Književne novine

· difuzno uznemireno,

* {

Šš Uz knjigu Miroslava Krleže: »Davni

(112 svezak

Ovim Krležinim lucidnim, realističkim, do dna uromjenim fiksacijama naše historijske, i političke i kulturne, panorame, može še, u našoj književnosti, dođati samo još svojevrsno slično iz opusa Augusta Cesarca, koje također ocjenjuje, ono što dohvati, ovako pouzdano, uvjerljivo, logički, sa stanovišta interesa vjekovima tlačenog i ponizivanog našeg, hrvatskog i balkanskog čovjeka, puka, mase. Ma da Krleža (kao i Cesarec) po pretenzijama i pozivu nije historičar, političar i državnik, om je proučivš! »u dokolici« našu, specifično hrvatsku prošlost — dao o ljoj sudove i aforističke definicije što nije samo pjesnički darovita, sugestivno – elokventna, retorička metaforika i subjektivna umjefnička vizija, nego je i amaliza kakva se može postići samo određenom, čvrsto usvojenom i primijenjenom metodom dijalektičkog,

makterijalističkog shvaćanja, o kojem izučeni, kvalificira– ni, akademski đhistoričari pojma nemaju. Istupajući

mimo i protiv zida, inertnost: »sveučilišne« i »akađemske« retarđacije, Krleža je antičipirao jasan, nepopustljiiv lik i ulogu: »Literat trcba da bude u prvom redu mislilac, koji o nekim stvarima misli jasno, stvarno i posve logično«.

Pod auspicijama raciomal-

ne određenošti i entuzijazmom poetbskog nadahnuća za

_ ljepotu riječi, za smisao iz-

raza, za jačinu, moć tvrdnje, Krleža je, pored ostalih svojih čistobeletrističkih djela, pisao godinama i- godinama ove dnevničke zapise; bez in= tencija đa njima monograiSki zaokruži jeđam jedincati, specijalni predmet — neso mu je predmetom sve što živi i ođrazuje se u životu, što se oko njega, kao autora, događa određenog trenutka i podstrekava na razmišljanje, nes meditiranje, na reminiscence i asocijacije u Erozničavom „monologu jedne stalno budne, stalno aktivne svijesti, što reagira na razne motive, na motive što slobodno variraju od unutrašnjointimističkih raspoloženja do šarolike panorame historijskog, političkog i društvenog sadržaja, filozofskom odnosa spram tekuće vlastite lektire i odigranih dijaloga ıı brojnim susretima sa suvremenicima. Kretanje, dakle, bogato i šaroliko kaleidoskopski, što bi, u prvi mah, kao program i plan ,đrugog pisca samo beletističkog dijapazona moglo baciti u bezizlazan položaj; ako ni po čemu drupom, a ono po zahtjevima kompozicije u koju sve to raznoliko i raznorodno treba svrstati, a da se ne izgubi osnovns nit ideje za kojom se ide! T da ne govorimo o zahtjevima da se odgovori na množinu pitanja iz gotovo svih područja ljudskog duha i naše historije, na koja Krleža odgovara spremno i sposobno!

Krležin dnevnik, ovdje nazvam »Davni dani«, omašna je knjiga na blizu 600 stranica; obrađuje vremensko razdoblje od početka 1914 do sredine 1921. Lokacija: Zagreb i okolica, naša seoska provincija i u nekoliko mahova izlet u genttyevsku Peštu. Ta je knjiga ustvari zbornik: »mješavina« umjetničke i publicističke esedistike, historijske i kmjiževnohistorijske „dokumentacije, disputlacija i ispoviješti intimisfičkih raspoloženja i refleksija, s kolorističkim lirskim intervalima, s čudesno ostvarenim karakterom, idilom i »idillom« našeg, hrvat-

III | 700000} | ILIR

dani

— zapisi

1914—1921«

Sabranih (iri M. Krleže, izdanje »Zore«, Zagreb 1956)

M. Krleža pred II Svetski rat

skog pejzaža u fondu dinamičnih zbivanja, u zdravoj egzaltaciji što je Kkristalnočisto-artistička, kao odmor i izdisaj od umora; itd. U svemu tome »metežu« ideja, slika, svjedočanstava, raspoloženja, polemičkog inferveniramja jednog (Krležinog) tvr= doglavo samostalnog, stalmo nezavisnog, analitičkog (ucidno=-analitičkog) duha, Drovejava onsovni ton njegova subjektivna, psihički mnapetog, gotovo razornog ošjećanja: boja tmasto-gusto-crna, masa njena pastoznog nama-– za, pokisla zastava žalosti za pokojnicima, ftmina u Mkojej se kreće ticalima vibrantnog sluha i krajnje izoštrenog vi=da, da može samo naslutiti ili vizionarno zamijetiti konlure »svjetomicanja« (Krležin izraz) pozitivnih, progresivnih kretanja u smjeru izlaza iz vjJekovnogp mnazatka. Površnu oku, neudubljenu čilaocu, učinit će se, da je tu, sto se objavljuje Krležinim reloričnim pojemičkim. perom, mnogo toga tamna eksturemnost: kritikantski skepticizam, pesimistička „bezizglednost, tipičan Kkrležinski nihilizam, nemoćan plač i konvulzivno ridanje, očajanje, rezignacija, desperaterstvo. Stvarno, nad svime je ftemni. transpareni teške korote, a to zato, što je sve ovdje dohvaćeno i suočeno s trijeznom logikom pamoti — tužno, progrebno, posmrtno. Semafori ideala su dalekc i možda ugašeni još u embriju! U tom aspektu, Krleža je ipak srčano, nasuprot razbubnjanim autoritetima svih građanskih historiografshkih i Wnjiževno-hisforijs*hih posvećenih altsioma i definicija. u– stvnri šuplih patvorina i f]oskula, ooijemio meporecivo »sjaj + bijedu+ agrnmenskih i hrvafsWkih laži. kojima se trujemo: bacio je ošfro svijetlo na smisao i stvarnost ilirske romantike. dao beskompromisnu riječ i izraz o ulozi Hrvafske Modeme, kva lificirao | dijapazom usponn naže Wniževnosti od Šemne do Matoša. nije se ustružavan đn svagdie o svakom Mnže otin što fora ide, nezavisan od bilo kakvih prarmafisfičkih historijskih. kultfurmohistoriishkih + hnjiževnih shvn ćanja i feza. Stalno je ustren fno Tevolucionnr, lemjimovac. Neđvosmislenim „sredsefvimn jshazuje svoj omdom prema Mafož, me pobuditi izmemnđenie. Bez dvoumliemjn se razloyimn idđeologiie fyražavna nrntivw Dons*ftojevehoma. me brini sa šfo će fino nn in reći. Sıvrermnenicimn. lrnie dmevice mm steče i s lojflmn onći kavnnski ww omim momimama, danie Toomfire. a lroilmmn bez rrnđe ove Wonilme me bismo domas ppl đovpnlino. na šfe bismn mnli. „mp? bismo ponekađ i nmnemnlro. Svemu om s •ojim on Temički newmornim merom cerfn moralni mmačail: mmrp– Tem.1 u političkom, i a 114 sirom (prgatlmom). + u Wlformom M umjefnidkom ,vim” naj odmšinren vneem Krležinih eštetsko-artistič-

a e đamns fi- . ; mada: če đanas? fi debro ponovo procedi

hih, čovječanskih i patriotskih shvaćanja, u njihovoj ulozi javne individue, javno odgovorne ličnosti ako javno djeluje (parafraza Krležine poznafe senfemce).

Pored svega, što je tu već

nabačeno, i Krležina plastično slika ratne ·austrougarske kasame i vojničkog. vježbališta — pandan njegovim novelama u »Hrvatskom bogu Marsu«. I u.toj kasami Austro-Ugarske (on veli: Ausfrojaguarske) monarhije glas

skog seljačkog mesa pod maljem, pod šibama, u okovima uzvišene feudalističke militarističke hijerarhije, Mkrute discipline i glupih reglemana. I u toj stravičnoj attnmosferi nemoć bilo kakvih hu= manih načela duboko osvjedočena hrvatskog rodoljublia koje nije naprosto samo pacifističko, miroftvoračko, da bi se hrvatska glava spasila pa onda što bog da: nego i težnja, nastojanje, temdemcija, vapaj za novim, drukčijim stanjem političkih i dru štvenih snaga, što će biti gararncijom protiv rata. protiv ratne klaonice, protiv besmislenih narodnih žrtava u imperijalističku Worlist. Kar bismo u mnašoi Kmjiževnosti potražili. najlapiđarniju historiiški sudbomosnu, ratom intonmirann novelefu, ili. moŽdla, samo pjesmu wu prozi. nmšli bismo ie majprije međii

jedmoi sfrmfi što je mabačeno škrfo. lakomski, ali lucidnim potezima moćne spomnjne grafike, kakvoj ne mam bi li bilo emofivnog premca u amftiratnoi beleftristici i preko granicn naše Kknjiževnosti: Iz pisma jedne starice, osamdesetgodišnje. Piše joj sin

udesa hrvatskog domobran-"

ovim Krležinim zapisimn: n”

ulamer ovo: »Mislim da moramo jeđan na drugog zaboraviti. Zbogom, nikad više!« Kako se može živjeti (pita se stara) sa, triđeset filira, dnevne potpore, sa osamđeset godina, a, sin ulaner ne piše više, Ništa. .

(Zapis 9. i 10. X. 1917)

Uz tridesetgodišnju refrospektivu (1917—1947) Krležinih meditacija nameće se pi-

· tanje: gdje je to, u kojem do-

voljnom eckstemzitetu umjetničkog, humanog, rodđoljubnog. kvaliteta, obrađeno perom našeg književnika, naših rodoliubnih pjesnika, koji, umjesto da tlo zabilježe s tendencijom duboko ljudskih, ljudski nužnih, upravo fatal= nih pofreba za spas ovog našeg roda, rase,' naroda, oni: »Daši pjsenici osjećali su se osamljenim vitkim paomama u kazalimokavanskoj pustinji duha, uživajući u svojoj umišljenoj uzvišenosti od pomisli, da ih koze vulgarne, narodne, pučke neobrazova nosti ne mogu pobrstiti«. Pretjerana ismišliotina i insinuacija? Ne! T đanas še po fakvim kavanama. nažalest i po rotacijama naše štampe, valjaju nostalevičma zapamćenja o bome. fiko je kome »tamo« i »fada« platio kavu. i »kako+ je pritom „rimovao neke bespređmefne fraze!? Rafnička borbenost ove no= ve antiratne Krležine knjige aa dublji i zbog toga značajniji smisao, nego što ga

određuje izvjesna, ovdje pri-

vidno amorfna forma i nepretenciozan „književni rod. Ipak, nerijetko je i beletristička u punom smislu zahtjeva; polemička je; prožeta je lenjinskim i uopće revolucionarnim duhom; VizioOmarno lucidna; analitički je nesmiljena; natopljena, usto, eterom prozračne, semzibilne, sublimne artističke lirike, što je fumkcionalna, što se na krilima savjesti uzvisuje & piste naše tvrde stvarnosti i strateškog položaja subjekta u pejzažu naše narodne maše, naših geografskih pozicija, predjela; pojava ove složene literarne kompozicije od elememsta beletristike i nauke, poezije i publicistike, znači pufokaz đprjjelommnma značenja!

Milan Selaković

»Nepočin=polje«, kroz poe tizaciju raznih detalja života i stvari, dekomponuje svako dnevne psihološke doživliaje i utiske. Vasko Popa to žini

bez kompromisa» sa kraj njom doslednošću „mpesila

kome je cilj da preveziđe u stalienje šablone običnog to ka ljudskih odmosa prema društvu, pojeđincima i stva rima. .

Ako bismo poeziju odredili kao “sintezu Tfremutnih doživljaja, onda bi stvaranje Vaska Pope izgledalo samo pretsprema za ulažnje u DO etski svet-iscizelirano čistilište, u kome se oslobađamo predviđemih i ustaljenih šablona. Ali, literatno kreira nje ne. trpi školske definicije i ograđivanja, te se sva čiji pokušai mora primiti u smislu celovite umetničke al tivnosti., Tako je Vasko Po pa, svojim poetskim izrazom. sadržajem i temafikom, ostvario jedam celoviti umet nički program u najboljem smislu te reči.

Program ovoga pesmika znači nedvosmisleni zahtev da še dođe do elementarnih životnih pojava, „izraženih smelim i slobodnim asocija cijama, kakvim obiluje unu tarm:ji život svakog čoveka. Njegova vrednost, nije u »modernom« e obzirom na izvesne domete framcuske po ezije, a naročito u pogledu otkrića do kojih je već došao nadrealizam. Uostalom. faktura ne čini pesmika mo demim „a najmanje kad se

taj temminm „wunpotrebliava u neodređenom verbalnom smislu.

Zbirka »Nepoščim-polje«

jedinstvena je po svome unutarmmjem izrazu, po smelo sti ideja i kombineciji asoci

weszsnup enu iHBIB pan di imaa Si u am srama

Cene PVipotnik:

»Drevo na samem«

Mađa slovenačka savremena poezija ne oskudeva u mladim, i pokatkad darovitim, pesnicima i tankim, Ukusno opremljenim, pesnjičkim zbirkama, među kojima se prošle godine naročito afirmisala Minatijeva »I doći će proleće«, ipak je slovenačka javnost ovih dana doživela zaista prijatno iznenađenje. Dobila je jedmu zbirku pesama koja spada u onaj retki niz pred kojim se bezuslovno saglašujemo u tvrdnji: najzad jedan dobar i nesumnjiv pesnik. To je zbirka pesama »Drvo u samoći« (Drevo na samem) čiji je tvorac Cene Vipotnik, a izdao iu je u elegantnoj opremi Slovenski knjižni zavod u Ljubljani. Na 110 strana objavjene 52 pesme zaista pretstavljaju · nasvakidašnji prilog pesničkoj bašti slovepnačkog naroda i izazivaju olekšavajući uzdah kodđ svih koje inferesuje budućnost naše poezije.

Ovo iznenađenje je i novo i nije novo. Stvar je u tome

“što Cene 'Vipotnik nije neko

novo pesničko ime, već pešnik koji je još pre rata počeo sebe, đosta škrto, krčmiti po istaknutijim slovenačkim časopisima, što je produžio i posle ošslobođenia. Njegove pesme su već ušle u neke antologije slovenačke lirike; njegovim pesničkim sposobnostima je već dat javni imprimatur, a on nikakn nije žurio đa še pretstavi svojom zbirkom. Tek kad je Dprestupio četrdesetu, odlučio se da oslobođi fijoke svog pesničkog đuha i da nam „izborom „dosadašnjih produkata pretstavi svoi pesnički profil. Teško je odgovoriti zašto je pesnik ovako Tndio. Da li ga je njegovo istfinsko pesničko nadahnuče uwzdržavalo da ne hita i đa ono što je ranije stvorilo? Ilie ie možda našao za potrebno đa obračuna sa sobom pre nege se prihvati novih, sunčanijih struma? Možda i jedno i drugo. U svakom slučaju su mu njegovi zemljaci zahvalni što im je u osvit 1957 g. dokazao đa se fradicija velikih pesnika kođ Slovennca, ioš nije ugasila. T u tome jie baš novost njegove zbirke. jer njegov dosadašnji rad. skuplien „najedno, mnoveo jače i ubeđljivije Đokazuje njegovu istinšku pesničku snagu.

Ako je to jedan slovenački pesnik, onda je Cene Vipot-

nik u najpotpunijem smislu reči dete svoga vremena. Ali to je dete {ioliko senzibilno de se u njegovoj psihi, kao u najosetljivijem vosku, ot= slivakaju · najkarakterističnije poante toga doba i svih njegovih varijacija. To otftslikavanje, klasično i po formi i po humanoj sveobu= hvatnosti, ostaje dokumenat koji nadživljuje vremenske periode i svojom nenametljivošću i neizveštačenošću uliva · bezuslovnu veru i poštovanje. Već podela pesama na cikluse pokazuje nam . koliko Vipotnik urasta u svoje vreme. U ciklus »Pusta zemlja“ uvrstio je svoje prvence koji su nastali u predratno doba, u doba opšte mesigurnosti. duhovne nestabilnosti i višemanje prikrivenog . pripremanja odlučnog sukoba između laži prošlosti i stvar= nosti nove budućnosti. Taj ~period Vipotnikovog stvaranja pritiskuje prilična težinz elegičnosti i pesimističkoz trajanja života; iz kojega .se prkatliad otimaju rrešerov=ski vapaji za smrću. AJi ipak pesnik »u zemlji. suncu i vetrovima« nalazi moć koja ga krepi i nagoni da stremi Kk suncu i kliče:

sonce, svobodmjak viharni,

neskončno pot, ki žgoč po nji vozariš! Zakaj bi človek pod teboj pokomi na lađo luči — kapitan uporni —

»Odgrni,

ne plani] in od tod, kjer ti krmariš,

ukazal v smer, kjer so zalivi varni«,

Ciklus pesama »Zvezda ubogih« obuhvata pesnikove ispovesti za vreme okupacije kad su ga zadesile najveće lične i narodne nešreće: smrt sinčića, porobljavanmje domovine, internacija, Wivot u koncentracionim logorima. U pesmi »Zeleni grobek«, možda najljupkijoji i najdirljivižoj, mnapisanoj u stilu narodnih elegija, Vipotnik je majstorski sintetizirao ličnu tugu za izgubljenim sinom s opštom žalošću zbog okupiranja domovine. Majstorski je interpretirao svoje · doživljavanje NOB kroz pismo njegove žene. Mađa kod njega nigde ne sretamo Borovog revolucionarnog udamištva i Kajuhovog borbenog enttezijazma, ipak njegova vera u Oošlobođenje i novo doba, u pravednost borbe i njegova nada u tu borbu ostavljaju nezaboravan utisak.

Iz fakvog duhovnoz rašpoloženja .niče “»zaključni ciklus »Svitanice«• gde se transpomuju doživliaji novog života „ove slobođe i novih nada. Vipotnik je prebrođio pesimizam mladosti i stradanja, vratila mu se vara u humanost i nova pregsnuća. Zato ciklus zakliučuie »Pesmom o Ssumcu« koje »črmu noć u beli dan preliva«•. prijatelj je svemn živom, iz njega »veličasina

jasmost wvzhaja«, „ti rišeš vsaki stvari pravi ik«, i koju „zaključuje hutmnanističkim entuzijazmom:

· »A naj življenje sončno

radost seje, naj nad bridđikostjo sreča. . zeleni, naj čez zemljo ljubezem silna veje in si} v naročje skliče vše ljudi: ukaz je fak, đa nikdar . ne počije perut vzletavajočega duha, nernira večna burja v srcu brije, nemira strmi oganj plapola«.

Poslednja pesma .u. zbirci, »Prijateljima«, nekakvu bpesnikovu ispovešt wa pogledu samih pbešaman. Ona nam pokazuje Vipotnikovu samotkritičnost i rešenost da ovn ranije »drvo u samoći« „ubuđuće širi svoje velene grane u zajedmici s liudima:

»Če me ie, reveža, v temni omami

na trpko Dol odljudna noč zvodila,

me bo JjugaBa · vsevidna luč vrmila —

poslej naj z vami hođim,

pojem z vami«,

Ako na kraju dodamo da je za svoja đuboka humana i iskrena osećanja Vipotnik skrojio i blistavo jezičko ruho. puno plastičnih metafora, dopunićemo naše utiske značajnoj zbirci pesama.

| Milan Rakočević

M. B. Protić:

Rovinjske kuće

VASKO POPA: POLJ E«.,

pretstavlja .

. suje

Život malil prostora

»NEPOČIN-

»NOLIT«,

jacija. U njoj nema ničeg bolećivog i sentimentalnog, ni jedna emocija jli misao s kojima bi pesnik bežao od postavljenih problema to je čini suštinski modernom i savremenom, ž

Popin poetski svet više je proizvod sistematskog inte lektualnog rada, nego plod uzbuđujućih maštanja Nijegova poetska reč ne raspaljuje čitaočevu fantaziju br zo i lako-jednim »udarom«. Od čitaoca se ovde zahteva postojani napor i cerebralna aktivnost. Upravo, Vasko Po pa pruža čitaocu mogućnost da sam gradi završne akorđe svake pesme, koji, inače, Po pi nedostaju. Ovakav način pisanja ima i svoju dobru i svoju lošu stramu: dobrujer se postiže doživljajni elasticitet, a lošu zato što pesme Vaska Pope deluju nezavršeno, kao slika kojoj nedostaje okvir. Međutim. ovo nije bimo za njegovu poetsku Kreativnosf,. pošto je snaga Vaska Pope u celi ni zbirke, u štimumgu što pa proizvode niz pesama uzetih zajedno. Tu mogu poslužiti kao primer ciklusi »Igre« i »Vrati mi moje krpice«. Po

— ž

Vasko Popa

pa gradi Svoju pesmu tako da uzima u obzir :; onu koja je prethodila, kao i onu koja će doći. To je čitav metoddiktiran ne trenutnom imspi racijom, već misaonom ana lizom „dizvesmih ramijih do življaja.

Knjiga »Nepočin-polje« jig analitička po svojim težnja ma da prodre u odnos između prostora i vremena. Vreme i prostor su shvaće ni kao subjektivne stege ko je sprečavaju potpuno iživljavanje čovekovo, stvarajući atmosferu beznadežngs dosade. Koristeći te opštieljudske elemente, Popa sec· ka psihu na sitne deliće ite nutnih reagovanja Đrema ms lim, naizgled, beznačajnim stvarima. Ubod igle. hleb na stolu, pođ u sobi, delovi te la-sve su to činioci koli pofi sećaju na sadašnji bol . ko če potpuno uživljavatle u kontinuirani tok vremems Celokupna ličnost, sa već izgrađenim „pojmovima. we interesuje Popu, Njiesa ne uzbuđuje ono što se dogodilo ili ono što će se dogoditi zadržava se na onome što baš »sada« muči ijedan delić svesti. Time jie Vasko Popa omogućio sebi da ne smetanmo zanemanri opipljivo zaokružene momente naše svakidašnjice Tuga. ah.

Se očaj. strepnja. nada itd. nestaju sa pesnikovog horizon ta. ustupajući mesto skoru biološkom osećaju prefrpliu rih bolova. Pesnika intereinstiktivno osećanid straha za golu egzistemcijiu. koje nateruje čoveka da se

sklupča u stakleno oko ili frubu. Atmosfera ĐPopinih enaliza sugeriše spoznaiu

statičnosti svega što možemo osetiti oko nas: kucaninm st ca, drveća kamMnia, ulaznih vrata i čovekovih kostiju. Stihovi pesnikovi izražavaju krainji napor da se prepo= zna ı shvati ono što ie već bilo, što se već đogođilo. ali samo kao prepoznavan*e Pa vratiti se u raniji oblik o setiti oroštost kao sadašniost — njihov je cili. U tome,je Vasko Popa postigao bravi intelektualni; „rafinmman.. ali ta ukočena izolovanost, čini. nekiput. njegovu poeziju prilično nategnutom.

Poput Đakometija i Vaško Popa teži da prodre u su-

KNJIŽEVNE sava LS

1956

bjektivne tajne prostora. Pro lezimo gradovima, poljims i sobama ne misleći na teško će koje intimno preživljava mo dok se „odlučujemo za ovaj ili onai postupak. Nekad je teže preći jedan prag nego prepešačii,; dvadeset ki lomefara. Koliko li sm samo pufa stali pred svojim radnim stolom. razmišlJiajući o bliskoj budućnosti. Pesnik je obuzet malim prostornim. granicama-ovim ıni 'Okosmo som naših patnji i radosti. Vizija Vaska Pope svođi be Skraj na kutiju šibica, na so bne zidove, na uličme ploč nike. Treba preć: tu bari jeru silne začaurenosti: »Zsr da otsada hodam samo ulica ma moga mesa?«

Tragovi svesti ostavljaju otiske u malim prostornim relacijama „kretanja našeg lela, Ništa nije daleko od nas, a, ipak, nemoguće nam je da se bilo čega domcsne mo. Ni daleka prošlost ne iz miče. ovoj tegobnoi sudbini ljbudske psihe. U ciklusu »Ćele-kula« Popa se zadrža va na dodiru sa istoriskora ve:ičinom prošlosti:

»Ni oblak da nam pruži ruku Ni kamen da podmetne rare Ni vreme u pomoć da pri tekne Ko još smrti zube Đroji«

Neuhvatljivi eho prošlosti uslovljava pesnikov stav ne gacije. Postoji htenje da se otrgnemo od tih okova, da odbacimo sve futrole i pregrade koje nam smetaju da ovaplotimo puni integritet ličnosti. Pobuna mora doćine protiv apstrakcije- nego protiv svega onoga što nas u datom trenufku lišava pot punog Ja. Nema nas »a ono što je bilo niti za ono Što će biti, To bivstvovanje između dva· nepostojanja mu či pesnika. i u divnoj pesmi o Crnom Đorđu on kaže:

»Glava me već s koca

gleda Ionako me nema i nema vas

Pojmite li,

Vasko Popa je možda naj bolji kada izražavastugu izgubljenog i nedođtignutog. Muči ga shahota prepozavanja koja se rađa svakog jutra, da bi opet u noći sna umrla. Prepoznavanja su oličenja metamorfoza čovekovih, — večite igre naših že lja i propalih nađanja, Liči, pomalo, život na igranje, na večite igre detinjstva — pro padanja, skrivanja ; gubljenja, Postoji nostalgija u odnosu na daleke doživljaje prošlosti, toliko snažna i ne umoljiva da nikad mne da mira. Mali spomen detnijstva-krpica ili! nešto tome slično-budi sećanje o mnogo brojnim stvarima koje su deo nas samih, a čije se vred nosti prošlog plašimo,. pošto nam mogu reći nešto vrla neprijatno. nešto čega bismo se stideli. A igre se nastavljaju bez našeg pitanja i bea našeg odgovora „kao večiti lajtmotiv ljudskih metamor foza. Vasko Popa sa ljubav lju, skoro pravom opsesijom, opeva tu razdrobljenost čovekovt psihe, ali su ga tematika i način njenog izraza toliko okupirali, toliko namet nuli svoju snegu, da je izgubio iz vida njihovu pove zanost koja život čini pristupačnim umetničkim ra-

smatranjii ma i analizama. Odatle se i dobija utisak proizvolinosti i nedorađemo

sti njegove poezije, Možda ie to strah od banalnosti a negdote, od vulgamosti opštih. pojava šsvakodnevnice. No. kako god uzeli. oni su tu oko nag naši svakodnevni pratioci, naš život koji nam iasno knže da sama analiza, be uobličenja sinteze, ne može dostići punu meru ljud ske uzbudlivosti.

Uvorkos činjenici vezivanja za male stvari životnih dđogađaja. poezija Vaska Pope 'je apstraktna. Apstrakcija mu pruža mogućnost širokog i elastičnog ulaženja u poet ske probleme, Popa je tu mogućnost izvanreno iskoristio i u tematskom i u jezič kom smislu. Jezik Vaska Po pe je precizan i bogat, upra vo briljantan. Njime pesnik ostvaruje tanane prelaze i prelive misaonih odnoss. Na tai način postigao je Vasko Popa suptilnu pesničku vred nost koja nagoveštava jedno zaokruženije, toplije i punije delo. #“..

Predrag S. Perović