Književne novine
(Ртавак < 6'стране)
+ креатори могли оставити дубј импресију, осим изврсне Дојке и' оригиналног _ Лауренција. ЛеМак Керн играо га је као одрпан. бо-
сјачког фратра — ми бисмо мол ре-
ћи и: народног попа — с в«ким
срцем и душом пуном разумијања“ ""ведба
љубави,
Сличну импресију — изврсепостава, слабије глумачке креац оставио је и „Отело“. Опет У јинственом декору (сцена и ксими Тање Мојсјевич), то је за окдила једна од најљетиних изведби )тела“ што сам их икад видио, ненадмашивим мМасовкама на Киу и фантастичним призором Дезденине смрти. Но главни интерпретбили су готово промашени, и то суонстатовали с безмало сви критири, Квејл, уједно и редитељ, био јвизуелно красан Отело, но његовљубомора није била бол рањене леменитости, него бијес једног птајеног дивљака. (Један белгискшрежисер рекао ми је лослије предове, да таква интерпретација може пужити као пропаганда против ћуМау покрета). Дездемона је (ла као нека анемична мондена дау а Јаго је додуше пакленски урл и стално се пропињао на прсте радечених ногу, но заиста се није мпо вјеровати да је то један од нантелигентнијих и најпрофињених шекспирских злочинаца. Један итичар написао је за Јага Рејмаа Вествела, да је био „забаван мојк, потпуно неспособан за овако бечјалну интригу“,
је ме занимала изведба „ан
ставу су усе и највише ломила коља око концепције и реализације овог 2ла у овогодишњој стратфордској езони. Истакнути британски театрог, Мр. Кенет“ Рем, рекао ми је да јео скандалозна представа: љубавниција су криминални, Тезеј и Хиполнта слјешти, Пук личи на Канибала, а Орон и Титанија да би могли замијегти вјештице у „Макбету“. Како суе мени врло свидјели занатлије, запио сам га за његово мишљење о њи. „Никад нисам видио боље“, био је |говор. Сличне дивергентне судове |рицали су и критичари. Једнима свидјело једно, другима друго, ног читавом представом није био задољан нитко. А што је било на ствар Ова вилинска бајка, интерпретирана · бично као аркадијска идила, с нагљ шеним елементима Антике ми грчк: гајева — у овој стратфордској инте претацији била је претворена у не мрачну нордиску сагу о ноћним по земним свјетовима, у којој су Оберс и виле дјеловали као злодух и његов чаробњаци, Пук је сличио Алберих из Ватнерова „Рајнског злата“, а чит: ва се радња одвијала као у зачаранс атмосфери олујне ноћи, с нимало не
и“, Но управо--за „тупа Стално
ШЕКСПИРОВА ДНА КУЋА У СТРАТФОРДУ
де у сунчану зору. Несумњиво да је било нових открића и интересантних рјешења и третмана али је цјелина дјеловала тешко, безјоне свијетле, радосне поезије Љубаву и Природе, које доминирају текстом ове комедије — бајке. Изузетак је била завршна из„Пирама и Тифе, у којој су мајстори. били заиста мајстори, одитравши читаву сцену втртуозно, у дивном бриу. |
" Посјетио сам режисета Џорџа Девина, Он је страствено брфнио своју концепцију, поносан што је изазвала толику реакцију. „Хотице сам одустао од традиционалног приказивања овог дјела — рекао је — јер смутрам да оно пружа материјал и за дрјкчије интерпретације, а не да се узијек изводи као балетна ферија из псеудоромантичног 19 вијека. Због тота нисам узео ни Менделсонову музику, тего сам дао компонирати нову. функционалну и уклопљену У радњу. Избјета, сам и стереотипан балет, а све улот« подијелио међу младе глумце, који ст ме могли и хтјели слиједити у тој појој новој концепцији“. Тако је говори Џорџ Девин — но чињеница је да су највише успјеле и замста најбоље дјеловале управо сцене које нису такф потпуно раскинуле с традицијом, можда би се овдје могло рећи: и са Шекспиром. Бит ће, дакле, да је истина, као обично, негдје у средини. У сваком случају и на овој представи било је штошта да се доживи и научи. И не само ва овој представи, него и на читавом фестивалу. Земља која свога највећег драматичара непрестано пројчава и
глумачким интерпретацијама — може у томе и експериментирати, гржи ипак остаје, данас, најбогатија изложбена дворана Шекспирових драмских слика. Овотодишњи експерименти у режији свакако су интересантни и поучни. Глумачки, чини се по свему, нису успјели. А нису били ни досљедни. Избјегавала су се славна имена, ћ ипак су Ромеа подијелили једном популарном младом филмском глумцу, који је за сцену још сасвим незрео. Споменути белгијски режисер, пледирао је да стратфордске представе морају бескомпромисно имати само најбоље већ прокушане интерпрете јер људе који на те представе долазе с читава свијета не занима унутрашња британска глумачка политика, већ желе и треба да виде највеће умјетнике у највећим изведбама највећег драматичара. Сложио бих се с њим. Изгледа да су након хајке у штампи такво мишљење усвојили и стратфордски директори, јер су већ половином сезоне објавили да ће слиједеће године главни старови бити сер Лоренс Оливије и Вивијен Ли.
МАРКО ФОТЕЗ
Изгубљна пјесма
От лежт као изјбљена пјесма која се није објаила никад,
и вјетар — којијољети кадикад од цијелог њега гдино што може, може му косу крнути у живот,
ал он то не ће звти ко ни вјетар ком је свеједно 0 рукама дира.
Ни туцања нигд:: Ко објава мира. Ал ок је осто легати п даље:
о ко зна шта језидцтцо у боју ил трије боја тждаћи по свијетуг
Премда је гледо - послом обузету —
смрт једноставнукао руку своју
— марио није. А:ад мртав лежи.
ч талита не зна, вјерово не би
да чује, гдје му пжеш, да га "ема. Откуд наједном Зар да она — коју о броји — буде ош и конац свега, да због ње сада естане м њега,
“ од које, кад је кого, није,
не, није хтио нитда да бјежиг
А гледо Ју је повом обузету — смрт једноставу као руку своју. О ко зна шта је идио у боју а прије боја ичдут то свијету ,
ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ
| ММС НА НРИЋ ПТТОВН ВОХ РО ЊИКЈЕ |
ТРУЦКА шестица, точкови клопарају. МИ то једнолико обртање точкова око себе и осовина чини ми се да се слива у непојмљиво
тужан и тих напев како никада не-
"ћу продати капут. Трамвај јури, по-.
некад се приколица занесе као корито на води. Трамвај клизи кроз маглу, кроз мрежицу кише што сипи. Тутње камиони, на њима чуче некакви људи, више привиђења него живи створи у Мантилима од Укрућене робе и држе између колена грабуље и пале н виле за кидање ђубрета: ћуте ти људи на гомилама шушкора и отпадака а очи су им непојмљиве и добре. Био је то капут са закрпама, џеповима и крагном умашћеном и похабаном. Давно је то било и ко да се не сећа тренутка кад сам га обукао: тек се беше свршио рат, пришла је тетка и поклонила ми, га, ни тада није био нов; а енглески је, ратни и ко зна колко их је у њему погинуло... Идем поред шина. Магле се вуку изнад кровова, затупастих и мртвих заврзују се за репине јабланова. Виде се вране што гачу. Не знам где сам, да ли пред колоном или испред ње или на репу јој, али осећам да ме неко гура и удара у слабине. Чујем цењкања „оштрице добацивања и зачикавања. Сад сам на пијаци, пролазим поред буради, поред гомила промрзлот поврћа на тезгама. Пролазим између сељачких кола пуних сламе и сена или хаљина за покривање. Вири секирче испод мака и арара. То се неки сељак из далека осигурао од ноћних птица док броди по мраку поред свог вина и своје зараде. Сељака нема те је коњ сам. Можда му је газда онај под шеширом и опанцима заврнутих носина. А коњче је најежено и мирно крај вина и има белу њушку као Марков шарац. Приђе ми неки човек средњих година;
— Колико цениш тај капутр
— Хиљаду динара, рекох а човекови образи се јат више смрскаше. Он стаде да ми се смеје.
— А да ли би хтео да ти дам две хиљаде» рече и зацерека се,
— Тражим само хиљаду, рекох "
„18 однавра У НОВИМ. СНнскиМ.И__ваобиђох “бабу са судовима у на-
ручју. Затим се изгубих у гомили. Није то био свет већ руља. Безброј помодрелих лица вртело се по том пољанчету, безброј дроњака прескакало је темеље неке зграде. Држао сам капут на рукама а тај промрзли свет није осећао колико сам невесео. Људи, обични и необични, мали и високи, мршави и крошњави, људине и човечуљчићи, деца и старци. Жене и жентураче, бакице и девојчице „препродавачице и лажни купци. Шиптари с белим капама са секирицама за појасом, чакширама свезаним чак испод пупка, промрзли и неповерљиви према свету што 36ори туђим језиком. Њих овде има највише, они се највише нењкају.
— Продајем капут, почех тихо и отегнуто. |
— Колико га цениш»р пита неко а ја се окрећем око себе и не могу да погодим где сам. Све је некако чудно овога јутра: и чађави облаци што се од ветра не могу да умире, и болесно мокри «ровови предграђа Београда са фабричким торњевима. — Ево поклон за младенце, виче неко иза мене пола шаљиво а пола
МАРКО ЧЕЛЕБОНОВИЋ: ДЕВОЈКА
озбиљно. Окренух се и видех: Ч4овек, неки средовечни и ћосави дугајлија дроки пред собом мушке гаће већ дотрајале и празне. Кад примети да га гледамо он поче да се смеје... и људи су овога јутра необични. Човек би рекао да им је мило што су се састали, што се лажу, препиру, краду и ценкају, — Продајем капут, људи...
Ово није Београд већ касаба. Ово није периферија велеграда већ чаршија. Овде само недостају минарета и хоџа, сокак и ћепенак. И мала „кахва“., Има више шиптарских ћулапчића него шешира. Пролазе жене у димијама, девојке са ђинђувама на врховима плетеница. Приђе ми Шиптар:
— Колико динарр
— Хиљаду динара.
Он проба, јин једном проба, проба и трећи пут. Онда пробају петорица што стоје иза њега. Мере га, облаче, пипкају, вуку за конце и мрмљају.
— Може петсто динарг — рече Шиптар.
— Куд ћеш мање од хиљаду динара2 рекох.
— Може четиристо динар» рече други Шиптар.
— Ја не знам да се цењкам.
— Може тристо динар — рече трећи Шиптар,
Пролазим поред тезги с дрангулијама и ситницама. (Овде се све може наћи од тестије до казана и корита, од бритвице до ножине, од берете до најлон чарапе, од крпице до доламе, Од чиоде до катанца, од кључа да сабље и будилника.
— Продајем капут.
Жовек пипа ципеле. Жена по хиљадити пут проба шешир. Шиптар пиљи у опанке од гуме. Старац држи огрлице и јевтино прстење нанизано на котур од жице. Девојка нуди око себе испеглано одело са вакрпама. Циганин пијано хвали свој контрабас. Однекуд долете неки ветропир:
= Шта, продајеш капут»
— Продајем.
= И не дајеш га ниже од хиљадарке> ]
— Он вреди и више. па
— Па што не тражишг рече ветропир, и одјури.
— То је неки лудак, чух иза себе. Целог дана проба а никад ништа не купује. То му је уживање.
Човек што ми је то говорио био је просед, погурен и невесео. Др-
| Продаја капута
жао је преко руке женску спаваћицу. Над гунгулом лебди човек. Попео' се на столицу и жали се свирали. Људи се окупили око његових ногу и слушају. А он се толико заду“ био у своју свирку да и не чује озебле гласове који желе другу пе сму а не његову. Образи су му упа> ли и жути, очи утекле у лобању. Око врата има белу мараму и крагну од кауча. Шта ли овога јутра, док ја продајем свој капут, поверава свирали тај бивши господин. без длачице на лобањи> Човек свира, прсти му вешто скачу по рупама свирале, понекад га неко повуче за ногавицу. Онда се из те лепе и невеселе свирке отме трагичан тон. Он свира и повија се у такту, те ми се чини да би радо заиграо да није на столици. Питају га колико цени она прслуче и оно ордење солунско, Не осврће се.
— Пошто су ти медаље, чича» Споменица је зарђала, каже неки човек а солунски ратник свира.
— Однеће му неко те медаље.
— Музикалан. старчић.
Велико огледало. За педаљ или два дуже од мене. Стоји мирно и видим у њему своје лице с пола носа, опуштену руку, закрпе на скуту капута, ногавицу. — Продајем капут, кажем свом лику у огледалу.
Спазих жену празних очјих ду“ пљи. Стојала је мирно, камено, стиснутих усница. Ветар јој је по лицу просипао · прамење седих чуперака. Држала је у рукама кошуљу старомодног кроја. Гледам је читав тренутак у студеном огледалу с оквиром неке слике на њеној глави. Запамтих је.
— Пошто капутр рече нека жена,
— Пет стотина рекох.
— Може стодинарр рече Шиптар.
— Може без парер рече други Шиптар.
Човек са свирком лебди над гомилом. Ветропир јури као нечастиви. Неко удара у бубањ крај писка кларинета. Слепа жена стоји у огледалу с оквиром слике око главе. Видео сам се, жући од капута.
— Продајем капут за три стотине љинара.
Свирка умукну, галама заклобуша. Прескочих јарак, разминух ћосавог“ дугајљију с поклоном за младенце. Разминух се јон једном са ветропиром. Он ми се искези. Нађох се крај сељачких кола са сламом.
— Може без парер рече Шиптар.
МИОДРАГ БУЛАТОВИЋ
Душан Милачић:
Викто
р И го
(Српска књижевна задруга, књига 325)
Андре Антоан, оснивалац Слободног позоришта, за чије је име везана обнова модерне драмске уметности у Француско, писао је о др Душану Милачићу 1930 године да је „бранио на Књижевном _ факултету Париског универзитета две тезе: Позориште _ Оноре де Балзака и Необјављено позориште Оноре де Балзака. терес овога рада је огроман, јер је ово први пут да је један професор потпуно и тачно испитао позоришни део Ловенжулове рукописне збирке у Шантију (замку недалеко од Париза). Он је тамо открно и изучио четрдесет позоришних пројеката горостасног творца, одломке петнаест започетих драма и три потпуно завршена дела".
Тако је Милачић ушао у ред најпознатијих балзаколота. И много доцније, после двадесет година даљег напорног студирања, објавио У нашој земљи монографију о Балзаку. Чинило се да ће његов рад на упознавању наше средине са франпуском класичном литературом исцрпсти у коментарисању _ Балзака. Међутим, Милачић је објавио у међувремену низ есеја из француске књижевности, као и низ чланака, које наша _ издавачка кућа Просвета мисли да сабере у једну књигу. Међу тим есејима нарочито се истиче онај о Золи, објављен у часопису Књижевност, који је дао повода да се помисли да ће Милачић да изда монографију о Золи, Међутим, он је недавно објавио монографију о Виктору Игу, књигу чију појаву треба поздравити већ као ново дело у нашој оскудној монографској литера-
Да би се написала књига о Виктору Иту било је потребно прочитати преко четрдесет великих томова у којима је обухваћено Игово дело м бројне студије, То је Мтлачића
навело да замисли две књиге од којих би једна обухватала живот, а друга дело највећег француског романтичара, Али за наше потребе и прилике ова монографија је срећнији избор. Тако.је Милачић са одушевљењем писао своју књигу да би је наметнуо читаоцима живим, романтичарским стилом који се скоро уопте не разликује од наведених текстова из деветнаестог века. То одушевљење преноси се лако на читаоца н зато се ова монографија чита као роман а не као студија. Но она је и студија једне, за нашу средину неопходно потребне врсте, саопштено је све што је најзначајније У јавном и ннтимном животу Виктора Ига, укратко и занимљиво су пре причани садржаји његових дела, зачињени естетском анализом, али се избегао неки нов аспект на писца и његово дело, јер је то већ учињено У многим студијама у Француској и историјама светске књижевности, тако да ако се ма каква мишљења о Виктору Игу понове или нова пољ јаве, његово дело остаје присно читаоцима ин трајно у историји књижевности, Зато је др Душан Милачић постигао редак успех: успео је да обимну научну грађу о великом романтичару претопи у једну занимљиву и живо писану студију коју и широка читалачка публика може са задовољством пратити. Тиме је постигнута двострука корист; читао“ њи упознају живот Игов и добију преглед његових дела, докуче један интиман свет писца и сазнају много штошта о ондашњим књижевним приликама и друштвеном животу Француске деветнаестог века који је био бременит најразличитијим проти“ вуречностима од Малдорора до симболиста и значио одлучан преокрет у њеној историји.
М. МАКСИМОВИЋ
Г