Književne novine

Dečani — konzola, sa poriala (zaštitni

omot MKonstantinovićevog

romana)

Roman Rađomira Konstantinovića govori o naličju ljud ke svesti, o mnogim nevidljivim tajnama psihe, koje, pokatkad, u doba teških društvenih „sudara, prodru na svetlost dana. To je misaono sekciranje po elementarnom

ljudskom, saznatom u stravičnim vrtlozima jednog rafa, kada prestaje normalni kontinuirani razvitak ličnosti, koja se rastavlja u više različitih individua. Rat, sa svojom modernom tehnikom, učinio je da se sagledaju dotad nepoznate fizičke i psihič ke mamifestacije. Ovo naročito, kada ratne strahote doživljava mlado biće, koje se tek počinje da formira, Konstantinović je ftamano uočio raslojavanje psihe u vremenu socijalne katastrofe, odakle je nastala pripovest o čo veku sa više živofa, ili, bolje rečeno, o nekoliko individua koje su sve skupljene u jednom fizičkom oklopu,

Suočena sa borbom za goli opstanak, ljudska svest izbacuje na površinu niz elemen-

- tarnih emocija kao što su ose Ććanje samoće, ljubavi, života, smrti itd. U Konstantinovićevoj viziji svaka od njih poprima izgled dvojnika u od nosu na celokupni kompleks svesti. Neposredno doživljene, smrt i ljubav dobijaju oblike fizičkih lica, koja, kao | senke, prate čoveka u košma ru jezive borbe za oddržanje | života. Naročito je smrt ta ko ja gubi karakter apstrakcije, te se sa opipljivom očiglednošću 'takmiči Sa životnim || strujanjima i preplitanjima. | Autora interesuje moralnost ji nemoralnost smrti, njena | opravdanost postojanja u neX prekinutom dodiru sa egZl|| stencijom. Da li čovek može da pobegne ispred neumoljiVog cerekanja smrti, ispred Tugla koje se šegači sa osnov

im vrednostima života? Nie važno umire li čovek ili

e, već je jedino zanimljivo da li će dostojanstvo ostati

etakmuto u tome kolu sveop šteg umiranja. KonstantinoVvić je u dilemi pred mnogobrojnim „mogućnostima beŽanja iz okvira mnedđostojne smrti, koja ne dozvoljava da se individua nađe sama sa

)\sobom, da bi svesno shvatila svoju vrednost i lepotu. Nje|\ga zanima može li se izbeći P'bmišolovka« u koju se na n3aJ ipodliji način hvataju najsuMblimnije moralne težnje čoOM veka moderne civilizacije. Ci ivilizacija, sa orgomnom tehnikom i građovima, ili pustinja — to je alternativa pred kojom se pisac zaustavlja, želeći da odredi meru prais„ytonskih nagona, koji su tokom vekova društvenog razuivitka dobijali sve prefinjenikje i komplikovanije oblike. Nije slučajno što se trinčesto podišnji dečak i devojčica stalmo pojavljuju, u ovom ro“'Imanu kao nedeljive ličnosti Ddraslog čoveka. Oni su Ose-

| i

bli rat i jedanput zauvek O-,

MBtali fiksirani u svojoj preki„\hutoj mladosti. Možda njiho| a nevinost najviše optužuje a brutalno lomljenje socijal finih kočnica, čija je snaga dr"šala zaustavljene jezive nag80o AI e uništavanja. DJ, Konstantinović se, sa straMiu analizatora, na apštrakljlan način, vraća u predele Smti, koje je rat zasejao, ma !Ba ga nigde direktno ne spoMMminje, Na prvi pogled neobič iha, ova nas knjiga potseća Mna mnoge ratne doživljaje. Ne možemo se oteti utisku da ponovo preživijujemo bom~

{|}

bardovanja, streljanja, i haos bežanja, kada čitav život postaje bestijalno nerazuman, i kada se sve vrednosti menja ju, preplićući se jedna s drugom. Spoljne manifestacije rata Konstantinović je upotrebio kao sredstvo svoje ale gorične simbolike, koja je pot puno nova i suštinski moderna. Svoju savremenost ona duguje ne verbalnim konstrukcijama, nego istinskoj doživljenosti ljudske sudbine u jednom periodu istorije. Knjiga nas vraća svetu bombardovanom | uiništavanom, kada smo Wroz srušene zidove kuća, gledali intiman život, koji se pretapao u sveopštu katastrofu. Sećamo se gomile mrtvaca rasejanih po gradu, koji je prestajao to da bude, jer su ljudi bežali iz njega. Tada je svaki od nas, makar i za trenutak, doživeo svoju pustinju, gđe mu je u kristalnoj jasnosti izašao pred oči raniji život sa svima vrlinama i manama.

Savest je jedan od glavnih junaka ~ Konstantinovićevog romana, Njegov čovek stalno nosi sa sobom svoje Žene, svoje prijatelje i svoje detinj stvo, Elementarni doživljaji, kroz koje prolazi, nateruju ga da sa njima prečišćava sta re račune, da pronalazi suštinsku tačku života. Njihovo prisustvo okiva savest i naferuje čoveka da preseče čvor koji ga vezuje neslobod nog u jednom svetu pasivno= sti i mrtvila. Zato on, u pustinji, puca na svoga dvojnika, na svoje drugo ja. Ali taj pucanj ništa ne rešava, jer smrt nije izlaz iz te situacije, i čovek ostaje u »mišolovci«. Dvojnik se ponovo javlja u licu smrti i postaje njen večiti pratilac, kao i svi osta li ljudi i žene. Isti je slučaj i sa ljubavlju, koju Konstantinović doživljava u njenom najelementarnijem obliku. Ljubav može biti život, ali može biti i smrt, kada nismo pronašli svoj vlastiti lik, koji, se gubi i bezbrojnim život nim vidovima. Sama po sebi ljubav ne može biti rešenje, ona se ne sme izdvojiti iz op šteg toka života, iz punoće so cijalnih i elementarno ljudskih doživljaja. Konstantinovićev čovek pokušao je da ubije ljubav, ali opet bez uspe ha, pošto ona nije sladunjavD sentimentalisanje, već puteni grč života. Ubijajući jednu»

_IJUDI SA VIŠE

ŽIVOTA

»MIŠOLOVKA« i novi roman

Radomira Konstantinovića

ženu, savest u isto vreme ra– đa mnoge druge, koje u.košmarskoj povorci igraju igru svoje jezive opomene. Dijalektika života rađa Kroz smyt sve nove i nove vizije, i one, poput srednjevekovnih vampira, mogu se uništiti samo časnim osvećenjem smrti. Jer život i smrt su dve strane jednog istog procesa koji Konstantinović oseća u njego voj biološkoj elementarnosti. Konstantinović stvara·ima ginarnu pustinju, u kojoj će čovek pokušavati da povrati praiskonsku svest o svojoj biološko-ljudskoj funkciji u svetu. Međutim, čovek je socijalno biće i on tek onda saznaje da nije sam, kao što je saznao da je u gradu civiliza cije uvek sam. Čežnja njegovih emocija i njegove savesti vraća ga gradu, gde je praćen prokletstvom pustinje. U paradoksu života čovek sazna je da je neprekidno u pustinji, da je uvek sam. Razrešenje se može naći samo u društvu, nikako kroz usamlje na ubijanja. Inače, ostaje se u »mišolovci«. Divnom simbolikom Konstam tinović je izrazio taj košmar neiživljenosti. Tehnika našeg veka smanjuje, prostore i Ograničava vreme, upravo Uspeva da izvuče „esemciju vremena, u kojoj se čovek, bez jasnih perspektiva, oseća Još više usamljen, Takvi uslovi razvijaju usamljemost do grandioznih razmera, jer

oni čine pustinju „nemogućom. Potresno je poglavlje o gradu. bez vode. Smrt tu više ne znači ništa, ali ljudi nemaju snage ni za ubijamje. Dubina ove epizode oseća se naročito, kada se setimo da najvećem građu našeg vrcmena — Njujorku, preti opasnost da ostane bez vode.

Konstantinovićev roman rešava, pre svega, moralnu problematiku, u najbukvalnijem smislu te reči, Njegova je posebna vredmost u tome što nema ni trunke metafizike., Sve je svedeno na čoveka i njegov osnovni problem: »Stari moral više ne može da važi.« Postavlja se oitanje šta može čovek učiniti, dokle idu granice njegovih mogućnosti, i kako će se izvući iz haosa svoje bezlićnosti. »Mišolovka« je pokušaj da se na moderan način, izvan granica klasičnog romana, postave: ovi problemi. Faktura romana je apstraktnointelektualna, ali njegove sadržajne vrednosti konkretno zadiru u život našeg vremena. Alegorija možda otežava čitanje, no to je u Opštoj koncepciji bilo neophodno potrebno. Majstorski stil i kompozicija, ostvareni kroz nova jezička rešenja, obilno pomažu da roman Radomira Konstantinovića bude jedma stepenica više u razvitku naše književnosti.

Predrag S. Perović

Novo o Leonardu

Ovu obimnu muonografiju

o Leonardu, inače „naučni rad akademskog formata,

prožima uverenje autora da uprkos obilju dosadašnje literature o ovom renesansnom gorostasu mjegov pravi lik i istina o njemu ostaje »nepoznafa i nepriznata«, Svi dosadašnji ispitivači, veliki i mali, išli su više za tim da tu Leonardu nađu potvrde za sopstvene ideje i naklonosii, nego da utvrde suštinu njesove istoriske· pojave, te se njihovi radovi, mogu obeležiti kao »protivurečna konfu zija«, a budući da su se oni redovno zadržavali na prolaznim fazama i pojedinačnim protivurečnostima bogatog Leonardovog života i rada, oni su «svi zajedno tapkali u mestu«.

Umesto da se potrude da Leonardovu pojavu shvate realno i humano u sklopu njegove revolucionarne epohe, neki ieonardolozi su od njegova. lika ili pravili mitove i legende ili ga podizali na pijedestal neshatljive genijalnosti i klanjali mu se. Drugi interpreti (Bertrand, Rasel, Lionelo Venturi) optuživali su ga za »faustovski« amoralizam, a treći (Pol Valeri, Benedeto Kro če) su stavljali u sumnju i negirali i samu Leonardovu filozofsku vokaciju. Studija Dr. Nedeljkovića, koja se skoro po svim pokrenutim pitanjima protivstavlja dosa dašnjim tumačenjima Leonardove istoriske pojave, expressis verbis obećava da će pružiti jednu „relativno tačnu i relativno definitivnu istinu o, ovome divu jedne divovske epohe.

Tu istinu, koja se krije u procepu između mehanicizma i hilozoizma, scijentizma i novoplatonizma, i drugih Leonardovih privremenih protivurečnosti, autor misli da nađe u Leonardovoj etici, koja pruža osnovu, sadržaj i jedinstvo njegovoj Tilozofskoj feoriji. „Etička problematika u Leonardovom kompleksncm opusu bila je dosada slabo zapažena

mnogih.

i malo tretirana od, strane ispitivača ovog sjajnog renesansnog majstora i mislioca. "Tu prazninu Studija Dr. Ne= deljkovića nesumnjivo popunjava, jer iako se među Leonardovim spisima ne nalazi nijedan koji bi etičke i moralne probleme raspravljao u sistematskom obliku, ipak je ovaj Arhimed novoga vremena svojim životom i delatnošću reaino i humano, akciono i neposredno sagledajao 1 rešavao sukobe isline i zablude, vrline i poroka, siobode i ropstva. U Leonardovim beleškama, tfacetijama, maksimama, apoftegmama i profetijama nema kvaziučepih moralnih disputa, niti će se u njima' naći strosi moralni imperativi. Praksa, eksperimenat i akcija propraćeni kratkom i britkom parabolom, basnom ili simbolom jesu ubojita sredstva leonardovskog feoriskog i praktičnog moralnog iskustva i etičke refleksije. U tom smislu autor je u pravu ka-

Leonardo da Vinči;

Dušan Nedeljković: Leonardo da Vinči, I deo izdanje SAN

da ovu etiku interpretira kao pravi revolucionarni huma-– nizam. Uostalom, nijedan čovek, a kamoli jedan blistavi umetnik, filozof, anatom, itd. kakav je Leonardo bio, ne može biti bez nekog moralnog rukovodstva. A snažne individualnosti „uvek implicitio slivaraju i izgrađuju integralno carstvo duha i Žživota, dakle kreatori su i u oblastima koje nisu osnovni domen njihovog duhovnog spontaniteta, jače deluju formom (i formatom) svoga duha, „nego sadržajnim elementima SVOjih dela, -

Ali da li je opravdano da se srž i koren, i još više, fokus kompleksnog „Leonardovog qdela i života i čak njegove

Gravura

Avanfura živoia

Čekali smo je dugo i sačekali: drarna našeg doba! U

imtencijama, u tretmanu, u.

literarnom postupku,u dram skoj tehnici. Skroz naskroz nriatopljena životnim mirisima našeg vremena, sintetizovana njegova poema, polifonija u kojoj je našao svoj tonski odjek i svoje visinsko mesto na skali svaki zvuk, svaki ljudski eho ispušten pod žrvnjem ovog našeg vremena.

Poezija i realno, trik i rečitativ, kupleti i dijalozi razbijenog ftraktata; prošlost, sadašnjost, budućnost — i-

: i- . • spreturani da bi se stvorila psihološka hronologija; hronologije” dešavanja spolja i iznutra u životu i u drami, ne poklapaju se; standardna forma drame — nedovoljna, zato mešanje rođova, ustvari apstraktno, jer život je celina koja ne trpi veštačke podele na koje primorava umetnost. Zato upotrebi sve, priseti se svega što može da ti posluži kao pofstrek mašti da što dublje zagaziš u život, ovaj nedeljivi koji se spustio na pleća savremenog čoveka.

Možete tražiti i praviti kasve hoćete zamerke, i zlurade i opravdane. Ima mesta i za jedne i za druge. Pred vama. je novina koja zbunju je. Moderna dramska rapsodiia, ne drama! Kliktavi operetski napev, ne opera! Literatura ne trpi više staromodna razlikovanja, nema više dostojne i nedostojne obrade, nema stilskog »čistunstva« i straha od profanisanih i minornih oblika! Šta

je literatura, šta je drama kad se iši svog klasičnog balasta? Teatarsko-reviski elementi savremene groteske traže svoje pravo. Ko će u svakom trenutku imati tanano osećanje da oseti gde mera prerasta u literarnu opasnost, kobi bio siguran da odmerava. materiju za koju još ne postoje merila? U tome je prednost doba klasične literature i estetike, ali mi smo prinuđeni da se probijamo u novo, ako treba, i bez ikakvih merila u džepu od kaputa, u estetskom grudnjaku čestite građanske solidnosti!

Ali kad sve izređate što imate da kažete, ne možete izbeći jedno koje nije sve: ovo je prva naša savremena i moderna drama, to morate priznati, iako imate o drami klasično zastarele pretstave, iako bojažljivo i sa interva-– lom dopuštate dramske »novine«, lagano micanje korak po korak, od antike „do prošlovekovne klasike, od Rasina do Igoa, od Šilera do EHebela, od Klajsta do Hauptmana, Meterlinka i Ibzena. Od Ibzena do Šoa, Pristlija, Milera — mimo Brehta! Ono zašto su i kako su ekspresionisti i Breht upotrebljavali dramu za neke je još uvek najveće literamo i drama-– furško svetogrđe. Drama pmaflet, drama-himna, ili drama revija, drama-opereta, sve je literatura ako može da zazvuči u vama suštin skim problemima epohe, ako vas ponese, ako vas baci u svoj izmišljeni svet koji je

Leonardo da Vip či; Uporni radnici

stvarniji od najsurovije stvarnosti, ako vas polčini, nametne vam da mislite u mjenim fokovima, da sudelujete u njenom WRkovamju sudibina.

Ovo je takva drama, upredeni bičevi akcije, drama opšte-ljudska, drama čiji prostor zbivanja zauzima najširu geografsku širinu, drama-putokaz vremena, čudesna mešavina ciničkog i bespoštednog razgolićavanja, političkog: svehumanizma i apstraktnog nehumanizma, i gorka i slatka, opora do razcrnog i humana do koštane srži, i papirnata i nabrekla od čulnosti, i poetična i banalno sentimentalna (avaj: zar se Tomas Man nije iz tučanog zaleđa svoje umetnosti upeo u odbranu banalnosladunjavog! Mi smo isuviše skloni da potcenimo psihološku vrednost stanja sva-– kodnevnog kiča!), i teatar i klovneraj, akrobatika i surova zbilja, i smrt i život, i komedija i tragedija, i farsa i himna (iako je pisac izbacio himnički finale, ali pisac koji je dovoljno pronicljiv u izbacivanju i skraćivanju samog sebe da izbačeno osta vi kao varijantu), sam život, ovaj naš ovde i onaj tuđi tamo, akcenat vremena sve nas ujedinjuje...

Stvari šu ovde uprošćene i sagledane do u dno, bez preudešavanja i literarnog šaržiranja. Strah da ne „oWtane na »srednjoj distanci« melodramskog i senlimentalnog onde gde su oni loša zamena. za pozitivni kvalitet,

Oto HiH4LJi-MERIN: kapija« (Kosmos,

» Neuvidijuva Beograd, 1956)

nagoni pisca na drastičnu stilizaciju. Glavni junak ovako govori svojoj Antigoni: »Ako te neko upita na šta je on (tojest onaj koji je ubijen u zatvoru, ZG) mislio u poslednjem času: na pravdu za koju je umro? na detinjstvo kJje mu je bilo gorko? na majku koju je zaboravio? na Antigonu koju je voleo odgovori: mislio je kako da prestruže šipke na prozoru. Mislio je naturpiju«. Ali ne dajte da vas obmane ova igra sa naturalizmom koji bi hteo da deluje kao izgubljena humanost trenutka! Ne suprotstavlja se ovde strah za život svemu što mu je bilo drago i što ga je dovelo u pakao smrti. Šipka i turpija — to je simbol smrti i života, simbo] za najveći mogući aktivitet. Pravda, ideja, emocija — u ftamničkoj ćeliji onoga ko je beznadežno predat smrti, to je i u životu i u literaturi sladunjavo-sentimentalna laž. između laži i turpije, — izabraćeš turpiju, dragocenu živu stvar nost. Akcija više vredi od konftemplativne nemoći ideja oko koje kičevska literatura stvara lažni oreol. Ideja je u

akciji, zato — makoliko fo.

bilo surovo za pisca i za čitaoca — misli uporno samo na turpiju, na rezanje šipki, na to kako ćeš izaći. Život je u akciji, samo u akciji, kad izađeš napolje, imaćeš ga ponovo. :

Savremena Antigona! Sukob osećanja i dužnosti, subjektivnog i objektivnog, ličnosti i zajednice, starog i novog! Večiti problem ljudskih odnosa, neizmerno iskustvo, a uvek na dnevnom redu! Neće se skidati sa sbiska neodložnog rešenja dokle god dva čoveka „budu zajedno. Šta vredi staro iskustvo za suštinu koja se stalno menja! A opet, svak ostaje na svome: Antigona će uvek pribavljati nova opravdanja srca za svoJ postupak, a zajednica će je uvek obasipati tučanim razlozima društvene logike! Tuž protiv tuča i samoubistvo kao izlaz?

Baš na tom kritičnom mestu nova Antišona otstupa od klasične. Jer njoj se i nama rasklopila simbolika nevidljive kapije — otvorila se kapija života.

Teagigr:oteska, piše u podnaslovu. Ili: vreme ima vremena, kaže junakinja. Ima ga u preobilju, jer je samo sebi dovoljno. Ali ljudi ga

nomaju, zato hitaju što pre kroz kapiju, samo napolje, dok još ima vremena, doš še kapija vremena nije konačno zatvorila. Kakva paklena ironija! Čim izađeš kroz kapiju, tek se «nda pred tobom zatvorila. Bajka, groteška? Nevidljive kapi!

dajte oko sebe, ako te oči da vidite! Čak oči nisu ni potrebne! (U ovoj sarkastičnoj drami slepac najpre progleda!) Život je izbrazdan nevidljivim kapijama, kapijama odlaska i sapijama neminovnog povratka. To su pokretne kapije, one koJe se stalno okreću u krug bilo koje krilo da im zakačite. Videli ste ih sigurno na ulazima u staromodske restorane i hotele, zaostale su još na nekim zgradama iz komotnih vremena! Dokoni rentijeri kao da su ih postavili na ulaze u banjska zdanja da uživaju kad u njima počnu da se okreću i vrte u krug, ne mogući na-– polie, tftmurno-pijani gosti ili smetenjaci kao Čarlo Čaplin! Njima je to bilo za zabavu i Čaplin je u svom filmu prihvatio zabavu. Videli ste sigurno Čaplina u banji. Okreće se, premeće se u kru gu čarobne kapije iz koje nema izlaska za meozbiljne goste. Za slepce — ispravio ga je pisac.

Pogleima- O takvim se, eto, kapijama radi. Ko hoće da izađe, taj stalno iznova ulazi, jer izlaska iz života nema. Život ti nije dat da iz njega pobegneš. Svako bekstvo samo je jalova iluzija koja te dovodi pred novu kapiju. Zatvoren si u ovaj život, ludački svet '(NarreuWel{), rekli su Tomantičari, ali znali su da iz njega nema potpunog bekstva: kod Aihendorfa, više junaka ostaje u zemlji nego što beži napolje! Šta je ovaj život? Tamnica sve dok Dpokušavaš da pobegneš iz njega. Uhvati se sa njim u koštac, razlomi mu gvozdene šipke ,i bregrade, samo ćeš fako izaći iz olovnih čaura nerešenih problema.

Slepci će progledati, tvrdi pisac. Život bi bio apsurdan ako mu podlegneš. Kroz groteksne prizore dramskih peripetija i smena pisac vas najzad vraća tamo gde jedino nešio možete da značite: u veliku avan{uru života.

Zoran Gluščević

KNJIŽBVNE NOVINB

One ponekad.

prevratne' epohe uopšte vidi, iraži i nalazi baš u njegovoj etici i to samo zbog činjenice što ova etika nije dosada bila predmet iscrpne obrade? Svakako ne! Zato je autor svojom detaljnom analizom i tumačenjima tekstova Dpokušao da iz njih iscedi što se više moglo. On je na to bio obavezan, pošto je hiew da najzad utvrdi pravi sadržaj i smisao Leonardovog dela u celini i značaj njegove istoriske pojave u celini, koji se po pretpostavci nalaze preformirani u etici ovog izvanrednog genija. Iako su pod perom Dr. Nedeljkovića mnogi Leonardovi zapisi morali da pokažu svoja skrivena virtuelna značenja, ipak je rezultat ostao samo delimičan. Na više mesta auforovi napori da Leonarda pošto-poto revalorizuje ostali su nedovoljno ubedljivi (napr. da je ovaj nenadmašni slikar već znao za samootuđenje čoveka — str. 190, ili da on nije bio intelektualist —- str. 261 — 262, ıtd.). Osim toga Leonardove misli nisu uvek razmatrane u kontekstu njegova životnog iskustva, već se fragmentar– ne beleške, koje je Leonardo zapisivao u raznim prili-

kama, slobodno povezuju da

bi se obezbedila potvrda pretpostavljenoj tezi. Istim postupkom mogle bi se opravdavati i razne druge, pa i suprotne teze S ovome »divu strasti i karaktera«. Autenftični Leonardo, kakvim hoće da ga dočara ova monografija, osniva se na nizu iseckanih · fragmenata, ma najličnijim i majslučajnijim zabeleškama. Iz ovog mo zaika često bizarnih i kapricioznih zapisa Dr. Nedeljković je izvukao na svetlost dana kompletan moralni kodeks i jednu veoma sistemafsku teoriju etičkog realizma. Time je doduše osvetljena jedna važna strana Leonardove misli i delatnosti, ali time još nikako nije pronađen ključ za objašnjenje Leonarda u celini i njegove istoriske epohe u celini.

Kada se istoričar umetnosti ili filozofije nađe pred zadatkom da ispita pojavu jednog velikog stvaraoca, onda je on često u nedoumici koji elemenat, stranu ili prelaznu fazu njegovu da shvati kao osnovu, Dali inicijalnu, zaključnu ili neku intermedijernu, dali onu koja je najduže trajala, ili onu Kkojom Je uticao na savremenike. da li onu kojom se vezuje za prošlost ili onu koja ga čini anticipatorcm budućnosti? U ovakvim dilemama ispitivačevo rešenje u odnosu na predmet njegove studije uvek je arbitrarno, ali to nije i ne može biti u odnosu na njegovu idejnu predilekciju. Dr. Nedeljković je na više mesta pokazao da su razni ispitivači Leonardove istoriske pojave unosili u nju sopstvene protivurečnosti i proTivurečnosti svoje epohe. A pravu i osnovnu istinu Leonardova stvaralaštva naš autor nalazi u njegovom doslednom „antidogmafizmu i »pronalazačkom« · materijalizmu, odnosno u stihijnom sagledavanju uzajamnog usiovljavanja teorije i prakse, nauke i dela, i u uviđanju da je praksa ipak primordiJalna. Taj rezultat autorovog studiranja Leonarđove filozofije i etike ostvaren je jednom svojevrsnom metođom. Dr, Nedeljković počinje tvrđenjem da je Leonardo ima» antireligiski, antisholastički, antimetafizički i antidogma– tički stav. Gdegod se u tekstovima naiđe i na suprotne ir:stancije one se interpretiraju ili kao ironija, ili kao literarna fraza, ili se »prevladavaju« nekim drugim izrezito »naprednim« pasažom Leonardovim; tako se izvodi totalna rehabilitacija ovoga »diva svestranosti i učenosti«, koN, pošto je progresivan, mora to biti sasvim ili skoro sasvim. Jedna stvarna analiza pokazala bi verovat= no manje naprednih elemenata u Leonardovom opusu, ali bi oni koji su zapaženi bili efektivno pokazani, objašnjeni i dokazani.

Istorisko – materijalistička metoda, kojom je ova monografija srećno inspirisana, postavlja izvanredno složene zadatke svakom ispitivaču, ali ga ne obavezuje na jednosmislenu sociološku determinaciju, kao što je ova: »U Leonarda je politična i revolucionarna svaka reč u brojnim tekstovima i napjSima njegovim, svaki Droialazak u nauci i tehnici, pa bi se moglo reći čak i svaka crta u crtežu i svaki vrednosni preliv na slici«, (str. 24). Još sa može ona da se svede na

(Nastavak na četvrtoj strani)

·Kmanje prava ·