Književne novine

( Kntologije srpske poezija

_ trupe u'Slavoniji. ~

_ »cihksaner«, zapo5li ga u kvartu,

7 B čuveni norveški pisač, tašt

| ZELENILO P

· „LDDušan Šrezojević

od retkih maših

Jedan su uporedo,

pesnika, Koji

: Dobra, voljena,. hranifeljko ljudi, O, majko Zemljo! Kada se pogase Vatre života širom tvojih grudi; Kad tamni*užas ukoči talase;

Kad svenu meizmerne:' ljubičice . Plavih i divnih. tvojih praskozorja; . Kad potamni za navek tvoje lice, Ko senka šuma izumrlog borja;

. Kađa već davno, %ao;plave niti, Uzdahe srca prah večnosti pospe:

Maj! ko će tVoje oči zaklopiti, '

Ko će:za::fobom dug suza da prospe?'

8U .tu — jedan·' sačuvani spomehik' nđše kulture. Dvadesetih gođina ovog Veka neki arhitekta (nisam. upamtio njegovo ime), koji je bio član Gradske opštine, svim snagama borio 5e da Bkađarlija ostane .onakva kakva je bila, Ali, konjunktura ruši uspomene, pa je i Skadarlija između dva rata dobila niz visokih kuća koje su narušile staru atmo- ,

sferu, ,

Eto, »Trl šežira«, | pored njih »Tri seljaka«, pa »Dva pobratima«, »Parizć, »Dardanel«, »Pozorišna kafana« — sve jedan veliki krug zbornih mestia,

·Ovđe me čika Mile' Pavlović iznenada prekinu Iz mojih. misli jednim iznenadnim pitanjem:

— A: znate \li. vi: gde-5e rođio Čiča Ilija? |.

— U Beogradu, adBpNWOMIW

— Svakako u Beograđu. ali ne u onoj ku mu se obično pripisuje. On se rođio baš na mita gde je danas Narodno pozorište, Tamo je bila jedna, od::beogradskih MWapija i kraj nje nekih „Čad straćara. U njoj se rodio Čiča Ilija. Zanimljiva slučajnost, zar ne? MG š,OĆ

..: Đvađeset gođina posle rođenja, kao mlađiČi Čiča nizašta drugo nije mario no za pozorište, TH se upoznao sa Jovinom Đorđevićem, Kasnijim Pa histrom Drosvate *RBJU Je organizovao gluma.

Ali, majka Čičina, ne želeći đa Joj. sin postane Rađojka' Popovića, hao praktikanta. ·

Čiča Mlija poče revnosno da ; i đojađi taj- posao, pa sve „češće, što.su ga više privlačih „Tri šešira« ( podrazumeva se društvo u toj

kafani), poče da izostaje. I u kvartu rešiše na svaki ~

Hačin đa ga se otarase. Jednog đana kad je skupio: oko sebe Tliji rOJRGRAHte) koji Si ga kao veseljaka rado Slušali, on poče da deklamuje Petefijevu »Ludu«: »Smirte se, skinte mi se s vrata, ' , WU poslu sam, Žžuriti se moram...“ Žiri 0 „Stari praktikant, Čkalja tad skoči sa stolice: '— More, mangupe, sad ću 'da viknem žandare! Ali, Čiča nastavi; _a 12% »Biram zrake vrela:sunca, LEP bič, Jave? J ud Da iš ovaj svet. · OOEIA0R Sei tada, kad. nastane Jauk, Kao što se on meni smejao :. Kad sam, plakao.jBe, „a daa ada a, ha, ha,..«. T ž : Tri Čiča ot) e i on se pridruži, društvu u »Tri. hi OUP je dolaziq i. niegov prijatelj Val Dorđević, koji je već postao ministar prosvete, p Om nagovori kneza Mihajla Pozorište, Kad pozorište b de stalni glumac, a beogradskom publikom. remie. prolazi. Mile Umorio od. pričanja,

i sagrađeno Ciča, posta~

84.

— Želite Ili učiš + Mpilap ro OBečRmi, (Znate,

o se prijatno, vama, Izvinite... Pe BObH on je ovđe Visio

— A, nikako, vI šve ja. ovo pričam više

— 1! Beba, češki, poslanik Bor!Baje moj, dolazio.

Noć 1 dan. T_Nušić. Ko BBB

štoš, pa Vojislav Ilić, . i +

O pojistav aHŽ, dn" beše zet Đure Jakuića. Oženi niegovu 'ćerku Cijanu, T%d, af Vor Beam i uiutru rano ustao, paiprvo na ka ik ı na kraju Vahaa, onda bi prešao kod »Dardanela. VEHV O

hod »TYi šešira«, Petar E#e,,

| Wet beoprađskj .boemi!.A prdaji su se: beokTAMEKI (rađanina

u ; | što le, dednog'dana stigao je OI - TP aoirac, Ta-.

je otiša, svratio je k ia mo je OB an Me Pavlovića ı pripitao.ga za „NM šića i Stankovića, +

OD SNEGOM

socijalne i filozofske inspi„racije, Brezojević, je. ostavio,

mada me.:sa" podjedndkim ~” dve ili tri pesme koje, ori„_ uspehom, „.pegovali., liriku. -:ginaltošću mikli"ji. svežihoni

I dokle. tvoje. materinske grudi

"Tvoj sveti uzđah mirisaće iio.

kod..člana kvarta ·

"radi, ali mu uskoro ''

i kancela-

“~ je bolovao.

da podigne u Beogtadu uskoro i najpopularniji među, .

Pavlović — 'Krpa se već,

Đure. RO" fanu, Ma Kađ došao, piašiće se đa ne izazove tužne

Amold Njumem (SAD): Isami Noguči,

izraza, zasložuju da uđu m | svaku antologiju .

„Zoran Mišid

SAMRTNIK ~

Napuštena,. uzvišena Nioba, 7 Sa grobovima milijarđi čeđa (ĆE O Svojih, u krilu dragom, grob do ·groba, Sama, očajna, izdisaćeš seda... u i

Pali, ko otrov, bol jedan beskrajan; Dok crna neman, neumo!no, budi .

Ledeni užas, svud sa grožom. vajan,

Na mirišljave praiskonske vlage, Setne i suzne, i san neki mio Koji tištaše grudi tvoje. drage.

„., To se B8d' Mile Krpa ponovo priseća. Jednog đogađaja... dr NOe Zi NM 3 Nušić Je u ono vreme bio načelnik ođeljenja u Ministarstvu prosvete, a Bora Stanković njegov pomoćnik. Pošli su Ege i Pavlović da ih pronađu. I svi zajedno svratili su oko podne kod » Tri šešira&, pa ostali đo.:Butac .977k av Cy} 4%% MreeUA Đura Roš, očekujući tasta, noću je pozvao policiju i obavestio đa je stigao: u Beograd poznati norveški književnik Ege i da ne zna šta je's njim. Policija je počela đa obilazi. lokale i našla ujutru svu četvoricu kod »Tri šešira«, ı tako — svi putevi onog: đoba nisu vođil u " mim, ·već u malu 'skađarlisku 'kafanu, pa i Jovan Đorđević, koji je bio vašspitač Stevana Sremca'u mlađe , doba, uvede, i Sremca w društvo. Bandor ĐaJski je , ca, pa ·bi se kod, »Tri.šešira« s njime. sretao tvrđeći uvek: da su Sremac i Janko biseri srpske književls . | -0% U-SCJ | Pi osayima Ssremčevu sliku kođ »Tri šešira«. Nisam mogao da je nađem. On, se nije voleo slikati, ni slike u novine puštati, Ali je kod »Tri šešira«, unutar njegovih zidova, oštala jedna neštampana basna, ·koju. Je ispričao pesniku RHRisti Ođaviću, kad mu. je ovaj to. poručio. . +“ (e OePeaivi Basna je otprilike ovako trebalo dn glasi: Debela ovca pasla u'Šumadiji, mirna, spokojna, Meka

kružio iznađ švajcarskih planina i nije mogao da viđi ovcu u Šumuadiji, niti je ovca mogla da vidi orlušinu iznađ švajcarskih planina. Breća je što 56 nisu videli, pa se OVca' mirno vratila u svoj tor, a orao:u svoje gnezdo. ~ 3 ? / „Sremac se pozdravio sa svojim prijateljima kod

ovnli, a ujutru on reče svojima: a Do TREE Neću dušo biti, a nisam #zabo» ravio za. večeru koju dugujem kao čast što sam postao Sremac... ı otišao je i — nije se vratio, i vest: o njemu čekdala se dž dana ! elite »Dardđanela«, u »Pozorišnoj Katanić sve dok Koliko je lekara otišlo u Boko Banju da mu pomognu! Uzalud, ı stigla je vešt: Stevan Sremane, ovog trenutka preminuo! ) Rista Odavić je tađa napisao pesmu »Stevanu

nm đan kođ »Tri'

sremcu«, obuzet tugom koja je ceo Beograd bila

'ušila, Napisa je, u jednoj” MSL vra aa 2 OV ov JNNJI »... Sad usahnu izvor što Žeđ duša .toll, Nestađe napitka, jer ga nebo voli! Ko će đa nas hrabri kad 'se· bura. sprema, wo II da nas teši kad nam tebćč ODN M .» « srpske književnosti; priz nu O DAM NO ON nu. MIEDyOJ ia fotografija, ı ne zna svako ko u nju.uđe šta Done znače, Ako zna,

od tih kafana, ne

možda ne. shvata doba, jer đruga su vremena đa-

_ mag, pa nan dzate udaljenosti ı reč boemština nekako prijatno zvuči — dođe to kao neki Otpor pre| ma Životu i. svetu onih vremema, prema svemu Pe-

. i ćiftinpskim duhom, fee a ) ay Hto, ovog trenutka, 'mađa u mođerno doba, - Jeđan savremenik Velike srpske “književne garđe izišao je sa.mnom iz »Tri šešira. Mile' Favlović Krpa, Vratiće 'se :sada Kući, sesti kraj svojih neo- bjavijenih spisa, koje ljubomorno čuva od »savre~

men0og Sveta« Ko zna kad će opet doći u ovu ka-

uspomene, „ . * ove ai OPyrc Br: ; POO 6M | NENAD STAVJEL,

iz Zagreba dolazio da nađe Stevana Srem ·

orlušina poletela u nebo 'da potraži hrahu, Orao je ·

»Tri šešira« krećući za Soko Banju. Tu noć su pro-

humanom, okovamom i ograničenom predrasudama”

· se ne boji đavola.

»Ja, nisam pobožan,« priznade naš, otac.

.»Ne verujete u Boga?« zaprepasti se Hert Perkonig i pokrenu se kao da hoće da ustane, . „»Verujem u Boga,« objasni naš otac,.»all ne u mjegove sluge. Sveštenstvo je bilo ne> sreća za Španiju.« j i

»Šta ste vi?« pitao je Herr strogo ·i bespomoćno. i al _ »Ovde su sve sami volterijanci!« izjavi smejuči se stric Pablo.

Perkonig i

»Steta!« odvrati Herr Perkonig dižući se. ·

»Ali ostaćemo dobri prijatelji. Volim te mapredne: porodice. To je budućnost. to je radost! To je život! /

Uzalud su tata i mama molili Herr Per-

koniga da ostane kod nas na spavanju. Bilo

je nemoguće zadržati ga. Onda smo ga ot= pratili na ulicu Izjavio je da voli noć, da voli i smrt i da

"I kađa je otišao,.dugo je još u našim u-

šima odzvanjao njegov gromoglasni smeh,

Punih dvadeset četiri časa osećali smo se spašeni i svi smo na sav glas hvalili našeg anđela čuvara, Herr Augusta Perkoniga.

»Možda je on u pravu,« kazala je mama.

·»Zašto da bežimo! Zašto smo uvek nepra~

vedni prema ljudima? Zašlo da se jednom ne oslonimo na njih?« |

Naš otac je ćutao.

Sutradan ujutru, kao što je bilo dogovoreno sa Herr Perkonigom, on ode sa Pablom u Bilbao da bi se s njim sastao u kamcelariji pre izleta u Francusku i tako saznao za ishod mjegovih razgovora sa Portugalcem.

Uveče su se vratili kući potpuno utučeni. Herr August Perkonig, naš anđeo čuvar, bio je uhapšen.

„Otac i stric Pablo misu ga bili našli u kancelariji: Jedan službenik im je sažaljivo saopštio” : da je polazak engleskog tratnog broda pomeren· za nekoliko sati unapred i da.,će konzula naći na pristaništu. Herr Perkonig ih pozdravi izvanredno raspoložen. Iz učtivosšti se! otac i stric Pablo nisu usudili da pitaju za Portugalca. Samo da odnese svoj..priljag na palubu, rekao je Herr Per-

konig, pa će se vratiti na obalu da s mjima

'razgovara. Trebalo je da im saopšti vrlo za. 'nirnljive vesti, Naš otac i stric se povukoše „malo' u stranu i vidđeše kako baskihjska po.licija :prepreči put konzulima, okupljenim na "keju. Polićajci su tražili dozvolu da pregle, .daju priljag koji su nosili na brod. Engleski konzul koji se malazio ma čelu, obvori "Ćuteći svoj kofer i policajci ga pustiše da

prođe bez pregleda. Isto se dogodilo i sa švajjcarskim Rkonzulom. Dođe red na Herr Perkoniga. Bučno se pobunio, ponavljajući da je konzul koji uživa sve diplomatske po-

. vlastice, otvaranje ili pregled njegovog Dprt„Jjaga značilo je povredu međumarodnog pra-

va. On je vikao: »Jesam li ja krijumčar?« Na to „baškijska mpolicija odgovori da konzuli ne”uživaju diplomatski imunitet!

I dok, je, Herr Perkonig pričao, jedđam mlađ čovek, po svoj prilici njegov činovnik u konzulatu, započinjao je prstima, nozdrvama i nosem neku čudnu igru koju su pri=

"mećivali svi sem“ Herr Perkoniga, kome je

izgleda bila namenjena. Na~-kraju su otac i maš stric začuli prođorni glas, Herr Pert-

'koniga:. »Radđi se o principu«, razlegalo se ·

preko keja, »i nemačkoj časti. Moj prtljag je moj prtljag!«

Zaitim izjavi gromko da će prtljag: vra'titi u konzulat po svom činovniku, da će putovati bez njega, bolje go nego obeščašćen, hoho! Zadržavao je, naravno, pravo da uloži protest kao što je to već red. Bio je već dohvatio svoj kufer kada mu ga poli-

'cajci uzeše iz ruke, dajući istovremeno tiho

objašnjenje, 0 Šta « vikao je Herr Perkonig, imutrašnjih poslova?

pitao je stric, Pablo zlovoljno.

»ministar Njegova ekselencija lično? Bueno! Ali jedna omaška donosi često

U neprijatne posledice, Ako i dalje zahtevate “otvoriću sam ovaj kufer, Nema šta da kri-

jem.« · ·Blistajući od silne veličanstvenosti i u sjaju svoje mirne savesti, on okrete ključ.

"Policija odmah nađe malu kesu s nakitom.

Izvoz dragog kamena bio je zabranjen. Dra=gulji su blistali na suncu.

»Šta je ovo?« pitala je policija. Herr Perkonig nije izgledao nimalo zbunjen. »Ovo? Lični nakit!« :

Policajci izvukoše smaragdne minđuše, blistave briljantske „narukvice i ogromne broševe. Objašnjenje Herr Perkoniga o tome

·-gde je imao običaj da nosi sve ovo drago

kamenje nije izgledalo sasvim jasno,

Onda ga odvedoše zajedno s njegovim žustrim. mlađićem' koji je još uvek pričao prstima — wvojom bezičnom želegrafijom -—., Basldjski policajci nosili su prtljag Herr Augusta Perkoniga sa njavećom učtivošću, kao obeležje njegovog konzularnog dostojanstva. Ostatak emo saznali iz novina, koje su o njemu donosile vesti dvađeset i jedam dan, Noemački konzul. uhapšen kao krijumčar nakita! Tako je počelo. »Spijunska afera Perkonig!« govorile su novine već drugog dana, U slavnom kuferu našla je policija krajnje izdajnička dokumenta. Jedan pomorski kapetan iz baskijskog glavnog štaba slao je plahove utvrđenja čijom je izgradnjom rukovodio. Jedan komandant je sastavio listu svih oficira, meprijatlja baskijske vlade koja: ih je plaćala. Jeđan artiljeriski kapetan opisivao je položaj novih fabrika oružja. Jedan siromašni bankar dostavljao je bogatu finansisku doltumentaciju. našli naloge za hapšenje svih baskijskih ministara i uz to himnu o Perkonigu, čije

usluge nisu više imale nikakvu cenu za po-

bunjenike i koji je zasluživao spomenik od najvećeg kipa u Bilbaou., Svakodnevno su hapsili ljude umešane u

ovu špijunsku aferu, Uhapšen konzul Pa--·

ragvaja! — čitali smo u novinama. Komandant Anglada streljan! Konzul Paragvaja streljan! Capitano Murga a&treljan! Herr Emilio Šuster osuđen na doživotnu robiju! Herr August Perkonig izlazi sutra pred ratni sud! e Novine su donosile' i razne druge Perkonigove podvige. bio je Perkonig šef nemačke špijunaže u Španiji. — } . Posle svake nove

u naš 'dom sve veći i tata podrugljivo svoga brata: »Dakle, to naš anđeo čuvar?«

»A ko je ucenjivače doveo u našu kuću?«

veći užas,' pitao je je

I on i naš otac su drhtali. Bojali su se

da ne buđu umešani u špijunski proces Per-

konig i da Portugalac ne izvrši sada svoje

· pretnje. Dolazi li već baskijska policija da

.Španiji..

do njegovog automobila.

I na kraju su

Za vreme svetskog ratn'

vesti koja je unosila

ih sfrelja. kao špijune? Da li-swe analjsti već nalaze u zasedi 8 namerom da zapale kuću? U novinama smo tražili samo još ime .Đerkonig. Svi svetski događaji su se na to odnosili. Nova vlada u Francuskoj? Da Ji će

. proces Penkonig biti odložen? Rat u Kini?

Možda će ga pomilovati? Sovjetska Rusija izjavljuje u Društvu narođa,.. Hoće.li streljati našeg Perkoniga? Pred starim borcimn zahteva Hitler da se obustavi intervencija lu . Hoće li Perkoniga pustiti na slo=

bodu? i Nije se više radilo ni o apoteci, ni O svađi među braćom, ni o izbeglištvtu, o. baskijskoj slobodi, ni o građanskom rafu u Španiji, ni o našem životu, radilo se još gamo o Herr Augustu Perkonigu. On.je postajao ključ. našeg života. Naša mora zvala

se Perkonig. Naš strah je imao nemačko ime.

Mi deca pretvarali smo svoj otvoren užas 1 skrivene komedije. Kugenio je preuzeo

' ulogu · Herr Perkoniga, tapšao je svakog po

ramenu, smejao se i vikao: »Hoho! Ja ću vas štititie Inocencija i Modđesta su pretstavljale ratni sud. Sedeći po turskom običaju vikale su naizmenično: »Najviši sud zahteva tišinu!« I: »Optuženi zakunite se da ćete govoriti celu istinu!« Gil, koji je igrao Portugalca, pojavljivao se pred.sudijama da bi izdao celu porodicu Espinoza: »Hoće da spasu svoj život«, kreštao je on. »Streljajte ih sve!« Bartolomeo je izlazio pred sudjje u ulozi tate. Izjavljivao je miran i dostojanstven: »Ja volim svoju decu«. i

»Smrtfna kazna!« zahtevala je Inocencija.

»Smrtna kazna!= zahtevala je Modesta.

Sud ije bio jednoglasam. Hoze je igrao stri ca Pabla, ı

HERMAN KESTEN

»Svedok mora da kaže istinu, celu istinul« vikala je Modesta.

»Zovem &e Pablo,« počinjao je on,

»Laž!« vikala je Inocencija,

»Ja sam vaš stric, deco«, govorio je Hoze,

»Streljajte sve svedokel« „zahtevala je Inocencija. ; :

Modesta se usprotivila. »Svedđoka ćemo obrijati i obući u dečje haljinice. Bez, brade

·1 ne liči na odraslog čoveka!«

Ja sam bio hor i izražavao se u stihovima: »Ne očekuj pobedu ni raj, građanskom ratu neće biti kraj,« |

Na kraju su se sevađale' visoke sudije, Inocehcija je u suzama tražila smrt za celu porodicu. Modesta je spajajući svoju ulogu sa ulogom advokata, držala sjajnu odbranu, zatim je ponovo sela, pa odmah zatim ustala da bi nas ovog DĐuta kao sudija oslobodila. Igrali smo sa ođuševljenjem, ali je strah pre kidao naše glasove.

Majka je prebacivala ocu što nije ništa pitao za Portugalca prilikom drugog viđenja sa Perkonigom. Ako Perkoniga sWtreljaju nikada nećemo saznati šta su njih dvojica pre= govarali., I mova, fako zanimljiva obećanja

·bila su izgubljena i za nas i za ceo svef. Da

li je Perkonig zauvek uplašio „Portugalca. Da li Portugalac čeka samo strašnu smrt Perkoniga, pa da se pojavi isto onako strašan kao ranije, iz prolaznog mraka, na če}u nekoliko anarhističkih ·bataljona, ili na čelu još moćnije pretnje? Ni otac ni stric Pabio nisu smeli da idu u Bilbao ·kao da im je na čelu bilo ispisano: Ovo je prijatelj špijuna Perkoniga! Bili smo potpuno paralisani. Svaki kupac koji bi ušao u apoteku izgledao je kao tajni agent, svaka devojka narume= njenih usana anarhista, svaki sused izdajica, svaki stranac uhođa, svaki naoružani čovek dželat. »Šta ćete reći« pitala je mama oca i strica, »ako vas ratni sud pozove kao svedoka?« »Istinu«, izjavljivao je fata nepokoljebljivo i plašio se sopstvene hrabrosti. »Same gluposti« kazao je stric Pablo užasnut, i svako je slobodno mogao da smatra da se ova oštra osuda na njega odnosi. Osim dnevnih izveštaja u novinama nije se događalo ništa novo. Od Portugalca nije dolazilo novo preteće pismo. Ni jedan sudski činovnik nije pozivao porodicu Espinoza u Bilbao na svedočenje. Kada su u apoteci ili u klubu ljudi govorili o špijunskom Dprocesu,. niko nije optužujući upirao prstom u gospodu Espinoza, kako su otac i stric očekivali, ništa. se nije dogođilo. A to je bilo najstrašnije.. Mučila nas je preteća tišina koja se dizala kao magla i potsmevala se kroz sive aveti, sramotu, tamnicu i smrt.

»Ko je kriv?« pitala je majka. ;

»Ko je kriv?« pitao je stric Pablo. .

»Ko je kriv?« pitao je otac.

Uplašeni i postiđeni gledali smo mi deca u zemlju kao da se to prebacivanje. odnosilo na nas, Da li smo. bili krivi? Ko je bio kriv za zebnju i strah, izdajstvo i smrt, ubistvo i požar, za sramotu koja pada na ljude, za poniženje dobrih, za pobedu ubica, za oča-. janje udovica, za lelek siročića, za vlast budala i za zbunjenost mudraca, za rat i za građanski rat, za sve.zločine upčrene protiv čoveka i protiv Boga? Pa ko je. bio kriv? Nečiste savesti proučavali smo mi deca same sebe. Uznemireni smo skretali pogled, Da li smo mi deca, bili krivi za sve? Da li smo

sukrivci? A' majka? I stric Pablo? A naš

voljeni otac kome smo se toliko divili? Da li je i on delio krivicu? Da li svaki čovek ima svoj udeo i odgovormost u kretanju sveta? , / ' Dvadeset i prvog dana, kada su naše strepnje bile na vrhuncu, objavile su novine vest da je narodni sud pod prefsedništvom najvišeg sudije u Bilbaou Herr Augusta Perkoniga. Streljali su ga sutradan ujutru u 7.15. Uoči toga dana posetili su ga u ćeliji šef policije u Bilbaou, njegov zet levičar i njegov prijatelj ministar. No vine su tvrdile· da. je sastanak dugo irajao. Ujutru je Perkonig obukao svoj frak, zavukao monoklo u očnu duplju i karanfil u rupicu na reveru i odvezao se na svoje Dpo=gubljenje kao da ide na prijem u engleski konzulat. U Zamudiju su ga prislonili uza zid. Nije dozvolio da mu vežu oči. Pre streljanja su se svi sa njim prijateljski rukovali. Sve smo to pročitali u novinama. Sada smo čekali Portugalca. Ali on nije došao. Da li je zaboravio svoje pismo, đa li je zaboravio.i nas? Ili je još drhtao pred mrtvim Perkonigom? Da li je Herr August Perkonig ipak bio naš spasilac?, ] bata Jednoga dana dođe iz Pariza pismo od porodice Elola. Imalo je deset strana i sadržavalo je vest o celoj porodici, o gospodinu

KNJIŽEVNE NOVINE

slite, molim vas, i taj vojvođa Šulc

osudio na smrt-

IKE

Elola, gospođi Elola i obe Ćerke, Karmen i Rakeli. Svaki član porodice pisao je drugom člamu naše porodice. Najkraći je bio gospo”

· din Elola. Dragi prijatelju, pisao je našem

ocu. Mi smo u' Parizu, #e mogu naćčıl.. mnogi Španci, čak i Baskijci, Ako čovek . ima novaca može danas da živi ovde kao na · nebu. Nikada nisam shvatio šta jedan „Čovek. bez novaca može da urađi ovde ili bilo gde. Španija je nesrećna zemlja. Tvoj stari pr;jatelj. Elola. Gospođa Elola izveštavala je ·

.moju majku o dvema različitim stvarima, O

hotelu Torontegi u Bilbaou i o ulici Fabur” Sen Onore u Parizu. U hotelu Torontegi u Bilbaou, pričala je ona, bilo je pored mnogih oficira i inostranih trgovaca oružjem i medđunarodnih novinara, „čitava gomila ljudi koji su se. osećali sigumiji u hotelu nego u svojim vilama. Život u Bilbaou bio je odjednom ugašen, izbačen iz normalnog toka, bio je tako meobičan, strah i glad, na ulicama anarhisti, nacistički avioni u vazduhu i na trgovima deca koja su pronašla novu igru; jedan od njih je vikao: Bomba! Bomba! Tada su se sva deca bacala & uzvikom na zemlju, pravo na gladne trbuhe. Draga moja! — pisala je senjora MKlola iz Pariza, u tom strašnom mesecu gladi u Bilbaou su oskudevali svi u svemu, jedna kokoška je koštala više od najlepšeg para cipela, hleb je imao sve više sastojaka i kao što su ljudi govorili, sastojao se od samih mekinja, koje su prouzrokovale pobačaje i mesečarsiva, nije bilo sapuna ni uglja, ni mesa, ni meda, ni ljubavi, bilo je samo verovanja u ma= danja; deset dana u mesecu: ostajali su ljudi bez hleba, tuce jaja koštalo je pola tuceta svilenih čarapa, u deset sati uveče bio je Bilbao u vavilonskom mraku i svi su lokali bili zatvoreni, Treba da vidite blještavi Mon martr u tri sata ujutru, treba uopšte da vidite Pariz. Zatim je nastupalo poglavlje o svim modđnim trgovinama iz ulice Fabur Sem Onore, a onda opet sećania na Bilbao; mačke su bile poslastice, ljudi su se svađali oko psečeg mesa, toliko je hrabrih ljudi bilo u hotelu, mnogi nisu nikada smeli da napuste svoju sobu ni noću ni danju, iz straha od levičara, drugi su spavali u podrumu iz straha od bombi desničara, mnogi su živeli pod lažnim imenima i s lažnim pasošima, sin vojvode od Medina Čeli imao 01 austriski pasoš ma ime Bruna Šulca, zamiživi sađa u Parizu, u hotelu Ric, ima još Dpristojnih. ljudi. I svi smo fako sedeli i čekali dozvolu da napustimo Bilbao. Dolazili su engleski razarači koji su pristajali a Francuskoj. Ali svi su ma znak uzbune jurili u podrume pretvorene u skloništa, čak i jadnici koji su sebe osudili na večitu tamnici po hotelskim sobama. I deca su jurila u lift i vikala: Bomba! Bomba! I niko nije znao da li oni to još uvek smatraju igrom ili shvataju da je sada Wve ozbiljno. Najmilija moja! I u Francuskoj se viđaju deca na ulicama, ali ona ne viču bomba! Oni se igraju s lutkama, oni su još prava deca i iako sigurno izgledaju, nebo se nađ njima osmehuje, čak i kada kiša kao iz kabla pada. Draga moja! Moje srce krvari kada mislim ma Španiju... Kađa ćete napustiti tu nesreć-= nu Španiju? Pariz...

Ponovo &e vraćala na Fabur Sen Onore sa malim izletom u Pasi i Otej, podvlačila je vesti o novim modelima na konjskim trkama i taj izveštaj je ispunjavao dve i po strame pisma.

Iznenađena majka · čitala je ovo pismo pred nama. Bila je besna. »Ova gospođa Elola!« uzvikivala je. »Nama ona priča iz Pariza o prilikama u Spaniji!«

Rakela Elola pozivala je našu sestru Inocenciju u svoje ime i u ime svojih roditelja · u posetu na nekoliko meseci. Iznajmili smo divnu poljsku kuću u Sen Klodu, pisala je. Mnogo se rađujemo {ivojoj poseti. Popravićeš svoje znanje francuskog jezika, vratićeš se na vesele misli, tata će nas izvoditi, mama će opet ima.ui tri ćerke i biće srećna. (Ti znaš da emo izgubili sestricu od jedanaest meseci, zvala se Imocencija i bila je pravi anđeo). Dođi odmah, najđraža Inocencija!

Ovaj poziv pratilo je nekoliko vrlo ljubaznih reči gospodina Elole. To su bila pisma porodice lola. |

»A Karmen?« pitao sam &vog. mladog španskog prijatelja, đečaka Karlosa. Sunce je baš zalazilo u svoj svojoj veličanstveno= sti. Nad Plas đe la Konkord blistalo je nebo kao da je od zlata i krvi, dveju najvažnijih boja istorije. Vitke Parižanke dizale su se 8. cvrkutom sa klupa i sakupljalje svoje Jedno do dvoje dece da bi se vratile kući svojim, razumnim muževima. Duvao ·je blag. vetar. Objavljivao je sveti čas apećritiva. »A. Karmen?« pitao sam. |

Dečak je pocrveneo. »Ne sećam se više · tačno«, promrmljao je. »Najvyiše nas je uz. budio ·poziv na Pariz«.

»Da li se raduješ Parizu?« pitala je Mođesta. aa

»Ja neću đa putujem?« izjavila je. Inocen= cija. »Ni po koju cenu«,

Čitava dva dana nije se pomenuo ni jednom reči put u inostranstvo, "Trećeg dana, bila je nedelja, prvi dan proleća, dan blag i svetao, otišli smo uveče kada je pao mrak kroz gornji grad na brežuljak, roditelji, stric Pablo i nas sedmoro dece. Vazduh je bio blag, nebo puno zvezda, Gernika u dolini puna, svetiljki. Nekoliko osvetljenih prozora na obližnjem brežuljku 'sveflucali su kao zvezde. U daljini su se uzdizala tamna granilna brđa kao da još uvek rastu. Naš otac je te večeri bio veseo kao ranije. · Odjek slatke. noćne tišine dolazio je sa njegovog lepog, pametnog lica. Na zapadu se još uvek videla svetla linija na nebu. U daljini su gorele borove šume, Naša majka je išla sa stricom Pablom ispred nas i pevušila je. obe» šena o njegovu “ruku. Tata je išao za njima u

(Nastaviće sme)