Književne novine

; (Nastavak)

neposredno kao femperamenat, kao stinktivna reakcija, kao strast, je prava reč za slikarstvo Zore Petrović. U tome ona nije usmljema, nego je samo jedan od najboljih preistavnika ie, kako nam se danas čimi, nacionalne crte slikarstva u Srbiji. Konjović, današnji Čelebonović, naročito Lubarda, zatim Vujaklija i drugi od mlađih, imaju svi jednu dobru dozu brutalnosti u onome šio rade, kao što je ima na srpskim nadgrobnim spoienmicima, čija je izložba prefstfavljala u ovoj istoj sezomi najinteresantnije otkriće.

Decembatrska grupa i Srbinović

{Jnabonu između pretežno imstinktivnog jzraza i ohoga u kome je preva=

ga intelektualnog metoda, beogradska itradicija je u svojim najboljim snagama bila na strani onog prvog. Moglo bi se po= misliti, a u tome ima i mnogo tačnog, da mlada generacija od 1952 na ovamo oseća intelektualne težnje modernog slikarstva kao neizživijenu potrebu našeg ambienta. Međutim, očigledno je da se i u njenim okvirima zadržala ova podela. Decembarska grupa sadržavala je jedno i drugo. Već je bilo reči o tome da su se nove koncepcije prostora počele javljati u embrionalnom stanju na plainima mnjenih članova. Ali i u okviru takvih novih shvatanja u kojima se određena trodimenzionalna scena zamenjuje relativističkim elemehfima, koji žive samo u odnosu jedđni.na druge obuhvatajući u sebi poezij neodređenog i traže altivnije učešće gledaoca, pojavila su se ponovo oba načina koncipiranja stvari. Pored Protića i Vozarevića kao zastupnika strožije zakonitosti i pune svesti, slajale su Čelićeve slike koje su mimo svih izvedenih dedukcija ipak sazdane na primarnom lirskom, emotivnom i nekontrolisanom, susretu ličnosti sa vizuelnim svetom. Ćelič je umeo to instinktivno da zadrži u svojim slikama kroz sve sublimacije izvedene zatim u retorti atleljea. U tome je i njegova originalnost. Član iste grupe, Srbinović, imao je i svoju samostalnu izložbu, koja je lakođe bila vrlo simptomatična za aspiracije ove mlađe, već alfirmirane generacije. Intelektualna kompomenia se u novim slikama' oseća kao neodoljiva potreba, bez obzira što je čitava njegova lična evolucija krenula sa pozicija lirske tradicije. Njegov osećajni dijapazon ireperi u pravcu dramafičnog (»Katedrala u Šartiru«) i nežno-čulnog (>Aki«, »Pred ogledalom«), kao što se to već ranije ostvarilo u dve-

ma zbirkama grafika na teme Garcia Lorke, dok formalne stilske osobine teže da

Miodrag B. Protić;

ukrote ekspresionističke izlive u disciplinovane forme izvedene iz kubizma. Sukobljavajući se u istome licu, te dve komponente dijalektički leže ka takvom sintetičnom. izrazu koji zahteva i ogroman talenat da ga reši. Potpuno ostvarenje toga došlo je možda samo u dvema mrlivim prirodama.

Ravenski mozaici

OSCILACIJA između uzvišenog i ns= rodskog, intelektualnog i strasnog, između ideala i osećanja, postojala je u svima epohama i stilovima, konačno i u svima sredinama, na izvestan svoj specifičan' način. Samom tom podelom nije mnogo rečeno, ali kada se ona konkret:zuje na određena dela ona često pomaže da se ia ista dela bolje shvate u njiho= vom značenju za svoju sredinu. Koliko je reči izgovoreno, koliko čađi zamućeno pa prosuto, koliko voska zagrebeno u staroj drevnoj Vizantiji za i protiv figurativnog slikarstva! Bez obzira da li su ikonoklašične borbe vođene pretežno iz vershodogmatšskih razloga ili iz estetskih, činjenica je da su protivnici ikona za ljubav ideje i intelekta uništavali sve što preistavlja određeni prizor iz prirode, a oslavljali samo ono: što je bilo ornamentalno ili, kako se danas kaže, apstraktno i nefiguraftivno. Ravenski mozaici, čije smo kopije mogli videti na početku ove iste sezone, su tome prethodili. Oni su već sadržavali izvesne crte uzvišenog i nadzemaliskog, čemu može težiti samo misao koja uopštava stvari, koja ih svodi i preobražava u nove vizuelne simbole, ai su tu bile i one ptice, kao jedan od majsnažnijih lirskih akcenata u slikarstvu. Tu je bila neiscrpna lekcija o onom što naziva= mo modernim i nemodernim, o kolorizniu i tonalnom, o apstrakinom i konkretnom.

i OŽDA. je lo bilo samo jedna logična

posledica, bilo dogme, bilo orijentalnih estetskih principa, kada je dva veka docnije došlo do ukidanja slikarskih pretstava spoljnjeg sveta, makar i u njihovom. stilizovanom i sublimiranom obi;ku. Paralela sa kubizmom i njegovim daljim razvojem se nameće, samo štfo u nije bilo potrebno dva veka do krajnjih tačaka. Svega četiri godine razdvajaju prve kubističke slike od apstraktnih, od 1908 do 1912. Zatim nastaje bezbroj interferencija sa fTovizmom, spajanje osećanja posmaftračkog i idejnog uopštavanja, koje današnjoj likovnoj umelnosti daje njenu konstantnu živost. Zahvaljujući tome individua sada može slobodnije nego ikada ranije da ispunjava svoje delo ličnim, sadržajem. Jer moderno nije u školi, pravcu ili receptu, nego u snazi ličnog ubeđenja. · Aleksa CELEBONOVIĆ

Kompozicija (slika izlagana u Japanu)

. -

SUTRAŠNJI DAN . SLAVENSKOG

(Nastavak sa 1 strane) koja mu priprema frajno smellište u sobi kraj moje vodi razgovorčić: »čudan neki čovek beše«, kaže ona domaćica. što mu je vrala Otvorila, »viđao sam gua i ja, nije 8 njim nešto bilo u redu«, veplicira njen muž, či-

.novničić u preduzeću ma be_

stragiji periferije, »kud io ima smisla da razgovara sa nepoznatim ljudima«, prirodaje ona, »izgleda da se njje ničim ozbiljnim ni bavio, nego je samo neku muziku izmišljao« dodđaje om.

Sad, „pogledajte dobro smisao ovog ragičnog (pa i komičnog) nosporazuma. Oslobodilačka sila i lepota muzike čistila je duboku humanitarnost umefnika Josipa Slavenskog do fe mere da je on i ono malo naslage društveno propisne konvencionalnosti, i onaj tanki sloj naučenih, opštih (čitzj: masovnih) „manira koje je nekako bio stekao, lako i nazdragano vbacivao sa sebe, kao što je i svaki val sunca, od proleća pa do jesemi, grabio da mu se azgolićen (opefi, oaoslobođem) izloži, ne bi li samo odasvud ugrožavanu vezu sa ljudima okolo sebe sačuvao, pogotovu ša ljudima prostosrdačnim i narodskim. iz kakve je stedine i sam ponika6'i sa kojom se nikako, ni kroz muziku. ni baš radi sveljudskog smisla i značenja muzike, nije želeo rastati. Ali, šta se sad dešavalo? Pa eto to da su i ti njegovi »prostomdačni« marodski ljudi nešto učili i naučili, da su se mneravnim šaranjem. svračijih nogu po dopisnjicama jedva od nepismemosti odliusnuli i da im je, po velikim gradovima, u koje su sa ftalasom industrijali~

DVA KONCERTA

"y j ROFESOR jedne ugled - PpP ne muzičke škole u Londonu, u mladosti učenik i docnije asisleni čuvenog berlinskogš violinskog pedagoga i virtuoza Karla Fleša, Maks Rostal, gosiovao je po drugi put u Beo'gradu, 5 marta. Taj njegov solistički koncert bio je veoma obiman, obilan, đug i u oba značenja nešio mulnog no uglavnom poznatog pojma akademičnosti tipičan, karakterističan: weoma korektan i umeinički posan. Svirao je profesor Rostal Šubertovu g-mol sonatu (opus 137, br. 3), konfesionalno intimnu, ispovedničku i već

raži

zjelo zastarelu „Sosonovu »Poemu«, četi?i romantične

pijese Josefa Suka, sočne i čuvene Bartokove »Rumunske igre«, jednog malog Ravela (stav u ritmu Habanere) i nekoliko svojih prerađevina koje Mocarta.— koje Prokofjeva, Violinisla Rostal se dobro, kvazi-senzualho služi onim plenećim, efek tnim a ustvari neskupocenim šarmom hiper-trofiranog izvođačkog dinamizma u frazi-

. ranju, na mahove i opšte poznatim, kod naše građanske publike i omiljenim ciganskim manirom vibrirajućeg, lobož osećajnog i prekome»no plastičnog modeliranja, a u umetnosti, zna še, ne valja nedovoljno izrazito, ne valja suviše izrazito, jer, prvo je bledo, anemično, uškopljeno, — drugo je izveštačeno, lažno. Šosona je, na primer, svirao skroz u jasnom svetlu, bez one izmaglice Jjecanja, grcanja i prigušenih bura ličnog života heroja o čijim se irzavicama. i jadima {iu priča. Iz baleta »Pepeljuga« od Sergeja Prokofjeva prol. Rostal je načinio aranžman fragmenta »Zimska vila«, kojoj je oduzeo onaj staklasfi, glacijalni, čelični mir mraza a pridodao joj egzibiciju sordiniranog

iona, karakter je istrčala neogrnuta. To je lepo, to je prijatno, no to nije — Prokofjev.

A. osmom preiplatnom

konceriu Beogradske filharmonije (6.IIL.) bilo je zanimljivosti, otpora stereoftipnom i osveštanom, smelog rizika, Ova svojstva umetničkog zanosa i lične kupripisujem dirigeniu

device koja Živojinu Zdravkoviću koji se usudio poneti se sa Bram sovom Čeivrtom. On nije hteo ublažavati ionako glomaznu strukturu prvog stava, nego je otkrio njenu raz vučenost, tromost, masivnosi. Ali, kako je i to put do neke poetličnosti, do sirove, rapsodične, baladozne bramsovske propovedi, ja ovo germansko proricanje skorog smaka sve ta usvajam. I u drugom sta-

Crfeš Rastka Petro vića za „Afrika“

pa nelagodnosti, ali

vu Zdravković je podržavao gustu, masnu put Ttvari. Vodio nas je oko džinovske me dijevalne sfinge, u bliskom obletanju helikoptera, tako da smo videli njen spljošteni nos, jedno oko, pa drugo oko, nadnosili se nad palcem njene kandže. Znali smo da nam je pod nosom j#iveliki monument, ali ga upravo zaio nismo muogli videti što nam je bio — pod nosom. Nismo imali distancije. Cuvenu Bramsovu Pasakalju (četvrti stav) Zdravković je fako preobrazio, da Je ona postala puna užasa, krikova, irzaja, Rklcnuća, „napona. Zdravković je studiozan, mu či se nad tajnom partiture, nije istina da buba napamet, već hvata srž stvari, kako je već vidi i shvata. Pregustu Bramsovu dorkestraciju kao ono naftom 8zalivemo, smr{ionosno ulegnuće nasred druma u »Nadnici za strah« -— ovaj naš smeli dirigent je pojmio kao jedan određeni — pogled na svet. U njegovom rukovođenju ima stvaralačkog verva, i ja io pretpostavljam veštom ugleđanju na sjajnog Furtvenglera ili kog drugog. Kako je Štrausovog »Tila Ojlenšpigla« di-

„rigovao, to zapravo ne znam:

foliko volim onaj prkosni kikot Tilov, onaj grohot koji se ori već vekovima, da mi nije bilo do toga da istražujem — dlaku u jajetu. Da je "Tilovo vibrantno lice bilo zamazano lošim „zvukom, svakako bih se siresao od nije toga bilo.

Branko Pajević je svirao Logarev Končertino i Paganinijev violinski koncerti D-dur. Prilično tehnike, premalo duha. Logarev srednji stav — dobra, transparentna Čagikista muzika! P.S

<———

zacije ruknuli i ndagrnuli, pr_ VO | prvo zaimponovalo da se odenu po gospodski i da se. ponašaju po gospodski, a {ai prvi bukvar gospodstvenosti bio im je i uglavnom ostao: »molim«, »izvolte« i, recimo, »nije pristojno raspričati se sa nepoznatim svetomx,

Ne valja mpreuveličavali previše zgužvanmu i zgusnutu simiboliku ispričane anegdote. ima, razume se, sva kojakog sveta; ali i onda, ako smo voljni da sivar pre crtamo i duše radi zabo-avu predamo, ne može da nam izmakne iz vida zrikaVo nasmešena, kiselasto opo_ ra činjenica da je Josip Slavenski bio pomalo i predmet, potsmeha upravo od strane onih koji su. odmzsh posle uspelog presvlačenja, odmah posle zamene gunja i pslengira sako-om, pohitali da emocionalno zaspu peskom zaborava: svoje meposredne korene, i, što je gore i bolnije, ne zaboravimo da mu je bilo suđemo da doživi ne= ko uspijeno otuđivanje upravo od onib slojeva Koji su, još sa tim korenima kao kostima opipljivim pod dvatriput nasupunjenom kožom, potrčali za podrsžavanjem prvog višeg i shvatljivog im slupnja progresa (i »progresa«), nesposobni, naravmo. da sagledaju sve one vidove fransformacije od primitivnog ka rafinovanom do kojih pravi umelmik jedino dospeva i u kojim se (iran= sfommacijama na #žVisolcm stepenu), na zalvorenoj kružnoj putanji životnog i p hičkog časovnika, sat najveći, pozni, poslednji nahodi tik uz sat prvi, novom opticaju (iP danu) počelni.

Islini za volju i radi otlklanjanja svakog evenitualnog nesporazuma sa onima koji bi se mogli osetiti tangiranim gore rečenim (iako su baš oni taj široki, prosimani srednji, zakasnelo bum

žoazirami, silmograđanisani sociološki malaz i debeli pojas, koji, uz zamimljivcsii »Politike«, nikakovih Kknjiževnih novina — ni ovih »Književnih novina« — ne potrebuje), prirodno je i

normalno, dakle zakonito, da čovek korak po korak napreduje i da od svega bitnog u novome ptrvo (i zadugo Jedino) spoljašnje, fasadne. površinske pojave i manifestacije zapazi, te da zato isprva (i zadugo) jedino' njima i gravitira:; a sasvim ie retko i izuzetno da jedan Tesla ili kojebilo drugo seljače il pekarče, · krenuvši tim istim putem, začas prešiša slavu i procesiju, izmajmunisanu 'uljudnost u cphođenju, disciplinovano samoponištenje individualnog mo zganja i upitništva, hijera!r= hisano stupnjevanje opšteobrazovnog školovanja, kvalifikacije i, redom po red, sve druge društvene kategorizacije, pa iznebuha, sna_ gom ličnog genija, snagom možda sasvim autsajderskog, epzemplarno netipičnog subjekta, počne šarati po krajnjim, vrhovnim maksimalno apstraktnim, od materijalme baze najudaljenijim regionima problema, makar pri tom ostao doveka nevičan i diskurzivnom jeziku Kanta, i tananoj psihološkoj analizi Frojdđa, i smeloj polisilogistici Ajnštajna.

Ja ovim hoću da kažem ako me zbog barokne prenagizdanosti metaforiziranog iskazivanja miste mogli pra_ tili — da se Josip Slavenski, po jednoj izuzetnoj primenljivosti opšte ljudske zakonitosti razvića svesti, a posedujući moć subjektivnog odražavanja omih pojava i zakonitosti sveta koje je svojim životnim diskusfvom akumulirao, isključivo u tonskim strukturama umeo saopštavati, i da se on, u fom svom jedinom komunikacionom, idiomu, totalno dijalektički protivrečam, Vezivao za drevno, kolekftivmo, svojstveno ogromnim masa

nosti

n.a ovog ili onog naroda (pre svega, užem području njegovog hrvatskog naroda), da bi onda, zatim ili čak i isto- | vremeno, kada se već tako apsolutno” posmatrački objektivirao nekom vrstom reminiscemciranja, wevociramja ili čak i citiranja, sručio na tu slihiju primitivnog, meukog, narodskog muzičkojezičkog gradiva, sav visoki vafiniran evropske učšžne tradicije, muzičko-iz:čkih mena: i promena, zahvatnujuĆi od gole, homofone melodike antičkog sveta pr?ko maxgjistralnih vekova bpolilonije, do svih onih mnogobrojnih stupnjeva razvitka hormonskog načela na kKkojima je ono raslo i najzad već bilo zašlo u umiruću Ta-

zu svoje grozničave naporno istraživačke, iscrpljujuće nezasitosti. Sva njegova mno-

goizvikana folkloristička i od pristalica »evropskog« tabora estetizirajućih propagatoTa osuđena, Tj. u staro SVOžd.y strpana muzika nosi na sebi taj strašni, tragični, ncizbrisivi i meoftklonjivi pečat dijalektičnosti, tu mučnu i napomu, wprividnu i ambivalenimu Wtkletost suprotnosti i krajnosti, tu janusovsku zagledanost u prošlost i budućnost, tu skoro neuhvatljivu igru prostog i složenog, tu zbilja teško pojmiljivu i još feže duhovno. svarljivu tenziju suprotnosti, tu odbijajuću i zamamnu je dinstvenost dvojnosti, dualnosti. Na planu socijalno-psiholoških podataka o usvojivosti, o emocionalnoj dejstvejednog individualnog stila u jeziku muzike, ovu duboku unutarmju dvojstvenost Slavenskove muzike mo žemo konstatovati i proveriti u činjenici koju bi tek jedna kod nas nepostojeća statistička eviđemcija na zanimljiv, poučan i naučno pouzdam, uverljiv način potvrdim u činjenici sa kojcm ja nestrpljivo ·istrčavam pre svake sprovođene i minuciozno sređene ankete, u činjenici da muziku Josipa Slavenskog meposredno, spon tamo, ma planu emocialne reakftivnosti autentično prihvataju i doživljuju upravo oba krajnja krila široke slušalačke povorke: društveni sloj sasvim meobdelane, nevaspitane (čitaj: skolastički meupropagirane) seljačke, radničke i sitnozanatlijske mase, s jedne strane, i tanka. skrama onih slušalaca koji su bitnu zakonitost veze muzike sa životom uhva-– tili, s druge strane. U sre-

dini, između oba krila fron~-

{a strahovito. - heterogenog

auditorijuma, nalazi se ona znatna masa koja je stekla smisla i senzibilnosti audiTivnog čula za harmonske

- pokrete akorada na petom

pa i ma -.četvrtom stupnju pojednoštavlićnog „durskomolskog lestvičnog sistema, koja se razdremala na domaku #dšalcerskih vrteški, kafanskih šlagera i marševskih povorki, ali koja se smatra zapravo inkomodiranom, napadnutom, uznemirava– nom, sablažnjavanom j Jeresima svog majušnog horizohfta izlaganom, alo je zaspete promenljivom polirit.milkom, poliharmonskom kombinatorikom, kontrapunktskom Rkonzehkveminošću i lomski Roloritnom inven~-

· tivnošću muzike Josipa Sla-

venskog.

Ne dajem ovu karakterizaciju kvantitativno dominirajućeg srednjeg sloja mu zičkih konsumenata u odnosu na tako osobenu, tako ličnu, tako totalno antišablonsiku muzičko-jezičku po. tenciju kao što je ona u kojoj se Slavemski jedino mogao celom svojom fenomenalnom vitalnošću iskazaj, da bih ovom brojnom redu čestitih ljudi ma šta bilo od njegove Rkulturne istoriski luslovljene i zakonite autentičnosti Osporio ili omalovažio. #Široki, mepreskočivi jaz između visoko emosncipovan:g esletičkcg kapaciteta ili sta-

va Jedne malobrojne preistraže i muzičko-estetičke

doživliajne mpotencije pukova vojske o kojoj je reč, ra zume se, postoji, Ali, pošto je sva distancija smisla i ukusa kulturno-istoriska Kategorija, preko pomenutog jaza može biti i, svakako, biće sagrađen korisni, kulfurmmo spasonosni most. Samo, preko njega saobraćaj neće teći u oba smera, mego će ona čestila množina prelaziti na našu obalu, a mi se nikada zaista nećemo vraćati na njenu, na onu sa koje smo ij sami, nekad i nekako, na drugu preplivali.

Prema tome, izjednačemje sva „iri ,navedena sektora

| muzičko-konsumentskog

fronta slvar je skorije ili dalje budućnosti. No, dotle, šta da učinimo da tvrda'i meka priča Slavenskog o jednom svetu koji je u toku (u nastajanju i mprolaženju), o jednom i drugom i trećem flu koje baš sada prekopavamo biva (ralicom i t-aktorima), o jednom čovečanstvu koje se pamcenjem na čukundedovski štap oslanja i naporima za dobro života svojih praunuka satire, — bude sačuvana i zaštićena od zaborava, zaklonjena od bahatih i sumanutih vetrova istoriskih slučajnosti, predata onim generacijzama koje će ljudski identitet prve polovine dvadese_ tog veka pre i potpunije iz dokumentacije velikih umetničkih spomenika čitati i upoznati nego iz vkkupusara svih profesionalnih istoričara, ekonomisfa i statističara toga doba skupa« (Engels)? Šta da učinimo da zaista nezlonamerni i nezlobivi su sedi odmah fu, iza mog tankog zida, kada su već velikom jugoslovenskom kompozitoru Josipu Slavenskom na dvaput pritisnuto zvonce vrafa otvorili, prihvate njegovu toplu i usrdnu ruku, prihvate njegovu prađedovski namirisanmu i praunučki besklasno obojenu ljudsku 'pričljivost-brižnost= ra zdraganost, prihvate

i, ril njegovu zvučno izobražemu liričnost? Šta da „učinimo na fom putu sada kada

je tonska vizija sadržaja i suštine svela u neupoređi-

vom auditivnom čulu Josipa

Slavenskog već skoro čefitri meseca zanavek prestala da vibrira?

Pavle Stefanović

Reč ma kamerntj - SOM

EDAVNO je Gradski odbor doneo odluku ć da Beograd dobije kame?mu scenu. Dosta dugo se osećala polreba za njom. To je pokazalo i interesovanje štampe, naročito za DOslednjih godinu dana. Nije to bilo samo zbog zapostav. lj.nja muzičkih, literatnih 1 drugih umsiničkih oblika namenjenih ovakvom izvodenju, nego, umnogome, i zato što se naslutila moguć= nost da kamerna scena može da postane meka vrsta umetničke »laboratorije« u kojoj- bi nova ostvarenja i načini izraza našli priliku da se podvrgnu oceni javnosti. Jer često postojeće umetničke institucije ne mo= gu da se prime finansišskog i drugog rizika mekog eksperimenta, ma koliko on obećčavao, Kamerna scena to može.

Šta će od ovoga i kako biti ostvareno — vidićemo, (organizailtori još nišu Uupoznali javnost sa svojim neposrednim „planovima, repertoarom, datumom otvara– nia i ft. sl.). Ali, danas, kada je početak rada kamerne sce e praktično pred nama, sve više mas interesuje me samo šla, meso i kako Će kamerna scena da nam kaže to što ima da kaže, Jasno, i io ćemo videti. Ali ima nešto što, s obzirom baš na karakter scene, treba umapred s pravom da očekujemo. To je — reč, Negov na umoeinička reč, Možemo pretpostaviti čak i nmajraznorodnija shvatanja u ostvayivanju programa pojedimih večeri, možemo se ma_ dafi uspelim i neuspelim pokušajima, možemo ožekivati uže ili šire jedinsivo programa, ali se svakako nadamo da će reč, koja saopštava određeni umetničici doživljaj, biti poštovana i megovama, biti odlika svih ostvarenja ove scene,

Čovek sa kamerne scene je neposredno tu. Praktično, nema ni rampe ni kuljsa, ni reflektora, mi “tehničkih sredstava filma i radija. Njegov govor moa da bude neposredno ljudski, neospo?r:

no doživljen, melodijom mnzš.,

A opamosti postoje: i da zbog bliskosti govor zazvuči meprihvalljivo privatno, i da po mavici probije »zvuČčni zid«e inbimmosti, grubo i neumesno. Da bi u uslovima kamerne scene prenela umetnički doživljenu istinu i sama reč mora biti brosta i lepa kao istina,

Pozorište, radio, film, obični susreti i razgovori

&vakodnevno mas uveravaju da je naš govor u živom previranju da traži svoj najlepši izraz. Akcenti, izgovor glasova, melodija rečenice, eho paletičnog, deformacije privatnosti, epska narativnost, iskadani govor ulice, arhaizmi ij varvarizmi. divam čist jezik i mucavo oifskandirana misao — sve je {u, živa građa jednog jezika koji teži da izrazi svaku i najnoviju mijansu misli, doživljaja, Zakon Rkameme scene prirodsn, jednostavan i tako tek pun izraz — ako se primeni i na izgovorenu reč, doprineće da se ona oslobodi suvišnog i nečistog. Kamerna scena, bez precenjivanja, može da odigra u tem pogledu veoma pozitivnu ulogu: posrednim putem da utiče da se govor na radiju i filmu oslobađa ostataka fteatralnosti, a u pozorištu čvršće veže za misao odbacujući eventualne ostutke mepotrebno nakinđurene govorne melodije.

Zapazili smo u prošlogodišnjim izjavama incijatora za osnivanje kamerne scene ' da žele posebnu pažnju da posvete našem savremenom humoru. I {iu briga o reči, o najčistijem izrazu može da donese mnogostruke koristi, U bujnom razvoju mnašeg humora „poslednjih godina ima zaista mnogo prepričavanog i vulgarizovanog Nušića, ima mnogo zaostalog,

uličnog i frajerskog, ima kuhinjsko~bifedžiski | malo=

građahskog, ali ima i pojava novih savremenih duhovitih obrta, igri misli, zapažanja. Javlja «e, oblikom i sadržinom, naša današnja, sveža i vedra duhovita misao. · Da kamerna scena i majmanje od svega ovoga = stvari — već bi učinila mno_ goč Ovakav trud nesummjivo bi okupio mmoge zainteresovane i obezbedio njiho= vu saradnju. Nadamo se da ćemo već u prvim Dprogramima. zapaziti, ako ne i ozbiljnije rezultate, a ono bar ovakve tendemoije, Nadamo se još i da će to biti uskono.

Miroslav MITROVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE