Književne novine

_ Pladimir Stojšin

Vladimir .Stojšin rođen 'je. 19985 wu, Pančevu. Ntudira „jugoslovenskn književnost u Beogradu. Objavljiva,. je

poeziju i prozu mw omladinskim listovima. ovremeno sarađuju u Vetrenjači i Ježu. |

JASEN

sanjaš neka daleka brda, šume. svetla u noći

nadrastao si svoju senku pokopanu pod jorgovanom „Čemu kisele suze, uzalud kopne reči, da li ćeš moči da ustaneš sa te gorke obale kojoj su te obmanom

dovele one kljaste zvezde .ona pa |K.

GOX e KI) > i paganska tuga i muk opojan spaljenog hrama i vapaj e: zvona na pučini, daleko iznad luga

pogrbio se jasen i sanja te, vaj

već Više nećeš razumeti onu kob trajanja, crveni gavran drema na ramenu surog podneva, ti si samo rob

- One mahnite krvi pune peska i vina i čekaš pevajući dolazak smrti sa licem prema životu i nebu punom plica i splina

KRIN

polako okreće se šareni svet

svome licu sa praznim očima

uperenim u grobnu svetlost, u modri cvet koji plače na tvome ramenu, plima

zaklanja obale velikom šakom”

| a gde si, nema ie na ovom krhkom brođu

dana, nema ni onog jasena što je plako

dugo na prozoru, osećam tvoje prisustvo u hodu

| mrtvog vetra pored drumova i skele be na kojoj kleči nasmejan dečak i šiba prutom po suncu, one uvele .

reči još pripadaju ovom nemuštnom firenu gde si, okreće se šareni svet i lagano se giba cvet i vene na ivome ramenu

ZA MENE

u tami goreli su samo oni zidovi gorkim plamenom, obešen iznad šume dugo odzvanja jutarnji plač zvezda, ovi mrtvi tragovi sunmca zovu me

još čujem olovni glas smrti, padaju nečije ruke na pesak, o obale

više nema, u nekom dalekom kraju OVOE beskrvnog neba sjale

su dve suve suze za mene i još topao pogled mrtve ptice koja je pala đo mojih slomljenmih kolena

sa neba, sa onog praznog neba, zelene utvare poređ zida imale su moje lice imale su lice žrtve i njenog plena

DALEKO SEĆANJE

šuštava · svetlost polako se pretvara u bulku đok ne izbledi, vi stojite pored daščare

sa malim suncem u rukama, srebrn potok

je promileo između nagih ziđova one stare

večnosti i naših procvetalih stopa

u pesku, metalne obale nestvarnog sveta su izrasle iz vode, sa niskog stropa kaplje miris dunja i vossk, ona ukleta

jama dogoreva, đečak je pevao u šumi mejasnih “krikova, krave su proždirale nebo, skut večeri vuče se za nama, jedan gorak stih

ponavlja sparušeno lišće, svoj plen vreba crveni vrisak frube i poslednji put maše nam gnjila svetlost obešena o onaj klen

Tistn mladih, Mladosti, Omladiini, Našem đšdesniku, Večernjim „novostima, Susretima, Mladoj kulturi ita. Nedavno je predao zbirku pesama zagrebačkom izdavačko mpreduzeću „Lykoš“,

Peatr Vasić nagrađen prvom magradom na HFestivaIn mladih pisaca dJugosla"vije za poeziju, rođen „je 1987 godine uv Borovu. Btndent je prve godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Piše i objavljuje od sa maklovom „smisao Dpaf1953 god. Dokađa je štam- nje“. Takođe ima zbirku pao u Mladoj Hercegovini, stihova „Svetionik“,

PREDVORJE PROKLETSTVA

Ljubomora i detinjstvo... svejedno... pouzdano mogu da kljusnu talasom svoje krvi... Sa obronka prve kletve kada se jezera mrače odlutali su leptiri u pusta podneblja peska — to nije bilo u snu jer u paučini neba zmije gatnižu Vreme pa se niz grlo svlače,

"Ti si mesečar krvi... o zvoni školjka avgusta...

| vratiću se još jednom ako su matice mlečne be TWroz ovu kapiju noćj delte otiču ludo u pravcu tvojih usta

6 - i zvezde su postele jame jezivo prazne i tečne.

| Bezbolno krikom prolomi prostor od zuba do leta

sve mek se ispuni strahom i neka zatreperi gramje...

| o čuješ li... to negde urla ponoć... i tone preoteta

u nečije zaljuljano oko u probušeno i crno oranje.

Drevno si u dno duno u račvu trulog mesa :

— možda će naga devojka da se nasmeši zgodno — · a

i ovo je to što ti nisam Van —a TOO osim nebesa

| koja otiču preko leša i odnose me Ni 10. .

| it obpa sbaljeni poljanu jer negde fenjer bleđi gadi koža

| „iskosa, Suborn „gneva, oVo-.je Veliki/jčir ui Beni poru UPALI

| -.. O onda buđi strašan... i izdaleka sam sebe OD but u

| postaćeš isceđen gnoj dubine na opeklini BNR a.

) Isplazi jezik drsko kao da te se ne tiče ništa ) i obećaj mi.još jednom da nećeš praviti scene onda se ljutito vrati sa moga stepeništa · i daj mi adresu stana poslednje lude žene. Ja neću nikome reći da. si imao sine ; bačenog kraj perona na stanici jedne noći ipak ti nisi belutak u ovom viru tišina „. ni fenjer crvene senke zapaljen u semoći. Kupi kartu za mene... dobićeš kusur za O Oadd svejedno je za zvono leta što tamo potmulo s b i kida komađe neba... tako nastaju boje... Sal | i ljubav zatvorenika u bulci i zaboravljeno veče. ; Sve su mi mačke prešle puteve ka tebi |. i već su olovne reke otekle nekud u ponor i svadbene noć je čudo i nikad voleo ne bi i da budem vranac u krvi i) tvojih usana govof. i Zalo postani kama sa oštricama od bola

|} a s» zabodi u pogled ili u neđogleđ zvuka

| ii nikad nisi bio dvojnik na granama od. Smo i i u prašumi moga straha... dva predvodnika VURG..·

ı Izvini što nisam hteo da te sahranim u A RE -

| tihom j raščupanom mlađiću ludog od prijatelis

Or Ra i a j ici... priznaj sasvim dalekom

ja i ti nismo ljubavnici. ; 1 Diva. zi

obronku pređenog put» na predvorju proiie 5.

"(Nastavak iz prošlog broja)

"ako on peva a ipak. zna pogreške naroda, grozotu rata, strah od smrti, rasprostranjenost zla, a ipak. kaže: »Vidim nebo i mesec

i zvezde — kako::je:· divno! Ja živim i slavim; jer gošpodar je moj Bog.« Iako nisam

iako siguran da je Bog moj, iako je gospodar i mene i nas sve očigledno tukao. iako nisam kralj ni Izraela 'ni' Judeje, — iako svakog dana razmišljam o zlu na zemlji, iako, sam tužan, ipak se trudim da za svaki, dan koji proživim pod prijatnom toplinom sunca, mogu da kažem: Ja se rađujem i sećam se. Ja živim „i slavim život. Najdraža nama! U rabi sam porastao. Od kada sam počeo da mislim, gledam · kako ljudi žive i mnoge stvari mi se,ne dopadaju. Često želim da se pretvorim u prašinu, zalio što moram sam sebi da ksžem, eto, ovo je učinio neko koji je'stvoren. kao i ti, učinio je to čovek, i ti ništa nisi bolji, i cela ta vrsta ne vredi ništa!

A ipak; Kako je odvažan, hvalisav i dovitljiv čovek, to biće sa znamenjem Gospodnjim na licu. A mi smo prihvatili život da nam bude radost. Hiob.-i pored toga što sve gubi, stoku i ćerke, sinove i zdravlje, i kome Bog posle sve te patnje podaruje nova, brojnija stada, nove sinove, nove kćeri i novo zdravlje, zadovoljan je tom zamenom i zahvaljuje Bogu za svoju sreću, taj čovek Hiob je onakav kakvi ljudi treba da budu. On nikada nije mogao da mi se stvarno dopadne — o, ži skromni ljudi, koji dozvoljavaju da ih i sam Bog prevari. da ih vara kada im daje bljutavu zamenu života, drugo jeftino izdanje, izdanje života za mase, nikada mi se nije dopadao taj čovek Hiob, taj strogi neprijatel) grčkih tragedija, a ipak, najdraža niama, taj čovek iz zemlje Uz bio je u pravu.

Ali ja hoću da ti pričam o svojim novim prijateljima, o porodicama Espinoza i Elola.

Juče su nas Noelovi sve pozvali na večeru. Bio je divan blagi letnji dan. Sedeli smo u bašti i posmatrali Senu. Pojavio se i mesec. Drveće, koje ličilo na džinove koji se odma-– raju, razgovaralo je kroz vetar. Vazduh je bio blag i pun čežnje. Razgovarao sam s našim prijateljem Noelom o Nirnbergu, o »Crvenom peflu« i dobroćudnom patuljku, o tati i tvojim „raskalašnim „pesmama, najdraža mama — o, ta prohujala vremena od pre rata, kada sam bio još dete a Fransoa mladić i»već propao« — kakva divna vremena! Onda me je Modesta izvukla iz društva odraslih. Ona ima trinaest godina, i najveselije je stvorenje koje poznajem. Već nekoliko dana mi laska. Kaže mi da ima poverenje u mene. Priča mi o položaju svoje porodice. Ona je iznenađujuće pametna, sve vidi i sve razume. Refko sam video tako ramo sazrelu decu kao što su deca ove porodice Espinoza.

»Nije fto ništa« kazala mi je Modesta. »Ništa vi ne znate« uveravala me je. »Od naše porodice ostali su živi najbeznačaijniji članovi. Da ste samć poznevali drugu decu«, kaže ona i hvata me za ruku i steže je tako snažno da moram da vičem, a onda se i ona smene i plače i kaže, da je odmah videla da imam mmogo razumevanja. Samo samnom može o. svemu da se razgovara. I kakva štela što nisam poznavao njenog oca! Dopao bih mu se! T ona plače i smeje se i baca mi se oko vrati i kaže mi da je iz daleka i neki put kada govorim potsećam na njenog oca. I Karlos je to isto rekao! I u ifrenutku se već približujemo Karlosu i ponovo ga Spominjemo; o njemu najviše razgovaramo i on je naša najveća briga.

»Pogledajte samo«, šapuće mi Modesta u uvo, »kko stoji pored ove lepe Karmen i guta je očima. Pogledajte samo kako je jadni dečak voli. Bojim se.«

»Da li ga Karmen voli?« upitao sam svOju malu prijateljicu.

»A da vi niste oženjeni«, pita Modesta, »da 1: biste me uzeli za ženu?«

»Odgovorite!« naređuje strogo i izigrava mučenicu.

»Bojim se:da ne bih«, kažem poluglasno.

»A zašto?« pita ona preteći.

»Suviše ste mladi za mene, najdraža Modesta.« »Vidite«, kaže ona pobeđonosno, »I Karlos je suviše mlad za Karmen. Ona koketuje sa svima, s Hozeom i sa vama, sa gospodinom Noelom i sa stricom Pablom.«

»I stricom Pablom?« upitao sam.

»Da«, kaže ona. »I stric Pablo juri za njom. Podlac.«

je neki naročiti smisao za humor,

DECA GER

»Zaboga«, kažem ja. »Kakva sštroga si-

!' novica!«

»A šta mislite, šta je' stric Pablo?« pita ona i beži. · |

Sestre Elola, sedamnaestogodišnja Karmen i osamnaestogodišnja Rakela, sedele su Jjedna pored druge u vrtu prepunom ,ruža. Miris ruža na mesečini; pod blagim vetrom podrhfiavsju lako njihove latice; pod svetiljkama i šarenim lampionima tamno zelenilo irave i lišća; zvonki smeh lepih devojaka —d u takvoj noći čovek ne mora da bude dečak pa da oseti ubod strele malog boga, đavolka među bogovima. Ima časova u životu kada se Čovek oscća tako lako, kada mu je dah brži | kada mu krv toplije struji, kađa čuje blagu muziku i oseća čudno zadovoljstvo. Kako ti časovi pružaju retko i skupoceno zadovolistvo! Sedeo sam ha suvoj iravi kraj nogu mladih devojaka. Karlos se oslanjao o jedno drvo. Modesta„koja se ponovo pomirila samnom, ležala je nalakćena pored mene u ftravi. S vremena na vreme plaho bi mi dobacivala po neku primedbu. Oštro je. posmatrala svoja dva brata. Hoze je vodio glavnu reč. Kroz detinjarije i đačke šale pokazivao

HERMAN :KEST-EN

humor dobre ensleske škole. Očigledno je jednogodišnji boravak u Engleskoj imao uticaja na njega. A porodica je imala smisla za burleske! ·

Svi smo se zajedno sa Hozeom smejali njegovim Englezima. Samo je Karlos ozbiljno grickao jednu travčicu. Da li je već ranije čuo ie Hozeove šale?

»Hoze preteruje!« vikala je Karmen Rlola smejući se.

»On izmišljava«, reče kroz smeh Rakela,

»Modesta!« — poviče Hoze. »Da li preferujem?« : .

»Englezi su vragovi«, reče Modesta. »Naš tala je govoriO...«

»Umukni!« vrisnu Karlos odjednom stežuči pesnice. »Milion i po ljudi poginulo je u ratu u Španiji, a vi ovde sedite i cerite se, a Hoze pravi lakrdije! Zar vi ništa ne shvataie?« »Karlose!« — povika Modesta. »Naš tata je govorio...«

»Umukni«, ponovo viknu Karlos strašnim glasom. »Zaer se usuđuješ da ga pominješ! Vi ga nikada niste voleli! I već ste ga zaboravili! Da li ste vi ljudi? Zar niste skoro ubice? Vi nemate više prava da 'izgovarate reč .otac!d

Svi smo poskakali. Karmen Rakela su se držale za ruke i drhtale. S druge strane dopirao je iz daljine poznati veseli smeh dobrog strica Pabla. Vetar je zatresao grane. Svi smo zadrhtali. U sledećem trenutku stajala su dva brata licem u lice.

»Mladić Karl! — rekao je potsmešljivo Hoze. »Asketa!«

»Ćuti!« zamolio je besno Karlos. »Samo ti ćuti!«

dan na drugog. Samo su im oči blistale istom mržnjom. Bila su to španska braća!

I iznenada usred strašne tišine Hoze podiže ruku i udari brata u lice. Odjeknulo je. Svi smo povikali. Modesta otrča ·do Karlosa, obgrli ga s leđa i viknu: »Najmili! Nemoj mu ništa učiniti! Najmiliji! Prezri gal«

Rakela Elola uhvati Hozea za ruku, »To je bilo odvratno!« rekla je. »Zašto si to učinio?«

»Šta vam je?« upita Karlos sasvim mirno, pa se čak i osmehnu. »Hajdemo, Hoze!« naredio je i oslobodio se sestrinih ruku,

I Hoze blago ukloni Rakelinu ruku. Brača

'su sad stajala jedan poted drugog i Karlos

je stavio bratu ruku na rame. Na izgled sasvim prijateljski naklonjeni jedan drugom uputišć se u mračan park., dole prema reci, kao da se spremaju na bratski dogovor.

»Hoze!« povika Modesta i stavi pesnicu na usta,

»Šta ti je?« upita blago Hoze. »Zar nismo nas dvojica braća? Ćega se onda plašite? Karlos i ja hoćemo da razgovaramo.

» Tako je«, reče Karlos. »Nekoliko razummih reči u pravo vreme, govorio je lata,..«

»Stvaraju čuda«, dopuni Hoze.

»Za to ima vremena!« povika Rakela E1cla. Hoze mu se približi. Nimalo nisu ličili je--

»Zadržite ih! „molila n

me je hvatajući se čvrsto za moju. PuMD. yNemojta: a

ih. pustiti da ođu! Molim vas! ' Preklinjem vas' Morate„..« r : SAO IAA »Šta?« upita Karmen Elola. Za sve. to vre” me nije izgovorila ona ni jednu jedinu reč, nije čak promenila: ni izraz lica. »Pusti in, rekla je Modesti. »Tai glupi dečak je ljubomoran«. Ona se nasmeja, Modesta me 'pusti; stajao sam neodlučno. Šta znači ovo? Da li ireba da krenem za dečacima? Dok sam još

uvek stajao u nedoumici, boreči se sa nekim .

neodređenim sfrahom. a i plašeći se da ne ispadnem smešan, obe gospođice Elola uhvatiše me pod ruku i odvukoše me smejući se, kod odraslih. i ž

One su lepe devojke, vesele i privlačne, u najnežnijem dobu. Jedna je pametna i duhovita, a draža vesela i pametna. Mlađa, Kar men izgledala je zrelija. Obe su mi se istovremeno obračale s ljupkim pokretima i umiljatim osmesima, jedna je govorila o ljubavi,

druga o poeziji,a obe su mislile isto. Da sam

bio mlađi ili stariji izgubio bih glavu. Ovaxo sam. jedino. uspeo da zaboravim mali, ružni prizo?., |

Na prostranoj terasi sedeli su gospodin 1 gospođa Elola, gospodin Noel i gospođa Espinoza. Iza džbunja čuo se glas strica Pabla i smeh Sizete Noel, i sve je to potsećalo na gugutanje golubova,

»Evo ih,« reče Fransoa Noel. On ustade i pruži mi stolicu. »Dragi prijatelju, baš smo o vama razgovarali.« ;

Nasmešio sam. se na njega. Izgledao je ili zbunjen ili. uzbuđen.

»Govorili smo. o ratu«, reče učtiivo gOspodin lola.

»O ratu,i vaspitanju naše dece«, izjavi njegova žena, i

»Kada me moja deca budu pitala, objasni gospođa Espinoza: »Mama, kakav je smisao našeg života? — šta bih drugo mogla da im odgovorim, nego: Osvetite svoga oca! Osvetlite svoju braću i sestre! Osvetite Španiju! Reći ću im: Zaboravite lažno učenje svoga oca! Zaboravite Hristove blage reči! Zaboravite sve lepo što piše u zakonima ji romanima! Učite se da shvatite život onakav kokav je. Na jednoj strani drumski razbojnik umrljan krvlju propoveda mir — a širi rat. Na drugoj strani se malodušni teroristi iz fotelja kockaju narodima, —"u tom duhu treba vaspitavati decu. Pogledajte ih reči ću svojoj deci, ili ćete biti kao oni i baciti se na zemlju pred tim ubicama dece, ili ćete. ih zgrabiti zubima i kandžama, otrovom i zgzasom, na zemlji i ispod nje, na vodi i u vVaZzduhu ' istrebiti ih, Oni su ubili Španiju!

»Ali«, reče Noel drhteći, »draga gospođo Espinoza, to znači da hoćete da svoju decu pretvorite u ubice, u verne slike tirana.«

»Da«, povikala je gospođa Espinoza i briznula u plač, »hoću da vaspitam svoju decu da budu ubice! Da! To ću da učinim!«

U tom trenutku vratiše se stric Pablo i Sizet Noel na terasu. Sizetine lepe oči bile su otečene kao da je plakala. Izgledalo je da je stric Pablo pre želeo da pokaže svoj tajni triumf nego da ga sakrije. Držao je 8Ospođu Noel za ruku kao kakav lepi plen. Pevušio je od nevešto prikrivenog zadovoljstva. Na ivicama usana videli su se tragovi ruža. Da li je dobri don Pablo upotrebljavao ruž za usta?

»Kako lepo veče!« viknuo je a oči su mu blistale. Tek tada je primetio da njegova snaja plače. On pusti Sizetinu ruku i intimno je potapša po vratu. »Piale uzviknuo je umiljato. »Pia plače!«

Iznenada gospođa Espinoza usfade, obrisa suze, napuderisa nos i izjavi: »Nikada, nikada neću ostaviti svog sina Karlosa kod vas gospodine Noele, a pogotovu ne kod vaše žene. I kao da je htela da uvredi svoje nove prijatelje, dodade: »Šta'bi bilo s dečakom?«

Bilo je tužno pogledati mog jadnog prijatelja Noela. Njegov izraz lica odavao je tugu nekog starijeg gospodina koga s gađenjem odbija šiparica zbog osamnoestogodišnjeg šupljoglavca. Njegova žena nam je svima okrenula leđa kao da ništa ne čuje. Nesrećni Noel gledao je preklinjući čas mene, čas strica Pabla.

»Sutra«, reče gospođa Espinoza kao da želi da onemogući svaki dalji razgovor, »sutra ćemo se svi vratiti u Nicu.« S nerazumljivom svirepošću naglasila je ona reč: svi!

(Nastaviće 56)

»Šta vam je?« povikaše. oba'brata u glas i udaljiše se. Nežno zagrljeni, odoše u mrak, | m Modesta,

' zad razrešenja

JEDNA KASIKA...

(Nastavak sa pete strane) memento, opomena, „nimalo

~ sentimentalna poruka ljudi-

ma da se ne zavaravaju, da znaju šfa ih naposletku če-

ka, to je ona, neophodna u

svim vremenima, ironična i obavezna »građanima jedna kašika pre spavanja«: oftrova za opake. i prozračnog, lekovitog sirupa smirenja za nesrene i ponižeme. Ponekad je to izvanredna elegija — »U Somboru je umrla majka Dafina«. Ponekad je pesma, i to baš. ona o gospodinu profesoru Sofroniju Popađiću, iako sva u blagoj senci ohicanja i nestajamja, mala retrospektivna životna drama puna lokalne boje i

' atmosfere, ištoriskih reminis

cericija, aluzija. i detalja do= voljno poetskih da im nisu nužni komentari i dešifrova= nja, pesma iz'koje — eto naj=moga nekadašnjeg (da li naivnog?) zanosa i drhtanja — provejava lirski dah čisto trajanja koie ostavlja svreu brazdu u vremenu, u životu, u ljudima, i koje se potom mirno rasplinjava kao paperjasto pramenje dima ,Kobna .neminovna prolaznost nad kojom je pesnik tužan i nasmešen!

· Suština te: drame sažeta je,

uopštena u kratkoj pesmi »Vreme« — O osamdesetogo-

dišnjaku koji osluškuje damare i glasove prirode, goOvoreći: » To vreme prolazi, a smrt me je i ove godine zaboravila — i zaspaće, toga trenutka, makar ji stojeći«.

Jedni odlaze, otišli su, i reči se vraćaju drugima, Živim. Kako žive? 'eskobno je, sivo i jednolično, zagušljivo životarenje Jovana Jo vanovića, činovnika; strašna je, stravična i' tragična Uusamljenost čovekova — u pesmama »Ko će imenom zvati ubicu Pavla« i »Brojevi žive sa čovekom kao psi i verni su mu«; beskrajna je čežnja za ljudskim pogledom i blizinom — »Kako sam u vozu ubio.čoveka«. Konačno, jedna od najlirskijih i, najpotresnijih pesama . Vasilje-

vićevih je ona »O bogu koji.

je kupio hleba gladnoj deci«- . Umetnička i humana vrednost te pesme nadvisuje

pojam i kvalitet gotovo cele

naše socijalne lirike između dva rata; ona verodostojno potvrđuje da borac nije jedino onaj ko trese pesnicama, deklamuje, frazira i nagvažda o slobodi, eksploata-

ciji i nekom srećnijem ŽivoO-

tu, što je do neđavna kod nas bila moda, pa i uslov pesnikovog uspeha i uspona u društvu, nije, dakle, borac

isključivo onaj ko viče i lu-

pa se u grudi, ko samo peva o borbi o borenju (kao Uuostalom i sam Žarko Vasiljević čije su poslednje pesme, te vrste, jzuzev jedna ili dve, i pored dobronamerne zamisli, sasvim loša imitacija narodne poezije i gola

deklarativnost), — borac je i onaj ko otvoreno, smelo i dramatično iskazuje nekonformističku, celovitu, bitnu i britku istimu o vremenu, o čoveku, o opšteljudskoj sudbini. U spomenutoj i u nekim drugim pesmama Žarko Vasiljević je to umeo. Njegov širok, opušten i raspričan stih, sa finim primesama Kkolokvijalizma i suptilne lirike, emotivan i reportersko-anegdotski razliven više

nego intelektualno i filozofski osmišljen, originalnog je, osobenog duha i sastava, pri vlačan i duhovit, oplemenjen, Žživotanm. U našoj poeziji, u kojoj ima više pesnika (i takozvanih i samozvanih »ličnosti«!) nego stvar no dobrih, velikih pesama, skroman ali častan doprinos. Žarka Vasiljevića zaslužuje nepodeljenu ljubav i jednodušno priznanje. i

Miloš 1. Bandić

_ Jovan Radonić”

(Nastavak sa prve strane)

riskih akata nisu navodno do kraja sasvim dobro iz-

„dane.

„Pisao je mnogo, a često j vrlo opširno, i nije se mogao ograničiti isključivo na starije doba. Davao je i rado ve iz našega 19 veka (Srbija: i jugoslovenski pokret, prošlost radikala, revolucija 1848; učestvovao je i u redak ciji velike »Građe za istoriju srpskog pokreta u Vojvodini 1848—49«)·. On se nepreštano. bavio i iskoriskom kritikom i obaveštavao našu kulturnu javnost o svakom značajnijem novom ,istoriskom delu kod nasi u inostranstvu. Kao član jedne mirov-

ne delegacije davao je i isto-

risku dokumentaciju o etničkom položaju naših narođa. _ Bilo je logično da obimnu Jirečekovu »Istoriju Srba«

nama prenese baš on; Rado-. nić je prevod snabdeo primedbama koje su je dovele do današnjeg stanja u faktima. Ovo je delo objavljeno dvaputa, | ke Istoričari od struke bili .su zažalili kada se Radonić bio odvojio od katedre pa neko vreme i od nauke, i kada su umesto velikih monografija mogli da čitaju njegove novinske članke o međunarodhoj politici. Ali je baš posle ovog prekida umeo da da ogromne zbirke dokumenata i više krupnih istoriskih dcla. On je bio akademik i imao mnogo svojil, funkcija; ali je i mlađima umeo đa pomaže svojom ogromnom erudicijom i ukazivanjem na puteve istraživanja. ı

Pre kratkog vremena mu

je jedan prijatelj, starac od

93 godine, uputio jednu sVO~

KNJIŽBVN

ju novu knjigu; Rađonić mu je uzvratio novim separatom i govorio: Kada bih samo mo gao da'dočekam foliki vek! Da i dalje radim; jer za mene sada postoji sam rad i rad! . :# : · .. Rađonić u istoriji naše kul ture ostaje kao onaj od naših istoričara koji je u doba izgradnje srpske a zatim i 'jugoslovea#ske građanske dr-. žave, na polju društvenih nauka najviše uspeo da podigne našu građansku nauku – i izjednači je sa postignućima Evrope toga vremena, a da i u novoj Jugoslaviji, kada je objavio ne manje 'peđeset istoriskih radova sa više hiljada strana, od čega šest značajnih i vrlo za-. paženih velikih knjiga, znatno doprinese našoj istoriskoj

·BRMCI, Vuk Vinaver

E NOVINE