Književne novine

LL i

podivljalosti i koje Su gurnule č na ivicu katastx lo doneo je Ml sram izložen u javljenim pre č dina između 3 1917 godine. nikad do tada nijem vreme tanja, ke radničkog lučnije i jasnij jedan gram. S njim se završavala

· upornom

jednog

'xUšred dušnih S

\ ] Đrogona, t; kolja svetsicih Ti ~

gičnih nadanja

Vremena bez mnica, poazmera, tra1 mraka beJedino jasno Je izlaz iz brutalnosti ovečansitvo ole. To svetenjinov prospisima obetrdeset go· i 99 aprila Sigurno je da u težem i mutV enu punom luoštre i duboke političpolarizacije u okviru pokreta, nije ode postavljen revolucionnsrni pro-

čitava jedna minula epoBa a s njom i jedno posebno shvatanje · socijalizma, · prelazeći sa Le=

njinovim teoretskim i prakftičnim delom u ne revolucije«. A fezeć programski ie nove ere,

»seru socijal»Aprilske sa ostalim spisima su dokumenaž baš

Osnovni principi tog pro-

srama rezultirali su iz lenjinovog teoretskog i praktičnog rvada, iz celokupnog revolucionarnog iskustva Ru ske socijalđemokrafske radničke partije i međunarodnog radničkog pokreta. Zato oni izražavaju upravo dvo~

struki karakter fog protivrečnog perioda; one su mnmegacija onoga što je minulo, ali i afirmacija pozitivnih rezultata razvitka u prošlosti, iskustva ne samo yadničkog pokreta u Rusiji nego i u svetu uopšte; one označavaju i kraj starog i po= četak novog pokreta. Oslanjajući se na period koji je po rečima Lenjina dao ,„mno go dragocenog”, ma liniji koju je označio Marks, one istovremeno znače i radđikalan raskid sa. Mkolebanjima, zastranjivanjem, nmeodlučnošću, svim varijantama revizionima, .bezbrojem iluzija koje je, istina, poseialo vre= me, ali koje su u tadašnjoj ćituaciji „sputavale korak proletarijata, određujući nmovu taktiku radničkog pokreTa, odlučno postavljajući mo> ve zahteve. Šta je dovelo do iako dubokih izmena u mećdđunarodnom: radničkom po» kretu?

Tideološka razmimoilaženja po osnovnim pitanjima teo-

rije i taktike radničkog po.

kreta koja su prouzrokovala rascep na tri sfruje — levu, desnu i centar — nisu mogla u Zapadnoj · Evropi razbiti spoljne, prividno jeđinstvo klase sve do Prvog svetskog rata, jer su se razlike kre= fale više u oblasti apstrakcija nego konkreine političke prakse koja je, uostalom, bila određena i ograničena objektivnom situacijom. Ali u danima imperijalističkog rata ta situacija se bitno izmehila..Zato se u stavu radmičkih vođa, partija i, klase prema ratu nije u suštini radilo o stavu prema ratu, o patriotizmu. »Objektivna nuŽnost kapitalizma koji je prerastao u imperijalizam rodila je imperijalistički rate — ypisao je Lenjin. — »Rat je doveo čovečastvo na ivicu provalije, propusti čitave kulture podivljalosti i propasti novih miliona ljudi, miliona bez broja«. Relativno mirna epoha koja je prethodila vatu rođila je u Zapadnoj Evropi džinovske rađ ničke organizacije, ali iznutra razjedinjenje, nemoćne i nespremne za” izvršavanje svojih istoriskih zadataka.

U mnogome drugačija siiuacija u Rusiji — gde se mnoštvo protivurečnosti zaplitalo u čvor koji nije mogla razrešiti vladajuća klasa, zbog čega je svaki istinski demokratski pokret surovo gušen — rodila je drugačiju proletersku organizaciju, a Lenjin je samo iz odnosa u samoj stvarnosfii izVeoO oblike organizacije, puteve i me-

__{ode borbe koji najbolje od-

govaraju istoriskoj situaciji

i postavljenom cilju. Ali ne-

> :

zavisno od doktrina, želja i stremljenja, objetkivni ra?-

_ vitak stvari i na Zapadu je

vodio u strahote imperijali-

__stičkog rata, a kroz njega u

buru socijalnih i političkih potresa. ~. | i Lenjinu je prvom, a dugo i jedinom bilo jasno: »Nema izlaza osim revolucije proletarijata«. I dok ie čitav međunarodni rađnički bDokret sa svojom širokom skalom strujanja — od otvorene izdaje, preko nemoćnog i neodlučnog centra, heroizma "levice, od strašnih žrtava iniernacionalista. do . izdajstva i reakcije na desnici — lufao, samo Lenjinova artija je pristupila sistem skom radu ma pretvara– nju imperijalistfičkog rata u građanski raf. I samo takva politika, politika rata protiv

o IK ayO o O veta

sopštvene buržoazije. značila

je internacionalizam na de,

lu; svaka druga politika po sredno ili neposredno značila' je samo nacionalizam i otvoreni imperijalizam. »Aprilske teze« su genijalan obrazac ljenjinskog bprimenjivanja Mayksovih principa, od analize stvarnosti ka njenoj stvaralačkoj izmeni u đuhu Marksa, razvitka koji je i sam rezultirao iz objektivnih potreba, iz činjenica, iz stvarnosti. »Stare »forme« boljševizma — pisao je Lenjin — treba znafi dopuniti i ispraviti jer su one, kao što se pokazalo, bile lačne uopšte, ali konkretno ostvarenje ispalo je druk

čije. O dvovlašću niko ranije.

nije mislio niti je mogao misliti«. Zato polazeći od jasno postavljenog cilja uopšte, UOčavajući savršeno precizno socijalnu strukturu koja ·je odredila i socijalno-političku konstelaciju snaga, njenu spe cifičnost, njenu »originalnost« kako sam kaže, Lenjin je postavio samo one zađatke partiji i klasi koji su se u datoj situaciji mozli prihvatiti, koji su pod pritiskom potreba društva i morali biti rešeni, odredivši i taktiku koja proizilazi iz takve situaciie. A te zadatke

makoliko bili nužni nije mogla izvršavati građanska

klasa. Njena politika se — u najboljem slučaju — kretala u oblasti revolucionarne fra> ze. Lenjin je postavio tezu o prelasku »celokupne državne vlasti na sovjete radničkih đeputata da bi se mase putem iskustva oslobodile svojih pogrešaka“. Taj zahtev će kao parola — »Sva vlast. sovjetima« — zatalasati Rusiju i uzbuditi celu zem lju, dovesti u pitanje opstanak jednog preživelog. sveta,

Položaj najširih masa Ttusije u to vreme bio je takav đa je Lenjin s pravom zahtevao hitno zaključivanje mira, nacionalizaciju. zemlje i konfiskaciju plemićskog ye leposeda, kontrolu banaka i industrije i nacionalnu slobodu za potlačene. Sve je to narod očekivao i od Srađanske klase i Privremene vlade. Dok ie frajalo to pove= renje boljševici sa movali da ižvrše ogroman rad koji je izgledao »samo Kao propagondistički rad«. Ali isto to» liko koliko i akcija. RSDRP, delovala je i sama stvarnost koja je hladila mase, razbijala njene iluzije. Vlađa je bila buržoaska i nije mogla napustiti interese svoje klase i preći na stranu eksploatisanih. Zato je rešenje goručih pitanja klase i nacije mogla doneti samo

Lenjinova partija koja je B

uočila povezanost tih inferesa i iznaći jeđini mogući put njihovog rešavanja put proleterske revolucije: »Ne može se iskočiti iz imperijalističkog. rata, ne može se izvojevati dermokratski, ne nasilnički, mir, bez obaranja vlasti kapitala,

Le međecin, qui ćtait imbu đe tous les prćjugćes dđun homme du monde, sourit et gagna la „porte sans lui

> repondre. ·

„ma već dugo vremena kaKo nisam nalazio lepih reči za ono, inače tako Kratko, doba koje samo prethodi top lim kišama i pojavi zelenila unaokolo, a koje pretstavlja ipak krajnji i pouzdani dokaz da je sa' zimskim alaučama za tu sezonu svršeno; to doba, bolje rečeno tih nekoliko dana nisu uvek istog trajanja, a i ne pađaju u tačno određeni datum, pa ipak, čovek ih uvek oseti sa nepogrešivom tačnoštću, ito naročito deca, Mogao bih da se sećam, da ponova ohtkri= vam svaki od onih trenutska kad smo, nas nekolicina mališana obučenih u topla odela ii sa navučenim vunenim rukavicama bez prstiju, počinjali da iznova pronalazimo sve ohe igre, inače igrane preko godine, bez snega, koji se sada gubio i gOtovo sasvim nestao, ostavši još samo u vrlo malim, DprTiavosivim ili plavičastim sle đenim srudvicama po trotoaru, što su se teško topile, Tada su nailazile”i kijavice, a osećao se prijatan zamor od buduće godine u telu, uimulost vidovitih, najjača ujutru, posle buđenja u me kom i vrelom krevetu.

U tim godinama neobično

TIA IT O AO —

OM OPMANOYD O

Prolećna elegija

bez prelaza vlasli u ruke druge: klase, .proletarija» la«.. Mıer' pitanje Ya ta, objektivno, može še vešiti samo revoluciona!'rno«, Na faj način u »Aprilskim fezama«. Lenjin je o> svetlio ne samo · specifične uslove, uočio · onaj: poseban tok razvitka Rusije, onaj.po> seban. vid konkretizacije op= šte zakonitosti, nego i sagledao perspektivu razvitka u buđućnosti „prilagođavajući mu ogroman organizacioni i politički rad parkije, zasnivajući na tom naučnom sagledavanju pobedonosnu tak tiku partije i klase.

Daleko od svakog šematizma i dokfrinarskog gleda„nja Lenjin je umeo da uoči elemente novoga što se sponTtano rađa u okvirima starog društva, kao njegov anfipod, kao njegova negacija, čak i kad fo novo nije nosilo jasnu revolucionarnu odredenost. To je pre svega bio sistem sovjeta, novi tip državme vlasti koji -nije bioa »pronađen« kako kaže Lenjin — već »ulazi u život kod nas sada, u dafoni momentu, inicijativom mnogomilionskog naroda, koji samoinicijativno stvara demokrafiju kakvu on hoće«. .

Lenjin je odbacio me samoce anarhisftičko negiranje uloge države u prelaznom periodu nego i reformističko vraćanje na parlamentarnu repub liku izjašnjavajući se za no= vi Tip proleterske države, »Viši tip proleterske države, takve države koja u nekim odnosima već prestaje, kako Engels kaže, biti država, nije država u pravom smislu reči, To je država tipa Pa-

sam Voleo poređenja; isto ta ko znao sam da satima irčim po poljima, po usahlom blatu ispod suve i polomljene trave, a od prvog sumra> „ka bih sedeo u sobi i bavio se skupljanjem geografskih karata. Voleo sam najviše one stare, požutele i.iskaza= ne, na: kojima su mora bila obojena jarko plavom bojom; zatim, velike ravne površine Merkatorove projekcije, ispresecane raznobojnim, tač Kkastim i isprekidanim linijama brodskih ili avionskih puteva. Tađa, ja sam u sve” mu uspevao da vidim one iste oblike koji su mi sa ćut» ljivih hartija postali prisni, i čije nazive nisam morao više da čitam ponovo. Svejedno da li se radilo o šara ma ma ćilimu, barama ma pločniku ili mrljama na stolnjaku: sve me je to potsećalo na kontinente, njihova po-. luostrva i ostrva, što su pre> življavala svoje časove u za> bačenim Kkuftovima ulica i soba i poštanskih maraka, disala, sasvim mnenamuetljivo, sa isflekanih podova i zidoOva. Ali bilo je potrebno da iskusim novu slučajnost, noeophodnu da moja igra dobije svoj završni i vrhunski smisao: fe, poslednie u svome nizu, godine ja sam se teško razboleo. Ne mičući se iz ie veta, gledao sam kroz Drozor završetak zime i slušao njene poslednje glasove, onu, buku vođe koja se u ncujed-

NI APRILSKIH TEZA ·

riske' komune, koja od naro-

da odvojenu vojšku i pPpoli=.

“ciju: zamenjuje direktnim i neposrednim naoružanjem sa Tmmog marođa. U Tome ie suština Romune, koju st db= lagali i oklevetali buržoaski bisci, · koji su joj pogrešno pripisivali, između ostalog, i to da ima nameru da sme sta »uvede« ·socijalizam.« U tom smislu i Lenjin zahteva »Uklanjanje policije, vojske, činovništva,..., Plata 'svim činovnicima, · koji treba da budu izborni i u svako doba smenjivi, ne veća od. prosečne plate dobrog radnika«. U članku »Zadaci proletarijata u našoj revoluciji« on izlaže stav .da se preko razbijanja buržoaskog državnog apara– ta i izgradnje proleterske de mokratije — sovjetske vlasti ostvaruju preduslovi za eko= nomsko oslobođenje Yada«. »Ovi poslednji reprodukuju onaj tip države koji je izgrađivala Pariska komuna i koji je Marks nazvao »najzad otkrivenim „političkim oblikom u kojemu se može izvršiti ekonomsko oslobođenje rađa«. |

U »Apriiskin iezamac 1

drugim spisima analizirana”

je situacija u međunarodnom radničkom pokretu koja ja stvorena imperijalističkim ratom i to pre svega sa..gledišta šta bi taj pokret po svojoj istoriskoj misiji trebalo da bude, i što on faktički jeste. Uočavaju ći ogromne mogućnosti daljeg: razmaha revolucije u Rusiji, on je izradio plan njene transformacije iz buržoaske u proletersku revoluciju. Vladimir MILANOVIĆ

NADA MARINKOVIĆ: „S9musao i ljubav“

(Izdanje: „Seljačka sloga“, Zagreb, 1956)

__EKritičko ocenjivanje Khnjisg6o Nade Marinković „Smisao i lju. bav“ u preduslovnom smislu za hteva određivanje žanra napisa koji su u njoj objavljeni: puto. pisi, susreti i razgovori Nade Marinković ne mogu #6, izVešno, označiti kao tekstovi novinarSkOg, reportažnog karaktera; ali, napise Nađe Marinković pogrešno bi bilo oznečiti kao teksatove koji su svi odpeđa, Bamo u domenu Književno-umetničkog tretmana života; oni su amalBam literaro pisane novinske reportaže i ima više mesta koja su Književna svedočanstvA doživljenog, viđenog, iskušanog; to čini ovu „Knjigu · „zanimljivom, ali ne površnom. U rasgovorima i susretima, sa našim piscima, (lisiđora gSekulić, Viktor Car Bmin, France Bevk, isak Samokovlija, Josip Kosor, Vlađimir Nažot, Veljko Petrović, i stranim Hpiscima, i umetnicima (Ilja EKren+ burg, balerina Ulanova, Žan KMKasu, Luj Giju, Pranzoa, Morija, Ži} Romen, Andre Moroa, slikar Andre Lot, Marsel) Arlan, Edit Toma, Sartr, žan Luj Baro, Di, jamel i Alber Kamij, — preovlađuje ton literarne reportaže i ihtervjua,dol putopisima „socijativno-impresionističkog karaktera, preovlađuju oo. bine koje putopisnu skicu Nada Marinković dižu' na nivo viših &tilskih, literarnih humanih vre dnosti đobre putopisne DnOZe, To naročito mogu da dokažu napisi „Moskva“, „Proleće na Nevi“, „U postojbini Rustavelija“ (Gruzija), Posebno poglavlje ove Mnjige čine prijakne i „Japiđanim izrazom izvajane im?presije poseta domovima Puškina, Tol, Stoja, i Čhajkovskog. Na kraju je dat indeks pojmova i imena.

BB. E + ' „Ruke, :suze ı čempresi“

(Pesme Petra Guđelja „DžepnA knjiga, Sarajevo 1956)

čuđan je swušret sa OVOm mna+ lom zbirkom pesama Koja pot? puno zaokružuje pesnikov svet, Donosi ukus „nora; kamenja, čempresa, galebova koje je Gudelj transponovao u toplo poetsko tkivo osenčeno bakarnim

Sreten Stojanović: MNarađorđe (detalj) i

načenim mlazevima slivala niz oluke i zvonila u njima sve do slivnika, tako. nedostojno zamenjujući vejavice... Još DS počinjalo ništa da ižđikava, vazduh joe bio hladan, pa ipak, jednog popodneva, kad su mi širorn otvorili oba krila velikož prozora što se uzdizao pred mojim Kkrevetom, po oblaci, ma sam znao da je to prvi između fih nekoliko sledećih dana Koji će imati da ngzs razuvere u svaki povratak zime. Dakle, taj đan' sam prepoznao po oblacima; oni su se još od podneva topili i poput leda pretvarali izne prekidne bele i mračne ma> se u ostrva čistog plavetnila, ili čak i u grčke bogove i divove istočnjačkih legendi, đa bi još mnogo pre smiraja,

cepajući se na izdužena kov džava vlakna, otišli u visine, gde su, obasjani poslednijim suncem i „sasvim nemerljivi, u međusobnom pretapanju ima li da iščile „sa vidika, „mnošeni rie vetrom, već kao mišlju. Učinilo mi se da sam čitav taj prizor jednom već morao da gledam, dugo i ne'trepću ći, i onda sam se setio da će ga moje požutele i ·'iskrzane karte možda sačuvati

za navek. Kuće su: mi se o-{č

kretale pred očima u kovitlac, krovovima: nadole i ustranu, drveće se 'približava= lo i udaljavalo kao same sen ke, i ja sam osetno. Tok, mu njevito vreme me se dotaklo lakom nesvesticom. Fekonval escenfa. Te večeri, oko: mene su moje karte zjapile kao nezajažljivi ponori. Ništa nije bilo dokučivo. Bilo mi je teško da zaspim, nošeći tajnu: a ujutru sve je bilo opet obično, izuzev tih karti koje su zjapile i dalje, tako da sam, možda oseftivši kako je dospeo pravi trenutak, pre= stao od tada da ih skupljam. Ali nije se time završiJo sve: moralo. je haići leto, iek izdaleka 'nagovešteno

· mraznim i hladnim, sunča~

nim, jutrima, S miris ulične prašine mamjo ' je napolje, đok sam ozdravljaD. Ja sam Kijao, i verovao da je besmrinost taina koju lju di u poverenju mogu. da saopšte jedan dušom, Borislav, RADOVIĆ

Ivo · Andrić,

zracima walaska i jedne blage nenametljive tuge, Doživljavajući meditevansku noć om tu pod smokhvama,. na kamenju, prona-

lazi svoj postski svet, drbiav i

veo, autentičan f pomalo dekorativan, izmosi ga u, svoj njegovoj doživljenosti i snazi Sa Vini preokupacijama koje ge progone, od čežnje za Marijom Čiji je glas nestao u lišću, pa do e. miniscencija pod zvezđama krai puštoši mora. “#Doživljavajući svoj BVel u svim dimenzijanit, dajući mu dubinu i životnu sna» gu, okružen morem, zvezdama, i tugom, on unoši jedan poziv zh nečim još neslućenim koje može da, buđe Marija a možda i nešto drugo, on ave to potencira jednim erotskim momentoni („Sama u kamenu“), koji se diskretno provlači kros · poetsk} tekst,

Njegovi stihovi su Tina sublimacija života, dah juga, u koji On WUunosi izvesnu dozu mistika, Negđe duboko u potekstu kap da se čuje 4vuk orgulja i crkvenih pesama.

Blužeći se lirgkinpmi aršepalom mođernog DOoetMHkog iwraza, Om svoju pesničku materiju snabdeva mnužnim Kvalitetom savremenosti i oplemenjuje jedmnmoti duboko ljudskom motom. MetaTforičan i pun simbola, vešt u pravlienju stiha i komponov&nju pesama, duboko emocionaJan, om na Ymahove prelazi u deskripciju, u retoriku koja smefta („Koračnica“) „ili upada u emotvni govor Koji nije poćčtski doteran, siromašan Wu. poetskini obrtima i pesnički nevređan,

Ivzbegavajući vezan sštih On Wu sBlobođnom stibn pronalazi lično Svoj unutrašnji ritam, koj

adekvatne pristaje i, koji čČvrsio vezuje tekst u Jednu celinu. Na mahove njegov barokni stil, bo-

sat bojama od Kkojih' preŠvlađu~ ·

je bakarria, gubi od svoje ŽivOf= nosti i iskrenosti prelazeći i dekor, u prenk&trpani koji umaniuje iskrenost njegovož doživljaja.

. Z. JOVIĆ

| + „Ulica beznadnih“

(Izd. „Bultura“, #gagreb, 1957)

Poput mnogih većih i pri mnatijih dela skandinavške Nnjiževnosšsti, počev još od Strindberga, roman šŠveđskoš pisca, T.o-Johanšona ~ (rođen 1901, „Ulica beznađečnih“ ustvari je bespoštedna đruštve ma lMritika, otkrivanje nnaličje, jednog uđobnog dru.tvenog žŽi vota u kome višok i stabilan životni standavd nije i prav&

·80vori o književnosii, o idejnim naporima u umetnosti. JI došlo se opet — na Kongre Su muzičara — do zahteva i do misli da »smo mi za muziku uzvišenih ideja i dubo= kih strasti koja će biti dostojna velikog narodđa«; »za muziku blisku životu, demo= kratsku, jasnu..« i najzađ:

»Ako umetnik prezire metod socijalističkog „realizma on neizbežno gubi dodir s vre= menom, sa zahtevima naroda. A pošto je »metod socijalističkog realizma najprogresivniji metod«, koji utvr= đuje »vezu s narođom u ra-– znim poljima kulture«, onđa drukčije rečeno, ili kako je to Ždanov znao da podvikne: »Napolje s njim iz sovjetske književnostil«.

Tako mora da se završi svaka »analiza«, jer je sam metod kojim se kreće — do= vodi do toga. Ali time mije sve rečeno. Kraj se malazi kao i ranije — preko granjce! U kakvom vidu?

U negatorskom, nažalost; kako nekad — tako i sad. Sve ono što se stvara izvan granica Sovjetskog Saveza i »gsocijalističkog tabora« mije dosliojno poštovanja. već postoji smelost, da se kaze da »mi stvaramo najnapredniju književnost na svetu« i da »sovjetski kulturni radnici imaju pravo da uče druge opštečovečanskom mo ralu« (Ždanov), odnosno da je »istorija stavila veliku odgovornost na sovjetske kulturne radnike, na pisce, kom pozitore, .i ume{inike socijalističkog fabora da spasu svetsku kulturu od buržoaske dekadencije, propadanja i propasti« (Šepilov), onda je još lakše biti neodmeren u napadima.

U svoje vreme u Sovjetskom Savezu se govorilo o wapadnoi kulturi da je njena »moralna osnova kužna«, da su njena ostvarenja »puna gangstera, varijetetskih lepotica, veličanja preljube i doživljaja svakojakih avan turista i probisveta. koji su to govorili,.a bili su vrlo uticaini i cenjeni u Sovjefskom”Savezu, zatvarali su oči pred delima takvih ime-

na kao što su Tomas Man, .

Bernard Šo, Fokner, Heming vej, Moravija, Pikaso, Korbizije, Toskanini, pred čitavom plejadom francuskih italijanskih i američkih film skih režisera (ko bi ih sve nabrojao). Kao da nisu wi postojali. I to u vreme kada ih je ceo kulturni svet pri-

svajao i smatrao ih za ODO ı

gaćenjem svetske kulture, Poslednje »rasprave« nišu

daleko od tih »ocena«, Sada

se, doduše, kao kroz zubć

RWoloritek '

HVALISAN

Kada'

Oni ·

slik& mocijalnih Wlanja, mijihov realni, životni odpaz, Migraci ja seoske omladine u grad i &ocijalno rašlojavanje ou!b ku ji šU. sc, menaviknuti na, oblike života u gradu, suscli 4, Jegovom: surovo! realnošću, — to ·j& potk& Ovog romana. Metafmorfoze mlađom» čoveka &m sela, u ambijentu gradu Johanson je zapažao sa izvan vedno istančanom #Ragom op &ervacije, Johanson je. pišac naturalistički obojenih seenma, Oh je isuviše jaggd0 podvukao diđaitičku temdenciju svoga dela kao celine. 'DPo se na!oČito jasno ispoljava u cena ma, u Wojima je Marta tragjčan lik i prava wlika jednog subjektivnog „mesporazuma '%“ć među grada, i sela, glavbi sK. tev gbivanja, Scena dolagka, mjenih roditelja, &ušreti onih koji ne mogu da nađu, do BOL punosti, „aajednički :jesik “bog toga što je jedna ličnoi "*oblikovana utićajima nove Okolinc, — to su, u mnhogoče!iua najvrednije Ssitvamice OVOg YO

mana. | Dva lika švedskć u OvOnL ' Yomanu wrešće naš č#“italac:

patrijarhalno Bvećdsko selo na jednoj ı dinamičam, bučan ı sarolik: grad na drugoj Stran, grad koji, u ovom romanu, a to je štokholm, figurira Kao ono što je ipgvor Bogcijalnih zaJa koja wu, u Mrajhjoj konsekvenci, po piščevoj ocemi, rezultati masilno nskalemljene težnjewga podražavanje oblika, moderno Života npu. jedne industriski razvijene. Amoevike. Da bi iz ovog roman& mogli da, osetimo i racionalno, klawWno, ekonomsko objašnjenje svega što je uslovilo piščevu tendenciju za &likanjem proce sa socijalnog raslojavanja, možđa bi sa manje prava mogli da Nhežemo da je roma „Ulles besznađežnih“ · jeđno Wtanđa»dno Stvorenje. Svoje probleme socijalne pravđe' om je smelo postavio ali ne i re šio! Roman su preveli aa. šved skog Josip 'abak i Zlatko Gorjan, | BB.

TTritun ĐUKIĆ: . Marko Miljanov (Nolit, Beograd, 197)

Đukić je nastojao, da u mekih divadeset poglavlja, osvetli, Što potpunile lik Marku Miljanovož u njegovom razvoju, kojj se poKlapa i sa, životnim putem jeđnog čoveka. Služeći se litčrarnoromansijerskim postupkom, dua bi što Zivotnije prikazao jednu ličnost naše prošlosti, Đukić ije prevavišao granice „monografije i običnog istorisikog-kmJičevnog istraživanja. i time svome delu obezbeđio širi publicitet, a san postigao značajan Kknjiženvi us-

eh.

P Međutim, to miie moglo spa

(Nastavak sa PiIVe strane) priznaju »nabpori demolcratskih umetnika u buržoaskom svetu“. Međufim, ipak se o

»buržoaskoj muzici« govori kao o »perverznoj, izvešta-

čenoj, histeričnoj, bez humanističkog duha«. O slikarstvu kao o »nekakvim ftrulim pr=ljotinama. »Sve što smo videli ostavljalo je utišak patološkog buncanja, teranje šege s ljudskim osećanjima, kožć jednom prilikom Se pilov. Da li postoji neka bitnija razlika između ftoša i epiteta kao što su: »gadna«, »pokvarena«, »trula«, »bezidejna kultura«, »odvratan moral u umetnosti, itd., koji su pre izvesnog broja godina nešteđimice prosipani. ili kakva je razlika između ocene da je »buržoaska Kkultura postala senilna« i poricanja svake vrednosti umetničkih ostvarenja u Sjedinjenim Državama koje se nedavno pojavilo u »Literaturnoj gazeti« iz pera »jednog očevica« (ovoga puta, grećom, našao se Jlja Brenmburg koji Je imao drugo mišljenje?) Metod »socijalističkož te> alizma« tako se, polako ali

sve više, pretvara u metođ

za poricanje tekovina kultuve drugih zemalja, a pre fto+ sa — u metod pritiska na umetnike zemalja u kojima

sti Đukića 1 izveš&nih skoro trjvwijalnih mesta, jer su nedovolino pripremljena za čitaoca, kao što je dijalog između Marka j žene mu kada ša ona pita da joj priča, o Svojim četovanjima, i bor. bi, a om joi Odgovara: »Ja bi veka da to i nije za Žene, jer su nježna čenska Ssrča, Za nil je ovakva noć, puna mira i svjet 168ti.v On obgrli svoju ženu oko struka i toplo je poljubi itd.c

No, vato je autor otkrivao pysinološko tkivo SVOE junaka, Tor miranje nješove bogate ličnosti u kojoj je sjedinjeno toliko ple. mćenitih ljudskih vrlina | 0O50bina. ı

U detinistvu Marka Miljanovog još su Živele plemenske ambicije i surevnjivost, „potšticame poluteokratskim držanjem vladarske kuče Petrovića, Kada se često ga nepoznatog čoveka Ditalo sa potsmehom: »A Koji bješe ti? A či si fi?«. Tu je prva Mkiica onog gorštačkog ponosš Wrarka, Miljanovog koji će ga dr. Žati celog života i odrediti mu mnoge Značajne preokret na životnom putu.

To jedinstvo junaštva, duhovne

snage i uma, Zaista je fenome-

namo Rod Marka Miljanovog. Rođem na jednoj litici gde se dva naroda prelivaju jedan u drugi, u plemenu gde su s jed“ me Strane Avbanasi ,4 8 druze Sloveni Marko janov je iz" rastao u Velikog marodnog tribuna čitavog tog graničnog Krajt, podjednako čuven i poznat i kod naših i kod arbanaških plemena. Iako je čvrsto BiRjao ma braniku slovenskih macionalnih interesa imao je puno razunie“ vanja za Susedni arbanaški nurod, njegov Život i težnje, Za slušžom Marka Miljanovog para lisana, Su arbanaška plemena u svojoj pomoći Turcima, a, njihov pokret va oslobođenje. potstican od Cme Gore, delo je, takođe, voivode Marka Miljanovog.

Sokoli Baca, istaknuti arbanaŠKi prvak, rekao Je jednom Marku: »Ti, vojvođa MaYko, iRko mi boga, više znaš o nama, no što mi o sebi ynamo«.

Ovu značajnu oblast Miljanove delatnosti, Trifun Đukić ic osvetlio sa „mnogo poznavanja

stvari i zanimljivih detalja, Ne-,

znam đua li je dobro što Đukić

piše da je Marko Miljanov Kod ·

ecuseda bio nazivan Mar Miljani, # ne Mark Miljani, kako je u arbanaškoj epici, Takođe, ĐuMic bi mogao da st služi mašim, Blovenskim mazivom »a susedna plemena: Arbanasi, a ne Arnauti, koji je ostao ođ Turaka,

Prosto osvajaju ona mesta zde Đukić opisuje poslednje dane Maykovog Zivota, kao i analira njegovog Književnog rađa,

Sinteza istorije i Knijževnosti mw opisu života i rađa Marka, Miljanovog, ovo dćio Triftuna Đukiča imaće svoiu Biroku publi• Wu i gzahvalnogz čitaoca kako među. stručnjacima tako i ljubiteljima, dobre Knjige.

_ MDragutin MIČOVIC

se »socijalisktički Yrealizamae

priznaje kao jedini ı najna- ·

predniji metod na svetu. Todor Pavlov Je, naprimer, Otišao još dalje. On je negi-, rao svako pravo ne samo ha stvaranje nego i na zdravo razmišljanje svakome Ko drukčije misli i ko ima druge poglede. » U Poljskoj, Mađarskoj, kao i u Jugoslaviji, neki »marksisti« pokušavali su da »uopštavaju« nove činjenice...ć „ kaže on. »Ali, dodaje Pavlov, kako to mogu da čine glave koje same po sebi preistavljaju lavovsku tabulu razu u teoretskometodološkom “pogledu, ili

pak glavama ispunjenim na

cionalističkim, revizionistič-

kim i drugim sličnim ideja- ·

ma.«

Bilo bi takvih primera još mnogo. Svi se oni završavaju” sličnim zaključcima. Počinje se od »sitnih« i pojedinačnih slučajeva da bi se došlo do opštih istina, valjda zato da bi se obezbedila veća ubedljivost. Da li takvi »branioci svefske ·kulture« mogu očekivati poštovanje nwjihovih čitalaca ne samo u inostranstvu koje »razvija trulu. kulturu«, nego i u njihovim soD stvenim zemljama: 1I fačniJe: zar se tako svet »uči Op” štečovečanskom moralu«?

M. ĐUKIĆ ·

KNJIŽEVNE NOVINE

(Nastavak sa prvo strane)

potrebi da opravda i da afirmiše specifićnost književnog čina, možda je učinila da naša književnost ,ako se usuđujem tako da kažem, postane suviše literarna, neka vrsta literature radi literature, Čini mi se da u literaturu, u mučan Rkniževni posao ulazi ceo čovek kao izraz celokupnog kulturng stanja, pa i društvenog u kome je nastao sa svim slomovima vremena i opredeljenjima, i da se potbuno razume i književno Stvaranje i književni stvaralac, moraju Se Oko književnosti olcupiti i druge delatnosti kao što ie

novina« preuzeo je Dušan glavnog urednika, - vu dužnost. Redi

Usled Teorganizaoije, novina« dobio je nove

SAOPŠTENJE REDANRCIJH

Od ovog broja dužnost glavnog urednika »Hnjiževnih Matić, namesto dosadašnjeg le RoviĆE koji je otišao na no. Ret Ja se dru Ć , zahvaljuje na njegovom radu EHO O a ređakcioni odbor »Književnih članove i saradnike, |

nauka „filozofija, sociologija. TI zbog toga »Književne no-

Vine« preuzimaju na sebene .

tako lak posao, i nikako sa predrasudama ni prema na uci, ni prema filozofiji, da na njihovim stupcima nađu odjeka i naučna istraživanja, filozofska i sociološka ispiti" vahja, čiji značaj za ljudski život, pa i za samu književnošt, samim tim nešto, đa ne kažem presuđno, znači. »Hnjiževne novinee nastavV ljaju da žive. TI pokušaće da odgovore polrebama našeg

vremena, koliko je to u nji“ hovim skromnim stima, _NN

mogućno: _ nasi n u i di ii a az Ia __ o O u a U KN ii A 2