје једно од најлепших и најживљих имена наше књижевности, Он је творац наше модерне лирике; он је наш класични преводилац Шекспира; он је творац наше велике историске трагедије; он је наш највећи естетичар и наш највећи мислилац деветнаестог века, уз то: мислилац дијалектичар; он је, најзад, наш најдуховнији писац. Задатак „Књижевних новина“ био би да овог несрећно оклеветаног пиисца врате широким слојевима народа, којима његова личност недостаје као парче духовног хлеба.
СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР
ФАЛКОНЕТИ КАО ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА
2
цемерства оних Који се приказују заступницима Правде и Добра, Јованка је пребродила све душевне кризе, а изгубила живот: траву је изгубила и зеленкаде што се благо њишу недалеко од њене ломаче, изгубила је погледе добрих људи који могу да је бране једино очима, летове птица је изгубила што, ено, отпрхнуше у бескрајни свемир. Но, један предзнак нас бодри: смрт Јованке је изазвала револт народа... Али, да ли је њена смрт и крај уништавању људске свести»
Дрејер је са толико интуиције понирао у ту трагичну драму, да се од њеног бића формално није могао одвојити ни за тренутак: његова се камера ни за длаку није уда љила од саме бпти збивања — готово цео филм је снимљен у крулним плановима! Ако је овај неми филм назван „судском конверзационом драмом“, онда су Не натписи већ слике и кадрови ти који воде дијалошке двобоје.
Јованка је морално победила оне који су се плашили националне побуне против завојевача и тлачитеља, сублимиране у свести једне жене која је, сходно својим схватањима, уобразила да У њој лежи 6ожанско провиђење. Зато је дрква и морала да је уништи баш оним
догмама којима је била тако верна, да би је одмах затим прогласила светицом, исто тако Као што Је успела да сагори мисао једног Ђордана Бруна, јер је претила да по» љуља оно на чему се одржавао смисао једне обмане. Слободна мисао је, ако не победила диктатуру религије, а оно бар извојевала своје право интигритета. Па зашто онда још и данас пламте ломаче»
На разним местима земљине куз гле још и данас се упражњава злочин уништавања свести! Ту лежи разлог што филм „Јованка Орлеанка“, прављен пре више од двадесет, година, својом тематиком још и данас снажно делује на гледаоце. Они у њему виде трагедију која се још увек збива! Да ли је неко од са времених драмских писаца обрадио ту тему, макар и у стародревном рухуг Најбољу драмску алегорију, на инквизицију нашег доба дао је, несумњиво, Артур Милер кроз дело „У знаку крста“. Ту, кроз Салемску. псеудорелигиозну хистерију и филистарску хајку против „вештица“ пре једног века, сагледамо у чему лежи успех данашњих експерата за омекшавање опни мозга, за насилну трансформацију свести, за култ страха, за самооптужбу невиног и, најзад, за физичку смрт, Као и Јованка, Човек је оптужен да призна лаж о себи; био је, као и Јованка, продан непријатељу; као и на Јованки божје слуге (или ако хоћете слуге Владара) врше психичку терапију над Човеком; сви му сугерирају исту мисао; онда настаје физичка 'терапија каомну случају Јованке; затим се прелази на обмањивање свести: тада се већ
Човек поколеба џ у стању је, као и Јованка, да потпише властиту самооптужбу, јер он поверује да је крив; али, и међу самим судијама нађе се лице које устаје против тог злочина, те бива укорено и удаљено; најзад, долази понуда компромиса и, ако све то не помогне, — ломача! Тако Човек или поклекне и разривене свести врати се животу, _или истраје и оде на жртвеник Слободне Мисли Човекове која и поред толико жртава, до данас, још није успела да; завлада светом. А њена „влада“ је управо негирање терорисања људског духа. Ако она икада победи, каже један песник, онда ће победити Прогресивна Мисао, мисао која служи једино апсолутној Истини и Правди, јер само она тежи да буде слободна. Нажалост, свет то није доживео иако назире путеве победе, јер још у овим нашим данима пламте људске ломаче...
ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ
АУТОПОРТРЕ (1946) '
Била је то једна специфична сликарска арома која је одисала из свјежег Бецићева угљеног и акварелног крокија. Било је то једно умијеће, какво ми у нашем сликар ству де опшпе нисмо познавали. То је могла стварати само једна сигурна и његована страст, прошла у животу кроз најврелије креативне заносе и најстуденије креативне очаје. Ријетки. су били способни, да само физички прате, акамоли. психички да наслеђују тај здрави Бецићев свијет; вечног односа према женском тијелу или звјерињег заноса према пејзажу. Као што нам је. с Видрићем и Козарцем изумро у књижевности један нарочити тип ствараоца, тако нам је тај тип у сликарству изумро с Бецићем., Тко ће опет јед> ном имати сликарске снаге онако зграбити акт, превалити пејсаж или треснути мртвом природом, онако из пуног здравља, као што је то умио у својим најбољим часовима Владимир Бецић>
Кад је прије три тједна лежао мртав у Илици, на петом кату, горе високо, изнад пролазника, опазио сам понад његова узглавља
слику, Коју је насликао прије два-
"десетак година, Приказује нагу же-
ну окренутих леђа, како се одмара на земљи. Кажу, да је умро. под том сликом. Визуелно необично лијепа слика, али тужна, јер говори,
_ да нам је смрћу Владимира Бецића
многошто. сликарски вриједног за
И зато говорим ја, а не Гостод: тоздрав теби, Сунце,
које искључивић % јединим огњем сагоревалш разлике између раса, рушљиш, међе,
ц не, признајеш тодељу:
Истог, Запад, Север, Југ!
Поздрав теби, Супце,
које мислиш о зевипости обешмалићенихг,
о снази слабих, о мудрости безазлених,
х неодољивим рукама отпора кидали с очију рт паучину слутњи!
Поздрав теби, Сунце,
које не знам за узалудан посао тетовирања лика Истине,
нити мариш, за молитву људи
који не престају ратовати међусобко!
Поздрав теби, Сунце, које се
у чијим тминпама севају модре муње свитања, њестварније од сна,
аљ увек довољно јарке притиснуте тамом!
Поздрав теби, Велико Сунце,
лествама равнодушности, | тењеш: до вида непревазиђенихг формуља
да осветле дише
које не трестајеш бити златно правило
кроз сва времена ч све инкарнације неодређено «а, јасно, далеко а блиско,
т увек, увек присутно!
на један глас
Не буди коначна, тишмно! Јер кад се нигде не би, дизао
до онај ветра ч умџрања, буђење би дисало безвољношћу,
а песма птица ~
личила би тадању звезда.
НЕ БУДИ КОНАЧНА, ТИШИНО
Вребати, погодити — термини Жил Ренардовог „ловца на слике вриједе и за Бецића. Сликао је пабачене слике, пажљив као онај, који
дуго окренуло леђа, -
МАТКО ПЕШИЋ |
ватри, акамоли рецепту да уништи у месу неки, нашим _ првотним инстинктима угодан окуссвјежеине, сировости и арому непротјеране природе,
НИКОЛА ДРЕНОВАЦ
поеме „Јеванђеље по мени“)
(Одломак
1
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 1 ЈУЛ 1954