Književne novine

“- =

М ЕЂ А А Ро дн и

МАРСЕЛО

О једној

судб

(Наставак с 1 стране) тоезије. У једној дозвољеној спољној форми (сонету, слободном стиху, аутоматском тексту, прози) песма је строга префитурација једног још непостојећег света који она рађа и, уједно, левак за сву плиму која јој претходи м отскочна даска за сву плиму која се повлачи чим је њена последња реч написана.

С других страна долази песма. Она мења планету, мења мене, мења себе, чак. и када остаје непроменљива. Она може бити само то; природна појава и закон.

Мења ли песма планетур Бодлер, свестан својих чини, оцртао је човека у његовом станишту, а ово У човеку, припитомљавајући један занавек тајанствени и блиски космос. Зе њега, „небо и земља имају леп празнични изглед“, око је „благо као месец“, „лелујави снови су пуни колибрија“. Рембо уништава препреке и хијерархије у једној визији целој од смелости и апсурдности: „сурвава се рај олуја“. Очовечити свемир, рашчовечити човека и ујединити их у истом језичком узношењу, то је намера Шен-Џон Перса: „Свет је као пирога, која, вртећи се, вртећи, не зна више да ли се ветру смеје или плаче“, „Сви путеви света једу нам из руке“. У наше дане, један Жорж Шеаде ствара ол реке притоку аорте „од баште једно равочарано биће као избеглица коме је олбијен пасош: „Брдо на комс стада разговарају са студени.“

Мења ли се песма2 Независно биће које припада трима царствима природе, опа говори за саму себе, као да песник нема право живота и смрти иад њом. Песма нам намеће ту слободу чудноватог, тако ла нас тиме заглушује и привољева на пристанак, Рембо је допустио да му песма диктира ове чудне истине: „Цвеће од ма стила које пљује свој прах у запетн“, „Све постаде сенка по пламени акваријум“. У Шен-Џона Перса такође се песма понаша као свети четвороножац који влада Ч0веком: „Пена на уснама песника као млеко корала“. „Где су књиге у серају, где су књиге у њиховим нишама“2, пита песник који је постао луксузна животиња свота језика. Жорж Шеаде подлеже једној неразумљивој али убрзо топлој нелогици: „Зора беше прва човечна жена“. У наше дане песник треба такође да буде прихватљив за песму. Мења ли ме песма2 Бодлер с усхићењем очајава због тога: „Пу-

стите, пустите ми срце да се једном лажи опије“. Рембо зна боље него ико да ако је уметност подвала, човек је

4

ТРАСМАН: КАРНЕВАЛ (БРАЗИЛИЈАНСКА ГРАФИКА)

песничкој ини

јоти очитија подвала: „Каквог ан живота! Прави живот је отсутан“. „Писах отсутности“, признаје он, и то је један јадан и узвишен компромис. Иста метаморфоза песника помоћу песме догађа се у Шен-Џон Персу чије „срце“ „походи један страни самогласник“ под „небом сличном гневу песника“. Самим тим што пише Пјер-Жан Жув зна да је преписан; уметност оправдава: све и уништава све; из-

ложен _ „дубоким непостојаностима Различитог“ и „лепоти као неком лудом складу“, он пише само „за

празнину небеса“, јер „уметност једина илуструје ветар“. Анри Мишо је у сваком слогу свестан те неразмрсиве борбе: он себе драговољно сматра жртвом речи (те инфузорије, тог отровног инсекта, тог рептила, тог диплодокуса, тог мамута): „Ја не остављам ни једну реч у њеном смислу па чак ни у њеном облику“, „Ах! писати, писати а да се никад

ништа не окачи“, Бодлер, Рембо, Шен-Џон Перс, Ко ће још

Жув, Мишо. Шеаде... сматрати да поезија не иде даље

од онога што речи значе изнутра У њима самима и изван њих, тамо где оне, измакнувши нам, расту и уједно нас умножавају. Ангажсвање у поезији (а не поезијом) води једној слободи човека која превазилази опипљиву човечност и зауставља се само на самим границама појимања. Богатство ове противречности може бити довољна да оправда наше постојање и да извини наше ·преживљење. (Одломак) АЛЕН БОСКЕ

Реч Васка Попе у дискусији на Бијеналу

од сто година, У агичном тренутку требало дати смиживоту и живонарода, кнез е, — Његош испевао је стих Нека буде што бити не може, |4 буде борба непрестана!“ Сам усао поезије, као неодољивестежЊу овекове за освајањем немогуће регова побуна, али, уједно, и ње стварање остају за мене на једетвен начин изражени у речима ог песника. ТУ борбу која је, ка рекох, н побуна и стварање, Тик води речима: оне су његово је, оружје и уједно и једини матујад за грађење. Сурових ли УСЛОВАА делање у којима је једина изност „борба непрестана“. Ако, Ућико је подухват већи и чистији! 5 У светлости то песника према језику чини се да се најбоље може ОДГОВОрџ на нека питања која песник даћ поставља себи и који други л ају песнику. Може лљи се, нап; ер, речима 60рити ако се према ума осећа незадовољство,ако се их сумња, ако се чак помишља најухово униште њер Може ли се реуа градити, ако се не верује у њихе издржљивост, у њихове могућноср Не би ли У том случају боље бо одустати од стварања лоезије2! „није ли то незадовољство речимауствари, незадовољство собом у ету и светом у себи, у једном зата претешком ин судбоносном тренуу 21 Стварајући речи ЕКдамара своје крви и дамара свет арод им поклања своје поверен џи полаже У њих велику наду. Уђико би више требало да песници јају поверења У речи, да их не 5) везујући их

песника моје 3

против њихове воље, | их не остављају голе и незбринћ да се саме муче. Него да их пусјда дишу плуним плућима, да се сљодно размаХну као кад се узноска усана народа. И тада, само Ђа ће језик поезије, мезимац а нејчени отпадник језика народног, + саопштавати нову поруку песка, „Револуције у литературама јном се ме-

ром 'остварају идеол јом си јези- мета који–остаје-неде ђо

ком“, забележила је но Исидора Секулић, један од најббих савремепих познавалаца и стралаца мога матерњег језика,

Али, чује ли се данас | нова лорука песникова саопштен полузатвореним устима, строго олереном висином гласа, онда је тонини ми се, зато што бескрајна објст поезије, није можда никад такојао у наше време била подељена натале парцеле међу песницима. И ски обрађује своју, и дубином захна жели да надокнади и дочара себји другима изгубљену или свесно науштену величину целе области на оју, као и свако други, има легитио право и која једина изражава јеукупност човекову. | Откуда то долази, тоји сам не могу. себи довољно ОЕ јасна. сем ако се у овој појави неке врее специјализације песника не оглећ растући притисак нове естетике кој се гради на делима уклетих песникаданас додуше већ посвећених, и јоја, како изгледа, прописује да сваи песник треба да има своју пустолвину. Оно што се, пак, може лакшеустановити, то је да овај пут нужн. води сужавању, затварању у себе! сушењу песничког језика а, у краћој линији, његовом одвајању од јеика поезије као средства општењ, А што

М. ШАГАЛ; ВИТЕБСК

се тиче пустоловине: истинска пустоловина свију песника је непомирљиво упуштање у очајну борбу за осва јање немогућег, борбу које се човек, уствари, никад потпуно не одриче а им не треба да се одрекне. „Нека

"буде што бити не може!“, |

Али у исто време, и ја то овде истичем са посебном радошћу, може се на свим странама света, где се пишу стихови уочити стварање једног универзалног језнка поезије, Овај догађај, тако редак у историји литературе, а у овим размерама поготову досад непознат, изгледа ми као неки свеопшти празник песника, као нека

завера песника из целога света про“ .

тив свих зала и мрачних снага нашега времена. Сви људи, који су забринути над будућношћу човека, уједињени у истим зебњама и истој нади, нашли су, и све више налазе, исти језик, остајући одани језику свога завичаја,

|_по Р

5

и КА ЗИ

Али како објаснити сав посао који песницима мога завичаја намеће језик: тај језик још младалачких и нестрпљивих извора; те дивне тврдоглаве речи које треба дисциплиновати а не озледити; та луда кола реченица која ваља усмерити у правцу своје мисли а не смањити им полет. Да, питања која, од земље до земље, језик намеће песницама, делом су заједничка, а делом различита, Тек када би се сагледала свеукупност тих сличности и разлика, могли би се донети неки закључци“ корисни за све. Уверио сам се да ће овај састанак песника томе допринети, Јер песници данашњице, са својим коренима дубоко усађеним у земљу и погледом који престиже време, нису ни загонетни мази ни промукли телали силника овога света. Они су оно што јесу: господари и заточеници _ речи, тог чудесног блага човечанства. 5

Невидљивост као излаз

(Ралф Елисон: Невидљиви човек, Загреб, 1954)

извесном _ смислу — Томас

Вулф био би карактеристи-

чан за америчку литерату-

ру, или бар оно на шта поми

слимо када се каже „америчка литература“: необуздан и спон тан лиричар, сентименталан, неукроћен и неукротљив и сасвим неинтелектуалан. Професор Пери Милер имао је право када је рекао да су интелектуалистичке преокупације Европе стране Новоме Свету и да Американци „праве литературу а не воде неразумљиве и нејасне дискусије о њој". Јер Американци имају један дечачки нерв за непосредно доживљавање ствари који је остао готово нетакнут од Витмана до Вулфа и Хемингвеја у прози и Сандберга и Камингса у поезији. Та непосредност значи потпуност живота пред-

ључцима једне метафизике · самога писца, и који (предмет) на тај начин господари њиме. Код Ралфа Елисона има доста од тога и нема ништа од тога. Јер његове су претензије више интелектуалне но лирске, он је миран и обуздан и од стварности бира само оно што му је потребно да би доказао своју тезу.

Овај роман грађен је на једној интелектуалној тези о невидљивости („ја сам невидљив јер људи неће да ме виде") и значи, на известан начин, прекид ричке литературе којом је господарно елементарни човек и дивља снага „длакавог мајмуна". (Изузеци као што је Торнтон Уајдлер изузимају се овога пута). Треба одмах напоменути да је овај роман песимистички, али не у смислу у коме је то рецимо „Продавац леда дола-

зи" О'Нила или „Звук и бес" Виљема Фокнера. Њему недостаје једна битна одлика тих дела: њихова ви-

сока температура.

са традицијом аме-

Сасвим је случајно н неважно — бар за њега (јунака) — што се нашао у једном свету различитом од онога у коме се досад налазио; он још увек не прима те нове условности и у стању је чак да одбије њихово постојање у име оних других — колеџа и школскога живота у њему. Ту другу стварност он прима самд условно: Као потребан пут који ће га вратити колеџу и као заслужену казну. То је један својеврстан конформизам коме писац остаје веран до краја; ја хоћу да се вратим у свој мир. Сасвим симболички намерно и наметнуто симболички — тај мир се руши једном катастрофом. Преокрет је силовит и можда

РАЛФ Елисон

Постоји једна оштра, намерно о- узвештачен. Али је сада он прину-

штра црта која га дели на два дела. Могли би их чак назвати и: јаћгеп и Мапдегјаћгеп.

ђен да изнова ствара свет, односно

Тећт- своје односе према њему. И нешто После јед- више од тога; он мора да ствара се-

не несреће у фабрици јунак излази бе. Јер све што је досада било „он“

из болнице

и слика света се пред створили су други, док је он био са-

њим мења: он улази у пакао. Тај мо пасивни пријемник. Овде настаплакао је механички а не животиљ- је расцеп који Елисонов јунак не ски и У стању је да нас одведе до може да преброди: он мора да ства.

Кафке. Све

личи на моћан и немилосрдно тачан механизам којим госпо-

ра своју личност у једном свету потпуне деперсонализације. Зато“ он. о-

даре невидљиве и незнане. силе. Ми стаје. невидљив, и излаза нема, или

их само наслућујемо. Једним наговештајем дознајемо да извесне стваРи могу да добију невероватне сразмере — то је последица тајанствених односа у које нам се не допушта да продремо. Ако су Фокнерови романи снажна слика пакла, „Невидљиви човек“ није ништа слабија, иако је рађена са мање вештине. и једном местимичном поетичком из. вештаченошћу. Овде се све догађа у неком механички изванредно прецизном кошмару где ствари безвремено пролазе у херметичком простоРУ који лежи изван наших моћи опа-' жања, У тој наметнутости ствари човеку састоји се и оно што је у овој књизи битно: људи су престали да постоје и остали су само односи у Које су они принуђени да ступају, јер их затичу готове. Принуђени да ступају, али Елисонов јунак носи

се тек нешто налик на излаз наговештава: усамљивање. То је једна врста мира и спокојства, какво је за њега било и становање код Мери, али у исто време и пут мањега отпора, враћање ономе што је претстављало само једну фикцију или кулу од' слонове кости. Међутим, У свету рашчовечења усамљивање не „вначи ништа осим налуштања битке. Ова књига је дакле затворени круг мада нам се она претставља као један вид излаза и акције — „певидљивом човеку остаје само дух“ каже Ралф Елисион. У таквом случају имали би ускоро хиљаде књига људи који се мање или више осећају као његов јунак, што свакако не би ништа допринело томе да се свет невидљивих људи претвори У свет видљивих, Јер литература се-данас сасвим довољно дискредитовала

у себи и једну жељу за повратак у да би једна књига могла да покрене

свет где ти односи нису законамет· љиви. У првоме делу романа још Увек се све гледа кроз нестварну измаглицу школскога живота и мира.

"

једну велику акцију као што је то некад учинила књига госпођице Бичер Стоу, |

ЈОВАН ХРИСТИЋ

' КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ у ЧЕТВРТАК 7 ОКТОБРА 1954