Književne novine

Umetnička fotografija

Viliam M, Moriso: Mala ulica (Francuska) (Sa međunarodne izložbe umetničke fotografije u Beograđu)

ZM

| _Se Je aga

takvo bicna...

Što je java tako, kivna 7. Da ti veru svu potresa! Otkud sanku sila divna. __Da olvori sva nebesa? „.

Zasijaju zračne staze,

. Ka da su u duž zvezde sjate; ı,

Viđiš svoje kako slaze,

— Same duše — al poznate.

Raj sa zemljom zagrli se TI hladnoća ·sa toplotom;

One međe rastope se Među smrti i životom,

Čuješ večnost kako bruji,

Na njenom se suncu zgrevaš;

Kroz dušu ti vera struji —

I ti ne znaš da to snevaš,.

ALO

ZELENILO POD SNEGOM

AJ |.

Od svih posmika našeg romantizma, Zmaj je imag najviše artističkog dara. X od svih, platio je majveći dug prosvetiteljskom impe. vrativn svoga vremena ši zdravorazumskom pogledu ma Bvet Brpskog građansiva, rasipajući meštedimiee BvOje snage ma sitne familijarne teme, ma konvemcionalna, čarMiska mudroviamja, ma nemoćno, dekademnfno imifiranje narodnog pevača, na, 8Sve moguće prigodniee, od rođačkih do. bad. ničarskih. Mzuzetajlc čine nje

- gova satirična i dečja poezija, w kojima je Zmaj doista bio nenadmašan,

Među Zmajevim intimams iz „Đulića“ i „Đulića uveoka“ odabrao sam one koje sa majmamnmje zasićene privatno-porodičnom atmoslerom i romanjičarskom {ira zeologijom,. Neke od njih sm obrasci maijčistije lirike, ma kojima bi mu mogao po. aviđeti ne samo Majnme, već i Mliar („Ljubim li fe... il! me sanhak vara...“; „Oh, kake „e sivo, famno...“). Zoran Mišić

O

Z

~: noći ua noć

Kao što pristoji lokalu koji je u nekoliko sklonjen. od centra, ali tako lepo i ugodno

4 sklonjen da je posećen kao ma koji usred građa. Ma

· Orkestar je dolazio i razmeštao 856. Klaviristkinja je mehanički šarala po dirkama, bubnjar Je pipk&O i zagleđao tasove, pevač šansona, koji ie i vielinista - triput „je đunuo u mikrofon da sa pročisti.

I sve. Je. počinjale lepo, „Na Persiskom trgu“ ili „Beherezađa“, Ne mogu da kažem koliki je tu bio procenat reproduktivnog majštorstve i „Onog umetničkog. Uostalom, to je zabavni kavanski Orkestar, a ko hoće virtuoze — ena mu Kolarčev Wpiveržitet i plavi i crveni abonmani na konćerte.

ažno je da je ugodno, da Ovu muziku čovek moOže prijatno da sluša, Ako hoće da razgovora,

i lepo je ne misliti na njih, a osećati ih da su tu, i lepo ne misliti na njih, a osećati ih da su iu, u fonu razgovora, ~ ;

. Ali on je prvi sve pokvario. Taj glavati, uštogljeni gospođin sa profesionalnim smeškom, taj gospodin koji tako beznadežno riče. Nadvio 56 nad. TOO i _ „Istanbul, Konst J bul, Konstantinopol, tra-la-lla 0. POM ea

Tu šlager — kompoziciju sam veoma voleo. Peva je neki hor na radiju. Uvek sam slušao reklame kad sam 3RH:mna da je i Ona na programu,

A, eto, od čitave kompozicije ostao je taj geografski podatak od dva ORO edhBog grada i jedno „tra-la-la“ bez smisla i muzikalnosti. Opravdavao sam pevača: možda čovek mije imao mogućnosti da ide ma specijalizaciju u inostranstvo da nauči reči, Ali, teško mu mogu oprostiti Bto je pokušao da ubije u meni jeđan raniji doživljaj.

To me je poremetilo, no drugo nešto me je dotuklo — kad su počeli đa me oplemenjuju „narodnim“ melosom, i

NA „NARODNE“ TEMME

IVAO sam u mnogim zađimljenim proštorijama, Pevale su žene širokih kukova i BVaka namerno razbijena čaša plaćala se 200,

q% JM. počinjalo lep, uglađeno i kulturno,

500 ili 500 dinara, već prema temperamentu sre- ·

dine i „ugledu“ lokala. Slušao šam. mnoge iskvaTene MTimine i Mileta. što tarabe broji. T Mhelnera e Boru, koji ne peva za pare i koji lastavicu, la„Btu iz srca izvlači, I sve je' to, i kaM nije bilo TRG. imalo neki tužan i jadan ukus kao (da meJem jevtine „svilene“ bonbone po jeziku. b BŠ kao OVO sad ovđe: Dosle ponoći, u požnaom lokalu. Ne đaju „narodnoj“ liri da ušsahne: „Ja sam mala, moj je đdika veći, . Kađ me coki, on mora 'da kleči“ } „Haj, haj, bučno, veselo, užagri očima (,pevalj PRA RJ njiha) tako, tako, coki ie brat makar i Čena pro otvorile širom, Pa me gađa letećim tanjirom”. To, to, ko kaže da ne živimo u đoba reaktora,

KNJIŽEVNE. NOVINE *

"i đa mam samo Ovce u pesmama pasu, Ubriši se, bureazeru! U korak — 8 vremenom!

Skoro će fajront. Sad ireba da je najbešnje,

Ostajemo i preko fajronta., \ U Nišu i Kraljevu su mi se žalili da Već Odavno nemaju nikakve muzike DO kavanama, Zar naš stari sevđaliski Niš? — rekli su, Kraljevo je mrtav grad — kazali su. Pa bolje i to, nego ova i ovakva pesma — u Beograđu. Ili ona, u najvećoj kavanni u Mulađenovcu, čije inspiracije i rimovanje prelaze Bvaku pristojnu gramicu.

Da pesme O „letećim tanjimmima“ neće stići do drugih planeta — znam, ali da će đopreti do Miladenovca i do dGdesetme Mladenovaca — verujem. Jer, vaboga, u Beogradu &6 io peva, zašto da 806 mi pravimo finiji?

Znači umesto da naš grad bude sprovadnik zabavne veđrine i ukhusm — kao što je u mnogo čemu drugom —, On se sam često oseti opsednut tuđom i svojom nekulturnošću,

BORICA I DRUGI

OVOM lokalu (nekom đrugom) stolnjaci u čisti, nisu kao tamo negde, prljavi ı izbledelo karirani., T kađ neko malo „zasvinji“, pa isproliva stolnjak — video sam jednom — doneli šu nov a stari uklonili. Ne znam, možđa ie to bio neki stalni gost, đobar platiša. Možđa, ali ipak svaka pažnja dira. Makar i prema drugom. Glavno da ga nisu samo okrenuli, kao kojegde, pa ti je sva uteha da svinjariju ne gledaš 8 pređa nego 8 naljičja. i 7; | TI Kkelneri, ako misu bolji od đrugih, misu ni gori, ako nisu brži, nisu ni sporiji — naši su ugostiteljski trudbenići svakodnevni, Nisu, istina, kao mcj čika Borića koji svaku narudžbinu ume dđa začini đeminutivom i prisnom umiljatošću; jedno pivce, jeđna kavića, kutijica Moraviće.... — Jedan EO pasulj, čika Borice, : + du — A zašto ne bi bio i jeđan pun pašuljčić. — Nemam para, čiko. _— Tako ćemo za parice, platićete kad imate. Nikad čoveka dotad nije video, 2 Ne. ovi nisu kao Borica, Ali, dođavola, ho će mneti da li } taj Boricin ugostiteljski Barm nijeneki aenahronizam, pristaje jednom krugu gde svako svakoga zna, ali ne i mašoj razvijenoj urbanističkoj strukturi bezimenih i bezličnih kavanskih posetilaca, Bamo, ugoustiteljsxe škole bi mogle uzeti ponešto O l praksi posle neka svako stvara svoj Stil, Tito, ovaj kelner tu, Prepire se s gostom đesct minuta, zaračunao mu je pola litra vina više, — Ja sam je done“... — Ja je nisam popio, znam šta sam popio... T kelner se kao priseti, ođe do kolege iz drugog rejona, vrati se i kaže: izvinite, nesporazum. Rekao je: izvinite, i bio je ljubazan, :i LEVa ?: ' računicu pre toga imao — mne znam, Du Oriraptad, valjda je. i bakšiš primio.,. I klanjad se. A. nije kao iamo neki: uhvatiš ga da kaišari, pa se on još ljuti i dade uvređen i dugo još brunda dok mposlužuje druge stolove, A. ti odeš zlo-

toga, bar u teolji, p& U.

— Hej, Hoze! Zašto Soses i stric Pabio nisu pucali, Jesi li ih pilao?

Hoze priznade:

= Nedostajalo mi je hrabrosti.

— i si kukavica. na rečima a hrabar na nožu, I vi mene smatrate neopreznim? odvžali Bugenio sarkastičan. :

— Možda su se bojali da ne povrede Inocencćiju, reče Hoze.

Ali Eugenio je već izlazio iz sobe. Modesta i Inocencija bošle su na wpavanje. Ja sam otišao sa Bartolomeom i Gilom. Ostavili smo Hozea sasvim samog. Jesmo li bili bolji od njega? Ako mene pitate odgovoriću da Soses i Pablo jednostavno nisu imali srca „da ubiju. Ja ih zato me prezirem. Ali posle, šta su posle mislili? Sita misle oni koji se upletu u poduhvate koji su iznad njihovih snaga? '

Od te noći smo, moja braća, moje sestre i ja gtvorili dva klana. Naravno, već sutra-

dan je sve izgledalo zaboravljeno, Veselo

smo se smejali, ljubili smo bezazleno našu majku. Išli smo u dugu šebmju duž morske obale sa stricom Pablom. Pevali smo u horu i igrali od zadovoljstva. Bili smo tako mladi i fioliko nevini! .

'Uveče zamalo da se nismo izdali, Posle 'wečere, pre no što su mjegova deca odlazila na spavanje, otac je, ležeći na divamu, voleo da nam čita. Mi smo ga okruživali, sedeći na ivici aofe ili na stolicama a Gil i Modesta na njegovim dugim nogama. I dok je Gil, da bi se smejali, odvezivao perile na njegovim cipelama i njegove podvezice, dok su mu čarape klizile, naš otac nam je, praveći se da io ne vidi, čitao svojim blagim i prijatnim glasom, sa mnogo osećanja i veselosti, priče i misli velikih učitelja: Servamitesa i Homera, Lope de Vege i Kaldđerona, Ibanjeza i Šilera. Na uzbudljivim mestima suze su mu se javljale u očima, njegov glas je drhtao a kada je dolazio neki zabavni. deo unapred se osmehivao. Stotinu puta čitao je ove Kknjiževnike, poznavao je sve a sve mu je prilikom svakog čitanja izgledalo isto tako novo kao sunce pri rađanju. Dakle, na veselim mestima videli bi kako se na njegovom toliko voljenom licu pojavljuje malo blistavo sunce kome je prethodila zora jednog poluosmeha i mjegov glas bi dobijao blagu i melodičnu .zvučnost što potseća na šapat povefarca. Čitajući, on je zadržavao svoj dobri osmeh i blago se smejao onda kada smo se mi krivili i plakali od smeha, O, kako smo dobrog oca imali! Plemenita dela, izvršena bez reči, najviše su ga dirala. Kada se prijatelj žrtvovao tajno, kada se močni vraćao za plug, kada je dobro pobeđivalo bez razmetanja, kada je stranac poštovao mučenika a ne, kao što se to obično dešava, mučitelja, kada. se dostojanstvo održavalo pređ snagom, njegove su oči blistale, knjiga bi mu ispađala iz ruku, gledao bi nas, nas, njegovu decu, i našu majku koja je pored nas šila i gOoVOrio?

— Čujete li, deco? Bto takvi su ljudi: dobri, spremni da pruže pomoć! A. dobri ljudi su tako lepi!

Onda nam je dolazila želja da zaplačemo i uzbuđeni bi se bacali bučno ma oca, sigurni u ono Što je tvrdio. O njemu su govorili nje> povi preci, o mjemu fako dobrom, tako

spremnom da pruži pomoć, i Modđesta i Tno-

cencija su ljubile njegove ruke čiji su vrhovi prstiju lako mirisali na duvam, a Hoze i ja ljubili smo njegove obraze, uvek pomalo oštre uveče, tako da su mam. golicali kožu, i: Pugenio mu je ljubio kosu, i Bartolomeo je vikao: »I ja! I jal« i gurao nas da bi stigao do lica svog tate i Gil mu je skidao cipele i golicao mu tabane i obojica su se smejala a maša majka, zahvaćena ludim smehom, grdila nas je:

— Deco! ostavite mi celog vašeg oca!

Te večeri tata se kao i obično ispružio na divanu s Wmnjigom. Mi smo se smestili oko njega oklevajući. Mama je sedela s rukama spuštenim na kolena, dok je stric Pablo prelistavao. novine. "Tata je počeo da čita gla= sno ali je malo kasnije prekinuo i zagledao se u mas. Izgledalo je kao da hoće nešto da nas pita ali je ćutao; on spusti kmjigu i DO~

voljan, # stiđ te 1 zbog njega i zbog sebe? Št( mu ne Gđadoh, nek ga mosi. đavo... E, baš đa mu ne dam... Ipak, mogao sam... ?!

Ne, ne, ovi ovde nisu kao.moj Borica, ali nisu wi takvi. Oni su ugostitelji naši syagdašnji. Kad pogreše umeju da buđu samokritični, ali pe samo {io — izglanncaju te, izližu, pa ako si imalo ugladen ne možeš da im ne kažeš: hvala.

ČETVORICA ČEKAJU GRUDNJAK

*TOJSTR kovrdže kose pale na čelo, a po žemlji se vuče zguljen rukav. Vata išćupana, ostala je ko zna mwde, Samo crna poštava pokriva rame 1 mišicu, sve ostalo je gzdčrano i visi. # iIđe uz milicionera jednom od glavnih ulica.

— Izazvao me je,.. SBamd sam, Sa branio... Sav sam očerupan, a njemu ni mašna nije pomerepa na vratu...

Opet jedna og čestih luča u poznatoj kavani, tu prekoputa, u blizini jednog malog skvera i jedne velike novinarske Muče. :

I setim se jednog prizora pred zoru u jednoj još pomsnatijoj kavami, nešto miže.

· Tpcatd puno, Posle prvog. Dim, larma, mikrofon, tesni prolazi između stolova.

Čovek je prišao ženi koja je seđela sama, Uđario joj je rafal šamara, nešio ružno rekao i izišao, Žema je tiho suzila, Šmrkala i govorila polagano: đubre jedne,.. ;

Sa drugog stola ustala je liudina u Rkožnom grudnjaku i izišla, Kad se vratio, zastao Je bDOređ žene: .

— Otiđi đa ga vidiš khkav sad izgleda... i vratio se na svoje mesto. :

Za sve to vreme niko se drugi nije micaO. Larma i pevanje se nisu prekidali. Gledaj svoja

· posla, čuvaj svoju kožu, kriva Drine ne ispravi...

Na izlazu kavane stajala su četvomnica, čekala su dam se pomoli kožni grudnjak. Da osvete pajtaša. Zar on ne može da se „obračuma s droljom"“ kako boće i gdđe hoće: i »

Bilo je pred zoru i noć je bila sveža, A. oni Bu čekali.,.

Jedan lokal neđavno je izmeni? svoj izgled, Ne dajte mi da preteram, ali čini mi 5eć majviše zbog obavezne garderobe. Kao da mnogi sa manmtilom i kapom skine i što-šta drugo sa, sebe. To a pomalo jli pomnogo obezćruže pred vlastitom

ć6uljuđnošću. ~

Ali, ima i drugih na koje psihologijom ne možšeš uticati, To su oni najgori, koji su se posve otpustili 8 lanca, Zakon je dostižan, ali ne uvek i tako brz... Zašto mnoge kavane — pomi&lim ponekad — ne bi za ta!ve neželjene goste mogle da drže u pripravnosti nekog stasitoš i mišićavoOg kerbera, da. ih smeste, ućutka i otstrani? Možda se to kosi sa demokraiičnošdu, Ali, ni demokraiičmost nije za svakog.

NBBTO SLIČNO ZARLJUČKU

ONBKAD izgleđa kao da smo oguglali na neuljudnosti i mnekulturosti naše svakidaŠnje, pa smo radosni i blagodayni što se „Mosškva“ naizađ uljudila, što u „Imperiialu“ može-

· mod slušati lep program u lepoj sređini, što u

„Parku“ možemo naći tih, nesmetan Kutak za razgovove. I još ponegde ”onešto — Što nas, odvlači od mirisa luka i pljeskavica, pođeranih i isprolivanih stolnjaka, namćor-kelnera, muzike bez muvikalnosti i pesame bež mere,i ukusa, siledžiskih šamara i „SgBleđaj svoja posla“ sa . susednih stolova, i * Vojislav TRIŠIĆ

KOMGAMV,KNZUIŽEVNIH NOV/Na”

DECA GERNIKE

HERMAN KESTEN

čeka kao da mi treba da govonimo, Ali mi smo ćutali a lica su nam bila lažno nevina ili bleda, Uporno ćutanje. ; )

— Pa, dragi mali? zabrinu ee olac sa opreznim osmehom i onim nervoznim podrhtavanjem kapaka koje mu je ostalo još od

'građanskog rata. Sasvim lagano njegov prat

podiže Inoncencijinu bradu, dok smo je' mi posmatrali iz'ugla, nas. šest nemilostivih špijuna. Naša sestra se hrabro osmehnu, sarmno njene uši pocrveneše. Onda, kao da već sve zna, tata pomilova zažareni obraz naše sestre čije· su usne već podrhtavale: »Dobra moja mala hrabra ćerka«, reče om.

Stric Pablo savi novine i hartija zašušia u našim ušima kao uragan:

— Sve ove stranice zaudaraju na myrtva-

ce, izjavi on, danas ovakva lažna vest znači ' samo myrtvačnicu, .

Hoze vrisnu i sruči se na očeve noge. On poče da plače tako žalosno da smo svi šestoro ustali, dok je mama pojurila k mjemu. Ali je tata polako zaustavi pokretom ruke i ona zastade neddlučna između naših praznih stolica. Besan Pablo baci na zemlju svoje izgužvane novine. Nas šestoro smo stajali licem u lice, podeljeni u dve grupe: Modesta i ja pored Hozea, Inocencija u zagrljaju Eugenija i Bartolomea, kao da oni treba da joj pomognu da ostane čvrsta. A ona se, držeći za ruku našeg Gila, osmehivala izazivački, skoro prezrivo. i i--

— Dragi moj mali, jadni moj mali, reče tata stavljajući blago svoju ruku na leđa Hozea koji je sve jače plakao, šta ti je?

— Govori, zaboga, uzviknu Modesta muvajući ga u rebra.

— Ta reci, navaljivao sam..

— Dečko moj! preklinjala je mama, Dobri moj mali dečko!

TI kako smo je mi gledali, ona še zaustavi i pocrvene.

—Ta reci, promrmlja Modđesta.

Ali Hoze je već prestaiao da plače. Uspravio se smelim pokretom „glave, zabacio pramenove koji su mu pali na čelo, obrisao nos, izjavio da je prošlo i da ništa ne znači. »Ništa?« Otac se tužno osmehnu, pruži ruku Hozeu i reče: »Onda ostanimo prijatelji!«

Modesta pokuša ponovo:

— Reci mu, šapnu ona i krišom zgazi Hozea po nozi. - .

Ali Hoze, — pokret mu je bio otmen i lep — zagladi kosu, pa nas napusti, Modestu i mene, pređe u drugi tabor, osmebnu se Inocenciji, iznenađa se pokloni, poljubi ruku tati, koji mu reče:

— Ali ti još plačeš, zaboga!

Onda se Hoze osmehnu i izjavi:

— Iznenada sam pomislio da mogu da te izgubim. To je bilo. Onda nisam mogao a da ne viknem. I plakao sam. To je bilo.

— Ah! Uzdahnu nelagodno.

— Kako ovaj dečko može da ima takvo misli u ovom trenutku? upita naša majka. Morala je da sedne, drhteći sva.

Hoze izađe iz dvorane, polako. Svi smo ga pustili da ode. A izgledao je tako usamljem napuštajući sobu punu wWveta!

. — Da nije bolestan? upita nas mama, i ustade u Želji da pođe za njim.

— Pusti ga, reče otac.

Ljudi se menjaju brže u nemirnim vremenima. Kako je otac bio vešeo ranije! Sada mu se dešavalo da izgleda izgubljeno a ponekad pogleda dugog i dubokog.

— Da, Pija, umeša se naš stric Pablo, pusti tog dečaka... nervozan je.

On se saže, podiže izgužvanu novinu, primeti: — Za sve ovo kriv je ovaj prokleti građanski rat. No, njegove su ruke toliko drhtale da je ispustio novine.

— Sađa veruješ u to? upita otac ustajući. Zatim, nežno kao i obično dade večernji poljubac svakome. Poslednji dade meni, uhvati me za rame i lagano provuče ruku kroz moju kosu. Njegova milovanja ispunjavala su me uvek dubokom blagošću.

— Sine moj, reče mi on,.s nagoveštajem osmeha, pazi na brata,

— Da, tata, učinih, da, iata.

Onda me odgurnu nešto malo od sebe, pogleda me, oklevajući za Trenutak, kao da je hteo nešto da kaže, ali se zadovolji pOokretom glave punim nežnosti i busti me da odem. 1 :

Vidite, gospodine, od ioga oca, koji nam je neprekidno propovedao iskrenost, smo m!, njegova deca, krili tolike stvari, Iz detinje ljubavi radili smo protiv njega. Iz detinje ljubavi smo ga lagali. Iz detinje ljubavi poslajali smo rđavi. Da li je to otac pogodio? Imali smo ponekad takvo osećanje i poči-

njali smo da drhtimo. Izvesne reči su nas .

pogađale .kao udarci. Od nekih njegovih pogleda srce mam je jače udaralo. Ali to je pfolazilo. Sada kada je sve savršeno, kada.je sve isprevrtano, mislim da smo mi bili u

pravu, mi koji smo hteli da sve kažemo na

vreme,.i, vidite, oni iz ćutljivog klana svi Sl.

u grobu: Inocencija i Gil, Bartolomeo i Bugenija. Mi koji smo hteli da govorino, Hoze, Modesta i ja, jedini smo još živi. A “eto, suviše kasno. Otac je mrtav. Kome da govorimo? A osim foga, za sve vreme posle Ortuetine smrti, otac se uvek ponašao kao da je znao. Jednog dana ode za Bilbao i vrati se u Gemiku u staroj krntiji, Fordu, u pratnji jednog starog hromog gospodina. On ostavi Pord u našoj bašti i obiđe sa posetiocem celu kuću. Popeše se na poslednji sprat, osmotriše površno baštu, a detaljno. apoteku. Najzad posetiocu, starom, suvom, ćutljivom, suviše visokom, kao da je bilo dosta gledanja., On prstom pokaza Sošesa, našeg poslovođu, koji se umiljato osmehnu.

— A on? zapita. Bile su to njegove prve reči.

Otac ga pretstavi!,

—QG. Soses, naš laborant,

— Ne ostaje, izjavi odlučno starac OkrIc= ćući Sosesu leđa. ·

— Ali ja sam to postavio kao uslov naše

pogodbe, reče tata. On je savestan, tridesel godina je već u apoteci, stanovništvo ga voli. Biće vam potreban, nećete se snaći bez njega. Za vas je sreća da ga imate, šta imate proliv njega? U Bilbau ste se složili s tim da ga zadržite. · Hromi čovek upre prstom u Bosesa, koji je stajao iza njega i čije su usne zadržale 8VOj ·umiljat osmeh, ali sada već večno isli, i ne spuštajući glas, odgovori:

— Da, ali zar ne vidite da ima ludačke oči? a

— Senjor! uzviknu otac snevno.

Ne zbunjujući se, posetilac jasno objasni svojim neobično zvonkim glasom:

— Oči ludaka ili ubice? .,

— Senjor! ponovi otac ogorčen pokazujući otvorena vrafa.

— Da li je to vaša poslednja reč? upila starac, pretečim tonom. ,

— Da, gospodine, reče otac, čvrstim. glasom. · · NM.

Onda se hromi čovek. okrete na petama:d

| napusti apoteku bez pozdrava, sh

Bez ijedne primedbe naš otac se baci na posao.

Izgledalo je da Sosesov iznenađujuće pri= jateljski, blistav osmeh, stoji kao naslikan na njegovim usnama i neće da se izbriše, Te večeri između oca i strica Pabla dođe do prvog objašnjenja. Prošle nedelje pao je Sab Sebastijan u ruke vođe pobunjenika. Trideset hiljada ljudi pobeglo pred Mavanima, za koje se govorilo da seku ženama doi-

. ke, deci prste i muškarcima glave. U Ger-

niku dođoše mnogobrojni begunci, Vukli su sa sobom decu, šivaće mašine, bošče i svoj strah. Jedna jeđina mazga prenosila je

, prtljage čitavih porodica. Bilo je i male dece”

bez roditelja a isto tako i roditelja koji su se u očajanju kod svakog raspitivali o svojoj deci.

(Nastaviće se)

Prodavac na vašaru prikazuje svoju robu (Iz, filma Linđse,j Andersena »Zemlja snovac

Posetilac krćme wu Ist-Mindu odbrača Be }uvonemom — ma zvučnoj traci maglo nastaje iišina,» . (Iz filma »Zajednoć)

i | |)

x POČETAK ENGLESKE PILMSKE AVANG ARDE? x

SLOBODNI FILM

jtLMSKI stvaralac ne može da napravi film

kao što pesnik napiše pesmu. Pesmu je moguće staviti u džep ako niko neće da ·'je objavi i od toga ne bude nikakve štete. Filmski čovek, međutim, opterećen je društvenom odgovornošću na mnogo konkretniji način. On se igra svojom “egzistencijom ako pokuša, novcem ko= ji je u njega uložen, da se neposredno umetnički izrazi ne obazirući se na zahteve filmskog tržišta. Luksuz potpune. stvaralačke slobode mogu da dozvole sebi samo avaniuristi kao što je Orson Vels ili galantni ljudi kao što su De Sika ı Fernandez koji svesno rade na temama prema kojima su ravnodđu-

' šŠni da bi zarađeni novac mo

gli neodgovorno da potroše na film kojim žele nešto da kažu, Takvih pokušaja ima često na drugoj strani, među amaterima, ali njihova o-

stvarenja obično ostaju poznata samo užem krugu en-

· tuzijasta. i autorovih prija-

telja.

Krajem prošlog meseca bioskop britanske Kinoteke prikazao je tri nezavisna, amaterski rađena filma, Ovaj ugledni londonski bioskop nikada nije bio tako opsednut publikom kao što je bio za četiri dana projekcije ovih filmova. Štampa je ovaj filmski program nazva-– la početkom jednog od najznačajnijih pokreta u istoriji britanskog filma. To su filmovi »Zemlja · „snova«, »Mama lo ne dozvoljava« i »Zajedno«. Sva ti tilma pret stavljaju različite aspekte savremenog života i rađeni su u realističkom stilu. Svojom smelošću i originalno= šću izazvali su dosta nemira i oduševljenja. Autori ovih filmova Lindsej „Anderson, Toni Ričardson, Karel Rajgsi Lorenća. Maceti (osim po-

slednje), poznati kao filmski publicisti i saradnici Britanskog filmskog instituta, uz čiju su pomoć i ostvarili svoje filmove, nazvali su svoje delo »Pree Cinema« slobodni film.

Nisu hteli da nazovu svoj rad „eksperimentalnim jcr nije ni introvertiran ni eZOteričan. Ovi neobični avan=gardisti koji izlaze sa zaslavom realizma svoje filmove smatraju slobodnim jer su njihovi zaključci potpuno lični. »Mi smo snimali mesta koja su se,i ranije Dpojavljivala u engleskom filmu — kaže eks-urednik »Sekvence« Lindsej Anderson, inicijator ovog izazova orlodoksnom engleskom filmu ali smo pokušali da ih vidimo i osetimo sveže, sa ljubavlju ili gnevom, samo nikako ne hladno, ili konvencionalno«.

(Nastavak na desetoji strani)

~

higijenski