Književne novine
MILU MILUNOVIĆ:!J
— Vaše slike su konstrukcija i čulnost., Radite li i dalje u iom pravcu? |
— Za mene je svaki rad jedan problem koji najpre dugo i pbotsvesno nosim u sebi. Radim, naprimer, jednu stvar koja nema nikakve veze sa onim što hoću trenutno da napravim. Radim, bri-' šem kod mene to ne ide tako lako. kako ljudi obično misle. ako provedem po desetak dana na jednoj slici, Onda sve izbrišem. Dok dobijem čisto platno i kao nekim čudom počnem raditi sasvim nešto drugo, lojest ono šio sam u bpotsvesti odavno nosio. Tada se osećam potbuno odmotran i sve se niže sa buno više lakoće i zadovoljstva nego onih pređašnjih deset'dann, što sam uzaludno radio. Na to me bo= krene, možda, čak i najbanalnija stva”, Ne znsm zašto i kako, ali to kod mene tako biva. :
Od kad znam za sebe uvek sam ftežio konstrukciji i čulnosti. Kad vidim. naprimer, Djotovu sliku, ili crkvi-
cu u Pećskoj patrijaršiji, mene zađivi logičnost i 18,
mosu veći, matematskn Organizacija slike, za čim najviše težim, U tom pravcu sam bio, jesam i ostajem.
PEĐI MILOSAVLJEVIĆU
— Citali smo vaše tekstove o slikarstvu. Videli smo vaše sliKe. ı jedno i drugo prožima poezija. male }i možda motaine Želje da budete i pesnik?
— Hteo bih da budem samo slikar, a u proznim sa-
slavima da govorim o slikarstvu. Nemam pesničkih ambicija. Slikarstvo, među-
tim, nikad nije bilo »proza« a najmanje danas. Ali, nije bilo ni pezija. Ono je dovoljno samo Sebi: da bude slikarstvo, Hteo bih'samo 1o da postignem.
ZORI PETROVIĆ
— Gledajući slike naših žemaslikara dobija se ufisak da su ene naiblize tln i ambijentu u kome žive. Kako io postižele?
— Mislim đa su žene slikai žaista vezahi Za tlo na kome Žive, kao drvo kore~
njem svojim za zemlju. iz koje crpi život, Ja nisam
psiholog (u smislu naučnik3), ali znam da se psihička konsttukcija žene potpuho razlikuje ođ psihičke konstrukcije muškarca.. Žena je kompaktnija, sadržajnija, izdrdržljivija, može se reći čak
- 1 bogatija. Hrišćanstvo ju je
stavilo u podređen položaj, ali ona ostaje sen života. Žieena=slikar upija u sebe sokove (plodove života) da ih kasnije izbaci iz sebe na platno — u vidu slike. T to
Po Jedno pitanje šestorici slikara
utisak kao najbliži, kao umetnici svoga ila, to nije zbog toga što ja to želim, nego zato jer tako moram, Ja sam, od kad znam za sebe, potčinjena dirigentskoj palici svog unutarnjeg divigemta, kome, pravo. da vam kažem, ne znam ni ime ni lik,·ali njegov zapovednički glas predobro, poznajem. "o što moju umetnost, kako kažete, uvrežujie u fiaj ambijent to sam ja sama. a Među mladima, na altademiji, ima nekoliko onih kod kojih se oseća dah log zavičajnog veka. Ali mi se čini da se fu potpuno izdvaja mlad slikarski lik Draginje Vlašić, koji je prosio pun ubedljive snage o istini našeg tla i podneblja. Verujem da će me ova mlada na svom razvojnom putu nafstasati.
S. BOGOJEVIĆU
— Vaš izraz je vrio raznolik (pored slikarstva u užem smislu bavite se ilustraciilama, karikaturom, mozaikom i Sl.) Koji vam je izraz najbliži?
— Nikađ nisam imao hrabrosti da. se susretnem sa sobom. Inerinost koju posedujem (vrlo često je hvalim) pomaže mi da rađim u svim, vama poznatim, vidovima. Kada bih morao da se opređelim značilo bi đa ušmyiim jedno svoje Ja. Za takvu hrabrost još nisam sposoban.
Mozaik! Mozaik jedan radim. Rnđimo više nas, svaki svoj zid. Jedan je moj. I verujem da će biti moj.
Sta da vam kažem o SVOjim najnovijim umeiničkim preokupacijama?... Otvaram izložbu 1 aprila. Posetite je!
„LAŽARU VOZAREVIĆU
— Često ste u vašim izjavania o modernom slikarstvu Vrlo Kkategorični. —2Za mene je jedan Pikaso isto tako dobar kao i jedam 'Ticijan. A jeđan Mane je identičan kvalitetu jednoga Manesijea. Ali je sigurno da je danas deplasirano slikati kao Mane ili Sezan, jer je Sezana prerastao Pikaso, tojest uklopio se u vreme, TI svaki slikar, koji ume da se uklopi u vreme, dobar je slikar,
Z. DŽUMHURU
Bilo bi zanimljivo sazuati zašto ste sa Svojim slikama prvo upoznaji ljude izvam maših granica? Da }li se intenzivno bavite slikarstvom i kome dajcfe prio= ritet —, slici ili karikaturi?
— Bavim se intenmzivno slikarstvom. Znači: 1 u proleće, i u leto, i u jesen zimi pomalo ili nikako. Zimi ne mogu ili ne umem da šli-
šio kažete da mi ostavljamo
Jonade Panteona,
HIMENES
(Nastavak sa pele strane)
. odlićno poznaje od Ramena iemeljac španske Književnosti — romansi, Poeme o Sidu, Ro-
mansera i drugih legendi, Treći Himenesov
junak je Manuel De Falja koji je svojom
subjektivnom, neizmenljivom, nacionalno obojenom muzikom omogućio svetu da upozn#t
potpunu harmoniju španskog melosa koji iz- .,
vire iz narodne duše, ali ovog puta transformisan na sopstvenoj noinoj hartiji u samotnoj izolovanosti kuće na Sakromontu u Granadi. ROCES razvoja Himenesove lirike nije lak; to je proces rada, nipora, refor-
misanja, meditacija i neprestanog pre-”
· čišćavanja. Pesnik nije konformist. On neprestano zahteva sve više od samog sebe, živi
u stalnom uverenju đa mu poslednje delo
nije i najbolje i misli đa je njegova najbolja pesma ona, koja tek ireba da se uobliči. Zato u njegovoj lirici postoji jedan dekreščendo forme, prodiranje u suštinu reči, traganje za njenom najtananijom preciznošću, istraživanje dubokim rasuđivanjem i mefafizičkim meditacijama dok se ne nađe precizna, pravilna i nezamenjljiva reč. Zbog toga on od »Tužnih pesama«, »Zvučne' samoće« iz 1508, »Duhovnih soneta« i poeme kao što je »Prostor« napisane u Njujorku u emigraciji, pa do »Pot punog stanja« prelazi put od konkretne reči ka preciznoj reči. Pridevi postaju suvišni, sve rečenice su poimeničene. Glagol, duša jezika, ubrzo iščezava.. Ali srž izražajnosti jezika postignuta je i iskazana često jednom jedinom rehju zahvaljujući toj postignutoj preciznosti. Značenje glagola lebdi između imenica. IU svome »Ofkrovenju«a Jovan Bogoslov kaže da je reč postala meso, ti. da je duša postala materija. To je tajna sintetične čistote Himenesove lirike. Kroz intenzivni proces prečišćavanja i preciziranja reči imenica Be pretvorila u glagol, a glagol je postao imenica. Pesnikov jezik Se Drvo oslobodio odeće prideva, zalim ie odbacio veo osnovnih glagola idioma da bi došao do potpune narzofe imenica esencijalnih i snažnih. koie kao ko: kada se oslotele “svojih dekorativnih ukrasa i frizova, ostaju lepe u svojoj čistoti dorski uobličenog kamena. Čis{i kamen'imenice oslobođen svega sekundarnog, Svena dekorativno. ostaje delo privode, izvorna kreacija čistih, egzakinih geo-
metriskih formi umetnika. Reč-kamen ili ka-
men-reč — to je uvek jedan prirodan oblik,
čista reč — prvobitna imenica, iačna, eBeH"
cijalna reč Himenesove lirske poezije.
kam. Intenzivno, ošim Toga,
znači i pasionirano, i predano, i od jutra do mraka, i iz dana u dan. Ima takvih dana, nedelja, meseci...
Tazmeđu slikarstva i katikature ne trebša praviti bedem. Postoji već stara trošnma faraba koju su podigli estetski dunđeri ko zna kad, ali, čini mi se, znam zašto. O tome drugi put...
Ne volim ni na kamtaru da merim liubav i Đrednosf. Slikarstvo ne smeta kariknturi, ni karikatura slikarstvu — možda. slikari smetaju kavikaturistima, ili karikafturisti slikarima. Kad je čovek slikar i karikaturista ne smeta sam sebi.
Karikature su crteži za koje je pored talenta potrebna i inteligencija. Na slikama se ponekad inteligemcija može zameniti bojom. *
Najbolje je raditi i jedno i drugo i treće... Ja tako i postupam. TI divim se u isto vreme onim ljudima koji lako rade...
Vidite, sada sam zaboravio zašto sam svoje slike izlagao u inostranstvu pre nego u zemlji, Verovatno me neko nagovorio na to.
Kartikaturu radim već desetak godina. Šta mislite, zar nisam i ja na stranicama »Politike«, koja odlazi i u svet, takođe, bar formalno, otišao u svet. Jesam?! Nije to ni bilo lako teško — svet se svačemu smeje. Nisam uobražen kad ovo kažem.
Napraviću izložbu u Beogradu čim dobijem mesto u Galeriji. Neće, valjda, dotle proći pet sodinpa?...
Božana Radojević
Đoznmati filmski komičar Šš istaknuti funkcioner UNICEF-a — Deni Kei objavio je u američkom časopisu »Kolijers« duži autobiografski članak u kome, pored ostalog, kaže:
»>imam da vam pružini jedan ozbiljan savet za &lučaj da vam še nekad desi da Jostanete arabasador, a ako inislite da to vama nikako ne bi moglo da se dogodi,
bolje će biti da ipak malo,
proiislite., Tako je bilo i sa mnom — a rođen sam u Bruiklinu.
Za poslednje iri godine, ja sam proputovao 100.000 milja kroz MKwropu, Aziju i Afriku kao specijalni ambasador UNICEF-a, organizacije koja će u toku ove godine dati mleko i sanitetski materijal za nekih četrdeset miliona dece u celom sve{u, a kojoj je ta pomoć najpoirebndija. Nosim jedem neobično veliki dokument, dobijen od Ujedinjenih nacija, tako da morafe da ga prešavijete šest puta alo hoćete da ga stavite u džep. On je naročito efektan kad imam posla sa carinarnicama „od Altžira do Bomba;ja; međutim, utvrđio sam da ie sadržaj čitave te smeše svih mogućih jezika -— vrlo jednostavam i znači ofprilike:. »Pusti ga neka ide.
Ali to još nije sve što sam naučio. Jednom ambasadoru može da zatreba da gOVOTI ra. bilo kom jeziku od Tagaloga do Sijama. Neka vas o ipak ne uznemiruje; jezici su malenkost. Naprimer, bio sam u Prancuskoj više od jedne nedelje, kada sam Yekao na jednom svečanom prijemu: »Je ne pas fres elecirol ensi tren ftoi«. Sjajno, zar ne? Zamislite moje zaprepašćenje kada su še SVI grohotom nasmejali. Bilo mi je jasno tek kada mi je prijatelj objasnio da ono šio sem ja rekao — _ači: »Ne mogu ništa da pomognem vozu, jako zmija-zvečarka
zrmlje«. 7
Alko ne znate jezike, možefe naravno govoriti preko tumača, Ali morate znati kako "se to radi. Savetbiiem vam đa. svoje rečenice 'rastavljale na delove. Kad sam bio u Španiji prošlog · leta. obično sam govorio preko tumača, jer Španski ne znan tako dobro kao francuski. Tako. poezdravliajući jedam SRUp. rekao sam: »Ja...&
Moj Tumač preveđe: »Vo...« Rekoh: »..: sam. ..«. "Tumač ...SOy. Rekoh: »..VvVrlo...« A moj tumač: »...muy...« Nastavih: ..Sre ćan, gospođe i gospodo, što mi se pružila prilika da sa vama povorim o velikom deiu koje ostvaruje Međunarodni fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci.
Takva pažnja prema Tumwisču uzvraća s#e nJegovom večitom zahvalnošću.
_ i \
VE U
List »Giomale d'talias i Univerzitet u Peruđi, organizovali s za Č ZONI a u literarni konkurs za jedan članak na italijanskom jeziku o Umbriji, za strance — slušaoce na Univerzitetu. Na kon-
kursu su učestvovali pripadnici raznih nacija
Članak Vere Bakotić na nale d'italia« od 8 decemibra 1056.
Kola su jurila i pravcu Peruđe sivim asfaltnim drumom koji se kao pantljika vijugao i uvlačio u zeleni „umbriski peizaž; uzdizao se, Spuštao, tonuo u VinOgrade, sakrivao se iza Šumaraka, izbijao iznad voćniaka., ·
Sivozelene masline, niske i Krive, dolazile su nam Žžurno ususret raširenih rmku, a iza njih Klizali su niz padimu, u grupama, tamni čempresi ukočeni kao vojnici, ili bolje, (pošto smo u Umbriji) kao mladi fratri, i hitro sm se postrojavali pred nama, ljuljajući neprimetno svoje vrhove. s „jedne strane druma, kao u Ogromnoi šMolici, ležala ic ravnica, a brežmlici, doline, uzvišenja i brda, uzdizali su se ma drugoj. Oko mene se prostirala umbriska »seja majkm Zemljia« Vedra i spokojna u skladu svojih blagih linija, u talasanju i u prelivima, svoje haljine, koja je već vekovima pokriva najnežnijim i majblažim, pa sve do najintenmzivnijih nijansi zelenila,
Sa vrhova brda, drevni i sivi mapastiri gledali su ravnodušno i ozbilino iz crnih i uskih četvorouglastih rupa, na drum ispod sebe koji je odjekivao od tutnjave Vozila. Posmatrala sam sela koja se pužu uz padine, gradove okružene starim zidinama, ljiupko šćućurene ma vrhovima planina; stare okrnjene Mule oivičene KWruništem, Zvonike koji se dižu u nebo, u bistrom vazduhu, tajamstvene i pune privlačnosti za moi pogled i za moju maštu, koja je iza tih zidina, u tim samostanima, w tim crkvama, nazirala neotkrivema umetnička blaga: nepoznate freske ili mozaike, SaWrivene, žive pokopane ispoa slojeva cigli ili kreča. Zamišljala sam Kako iz maltera nekog ispucalog unutrašnjeg zida izviruju bele ruke bogovođice, koje prekliniu da budu otkopane, i delovi pozlaćenih oreola kako tajanstveno svetlucajiu, kao zvezde prekrivene oblacima, Potom su Se ti Zamišlieni oblaci razređivali i otkrivali pogi!ćdu madone dugih i tankih vratova, nežnih lica upravljenih prema detetu, okružene svecima Franjevcim32, ukočenim kao mladi čempresi, Sa jedva primetno nagnutom glavom u Znak obožavanja, Oko lica je bilo mnogo Zlata. A u pozađini, tipičan, jednostavan, jasan umbriski peizaž, u Ssvojoi iskonskoi i čistoj prostoti: stema, brežulici sa retkim. laganim i prozirnim drvećem Koje se ocrtava na horizontu. Isti baš kag onaj kojim sam prolazila, kao oni koji se mogu videti na čednim slikama staril umbriskih Slikara i u prođuhovlienim delima Peruđina. Tako stigoh u Peruđu.
Ona je lepa. Ali mjena lepota ie mešto posebmo i me može Se uporediti sa velelepnošću Rima ili sa prefinjenostima Pirence. Ona se ispoljava u strogoi jednostavnosti drevnih zgrađa, u SsaVršemoji čistoti linija njenih Jukova i svodova, U »almosferi« ljupkih uličica sa neobično poetičnim nazivima koji navode na maštanje.
Tpak, ne može se govoriti O Peruđi a da se me pokuša dati bar jedna ideja o ružičastoj GaTOliji 'Trga IV Novembra u smiraju kada se mali Kipovi srednjevekovne Velike fontane ističu u Svoj svojoi belini na ružičastoj osnovi mermeyra, a na rumenom nebu se Oocrtava gvelfsko _krunište Palate Priora, na čijoi Se fasadi, mrkoj od vekovne
eni KeJ
· slavni komunalni period,
i rasa, Najbolji radovi su nagrađeni i objavljeni.
građen je i objavljen u celosti na literarnoj strani lista »Gior-
patine, nežno ističu ružičasti stubići na triforama. A ruže niču iz mermemrnih pločica koje pokrivaju donji deg katedrale. Iz ovog ljupkog postolja od rasevetanog mermera uzdiže se grubi i neravni zid crkve, ma čijim su Se ispupčenjima, oko vrlo Visokih gotskih bifora, smestile stotine golubova, dok se malu bogorodiea dvži skromno po strani u 5VOjoj ružičastoj niši, Rumen se rasprostire na SV strane, Cak i mrko kamenje plemenitih srednjevekovnih i renesansnih zgrada koje uokviruju TS, preliva se Mmežnim ?umecnilom. I wu ovoj blagoj svetlosti u Kojoj rumenilo caruje, nekoilko zelenih mrlžša bronzane patine: Grifon i Nav koji strče iz fasađe Palate Priora, mimife ma Velikoj Tontani, kip Julija MJI isprea katedrale,
· Harmonija, linija, rava.
Ali ono što daje još više draži ovom čarobnom trgu. ı i celoj Peruđi nopšte, eminiscenciie su prošlosti hoje oni izaziva, naročito na njem U dalekim vekovima koplja i balabarde su Se Ocrtavali na nienom nebu; rumen sutoma Se ogledala u KWacigama i Ooklopima; krv Bekerinija i Raspantija naizmenično „je Wkvasila · pločnike trga MWoji je, zatim, video kondotiera, pobednika i Zospodara Peruđe, Brača Mortobrača, kako pored Velike fontane diže Svoju palatu. Ona je bila sveđok suparništva i borbi porodica Maljonija i Odija, pobede prvih, i njihove velelepnosti; ma zna za njihovu hrabru odbranu grada od trupa pape Pavla Parneze, koji je na kraiu ipak uspeo da savlada ovu »gvelfsku tvrIđavu, kois se odmetnula od pape i od boga i na ruševinama „tvrđave Baljonija podigao svoju tvrđavu (Rocca Paolina) iz koje ie gospodario Peruđom. U periodu Francuske revolucije »muška Peruđa« je za kratko vreme zbacila papski jaram, da bi opet pala pod njegovu viast. Najzad, 1860 godine, oslobođeni narod je srušio »malu peruđinsku Bastilju« i
».....• Tamo gđe je gordo
zdanje pokrivalo velikim senkama tle Sada ljubav se smeši i smeje Se proleće ČCaskaju žene i deca ma suncu« r
Lepe su gradske kapije Poewuđe i njene zidine, etturske ili rimske; divan ije Avgustov luk, Veličanstvo svodova (splet zasvođenih uličica mračnih i zamršenih „kao lavirint); crkve podignute na ostacima starih rimskih ili gotskih hramova Koje su fokom vekova menjale stilove; salc Opštinske palate; „nezaboravna je ulica Baljona. ostatak srednjevekovne fvrđave iz Koje su Baljoni očajnički branili slobodu Peruđe, divni Su rijeni pogledi na umbriski peizaž. Ali ono Sto naiviše Divlači i dira su njene stare, narodne ulice, uske, strme, Krive, sa Ssfarinskim nazivima divljiivo de-
svetiosti i boja, kola Ooča»
It VERE!
i se nikada me Zna gsde će se svršiti, POIOya e ispod llukova crnih od Seki, silazi 5e, penje se, zaokroeće, ulazi u druže ulice sa tajanstvenim i poetskim nazivima i izbija se na male skverove i čisfine koji nisu mi ulice ni trgovi, 4 intimni su kao mala dvorišta, 5% svetom koji tu živi kao da je kod svoje kuće, a 1 jeste kod svoje Kuće. Na mnogim Mućčćkama ovim uličicana, vekovi su nataložili ernu patinu, ·sjajnu kao gar.' Neke od njih su malo magnute napred, x drže ih i podwpiru svođovi koji su izbačemi iz» među njih. Jadne sm fo MWuće. sa vrIo malim i mračnim prozorima iza kojih se nazirc vrlo SsHTo=> man život. Ali svi ovi prozorčići, kao i Vrlo mali pulkoni pored njih, pYenatrpani su cvcćem: Saksije sa, cvećem urglavliene su u gvozdene kolutove koji strče iz zida 's oboe strane prozora i ispod njega; sanduci ili saksije S cvećem nalaze se ı NnN& samim prozorima: a na balkonćićima, opet uglavljene u gvozdene kolutove. dva, tri, čak četiri reda' srebrno. obojenih saksija s cvećem i kavezi s pticama, , _
Svakako. iz ovih starih i crnih Kuća e UZIVK se u prostranim i zelenim vidicimx, vide Be samo kuče preko puta, isto tako staro i crne, SA olca= čenim ubljem Jcoje Se leprša između dva cda cveća. Nema bašta u ovim ulicama, ali njihovi stanovnici izražavaju ma iaj mačim Svoj urođeni smisao za lepini, Svoju Yivu želju i potrebu #š#% lepotom i poezijom, i tako pokušavaju da čine svoj život vadosnijim, Zaista, Sve ove Kuće ulirašengč cvećem izgledaju kao spremne 724 neki pra“ nik koji treba dg đođe i deluju nekako detinjasto veselo, ljupko i dđirljiva-. Ali dovoljno je zaćčj} malo dublje u ove »kalea, od kojih su neke poktivene i mračne kao hodnici, p# da se čovek neočekivano mađe usred prirode. u Sunbncu i zelenilu, okružen pesmom zrikavacč:t, ptica i svim onim VU cimxa, bojama i mirisima koje smo mi, jadna deca grada, gotovo aboravili,
Na dan odđhaskn treba da se oprosfim 38 Peru đom. Poslednji put izlazim iz Palate Galengai) u kojoj sam provela tolike sate u spokojnom radu. Prolazim pored Htrurske kapije kojia 5e uzdiže snažna i erma m svojoj dostojanstvenoj jednostavnosti i čini neobičan kontrast 5% baroknom Pala~> iom Galenga. Još jednom Se penjem da Vidim prizor, meni već tako prisan, Moji pruža izgled sa Porta Sole, |
obuhvaftam pogledom prostrani predeo prateci nagibe brežuljaka Moji blago jure iedan Za drugim i udaliavaju Se M SVIm pravcima: zeleni talasi koji se naizmenično dižu i spuštaju. SusfiZu
i prestižu i neosetno gube u boniaci ravnicc, Oba-
vijene fiananom prozirnom ipmaglicom. A s obe strane ravnice pomovo nastaje talasasta igra brngova, koji nism Više zeleni, već _sivhkasto plavi, i oni se gomilaju i preskaču sa više Zžurbe. da bi se najzad Šćućurili pred mogama ApDenina koji" se pokroviteljski uzdižu, Val spokodjstva _i nežnosti razliva se unaokolo | premosi se na čitavo moše
|
Ulica ljubižene, (ko dovima i Vrlo mračan i
T sledeća uloga koju sam naučio kao ambasador takođe je od velike važnosti; uvek paziti na protokol,
Najbolje ću definisati šta je to protokol ako n iedam primer. Kad sam bio u Beču pošetio sam u Carskom dvoru Teodora Kernera, austriskog prefsednika Republike. Toga “dana već sam bio ukazao poštovanje pretsedniku opštine, ministru socijalne politike i ministru finansija. Jednom reči —d jedva sam se držno na nogama. Posle pozdrava sa He Kemerom, nastavili smo ražpovor i on je za sve vreme dok je govorio — stajao. A kada moje noge Više nišu mogle da izdrže. upitao sam ga: »Da li biste voleli da sednemo?«
Pio je zaprepašćen. »Ali, mislio sam da sam Vas VeC ponudio« — rekao je.
»Pa, ponudite me opet« odgovorih, smešeći Se, Eto, Ly se zove protokol.
iznesem:
Deni Kej je oduševio crnačko
·'Od svih pravila za ambasadore, možda je ipak najvažnije ono: ne zaboravijati ninakoga. Punkcioneri UNICEF-a iz Bona priredili su mi banket prošle godine. Jedam po jedan ustajali su redom i nazdravljali počasnom gostu, ij. meni. I kad god bi se koja zdravica završila, svi &mo se dizali i jepijali čaše. Već ih se izređalo dve frećine, kad sam
skočio i povikao: »A sada, za gospodu koja WUslužuju
UNICEF! Za kelnere!« ı Svi su ustali i nazdravili kelnerima. Vi razumete da je sve OVO samo šala. Ja o' protokolu, ustvari, znam samo toliko koliko mi nalaže zdrava 16% gika. Na moju glavu, naprimer, ne biste imali prilike da stavite cilinder, jer Je .na njoj skoro uvek — kapa za golf. A što se tiče stranih jezika, ja ih ne znam -— čak ni francuski.
Pa, ipak, ja sam ambasa:. tinjastini: Senovita ulica, Ljupka ulica, Ulica Strp-.
U njih se stupa
(koja je ćorsokak pokrivem po danu). Pa Ulica vuka,
Ulica veštice, Blažena ulica, Za koju pričaju da – je m njoj stanovao Peruđino, i još mnogo, mnošo Ba uekom čudnom zeb-
(sva u stepenicama), Ulica slavuja, Ulica d : Torizonta, iz koje, kad se ude u niu iznenada do miz padinu, u neredi pukne neki daleki horizont sa planinama u dnu.
zatim, NLjubazna ulica, Izgubljena ulica, lujem pošledom .• «+
NVO~
strance u Peruđi.
sebi
selo
dor, iako je vista diplomatskih poslova koje obavljam —- namenjena malenom svetu veselog smeha. Tako, igrao
sam pred šest hiljada malih·
Izraelaca, okupljenih u amfiteatru · pored Galilejskog Jezera, a u Grčkoi. pak, u atinskonm Centru za rehabilitaciju, pred samo nekoliko (dečaka i devojčica koji sm sedeli u specijalnom bazenu za oporavak prebolelih i dečje paralie. Izigravao sam klovna pred dvadeset hiljada Turaka, kao i pred pedesetak besprizornikn qa Siiamu. Ja se zbog svesna ovoga mnogo ne hvalim, jer ie moja saradnja sa UTTICRBEF-om pOika slučajnost. Pre iri godine, baš· je frebalo do ponđem na turneju po istočnim zemliama, kada me je Moris Pejt, izvršni direktor UNICEF-a upjtao da i bih hteo da obiđem neke ispo-
stave njegove organizacije. Pristao sam, i otada nisam prestao da ih obilazim.
Video sam dečaka iz Sijama čija je sva koža bila ogrezla u krastama, a koje su posle jedne injekcije penicilina, nestale kroz tri nedelje; video sam kako deca iz Koreje piju mleko, koja ga dotle nikada nisu videla. Video sam i neke neprijalme stvari: da deci iz Maroka ne smefaju rojevi muva na njihovim licima, ne zato što su lenja da ih uklanjaju, nego zato što rasterivanje mu va nimalo ne koristi. Muve bi se opet vraćale. Sa dečakom iz Italije igrao sam lopte na jednoj'nozi ili s prekrštenim rukama. Ali, gdegod sam otišao, a proputovao sam Kroz dvadesetčetiri zemlje, švuda sam nailazio na istu olanost deci or strane osoblja UNICMBE-a, istu brigu i Ti;omoć — bez obzira ma boju kože ili poreklo. A to i jeste baš ono što me privuklo.
T tako sam i ja učinio ne= što malo za ovu decu — mešto iz oblasti Svoje delafnosti. Pokušao sam da ih nasmejem. Igrao šam pred Cecom koja nisa nikad mi čula za Ameriku, niti videla
Tilm i koja ne bi mogla da.
kažu kakva je razlika izmeču Deni Keja i svete Kliaudije, i čak uopšte ne Yazumeju ono što im tai Kej priča. , La
Znači — tako? Deca vole da se smeju svakom čoveku koji pristaje da se ponaša kao idiot. Ne želim da kaZem da se razumem u mnogo štošta. Ali jedno je sigurno' da zaista do krajnosti pozna= jem poslove idiota. Za onu decu ia sam bio samo jedam smešan čovek sa crvenop,i Wosom.
Hodao sam na smešan na-– čin i pravio grimase. Upl'tao sam se u svaku igru. PodraZavao sam svako dete gdegod sam stigao. Ako bi ono ctvorilo svoja ušta — ja bih otvorio svoja; ako bi me ono sgurmulo — i ja bih njega. Takođe, slušao bih &a velikom pažniom svaku pojedihu reč njihovog jezika, zato šio sam na Svom pufu kao prefsfavnik UNICEF-a pored mnogo koječega, nmaučio ı to da se liudi oduševe ako izgovorite makar i jed nu jedimu reč na njihovom jeziku. Tako. na jednoj priredbi u Beogradu majviše smeha sm izazvao time što sem posle neke pesme o maloi lufki (što se ma srpskohrvatskom kaže »lufea malas, — samo ponovio ove dve pe)1.
U rimskom oporavilištu za one koji su preležali dečju paralizu, posmatrao sam negovafeljicu kako uči grupu dečaka da vežbaju trbušne mišiće. Prema njenom btroJanJu — dečaci koji st ležali na leđima, savijali bi se na
»jedan«, a” ispravljali · na
»dva«. I tako je stalno Do-
navljala: »Uno... due NJ:
ec,
biće. Tražim Svoj sitan u rejonu _Monteluče, a zatim, desno od Palate Galenga, vidim Mhako, Kao Ssla-
bledeli krovovi rejona Sam Anđelo. Dugo ih ml-
1) Zgrađa u MWoju je smešten Univerzitet ZR
jure nizbrdo drevni, i/-
wera BAKOTIC
uno... dđue...s Upitao sam je da li mogu i ja da brojim. TBiekla je da mogu. I ja sam brojao: »Uno... cihquea, A. baš to je bilo ono što. je toliko oduševilo dečake.
Ne bih želeo da slvorim utisak kako mislini «a su sva deca dobra, ili čak da volin) svakakvu decu. Postoje dobra i rđava -đeca, a ja volim dobru, a ne rđavu. Neka deca, opel, ne vole mene. Ali bila ona: dobra ili rđava, iž Grčke ili iz Sijama, njihovs reagovanja su uvek ista. A takođe i određeno ponašanje prema niima imxz isto dejstvo — naročito ako su u pitanju bolesna deca“.
U članku se dalje iznose zapažanja.iz rada UNICEF-a u nekim nerazvijenim 'emljama, pa se zatim kaže:
»Sve je ovo ustvari daleko značajnije nego što to izgleda na prvi pogled... I,judi s kojima sam dolazio u đodir — pripadaju gordim narodima; oni će radije da rade nego da mole. Danas, Čim im se ukaže pomoć — i sami počinju da se pomažu. Oni samostalno preduzimaju me-– re za zaštitu svog zdravlja.
Po mom dubokom luvere=wju — ne postoji opšta formroula za sreću. Svaki čovek nalazi sreću na svoj sopstveni način i u Svoje vreme.” Naprimer, za gubavca iz Nigerije sreća se sastoji u druženju sa zdravima. Nikako ne mogu da zaboravim dočel: koji mi je bio priređen u na=selju „gubavaca ı severnoj Nigeriji. Gubavci su se poređali u obliku širokog prstena i kada su dobošari zatieli mesta pored svojih doboša neka dečica počeše da igraju. T kako mi je prijala muzika — Ja ustadoh i počeh i sam da igram sa njima. Odjednom, iz gomile uđe u krug i Jedna mlada žena — obolela o1 gube — i poče da igra sa mnom. Približavali smo se i uda?liavali jedno od drugo”. preplitali nogama i vila ukrug — kao da 8mo nedeliama vežbali tu igru. Tzvanvedno sam se zabavliao, a tako isto i moja parinerka. A i publika — koja nam še smejala.
Smeh je — kao što znate — suština komedije. Jednoni me je neko upitao kako se smeje svet koji nema mnogo razloga za smeh. Ustvari, ovo pitanje baš i zadime u one osnovne ciljeve ojima sam posvetio mnogo svog slobodnriog vremena u boslednie iri godine rađa za UNTCEMP:.
Na kraju članka pisac đodaje: .
»Oduvek Sam ošećao neodoljivu naklonost prema medicini. 'U jednom frenowtku zaželeo sam da budem lekar, Jer me je privlačila miša) da unosim radost u život lju-
di. Nikada nisam postao le-
kar — ali čini mi seda sam” ipak uspevao: da u njihov život unosim adost time šio sam ih zasmejavao. I ja mi-
Slim da kada vam uspe da
nekog našsmejete — vi ste.mu onda dali medicinu.
Preveo M. Stojanović.