Književne novine
/Va
Coding VIL Nova seriji, br.
iglasan . Takomo - DOZOPIŠI
IZJAVA JOSIPA VIDMARA. NARODNOG POSLANIKA I PRET„SEDNIKA SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJI Opšti Zakon-o pozorištima usvojen je na poslednjoj sednici Savezne narodne skupštine. Zamolili smo narodnog
poslanika Josipa, Vidmars, pretsednika. Saveza književnika Jugoslavije da nas u kraćim criama upozna s p2jedinim novinama koje ovaj propis sadrži. Odgovarajući na pitanja našeg saradnika. Josip Vidmar je dao sledecu izjavu za »Književne novino«: VAJ zakon obuhvata
dve tendencije, koje u
: odraz jednog velikog
zbivanja u našem društve-
nom životu. U njemu se vodi
računa o principu društvencg8 (Nastayak na sedmoj sirami)
LIS TT Z A
MWRNJIŽEVMOST E
M E T
ANKETA „KNJIŽEVNIH NOVINA”
Veljko Petrović
M ODERNA galerija je po-
“— Ttrebna stvar, jer je uvek savremenim umetnicima potrebno da negde budu izloženi u takvom broju i ižboru da već savremeni gledalac može dobiti jedno zaokrugljeno, manjeviše finalsko shvatanje o njemu, o razvitku, smislu, tenđencijama ume{iničkim.
To po muzejima koji manjeviše svuda jesu dužni da daju kontinuitet kulturnog razvoja, nemoguće je. I zato freba takva institucija koja će imati takav zbir gde slikari zru i posle desetina godina javno mnjenje odabere stalne vrednosti koje reprezentuju i umetnika i vreme u kome je živeo.
Moderna galerija treba da bude posebna ustanova a sa Narodnim muzejom u duhovnoj, u spiritualnoj vezi ako ne u administrativnoj. Galerija bi trebalo da obuhvati savremenu umetnost, od oslobođenja, a od Nadežde Petrović samo da se markira razvojna linija. Sistematski, međutim, od oslobođenja. Moderna galerija treba da bude samostalna ustanova odvojena od mu-– zeja. Tako on ne isključuje ono što po našem ljudskom shvatanju jeste od {irajne vrednosti i ođ živih umetnika. Ali tek onai cilj da pojedine ličnosti i faze komj-
'pletne pretstavlja pravi je
„cilj takve ustanove. Nijedna „generacija ne rešava pro'bleme svega, već se problemi rešavaju iz generacije u generaciju. A za Modernu galeriju je zrelo vreme. Mi ćemo u Narodnom muzeju omogućiti da gore na vrh zgrade dignemo našu modernu zbirku iz Devetnaestog veka, time bi dole dobili više prostora a gore bi bila moderna umefnost i naša i strana.
M. Panić — Surep Preko potrebna ustanova u sislemu naše kulturne politike — Smatram da je Moderna galerija preko potrebna ustanova u sistemu naše
kulturne politike kroz ustanove i društvene organiza-
isloriji evropskog a&likarstva postoje tri velika veka: Vek ranog hrišćanstva i
Za modernu je zrelo vreme
cije. Po mom mišljenju Moderna galerija trebalo bi da obuhvati period od Nadežde Petrović pa na ovamo. 1, naravno, da bude sasvim samostalna ustanova. Za razliku od drugih muzeja istoriskog karaktera gde se materijal pribira po Wdređenoj koncepciji i vrednosti, i zauvek unosi u muzej, galerija treba da bude pregled živog stvaranja, što ne znači da se docnije neće izdvaja-
Aleksa Čelebonović
ti ono što će biti ođ posebne vrednosti. Galerija treba da bude ogledalo savremenog stvaranja u ovom veku, a da u isto vreme da što je moguće potpuniji uvid u živo stvaranje. Dakle, kao što je dobar časopis ogledalo žive literature, Čast oripada Narodnom muzeju da je bio mafica mnogih „ustanova, kao naprimer, Etnografskog muzeja, „Vojnog muzeja, Muzeja Prvog srpskog ustanka i drugih, te će i ovom prilikom najbitniji doprinos doći od te ustanove, i sa materijalom i sa ljudima. Potreba našeg umetničkog života
ALERIJA moderne u-
metnosti je neodloživa potreba umetničkog života. Pitanje njenog razgraničenja sa Narodnim muzejom ne treba postaviti kruto, jednom za svagda. Umetnost donosi uvek nove plodove, čija se vrednost ne može od-
mah oceniti, ili prihvatiti. Zato je potrebno ne samo vreme, nego i mesto gde će se to vršiti sa izvesnim konfinuitetom. Naša intelektualna sredina je naročito spremna da stvari precenjuje ili potcenjuje, jer reagu-
je impulzivno ,a potrebno je ioš mnogo učiniti za umetničko obrazovanje širih slojeva. Iz ovoga već izlazi: ono što mislim: Moderna galerija ireba da obuhvati savremeni umetnički život, ono što još nije ušlo u Nayvodni muzej (na pr. dela od 1945 na ovamo|\. Da se pri tome ne drži uskih kriterija, nego da bude mesto gde će se dela, ličnosti i pojmovi proventilirati, sa svom ozbiljnošću Koju ova materija zahtieva. Širenje umetničkog obrazovanja i ljubavi za umetnost, putem edicija, izložbi, predavanja, kurseva itd., bila. bi druga i krupna misija nove ustanove.
Kao problem nabacujem i ovo: u FNRJ postoje deseTine muzeja i galerija koje sakupljaju modermmu umefnosi Ni u jednoj od tih insulucija se ne može videti pregled onog što je Jugoslavija dala na ovom polju.
(Nastavak ma šestoj stranj)
_eratuieenpuppusrınaietrngsEgE ari gi aSS EO) 3 OON O by
Najzad — jugoslovenski Vi ČaSOpiSsć
Književmigi Vjekoslav Kalph, Mapin Franičavić, Mirko Božić, Emih Šinko i Dušan Reksamlić o potrebi opšte-juyposlovenskom časopisa ·
X*
Zagreb, marta A godišnjoj skupštini Društva Kknjiževnika Hrvatske, održanoj u februaru o. g., govoreno je, pored ostalog, i o potrebi pokretanja jedne Književne revije »jugoslovenskog značaja«, koja bi zastupala ideološke i sfilske težnje naših pisaca sa svrhom da ih propagira ili/ prikazuje u zemlji i izvan nje. To nije prvi put da se pojavljuje ovakav zahiev. O tome je bilo reči već u više navrata. A povod za ponovno vraćanje na ovu temu leži užsve jače ispoljenoj težnji da se ublaži ako ne ı otkloni izvesna rascepkanost i odvojenost u našim kulturnim aktivnostima, s obzirom na šire jugoslovenske razmere.
VIJADUKTI
Zamolili smo mekoliko istaknutih hrvatskih pisaca da nam iznesu svoje mišljer.je u vezi s pomenutim pred logom.
Društvo književnika Hr-
vatske podržaće zahtev
za pokretanje ovakvog časopisa
AZGOVARALI smo najpre sa Vjekoslavom Kalebom, novim pretsednikom Društva književnika Hrvafske. On se, u početku izlaganja, osvrnuo na stanje naših književnih časopisa: -— Imamo u Jugoslaviji, na sve strane, priličan broj knji ževnih revija (u Hrvatskoj 6—7). Svaka od njih živi, uslavnom, od interesa, radnog
ili čitalačkog, bliže svoje okoline, ili manje ili' više spre tno pabirči na »tuđem« polju. Redakcije, · većim dijelom, sjede samoživo u centru svoje mreže, pa prilično pasivno vabe suradnike ili nukaju čitaoce. Pako ono nekoliko istaknutijih grupacija književnika u Beogradu i Zagrebu — govoreći s obzirom na srpskohrvatsko jezično područje — uza sav kvalitet, ne mogu da svoj glas dignu do jednog jačeg poziva na smišljeniju akciju i na širem planu, to jest, do reprezentativnog opsega. Osjeća se odvojenost, ne kažem: podvojenost snaga...
Kaleb inače smatra da je kontakt, među književnicima,
strani)
Na
(Nastavak ma osmoj
Pre pedeset godina umro Je rodonačelnik
NOST I
Srednji — doba obožavanja sveta. Vek Renesanse i stilova — doba upoznavanja sveta. I naše doba — vek razočaranja i stvaranja novog sveta.
Sezan je nehotično otvorio vrata veka. .
Ovu prekretnicu izazvalo je nekoliko hJeBovih jabuka — »eksplozija tri jabuke«, kako se izrazio jedan od njegovih savremenika u Zaprepašćenju i ogorčenju. ı
Sezan nije pripremao ovu evoluciju. Čitavog SVog veka on je samo branio svoje delo i gradio svoj slikarski svet. Napadan, usamljen, neshvaćen, mislio je jedino na svoje slike. Na slike koje su nastajale sporo, mu Ččno, sa beskrajnim oklevanjem, neprekidnim popravkama, i u strahu da su promašene. Nekoliko njegovih mrtvih priroda sa jabukama oslajalo je i po dve godine na nogarima, usred ncoOpISIVOR i svestranog nereda.
Ali ovaj veliki starac, iako nesvesni, nije slučajni reformator slikarstva. Za ovu veliku ulogu on je bio predodređen. Čovek Sredozemlja, sin Klasike koji je naučio grčki, Latin sa znanjem latinskog8 jezika, zaljubljen u Virgilija, prevodilac njegovih ekloga i njegov strasni recitator u mladosti, bio je dostojni sin učene i prosvećene Evrope. Neumoran, istrajan i skroman, bio je istovremeno i njen vrli građanin. Ono Što se u njegovom delu pripremalo i Što je iz njegovog dela proizišlo, poteklo je, prema tome, u samom srcu stare Evrope.
Na prvi pogled njegovo stvaranje pripada impresionizmu. Njegovo slikarstvo, kao i delo Monea ili Pisaro-a, inspirisano je u Drostoru, pod plavim nebom. Ali, Sezanov prostor nije podneblje Sene i Oaze. To nije vlažni, zamagljeni, lepršavi atlantski vazduh. To više nije treperenje svetlosti. Njegov bpro-
našeg
savremenog slikarstva — Pol Sezan
stor je klasično Sredozemlje, predeo dramatičan, planinski, kamenit. Posle lirske egzaltacije impresionizma, pred lepotom raskošne prirode i ljupkošću modela, posle ovog savršenog optimizma, posle ovog završnog čina u eri otkrivanja i upoznavanja sveta (u otkriću zakona svetlosti), pošto se sve doznalo, sve upoznalo i sve videlo u spoljnim konturama, pošto je proučeno kretanje svetlosti i upoznate površine na kojima se ona zaustavlja, pojavio se Sezan sa svojim oklevanjem. Pojavila se njegova uzgredna ali značajna reč »senzacija« umesto reči »impresija«. »Priroda je neophodna baza svake umetničke koncepcije«, kaže on. »Studirati u prirodi, znači odvojiti slikarstvo od prirode«, što, znači vratiti slikarstvo slikarstvu. Iz ovih i sličnih kratkih i štedljivih misli izbija istina o njegovom stavu: njegova dilema između real– nog i imaginarnog — njegova mueditacija pred prirodom. Revnosni katolik, kontrolisan od Jezuita, morao je da se odrekne modela i da se za svoje studije kupača zadovolji uspomenama iz akademije. Ili da se zadovolji beznačajnim i lošim reprodukcijama iz T,uvra ili kakvom vinjetom, da ih zatim bpretvori u remek-dela.
Sezan naslućuje suštinu i čistoću oblika i volumena koje posmatra u njihovom klasičnom miru, u njihovoj prividnoj neosetljivosti odnosa. Kao nekad slikar iluminacija, mozaika ili emalja, ili kao pobožni van Aik on isključuje svaku hijerarhiju: svaki lik, svaki kamen, svaki odlomak njegove slike ima podjednak značaj, Sve je savršeno AVnopravno. Ali, njegovo delo nije više vedro i čedno kao delo velikog PFlamanca, delo prvog dana po stvaranju sveta, ili savršeno
\
kao delo de la Frančeska, delo sedmog dana po stvaranju sveta. To je delo usamljenog i prognanog apostola slikarstva, propovedamo samo nekolicini zamišljenih, odanih ili nepoverljivih prijatelja, usred veka sumnje i nedoumica. U veku kad je od stvaranja sveta prošlo... ne pitajte koliko godina.
Tako Sezan zaboravlja bezrazložnu radost impresionista. On korača» ne znajući, turobnim putevima našeg veka: ka formi i dramatici. On vidi prvo oblike, pa onda boju, prvo kostur, pa onda građu. On kopa temelje i retko pomišlja na fasadu. Ne traži zavodljivu lepotu. Njegov veliki svet, to je ustvari mrtva priroda i njoj srodna, velika, nepokretna, otvorena priroda. Njegove vizije smemog, malog, neprimetnog, sveta između bokala, jabuka, čaša, koliba, nepoznatih ljudi ili poljskog cveća, ove vizije svakidašnje, ni po čemu izuzetne, pružile su mu građu za Čisto slikarske preokupacije, građu za stvaranje jedne nove plastične fuge,
I ta građa postala je ključ .,za vrata bu“. dućčnosti. U njoj su otkrivene, mnogobrojne slutnje ili misli upola izrečene, kao i misli koje Sezan nikad nije zamislio. Ali je. slikarstvo krenulo putevima svoje večhe dramatike, preko smernih mostova ili velikih. njegovih vijadukta.
Ti vijadukti vode ustvari, preko ponora našeg zahuktalog i nepoverljivog veka, samo sigurnim putevima požrtvovanja i istrajnosti, slične Sezanovim. Oni su već urodili plodom u nezapamćenom. procvatu celokupne gavremene umetnosti — preteče Novog veka.
Peđa Milosavljević
DIO ŠTVENA
%
PPITANMA
Zeke 2Mbdtetoo
VLADATI SAMIM SOBOM
Razigo.vorwsa
Parizmarfial956 ~
AN KASU izlazi iz svo-
Z Je Sobe, zaustavlja se:
— O, vi ste. Trenutak samo... Ovo je Andrć Ober naš arhiteki.. odmah ću biti slobodan...
Oberovo široko, prijatno lice uokviruje tamna traku kratke brade. Neposredno škola Beaux Arts-a — Obezt odmah i meni govori: — Prepravljamo muzej... treba što pre da završimo... Intervju a arhitekturi? Šta velite, Kasu? Mi arhitekti nismo baš vešti u govoru... Nove koncepcije, neki plan..? Vrlo đobrt:, kroz dve nedelje... jer sutra putujem u New Vork... Ober mi pruža svoju posetnicu. »Dakle, početkom aprila svakako se javite«...
Sekretarica Žana Kasu%, crnomanjasta, preplanulog :ıca, koje ne odaje godine, u širokoj suknji koja se graciozno talasa, seda do mene: — Ovo ste dobro izveli, Ober, znate, njega je teško dobiti... jedan od naših najboljih... Patron je mnogo zauzet, ne zamerajte mu što ćete čekati... vidim da ste strpljivi, da, to se vidi... Šta, išli ste peške? O la la... pa to je strašno daleko... oh.da, vi želite sve da vidite... Stranc. vide više nego mi, zaista. Z:.. ma je bila užasna... Pros a grozna. Nikako da mi prođ.: grip... Telefoh zvoni. — Nemoguće, kaže sekretarica, tek iduće medđelje...
Osećam da sam nametljiva, indiskretna, da je možda ftr:»balo otići. Kakvo je moje za. nimanje! Ispitivati, gledat: oko sebe, istraživati lice, be. obzirno posmatrati pisaći sto, knjige, predmete. Šta! ću p:tati? Možda ću se dotaći ne čeg što ne bi trebalo? Šta ću”
Kasu me uvodi u njegov ı sobu,
Sva smišljena pitanja, uredno napišana i numerisan3
Žan Kasuom
u mom džepu, koja su mi se, dolazeći ovamo, učinila neobična, odjednom mi izgledaju banalna...
Markantno, tamno lice Kasua nadsvodđeno Je kosom kao belom kapom i presečeno ši-
Nastavak na šestoj strani)
Cena 30 din.
vek zaeftrur- Već 'čifav divljuje nas ska umetnost iako i isirajna ·arheološka i filološka. ispitivanja nisu razrešila sve mafpise ni ndgone{nuia njen postanak, MWirurac pronicljiva. oka, samopouzdan i veram svojim bogovima, opaljen suncem, mornar, možda i gusar, oslao „je. do dana danaŠšnjeg izvanredno umetnički zapisan, BHueči njegove, koje je sam zapisao na vazama, zagroDnim ćupovima i nadgrobnim pločama, enigmalične su još uvek,
U milenijumu pre maše ere Mfirurci su skoro sedam stolina godina živeli između
Poa i Tibra, između ''irenskog i Jadranskog Mora. Vladaii su MNiimom i on ih
de savladao. Sve Što znamo o mjima uglavnom je plod pretpostavki. Malo je pouzdanih elemenata e{frurske civilizacije, ali su nam znani po osobilfim umetničkim svedočanstvima,
(Čitajte na. šestoj strani o etrurskom slikarstvu)
MEĐ U NAMA
I MANIJAK filma, ni zatucani antifilmista. Običan sam gledala,
koji razume se, voli, kako se to namrgođeno kaže, da gleda samo »dobre filmove«. Možda pomalo rasejan gledalac. Ne znam napamet imena svih glumaca i glumica. Ali baš, možda, zbog toga i gle-. dalac bez predrasuda. Zato možda u mom pamćenju ostaie s filmskog platna samo ono što je bitno na njemu, ono što ostavlja u svima na· ma meizbrisiv utisak, ono što je neiskorenljiv umetnički doživljaj.
Eto zašto se'i desilo, iako nisam video mnoge filmove; da sam u ovom slučaju, video sve, gotovo šve, Šarlove filmove. , ,
To govori Sve o Šarlu,
Ako se osvrnem unazad, i ako stanem da se prisećam šta sam sve video na filmskom platnu, sigurno neću pogrešiti ako kažem da sam Šarla sreo ioš od pojave njegovih prvih filmova u Evropi. A ako bih hteo najkraće da
(Nastavak na devetoj sivani)