Književne novine

ЈА

је

ПВСНИК И

СВ

он

ВБ |

"Истина Ерскина Колдвела

(ПОВОДОМ ЊЕГОВОГ РОМАНА

ИЈЕ САМО ТО: да писац ствара материју. Догађа се, и правило је понекад, да она ствара њега. Колико он дар над њеним живим _ струјањем > Колико може да сачува некакву своју аутономност, психичку, менталну, духовну»

Ерскин Колдвел је писац који пите о свету сведеном на елементарност. Његов Југ, то је пакао, прашума зла, понижења и зверства, Мунгла у којој је инстинкт (као У свакој џунгли) _ хипертрофиран до највиших размера, инстинкт за живот, инстинкт за смрт, То је једна густа, тамна материја крви и прашине, бола П страдања. Ничег што је лепо. Ниједан тренутак слободе. Зачарани круг, ковитлац ужаса и трозе, гладовања и сексуалне деформације поробљених. Колдвел је заронио у тај свет као у вртлог. Да ли је могао да се извуче из њега Да ли је могао, попут Вилијама Фокнера, да сачува релативну -присебпост духа, ла пише комплексно, да организује једну компликовану прозу духа и савести» Јер и Фокнер борави на истом Југу н видео је (знамо) исти ужас. У Фокнеровим књигама линчовање Црнаца и ужас нису мала ствар, нити случајна, Па ипак, није се догодило том писцу, толико познатом и признатом у Европи. да тако изгуби дистанцу према стварима, која омогућава _ мир и, због тога, уметнички сложеније третирање тих ствари. Претпоставке за прави разлог — овота могу бити разноврсне. У сваКом случају, чини ми се, то је пипање прстима по мраку. Хипотеза је хипотеза, Па ипак, добија се утисак да је Фокнеру важнији Фокнер од света о коме пише, Он је сачувао, унутра, у себи, извесну _ леихичку дистанцу између себе и ноћи у којој се нашао. Он је сачувао присебност м, што је важније, свој пуритански морал, своју Библију. Не треба заборавити: последњи акорд Фокнерових најбољих књига није библиски, иако се провлачи лајтмотив протестантизма у текстовима овог мајстора прозе, али: је он једна вера, једна илузија која има пуно реално значење као субјективна вредност; на томе моралу Фокнер обезбеђује своју дистанцу према свету, своју индивидуалност. Независан је, далеко независнији од других писаца (у првом реду овога Колдвела) који су писали о свету терора и понижења ништа мање од њега. Често сам на његове изразито библиским моралом и библиском музиком интониране ставове, а поготову на оне сасвим

декларативно, дакле огољено, дакле највулгарније _ изражене, реаговао

тобуном и незадовољством. Али коректива се нужна наметала. Нису ли та Библија и тај библиски морал нужна против-мера свету зла, у коме се нашао осамљен, једна тежина, маколико објективно апсурдна, која је Фокнеру помогла да се одржи У својој независности, менталној и пеихичкојр То је његова кожа. Без ње би, огољен до костију, незаштићен, доживео трагичну идентификацију са светом који га окружује. Престао би да буде писац. Остао једна огромна рупа, једна ноћ, једна стравична ноћ, увреда и тама. Остао би сами предмет. Контемплативан, тако нежног ин _ вибрантног ткива, Фокнер без својих ограда, и илузија, не би издржао. Он пише о улици, али гледајући је кроз прозор. Иза њега је безбедност његове собе. Одвојен од ње, сломио би се као неотпорна стабљика.

Јер лишавање једне такве илузије, па маколико она објективно била чиста фикција, сјај ватромета из сна, маколико била смешна логичКом уму, за писца може да је катастрофално. Она је, понекад и за понеког, исто што и кожа, заштитни зид, опна, чврста и покретљива материја која све друге елементе, све делове организује у јединствену целину и, тако организоване, даље омогућава. Достојевски без бога, после каторге, очи у очи са Раскољниковом, са Русијом свог времена, не знам да ли би издржао и како би издржао. Његов бог, који је смрт за другога, и смрт за читаву културу, за процес, њему је, у том пакленом свету катастрофе и кнуте, био неопходан. Морфијумг — Сигурно. Али морфијум без кога овај осамљени човек и визионар не би опстао. Треба да буде јасно. Илузија за писца није увек само илузија. И, зар је могуће, и праведно, тражити некоме да свој век проведе очи у очи са стварима, апсолутно сам, тотално незаштићенр Оставили сте га да буде

може да остане госпо-

| Земље да створи људе

„ГРАДИЋ Е5ТНЕКУШЉЕ“, ИЗДАЊЕ „ПРОСВЈЕТА“, ЗАГРЕБ, 1954)

увек будан, увек на опрези, Али апсолутна осамљеност и незаштићеност и овде су немогући, Безусловно. Закон одбране важи у свакој ноћи, макако да је проклета, и није могао да се потре и да се изједначи са нулом ни у случају Фокнера ни у случају Достојевског. Њихове тамне визије и њихов протест довољно су искупљење,

Колдвел је, истина, ментално јачи од Фокнера, Према њему, Фокнер је наш данашњи Пруст, повучен и слабашан, интелектуално предистиниран, затворен у својој радној соби, крх и ломљив, стакло и биљка која јачем ветру не би смела да се пода. На први поглед, у првом сусрету са Колдвелом (код нас, то је био његов роман „Дувански пут“), скоро да се има утисак да је овај дошљак са америчког Југа изузетни случај, изузетак писца који је успео да се спасе било какве заштитне илузије, који је могао да издржи без коже на себи. У време Фокнера и Сартра и Камија (сви они имају кожу и

заштитне зидове своје филозофије, па макар да се она чинила филозофијом очајања) Ерскин Колдвел остао је чисти елемент, сама елемен-

ЕРСКИН КОЛДВЕЛ

тарност материје о којој мисли и пише, на брзину, без комплекснијег реаговања, директно, Без коже. Без одбране. — Па ипак, то није тачно. Одбрана Колдвелова постоји. Завукао се Колдвел у своју материју, саобразио се њој, скоро постао исто што и она, доживео максимално могућу идентификацију са њом. Ако није сачувао, као писац „Светла у августу“, своју психичку и менталну дистанцу према свету предмета и лица који га окружује, он је про“ дро у тај свет, усвојио га психички, саобразио се њему. Његово писање

управо због тога није интелектуално, није отсјај духа, није зрачење ни скепса, није артизам нити анализа. Ерскину Колдвелу немогуће је да пише текстове аналитички изнијансиране, интелектуално _— комплексне, филозофијом _ бремените, Он је од свих америчких писаца далеко најмање Европљанин, и то пре свега због тог брзог, директног реаговања на ствари, Он је жива филмска камера у рукама озлојеђеног човека, он је очевидац коме је, као хлеб насушни, потребна сензација зла и неправде, коме никада није доста тог страховитог. вртлога, тог блата, тог делиријума и тријумфа дивљаштва. Југ, о коме је почео да пише пре толико година, ин који значи почетак његове литерарне и личне биографије и трагедије, опсенио је овога писца, и од његовог зла, једном већ заведен, једном већ омађијан ругобом и хипнотисан стравом, он ни није могао ништа друго него да му се пода, да му отвори све своје поре и сваки атом своје личности. На тај начин као да је, пишу“ ћи роман за романом, књиге репортажа и приповетке, тако мимикризиран (овде је акомодација била не-

, избежна), чудесно идентификован са тим светом пљачке, линча и сексуалне деформације, пре свега ње, — и могао да издржи у том свету и да о њему пише књиге са псовком на

језику. Последњи укус који је овај елементарни писац, овај романсијер

инстинкта, интуиције и њуха понео из света резоновања, _ рационалног сагледавања и проверавања данашњих чињеница света и света уопште, као конкретне и као метафизичке наше реалности, јесте дубоко огорчење и ' дубоко незадовољство тим светом, Тај горки укус творачки је, згуснуто садржан у свему што Колдвел пише, у његовом језику, у његовој реченици, у __његовим | деокриптивним интервенцијама, чак и онда

када су оне посвећене природи, дрвећу, води, рибама и птипама. – Осећање _ самопонижења,

одвратности и противљења, основно је осећање овога писца и човека. Обузет својим светом и његовом гротескном но крвавом трагиком, Ерскин Колдвел није ни могао ни смео ни имао времена да мисли филозофски, да се изражава кроз компликовани _ уметнички _ проседе, да анализира дух, да се упушта у пустоловине једнога Фокнера. У свакој таквој пустоловини изгубио би се, упропастио своју способност (сада тако природну). за мимикрију

Ј а :)

.% '

том свету који је његово велико и незаменљиво литерарно _ надахнуће и највиши стваралачки импулс, Када би свет изгубио, по парадоксу, своју прошлост зла и убијања и глади, када би је изгубио као сан кога више не може да се сети, и када би, У области уметности и литерарног доживљаја живота био упућен _ само своме духу, Брскин Колдвел био би заувек изгубљен. Он је могућ само у свету зла и тај свет зла његов је велики потстицај и велико оправдање. Тај свет зла, то је сада његова једина, његова _незаменљива и последња природа. Само тим светом он може да се брани од њега самог м, ако живот никада није друго него сурови збир ствари и претстава које нас окружују, ове епохе чини, онда Ерскин Колдвел само тим светом зла може да се везује за живот и да у њему егзистира. Конкретна материја га је створила, И он њу даље ствара, једино могућа материја, учинила га способним за акцију, за само постојање, Без те материје, он је без своје суштине. Оно што је некада био само први бол, што је био први сусрет са једним светом, сада је суштина, игра заувек тако одређена, тако удешена, Када је био тај сусрет Ерскина Колдвела са овим светом» Када се он догодио — Данас је то за његовог читаоца свеједно. Судбоносна важност тог првог сусрета, тог првог дубоког и трагично творачког контакта писца са својом средином, својом епохом или, још боље, крајичком “те епохе, извршен је. Остало је само да се игра продужи, У овом случају ружна и потресна итра, једно кретање, један ковитлац коме нема краја,

Једно писање, мислим, _ инстинктивно и огољено, брзо и замарајуће, као ударац за ударцем, као добовање по разапетој кожи данашње савести и данашњег бола, једно писање под опсесијом зла, брлога, фанатизма, мржње и осамљености. Једно писање за које је само Ерскин Колдвел довољно јак и способан: да издржи у том саопштавању зла, у његовом реинкарнирању, бранећи се од њега њим самим, као отровом против истог отрова, без светлих уточишта духа, без ипак спокојније атмосфере _ морално-интелектуалног, чисто литерарног или филозофијом преоптерећеног доживљаја света. филозофија, и поезија, и уметност за Ерскина Колдвела, та је тај свет који он мрзи, у коме ипак живи као у мајчиној утроби, Његови љекстови не импонују духом, не привлаче интелектом „Не треба му због тога замерити, у име једног Фокнера. Не треба му, опет, аплаудирати п одобравати, као феноменалној појави; као антитези (Или негацији) фокнеријанске литературе. То је чињеница. То је само стварност, мучна И неизбежна, једна осамљеност и незадовољство који су морали да трају, да живе у себи и кроз себе се нживљавају и тако одржавају своју равнотежу,

Шта ће бити сутра од Колдвелових романа» Да ли ће моћи поново да нађу свој пут до читаоца2 То је велико питање, Али, исто тако, то је питање сувишно, кад се поставља данас и овде, док бесомучна _ игра која је захватила и Ерскина Колдвела, упорно траје као да никада неће да се заврши.

ИВАН ПЕТРОВИЋ

ГЛАСОВИ ПРОШЛОСТИ

Мит ацтека о постанку човека

ПОЧЕТКУ беше Китлалатонак и Китлаликуе, отац-Небо и мајкаЗемља. Тада Китлаликуе створи нож од кремена и кад га баци доле постаде хиљадушестотина богова земље. Они су морали да живе као што данас морају да живе људи и жене на земљи — мучећи се за свој хлеб. После су почели да мисле да то није достојно њих, деце оца-Неба и мајке-Земље. Тражили су од мајкекоји ће им служити. Јер и раније су били створени- људи и жене, али су они били уништавани или поплавом или отњеу или орканима.

Богови земље послаше гласника У подземље где није било светлости, да потражи кост човека последње расе која је била уништена. Гласник је дошао до Господара подземља који је сипао ватру у суд од крви. Миктлантекутли, који је имао главу као лобању, мислио је да може да зачара једног од земаљских богова и да га заувек задржи на томе месту где није било светлости, и зато је говорио лепо с њим. Он ће дати земаљским боговима кост, рече, кост једног од дивова који су боравили на земљи; а ту кост треба ставити у посуду када се изнесе на горњи свет, и сваки од 3емаљских богова треба да стави кап своје крви у њу; из тога ће настати двоје који ће створити нову расу људи и жена.

Тласник је знао да Миктлантекутли смишља зло. Он украде кост и односе је из места таме, Кост је била велика јер је припадала једном од оних пиновске расе. Када је гласник ботова дошао близу Горњег света, сове, чувари Доњег царства, налетеше на њега и ископаше му очи. Он паде и кост се разби у парампарчад. Он покупи парчад и изнесе их на Горњи свет где су га очекивали остали земаљски богови,

Хиљадушестотина земаљских богова ставише парчад велике кости у посуду и сваки исцеди кап крви у њу. Три дана чували су посуду и мешали њену садржину. Четвртог дана 0оно што је било у посуди почело је да ври и кључа. Онда се појави људски дечак. После следећих четири дана појави се девојчица, Земаљски богови хранили су децу соком биљке деца порастоше у човека и жену. Од

ЈЕДНА СТАРОАЦТЕШКА ГЛАВА ,

Њих и жене нашег

доба.

Кост из које су људи настали била је у парчадима. Зато људи и жене који су из ње настали нису онолико високи као дивови који су живели на земљи пре њих; парчад су била различите величине због тога су људи и жене данас различити,

ЗНАЧЕЊЕ МИТОЛОГИЈЕ

ЕК у последњим вековима“)

учени умови су видели У митологији нешто од зна-

чења које смо ми нашли

њој. Италијански фило-

зоф ХУП века, Вико, знао је да су ехроји мита — Херкул који рукама може да расцепи планине, Ликург и Ромул, законодавци, који су у току једног људског живота обавили дуги рад. векова — творевине колективног духа. Када је човек жудео за боговима себи сличним, имао је свој метод, комбинујући у једној „ндивидун, инкарнирајући само у Једном хероју идеје читавог циклуса векова, После је Гете писао да су „ранији векови имали своје идеје у шнтунцијама“ маште, али их наши да ју у идејама. Онда су велика ми-

настадоше људи

% Увод У књигу „Орфеј. Митови

света“ од Радгајс Сопшт-а.

која нас.

МРТАВ ЧОВЕК (староацтешжка фигура)

шљења о животу била дата У облицима, у боговима, данас су она дата у идејама“.

Постоје две именице у грчком језику које имају за собом дугу и интересантну историју: то су ту; ћов и Јовоз. Првобитно су имале исту снагу у овакидашњем говору; јер У Хомерово доба оне су биле употребљаване индиферентно, понекад <е узимала једна, понекад друга, са истим значењем које реч има у нашем језику... Логос је после значио унутрашњу конституцију и спољну форму мисли, и конзеквентно постао је израз тачне мисли — која је тачна зато што се односи на универзалне и непроменљиве принципе а достигла је своју највишу егзалтацију поставши не само ум у човеку, него ум у универзуму — божански логос, син божји, сам бог... Митос је значио у најширем смислу нешто што је изрекао човек — реч, објашњење нечега, повест која се чула од приповедача... У античкој Грчкој митос је означавао преисториску причу Грка. Апликација речи мит међу _ научницима је довољно јасна до извесне мере; јер пошто је само био мит Грчке она се сада употребљава у значењу мита ма-ког. племена или народа на земљи.,, Разлог због кога је мит постао синоним лажи у вулгарном значењу старог је датума; мада су прави митови — а таквих има много — нај« схватљивија и најсјајнија излагања истине коју човек зна. Мит чак кад садржи и универзални принцип, изражава га у специфичној форми, Употребљавајући са својим _ изванредним личностима језик и сарадњу извесног народа, времена и места; личностима, које су дотичном народу драге и присне а везане су за догађаје одређеног времена и места, мит пружа највећу радост, јер се У њему налази истина као душа у телу.“ (Јетепмап Сигбип, Митови и фолклор Ирске).

Из ових тврђења Вика, Гетеа и Куртина можемо нешто да сазнамо о унутарњем значењу митологије, а затим треба да се обратимо познаваоцу који ће нам показати како да тикујемо митове од бајки и доја у романима и еповима. „ја сматрам, пише Бронислав Малиновски, да постоји:

„специјална врста прича, које су сматране за свете, оваплоћене у рпитуалу, етици и друштвеној организацији, а које чине интегрални и активни део примитивне културе. Ове приче не живе само од доконог занимања, ни као измишљене или чак као истинске приче, него су оне домородцима искази исконски веће и подесније реалности којом су детерминисани садашњи живот, судбине и активности човечанства; — знање које даје човеку потстицаје за ритуалне етичке радње као и индикације како да их изврши“,

Овај исказ даје нам одредбу: ми" тологија је створена од прича које се сматрају светим а чине интегрални и активни део културе. Међутим, све те приче само неких племена човечанства могу бити интересантне за нас који читамо књиге. А аустралиска, афричка или јужноамеричка група могу да имају свету причу о свету кога је створио кукац ин она може да чини интегрални и активни

део њихове културе. „Примитивни облици цивилизације тако гру“ бн и тако варварски остали

су заборављени, или мало цењени, или погрешно схваћени, све док нова фаза европског духа која је била позната као Романтизам или Рестаурација, није показала наклоност према њима, тојест признала их као свој посебан _ савремен _ интерес.“ (Кроче, О историји),

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 26 АВГУСТ 1954

~ и