Književne novine

о

"ду ОК гледамо ове змпаране лепире имамо невјеројат=

; но увјерљив дојам да се

налазимо у неком другом

свијету. Можда је ова друта изложба (,„Резфајодапшта“ у Музеју за умјетност и обрт) понешто ослабила запањујући утисак оне трве: изложбе „Мој завичај“ у Умјетничком лавиљону. То није само разлика У квалитети, него и у схваћању, у педагошком односу према слободи дјечјег израза, у времену, То је разлика између визије и описа, између маште и опажања. ПомиСлио сам, ако је не схватимо дословно, да би нам могла илустрирати љепоту к смисао ове умјетности; и њене границе,

Најприје њену _ љепоту, наивну, крхку али маштовиту љепоту ових лјечјих слика и цртежа, које су ученици наших школа „на задану тему“ (Мој завичај) видјели негдје, измислили, измаштали и насликали, Од опажаја до слике — тај успон У духу ове дјеце залањи нас најприје а онда привуче неком чудесном силом; У том распону је оно, што је уједно и смисао њен и љепота; ослобођена машта, потакнута непосредном визијом ствари п заустављена у ничем неспутаном изразу. И та нас машта сада обузима, о вако наивна, радосна и покретна, понекад неодређена и нскричава у цр“ тежу што дрхтури М тече искидано,

неслретно, али вођен неким у бити,

јединственим и ијеловитим — хтијењем; или се пак тај цртеж укочи и заледи У мрежу минуциозног описа градским ведутама, најчешће), ко! површину папира прекрива својим строго стилизираним растером, тако да од описа самог у нашој перцеппији не остаје ни трага; остаје само

дојам једног несхватљиво јасног стилског хтијења, за које узалуд питамо и себе самог н друге: откуд

оно долази» А та се дјечја машта јиш више распреда у бојама, раглијева се н опет скупља под четкицом, да нас изненади сударима, које не бисмо никада очекивали, хармонијама или дисонанцама, Тако ваљда цвату обојене визије У самотном сањарењу у тихим дјечјим интрослекцијама. .

И на изложби штицарскот инсти: тута налазимо токвих изолираних момената, али не много, н у томе је управо ствар: у сразмјеру маште н опсервације, Умјесто часовитих и једнозначних 'маштовитих релација, то су у огромној већини описи запажених детаља. Понајчешће их треба читати од појединости до појединости, од једног руба до другог, а и ти су описи редовно слаби, Не знам, можда је крив погрешан избор и начин рада уобичајен у предратном деценију, зли има читавих дворана (од земаља Чехословачка је изразит примјер) такве дескринптивне нарације. Иди се пак дјеца губе у декорацијама, иртајући цвијеће и орнаметалне ликове,

Је љи то крива педагогија оног времена или погрешан избор селекционих комисија2 Јер н на овој изложби може се наћи ту и тамо радова, који ће издржати строге критерије (премало нажалост, тридесетак њих од 504), и у којима се очигледно види како је један моментални визуелни судар повриједно фантазију дјетета ми како је инхибиција разрасла до визије. Да споменем, на најнижој граници од 5 и по година, оног „Коња“ бр. 196, којега је мало дни јете из Риминија насликало са зеленом, жутом и црном бојом онако импресивно, У сјају овог реског трозвука. Случајг Но ако у случај не вјерујемо код олраслих, зашто би-

Отварање

итд. (за разлику од: нас , који вазда пишемо пусте речи на родном језику, те смо органски уковани у отаџбинско тле, запавек). Ја лично, осетих симпатију према овом амеџичком диритенту који је, несумњиво, упознао тврду и горку стазу квалификованог занатлије у једном послу који се на међународном тржишту консумира. Ни остали присутни не ускратише му признање за поштени и савесни труд. Али. мислим да сваки уметник, да би се непознатом аудитодџиуму претставио, треба да изабере дело које целим својим бићем воли, које њему све оно што он жели, зна, цени и у шта веру-

је — казује, дело које га ослобзђа, смирује, теши, усрећава. Не мора то бити опште признато, најсјајније де-

ло светске музике, али мора бити дело хојг наше унутарње биће напаја и задо вољава; отстрању је ~д притиска обавезе по чијој га линији ми ипах једино можемо упознати. Без тог аутентичног унутарњег полета ниједна, ма колико коректна интерпретација не може слушаоце ослободити свесности о сопственом постојању у том часу на некој укљештеној столици, међу другим љуима сличне тренутне судбине. Дворжакова четврта (уствари осма) симфонија зналачко је дело мајстора, Бернар шо је био љутити вагнеријанац, интолерантан према националним школама европског позног романтизма, када ју је назвао променадном, шета-

лишном с (парковном) музиком, али она, очевидно, није грађа, ни повод, ни прилика за уметничку исповест Џонатана Штернберга.

а, |

ШЕСТОГОДИШЊА НОВОЗЕЛАНЂАНК А: ХВАТАЊЕ ПТИЦЕ

ме атеисти титл

5

смо вјеровали код ових малихр Затим ту и тамо неколико ненадзних бљесака поезије, која се згусне у боји или у комиозицији. Питање је, наравно, при свему томе гдје почима организирајућа интервенција Учитељар; Али што је она могла дати Евентуално извањски оквир стилизације и неке елементарне координате израза; но-је ли она могла створити поезију „Пејзажа“ мале Марије Тревисан из Милана (бр. 210), који је можда један од, У дјечјем смислу, најчишћих радова управо по неспретној композицији; Иљи оне у-

концертне сезоне (Наставак са 6 стране)

У овако поштеном, савесном раду музичара (оркестра, солисте, диригента) неизбежно се открива чиновничко биће јавног музицирања за новац. Али, ту је и публика, мала општина „верника“, који по устаљеној навици, проистеклој из негдашње душевне потребе за оваквом „хигијеном душе“, дају новац. И они су ту на — својој дужности, тј. У психичкој функцији инертног зрачења оне њихове старе жеље за ослободитељском лепотом, жеље претворене дугом обичајном праксом У обавезу. Но, уметност се не раскриљује без јарке уверености њених реализатора да је њезин конкретни смисао — једна мисија. Рихард Вагнер је издејствовао остварење сневане свечане дворане у Бајројту само зато што је био лично уверси у мисионарски значај „свеукупног уметничког дела“, Али, тврди блокови митолошке Валхале, нсцртане по картонима и ланеним тканинама кулиса, повукли су у себе

влагу времена, и онда је овај материјал кренуо путем труљења ни полаганог. распадања.

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ

Одговорва урсдвик Ристо Тошовић, Београд, Француска 7 Ф Шпамва „Поантика“, Цетињска 1.

ШЕСНАЕСТОГОДИШЊА ПАКИСТАНКА: РЕЛЕЈНА СТАНИЦА

ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊИ ХОЛАНЂАНИН: ПРОЦЕСИЈА

јрилози на овој страни из каталога

триловски чисте, али не више дјечје ведуте лариских улица и канала (144, 138, 139, 147), које нису без утјецаја неких већ класичних француских израза, али у којима је унутрашња поезија ипак само њихова, ових малих аутора2 Но напрама тој ликовној довршености, неуравнотежена фантастичност ријетких обојених листова, пастела и акварела, нај. чешће уноси у читаву ову изложбу неколико немирних удараца. То су оне необјашњиве визије: „Куће у граду“ од једног једанаестогодишњег дјечака из Осаке (бр. 230),

Ре ВЕР

ИНТЕНЦИЈЕ УТОПИЈЕ

МЕКСОКЕ ПЕ КЕБАМСЕ, Мо 1090

У овом чланку утопија је посматрана као књижевни род који се јавља само У време када је писац онемогућен да слободно саопшти своју мисао, онда он бира облик фантастичне приче. Читаоци ће схватити ту причу наивно и простодушно „као што деца примају „Гуливерова путовања“, док ће боље упућени читалац разумети аутора и постати нека врста његовог саучесника. Тако широка схваћена утопија обухвата и Волтеровог Кандида, и многе друге књите могле би се ту убројати чим у њима има скривене ауторове идеје прерушене у фиктивне авантуре. Код неких је тај вео провидан, а код других се тешко може назрети. Тип таквог утописког дела са двоструким значењем је Раблеово дело. Многи су се читаоци преварили задржавајући се само на комичним, бурлескним и ска: толошким местима, па и. данас многи мисле да је Рабле ждерање, масне шале, церекање и грохот. У прологу Гаргантуе Рабле је правио поређење са античким киповима који су у себи скривали бочицу парфема, са псом који ломи кост да би исисао срж, и бојећи се да још увек није довољно јасан, наговештава да ће се бавити религијом, политиком и привредним животом. У Раблеовом делу осећају се одјеци Пика де ла Мирандоле, Николе Кузануса, Лоренција Вале, великих ренесансних филозофа, и ти се тицаји нарочито откривају у Раблео-

м схватању живота и природе коју

СЕДМОГОДИШЊИ КАНАЂАНИН: ЦИРКУС

СЕДМОГОДИШЊИ ЈАПАНАЦ:

||

МАЛЕ ПТИЦЕ

ШЕСТОГТОДИШЊА АУСТРАЛИЈАНКА: У ПРИРОДИ

Међународне дечје изложбе у Токију)

„Шарене куће“ (бр. 11) од деветогодишње Мегућ УитакаШо из Хелсинкија, па акварел с густим бојама „Призор из Кајеу/аје“ (129); и још неке сличне, за које нисам сигуран да представљају најизразитије про"изводе ове дјечје умјетности; али ми се чини да су то њени највиши домети, аутентични вјесници из 0ног другог неприступачног свијета, за који кажу да је приступачан само изабранима, умјетницима,

И ово су изабрани. Можда би требало то потцртати: на изложби „Мој завичај“ од 30.000 примљених радо-

ВЕСТИ

увек схвата као добру и здраву, а живот као радости уживања у музици, вину, женама и љубави, у одбацивању монаштва као противприродног начина живота.

Далеко је занимљивији покушај да се покаже веза између Раблед и радничко-занатлиских братовштина хоје су у Средњем веку биле тајне организације калфи против експлоататорских цехова у којима су мајстори штитили своје интересе. Рабле пише „кад се дигне сиротиња сви парламенти мораЈу да ћуте, краљевски едикти су мртва слова, а сва наређења узалудна“. У томе се очигледно види алузија на честе забране братовштина и покушаја да се оне униште. У личности Панургија и његовом баратању многим језицима види се општење тајним језиком којим су се споразумевале мноте братовштине. Најзанимљивије је што аутор на крају износи податке по којима је Рабле последње године свог живота провео у париској четврти Сен Жерве где су становали зидари, где су братовштине биле најјаче,

ита. |

ИЗ РЕДАКЦИЈЕ

Пошто је већ дуже времена спречен да активно учествује у уревине У „Књижевних новина“, друг Ђуза Радовић замолио је редакцију да га и формално ослободи редакциских оба-

за.

Редакпија се захваљуј

је другу Радовићу на његовом досадашњем ал и сарадњи око уређивања нашег листа,

изложено је 232; на изложби ајоглатшта“ од (сигурно) непрегледног броја само 504, али број ствари, које заслужују пажњу, је неупоредиво мањи, Јесу ли то умјетници 2

На овој се граници то питање додирује с неким битним умјетничким проблемима, али довољно је тешко и оно само. Не, ја мислим да то нису умјетници, ова дјеца, што су послана изложене радове, ла ни најбољи међу њима. Односно: она су можда умјетници сада, у овом часу свог дјетињства, онако исто, као што су без великог ступња свијести били умјетници претхисторијски становниџи штиља и као што су увијек уч мјетници „примитивних“ народа, и уопће, они из раних почетака раз-

ва

добља културних циклуса, Али не вјерујем, да ће ова дјеца умјетници и остати.

А је ли ово умјетност7 Да, рекао бих, и ово је уметност, примарни и непосредни израз маштом транспонираних опсервац . Не јавља се код све дје« пе (межар се сва дјеца и ликовно изражавају) јер сесмо ријетки имају овакву бујност визуелне фантазије, посебно развијене и посебно, изнутра, дисциплиниране. Но зашто нема, у оваквој квалитети дјечјих пјесама, проза и композицијаг Је ли то специфичност само ликовног израза, мека његова посебна квалитета, која га издваја и даје му (уопће) биљег наивности, инфантилности, несвјесностит

Једна теза градила се већ дуже на томе у европској теорији, а вјерујем, да се јавила и поводом ових изложаба. „Па то је боље од Улуха“, говорило се и компарирало се оно што је инкомпарабилно. Јер мени се чини, да ова дјечја умјетност 'није компарабилна мак ни с умјетношћу модерног прими-= тивизма и инфантилизма; постоје у њима неке мотућности и хтијења, која их издижу изнад ове дјечје области; тек не знам до куда7 Можда то зависи о личним интенцијама у сваком поједином случају, о унутрашњим побудама, које су их до дотичних стилиза+ ција покренуле.

Без сумње, није случај да се ликовни израз јавља код дјеце као специ+ фичност и могућност врло ране доби. Било је тако и у дјетињству цивилизација. Као да се визуелно захваћање и фиксирање својом непосредношћу (непосредовано генерализацијама) и конкретношћу најлакше наметало, а брза је им лака комуникабилност погодовала да ликовна умјетност постане средство обране, проповједања или педатогије (и експресије уједно). Темељена на виду, као најосновнијем чулу, сензуална у највишој мјери, она је постала и остала директни излијев и чувар давних маштања, па нам тако из овог дјечјег свијета најлакше преноси драгоцјене податке унутрашњег живота. Могу их писхолози примити као суште „податке“, нас ће они привући не само као диван феномен загонетне активности духа који се рађа; нето и чки феномен, који својом свјежином ми аутентичношћу улази у област љепоте, коју човјек ствара у свом животу.

Но ако се ради о томе, ла се „Умјет= ност уопће“ дефинира, сведе и оправда овом инфантилном интуицијом и ослободи сваког баласта људске овијести, знања и позива на културну ширину нашег данашњег хисторијског момента, ако се устврди да је то „сва“ умјетност и да „ништа друго не треба“, онда ми се чини, да се иде усусрет једном неспоразуму, који је често био хотимично изазиван. Без извјесног ступња свијести о виђеном и доживљеном није, наравно, могуће замислити поступак и рађање ни најмањег дјечјег цртежа, али свијесност умјетности је нешто сасвим друго: то је конструктивни елеменат једне од највиших активности људског духа, па ако су постојаде и још увијек су живе тенденце да га се сведе на разину дјечје психе, могла је то, и још увијек може бити само једна ирационалистичка варијанта у једном широком антирационалистичком струјању нашег времена. Није тешко пронаћи његову мотивацију, а ни увидјети што би апсолутизација те варијанте у нашем случају значила. Ако може таква програматека ирационализација умјетничког стварања нешто значити по својој експерименталној функцији као један од видова савремених изражајних мотућности човјека, који се натлао усред особитих неочекиваних хисторијских ситуација, њена би досљедна примјена те ситуације неминовно кривотворила. А чини ми се, да би тиме биле кривотворене и поуке, које нам ова дјечја умјетност може дати.

ГРГО ГАМУЛИН

УРЕЂУЈЕ РЕДАКЦИСКИ КЕОЛЕГИЈУМ

Ото Бихаљи Мерин, Александар

Вучо, Слободан Галотажа, Радо~

мир Константиновић, Душан Ма-

тић, Танасије Младеновић_и Ри| стао Тошовић (одговорни уредник)

УРЕДНИШТВО | Француска '%. тел. 21-000

1. АДМИНИСТРАЦИЈА

| срРранцуска 7. пошт. фах 133

6 =

| | Претплата за годину Дин. 900, | · поједини примерак Дин. 20, Број чековногт рачуна 102—Т— 208

| Б 4

| Лист излази свако: четвртка

РУКОПИСИ СЕ #52 'ВРАЋАЈУ