Književne novine
\
„ROMAN, KRIZA ROMANA, · REVOLUCIJA ROMANA»?
U nekoliko pažnje vrednih napisa u književnom dodđatku „Politike” izneo je Oskar Davičo svoja mišljenja o stanju romana danas. Ti napisi koncentrisani su oko dve teme: oko krize romana i oko osećanja prošlosti naših savremenih romano=pisaca. Svaka od ovih fema zaslužuje jednu podrobniju diskusiju. O prvoj od njih govoriču u ovom član lica, u sleđečem o drugoj. —
„Kriza romana” je izraz koji se u kritici literature pojavio' poslednjih gođina, u vezi sa literarnim pokušajima koje nazivamo „modđernim romanom”, i mislim đa pre svega moramo imati u vidu dva moguća zna-' čemja toga izraza. „Kriza romana” može dđa označava činjenicu da se mođerni roman «rađikalno odvojio od svog Klasičnog uzora, i to na svoju čžtetu, ali ona isto tako može da označava io da je modcrni roman zapao u jedan ćor-soka,
Era mođernog romana, za koju wzimamo đa je otpočela pojavom đela Marsel Prusta i Džems Džojsa, svakako đa je pokolebala lo na kome su se vodile diskusije o romanu. KHao da su se romanima ove dvojice otvorili putevi u jedan „ogroman broj terres incognitas za koje se pretpostavlja đa taj mođerni roman treba đa ispita i istraži. Međutim, pokazuje se isto tako đa su te terrae incognitae zapravo ferraec vmo dđobro cognitao (eksperimente sa vremenom, koji se čine da su ogromno postignuće mođernog romana nalazimo još kođ Lorens Sterna, u „Tristrem Šenđiju”) 1 onda je razumljivo đa se pitanje: đa li je roman wu krizi? it: šta ćemo sa roma– nom? postavlja i pokušava da na neki način reši, To može đa buđe i jedam stalam proces od Koga literatura živi: đa svaka generacija pisaca mora đa za sebe ponovo ot kriva sve istine, ali-možda i đa bude jeđna u priličnoj meri zabrinjavajuća činjemica, Ipak, mneosporivo je jeđno: đa je mođerni roman stvorio jeđGomn nov tehnički postupak, jednu novu telmiku pisanja i da je tim postupkom rekao nešto istina koje možđa nist tako move kao što
sr u prvi mah čine — uostalom, ko~ '
je sma istine ua literaturi nove? I Kka= da moi govorimo danas o Krizi romana, tu đrugom značenju toga izraza, mani prvenstveno mislimo ma krizu tog ođređenog literarnog pDOstupka. Drugo je, i ostaviću ga ovde po Btrani, pitanje imaju lJ] i đamašnji romanopisci šta da Kažu da bi time opravđali taj movi postupak.
Međutim, izraz „roman” je taj koji bi bilo potrebno na neki način definisati pre no što se uzme da govori O „KErizi romana”, Većina od” nas naći će se en velikoj neđoumici lada treba ođređiti šta je to, zapravo, romzm. Ukoliko ne verujemo u definicije iz teorija Kknjiževnosti, a čini mi Os đa im ne treba verovati, vrlo je teško odđređiti šta je to što se može nazvati romanom. Ali kađa kažemo „roman”, prva stvar koja nam pađa ma Tm jesm imena. dostojna svakog poštovanja: Servantes, Filđing, Hemri Džems, Fliober==da ne spominjem Balzaka čiji ani TOmani liče ha maj prvi Forđov au tomobil Koji Još 1 dđanđanas crtaju u rečnicima TtZ člamaK „automobil”; To već može da nam ukaže ma jeđmo razlikovanje koje moramo đa #5 mamo u viđu, Veliko je pitanje mos šemo }i mi staviti istu etiketu „ro man” ha, recimo, „Ambasmndđore” to remek-đelo Kftasičnog pisanja YOS mana — 1 „Ulisa”. Ttađi 1} se o Jeđs nom istom rođu Koji trpi bitne pro" mene tokom „vremema, fi o đvema potpuno različitim Kategorijama? Mi slim da neću pogrešiti ako kažem da je ovo đrugo u pitanju. Dobar deo naših mesporazuma oko romana i krize romana potiče ođ toga Bto mi na neki neođređeni način mistimo u kontinuftetima, 1 vrlo smo malo skloni da primetimo 1 priznamo đa 56 fi kontinttiteti u jeđnom frenutku mraoftu i prekinuti. Zamislite Nils Bora i Demokrita, sina Hegesistratova, kako điskutuju o atomima, 1 situacija u kojoj se đanas nalaz! jeđan đobar deo Mritičara kađa diskutuju o romanu biće nešto jasnija.
Preko je potrebno, dakle, da se klasični roman odvoji ođ modernog romana i terminološki, jer njihovo zajedničko stavljanje u rođ „roman" šteti i jednom i drugom, Ja, naprimer, mogd da kažem da „Ambasađore” smatram „daleko boljim romanom ođ „Zvuka i besa”, ali ne
đostojnom naporu i Knjiga Emila Petrovića to, pre sve#a, i u dovolinoj meri, jeste. :
„mislim đa sam time išta rekao o
tim delima: ona pripađaju dvema klasama predmeta koje se ne mogu VW... "đivati. Dobar đeo diskusija oko krize romana izgleđa mi pre kao kriza terminologije, a ne kriza literature ili estetike.
Ako smo, dakle, dovoljno odvojili i razgraničili klasični od modernog romana, možemo da postavimo pitanje: da }i je mođerni roman u krizi? To je pitanje na koje Oskar Davičo odgovara apsolutno negativno. On je pristalica raođernog postupka u pisanju u koji ima potpuno poverenje, i zmatra da je današnja MKriza romana u stvari kriza romanopisaca, kriza talenata '"ojih nema da iskoriste sve ogromne i neiscrpive prednosti koje taj postupak pruža. Priznajem da sam skeptičan u pogledu vređnosti tog argumenta. Mislim da reći za jeđanm posao da je izvanredanm, samo još niko nije u njemu uspeo, ne znači reći ma šta u prilog tog posla. Činjenica je da moderni roman, ako ga posmatramo odvojeno od klasičnog, kao što sam napomenuo, nije uspeo da donese arilšta osim neođređene poezije i pro blematične filozofije. To ne znač da se ja ovde zalažem za neku hipotetičnu „ Jasnost i .razumljivost", niti da smatram da je u pisanju romana trebalo apsolutno ostati na klasičnim uzorima: na kraju Kkrajeva, svako doba ima svoje ziđove o koje može i treba da uđara glavom do mile volje. Ali imam pred sobom činjenicu da se većina savremenih romanopisaca okreće Henri Džemsliniji pre nego Džems Džojs-liniji, činjenicu Koja se ne sme prenebregnuti. Tehnička revolucija u pisanju Kkoju je izvršio mođerni roman svakako da je donela izvesme prednosti, ali se one brzo poništavaju pred jednom ogromnom opasnošću u K9Oju izgleda da' je mođerni roman danas pao, 1 koja je jeđam uzcok njegove sađašnje krize. To je napor da se buđe apsolutno literaran. Klasični romanopisac mogao je još da kaže (uz sva moguća ograđivanja) .,.ja vam prikazujem život”, ali mođer· ni pisac romana može samo đa kaže: „ja stvaram literaturu”.
Ne zalažem se nizakakvu „život“ nost” literature i sklon sam čak da tvrđim da je život jeđan ođ nijhipotetičnijih entiteta kađa se o literaturi rađi. To je neka meodređema količina koju. priđsjemo obično jeđnom romanu u meri u kojoj je m uspeo da u nama izazove izvesne emocije, vrlo privatne, u svakom slučaju, kao što je idđentifikocija sa
EMIL S. PETROVIĆ:
»Usporena plima«
(Izdanje »Svjetlosta, Sarajevo, 19517)
Činjenica je da je ovo peti roman jednog poznatog pisca neosporme darovitosti, 1 njegov zauvek poslednji roman, nažalost, jer je taj pisac upravo preminuo — kao đa mms wnapređ obavezuje ma .izvesne mneKrološke konvencije ili pak neki ton respektivnog ofstojanja. Srećom po Što se roman pročita, ta prvobitns (uglavnom) izveštačenost biva zamenjena samostalnim i iskrenim ose= ćanjem poštovanja prema jeđnom rezultatu. A
Weć sama mjema materija znači za
đanašnjeg čitaoca manimljivo sveđo> čenje o jednom neđovoljno poznatom a isuviše burnom i istoriskom vre» menu: gođine revolucionarnog vrenja 1918—1920 kođ nas, posebno u našem selu, a sa odjecima među inteligen» cijom., ?
Nisu bez izvesne đublje simbolike
početak i kraj ovog romana: negđe na prvim stranicama glavni junak, bivši stuđent, austro-ugarski vojnik i ratni invalid, ižlazi iz austriskog zatvora jer je crmožuta monarhija propala i đošlo oslobođenje... A na kraiu romana, posle otprilike V godine,
dve njega, opet kao „pobunje-
. · nika, odvođe u zatvor i ma robiju
Iz mape starih kineskih grafika
nove »slobodne« države, S.H.S.
kraljevine
'
Između ta dva zatvora, u jeđnom
selu bosanske (ili slavonske?) Posa» vine, đešava se radnja ovog romana.
Pisan u prvom licu, roman — to
treba naročito istači — dđeluje kao
iedna „autentična lična ispovest. Junak se već prvom rečenicom deklariše kao »čovek davno nazvanih
»izgubljenih generacija« 1914—1918«, i đa. bi, pored ostalog, pojačao stepen uopštenosti kojj njegov slučaj može da ima, Pa iako je osamlien, u zabačenom i zaostalom selu, o sebi, oseća se da bi on, Mmo, nhnprimer. Dušan Vasiljev. (koji Je tada
dosledno ostaje anoniman.
iako movori naiviše
\
jednom, od ličnosti ili rešavanje izvesnih intimnih problema. Dakle nešto što pripada „psihologiji čitanja pre nego li estetici. Ali ovde se rađi o nečem drugom.
Mi kažemo da je moderhi roman stvorio i unapredio jednu, vrlo kom plikovanu, tehniku pisanja i da je potrebno poznavati principe te tehnike da bi se moglo dopreti do o nog što 'čini suštinu mođernog ro„mana. Izgleđa da tom shvatanju mo že đa pomogne argumenat iz nauke: da bi se razumela viša matematika, treba savladati matematičku tehniku i matematičku simboliku. Na prvi pogled argumenat je vrlo ubedljiv. ali je on ustvari jeđan pseudo-arguimnenat. Kada bi on vredeo, čitanje romana ličilo bi na rešavanje diferencijalnih jeđnačina. Ono što je, po mome mišljenju, odvojilo mo derni od klasičnog romannm jeste ta tehnika koja se nameće sama sobom, koja se nameće ka» iehnika. To nije loše, u meri u kojoj to potseća čitaoca dđa ima posla sa jednim literarnim „proizvođom, odnosno ukoliko ga stalmo održava „svesnmim izvesnih konvencija bez kojih nijeđna umetnost nije i ne može đa buđe. Ali ono što je u tome loše jeste pokušaj (nikakve svesne pređodluke ne treba vezivati za taj izraz u smislu u kome ga ovđe upotrebljavam) da te nužne Kkonven»ije postanu cilj I suština romana. To je ono do čega se došlo ogromnim nagomilavanjem tehničkih iznalazaka.i sređstava u romanu. Čitamo li jednog Klasičnog romanopisca, nije teŠško videti đa mi njegovu tehniku shvatamo i primamo istim mehanizmom kojim primamo i ono što nam on saopštava. U mođernom romanu, međutim, mastupilo je jedno razdvajanje: jeđan je mehanizam kojim se shvataju i đešifruju tehnička sređstva, a drugi kojim se mrima njegova ljudska poruka. Ako je sve ovo što sam đdđosađa rekao tačno, kriza romana nastupila je omđa Kađa je tehmički mehanizam ·'pisanja romana, ogromno razvijen i kombplikovan, skoro iz đana u đan, potimuo sve ostalo. Kriza romana nije kriza talenata, neđostatak ljuđi koji imaju nešto đa kažu svetu, već kriza jednog postupka koji je sam po sebi postao toliko složen da je mnjime više nemoguće išta reći. To liči na „čoveka koji se toliko zamori ves zujući cipele da nema više snage đa krene sa mesta kađa sa mesta treba krenuti. .
Drugi jeđan uzrok današnje krize romana, a mislim đa ona postoji i đa je vrlo ozbiljna, jeste ono šio
učiteljevao mw jeđnom „banatskom selu), mogao reći »mia:
mi, Neshvaćeni, Ismejani mi, Bolni, Gorki, Goli, mi, Strašni, Prezreni, Izgnani!
Rat je ođneo mlađost, utopio w blato snove 1 iđeale, a2 qHYđUI)nemimo posleratno vreme, sa dubokim pu kotinama socijamih problema, iza» zivalo je rezigmaciju, ali i gonilo na opređeljenje, na akciju, Petrovićev junak je prešao taj put, krivuđav i strm, put ođ ratne (i posleratne) izgubljenosti do novih „psaznanja i nove pobmne, što je ujeđno bilo i jeđno, vitalno osvežavanje, osmišljavanje, posle svih Kriza — afirmacija smisla 1 vređnosti Življenja. Malo, sentimentalno, masilno — od žanđarma — prekinuto prijateljstvo sa mlađom seoskom učiteljicom MK,epom jeđan je ođ tih svežih (i Vvečnih) sokova kojima život, ovđe kao i svuđa, vrši svoje čuđesne regene> racije. Ali nejaka, jedva naslućena vizija porođične sreće neće Ppokole= bati mladića u njegovom opašnom, još uvek „inđividualistički! imtoniranom «&buntovništvu. „Njegov put čvrsto vođi ma robiju.
U tom boravku jednog Kultornog 1 senzibilnog mlađog čoveka „mmeđu seljacima, m njegovim dilemama 1 rastrzanostima, ima nešto što, iako prilično izđalje, potseća na stariju rusku literatara i ona mjena klasična pitanja: »šta da se rađi» 1 »kako đa se Živi«, — s tim Što ovđe problemi nisu ni približno samo etičko-moralni, već i grubo soci" jalni.
Slika sela, naturalistička n smisMm neulepšavanja, čini đrugu stranu romana — uspešnu literarnu protivtežu „subjektivnim „preokupacijama glavnog junaka. Tu je u prvom planu borba između gazda i sirotinje, borba za zemlju i hleb, sa slikom onog (čini se) večitog jađa seljačkog, u kanđžama beđe i zao stalosti, 1 m pojačanom tempu tog ·uzavrelog posleratnog vremena gđe
se mne samo ore, Ženi i »filozofira«, –
već 1 pije, propađa, bije i ubija, Sam niščev posthnnk maizmeničnom
smenjivanja junakovih intelektuainih
samoanaliza sa realističkim isečcima
Oskar Davičo naziva „širenjem blen de piščevih interesovanja” i „Skvraćivanjem „rastojanja i eksponaže”. „Na osnovu poznatih naučnih otkrića”, kaže on, „o ljudskoj duši i genijalnih „književnih „rekonstrukcija mogućeg ponašanja u infra zonama svesti, ·nastala je jedna zaista nova i veličanstvena literatura o čovektu uopšte”, Ovo je nesumnjivo tačno. Ali ono što mene u ovoj rečenici plaši jeste izraz „rekonstrukcija” i ono, razume se, potrebno, ali tek uz izvesne određene „transformacije i ograničavanja, približavanje literature i savremene psihologije. U sa-
.vremenom romanu mi imamo pređ
sobom jednu do maksimuma analiziranu ličnost, analiziranu čak i miKro-snimcima, da upotrebim muetaforu kojom se služi Oskar Davičo. To mozaiciranje ličnosti mi na neki neođređeni mačin vezujemo za naš atomski vek, za razbijanje atoma. Međutim, tu iskrsava jedno bitno pitanje: Koliko se daleko može ići u tom psihološkom maozaiciranju lič nosti a da se ne padne u proizvoljne konstrukcije? To je mesto gde mene plaši izraz „rekonstrukcija” 1 stal ni proces disocijacije ličnosti kojim se iđe sve đalje i đalje, đo u mikro-detalje. Naizgled, to su vrlo čvr ste konstrukcije zasnovane na naučnim rezultatima. Tu može da nas za veđe činjenica da je mođerma pslhologija, Frojd, naprimer, đobar deo svojih primera uzimala iz literature: ali je pitanje dđa li je moguć i inverzni proces, postoji li tu apsolutna simetrija? Mišljenja sam đa me postoji. Ako je đanas pogleđ roma-– nopiščev otišao, prateći pogled psihologa, ogromno đuboko, otišao je i do onoga što je, na planu mauke možda i moguće izreći, ali što je na planu literature kao konkretne misli, nemoguće izraziti. Jednom reči, došlo se do proizvoljnih! konstrukcija sa jeđne strane, i ne-komunikabilnih nivoa sa 'druge.
Mislim da je to ono čemu dugujemo današnju krizu u koju je ro= man zapao, ako se izuzmu izvesni socijalni i para-literarni uzroci, ništa manje važni ođ ova dva spomenuta. ·' Jer, Klasični roman je, nema sumnje, proizvođ građanskog đruštva i on se obraća buržoaziji. Na nama je đanas da stvorimo „jeđan novi rod, ili vrstu. koja će za jedno drugo društvo koje mastaje biti ono što je roman bio za buržoaziju:. nemima savest njena.
(w sleđećem članku pokušaću da ka
žem nešto o osećanju prošlosti kod nas. Jovom. Hristić
seoskog života — deluje interesantno i osvežavajuće, pogotovu što je po-
redđ toga vešto i lepo mnoštvo zaista uspelih i originalnih opisa prirođe.
Međutim, ta dvojnost psihološkog i socijamog elementa wu romanu (inače sasvim logična Jer je reč o intelektualcu okruženom seljacima i o tačmo preciziranom w«&ĐđPo'tvremenu) ipak se često odrazila kao dve višestrano nejednake wrste autorovih stranica, što je kao kopačni utisak onemogućilo jednu dublje zgusnutu i simbiotično prepletenu' celinu. To bi pretstavljate i glavnu primeđbma ovom đelu.
Ali, ugmemo i u obzir đa je tema Ovog: romanz bila zaista teška #ž Wwezahvalna, i Ga je pisac uspešno izbegao mnoge plićake 1 okhuke koje cu ga vwrebale na svakom, korakwm ({oeć wfemernog sveđočenja do šema takoxvame »socijalne literaturć«), owđa možemo zaključiti da poslednji roman Emila B. Petrovića, pretstavljajući jeđan ođ „glavmih uspona svoga pisca, ostaje i siguran čuvar uspomene ma njega.
Dragiša D. Vitošević . o
A. G. MATOŠ: »Pejzažić (Iizđanje »Nolit«, Beograđ, 1956)
- Putovanje” — pisao je Matoš —
„evo, to je poezija mođerne civili» zacije”; Matoš, putopisac, n svojim MDutopisima tu iđeju dosledno Je
'Bhproveo, iz tekstova njegovih puto»
pisa čitalac doživljava poeziju mneiserpne želje đa se ošvoje nova isku» stva, đa se pređeli, naši i strani, veliki građovi i zbivanja „ostvare kao. sveđočanstva viče Jg đa bi nam se život učinio intenzivnijim i manje besmislenim vegetiranjem. Matoš dokazuje, u svakom pravcu, isplativost napora koje čovek mođernih vremena mlaže u prolazak svetom. On je znao đa „pufopisac može biti wčenjak i Baljivčina, ' slikar 1 psiholog, famtsst i realist, poet i pripoveđač, jer wu Birohi okvir putnpisa pristaju ve li(erarme vrste od Baironove lirike, Geteovih reflek-
uklopljene
Branimir Petrović: Matoš
sija, Tenovih stuđija, Fromantenovih pejzaža, pa do Sternovih šala, Hajneovih fantazija i Stenđalovih biljeŽaka”, Nervozan, oštrouman, senzibilan, Matoš je putovanju prišao kao ne-
iserpnom traganju za obrisima ži-
vota u svome vremenu; njegova Dpoletna reč nije manje nego izraz potebe mmetnika đa otkrije pulsove života i ritmove društvene stvarnosti u svome vremenu. To rečito đokazuju njegovi „Pejzaži”. Upravo, Matoš je bio strastven putnik tokom čitavog svog života; ako se nje govo putničko tragalaštvo, danas, nama ukazuje kao jeđan ođ viđova njegove boeme, onđa je, u isti mah, i đokaz o bekstvu Matoša, jugoslovenskog i hrvatskog pisca, iz uske regionalnosti oblika života naše lterature i društvenog života u tom vremenu.
. —
DUSAN BARANIN:
„Đavo u manastiru«
(Gzdanje »Stožer«, Beograđ, 1957)
Rioman o Prvom srpskom ustankvu, možđa je mogao da se zove i drugačije nego »Đavo u manastirue. Istina, naslovi Kkniiga nisu presudni i ne pretstavljaju vredđmost onoga Bto se nalazi među „Koricama, ali ponekađ oni mogu 1 đa štete samoj knjizi. Ovoga puta, sigurno, to je slučaj sa Baraninovim romanom.
Za građu svog romana Baranin je uzeo događaje i prilike koje su se zbile uoči samog ustanka i prve tri ustaničke gođine, završavajući knjigu osvajanjem Beograda. Odmah padas u oči đa je pisac vrlo vešto i vrlo dobro Moristio istoriske pođatke i ma osnovu njih pravio fabulu i Bve zaplete romana, A pritom, sem nga pojeđinim mestima, om je izbegao ono suvo hroničarsko Kazivanje i uspeo da preko oživelih ličnosti njihovom
akcijom, slikanjem
njihovih postupaka · i psiholoških doživljavanja, wbedljivo saopšti i objektiv= no prenese atmosferu i raspolože= nje me samo usta» nika i Turaka, već
i čitavog „marođa.
Uspeo je đa mw kom poziciji sažme radđnju na ono osnovno i da je sigurno vođi do završetka knjige i na taj način wčMmio svoj roman čitaocu omamljivim od prve do poslednje stranice. Sama ta činjenica pretstavlja izvestan wspeh.
Roman »Đavo u manastira« nema Blavne ličnosti, Tako iznađ svih do> minira odlično imvajani lik «„wođe ustanka Karađorđa, ipak i nekoliko ostalih ličnosti u romanu isto me tako mogu tretirati Kao »glavne«, Takav je, recimo, hajđučki harambaša Gavrilo, pa iguman Jovan, koji je više hajđuk nego kaluđer (a Kkraje se to potvrđuje niegovom ženidđbom i odlaskom m hajđnke), fakve su Karađorđeva Ženx Jelena i MNjubavnjieća Marija, kao i igumanova 'Kosara Do kojoj roman I nosi naslov, &# takav je s turske strane 1 Aganlija. Dakle, to je jeđna široka pano= rama ličnosti, koje sa sve pođjeđnako važne, ođ Kojih svaka igra wu wstanku po meku posebnu wlogu i bez čijeg potpuno rasvetljenog lika roman me bi bio ubeđljiv. Pađa m oči đa je Baranin baš na obradu tih likova obratio veći đeo svoje pažnje. Tzrasle u jednom nemilosrđnom vremenu, Kkađa je najmanja vređnost bila ljuđski život, kada se svuđa uokolo sma uživanjem Klalo, ubijalo i podmetalo, nw menu nw kome seu mužđe ispisivale vakone, ove ličnosti su, svaka na svoj način, celovite i potpune.
Objektivnost slikanja pojeđinih ličnosti, posebna je vrednost romana »BDavo m manastiru. Sa istom lju bavlju kojom su obrađivani likovi ustanika, obrađeni su i njihovi protivnici. A to m našoj savremenoj literaturi nije tako čest slučaj. Kod Baranina je lik Aganflije toliko silno 1 upečatljivo đat, da on skoro slgurno pretstavlja najlepše u ovoj knjizi. To je jednma potpuno celovita, od početka đo kraja izgra-
psihološki opravdan,
· K poređ ovako ogromne građe i spleta mnogobrojnih ličnosti, kompoziciono Baraninov roman je potbuno uspeo, 'To je roman skije, događaja, dinamičan, živ i nerasp}ll= nut. Po metođu obrađe ypisac se kretao u granicama klasičnog roman-
đena ličnost, čiji je svaki postupak ·
stranice ·
ı od Zagreba đo Beo, Firence do Minhena i Pa keja bukinista do beograđske liši drme i Skađarlije, od Rima do Vaj carske, — Matoš je u sebi OP lik Evropejca, kosmopolite | i het. nika koji oseća đa se njegova . E: movina određuje kao etnička | iii: turna celina hrvatstva i \ugosloven, stva, njegova domovina čije granice sežu đo Timoka, kao što je Disao, Or neku ruku jugoslovenski ilirj e Matošev kao da je protivteža njegovom kosmopolitizmu, čije uzroke, u prvom Yvedmu, nije teško objasniti njegovom potrebom za MDpoznava. · njem sa evropskim merilima ukusa i vređnosti umetničkog dela.
I kađa je razočaran i onda kađa je oduševljen, — Matoš '" kan DUtopisac kritičar gradova i umetnosti sociolog ali ne i analitičar SOcijalnih stanja, pre svega pesnik, raci i i. nalist i impresionist, onaj koji, tek đaleko od svoje otadžbine, đaleko od krovova Griča i kaldrme Skadar. lije oseća goruću ljubav za svoju memlju. Njegov putopis kao sinte. tička slika nepomućene, trezvene || racionalističke opservacije, i, w isti mah, nervozne impresionističke me. tafore, putopis kao područje pogodno za vanredno umesne kultiurno-j« storiske i umetničko-kritičke digre. sije, pretstavlia „sveđočanstvo toga da je Matoš kao pisac — prolaznik | putnik Kroz podneblja ostvarivao onu prozu koja je pod utiskom brjljantne lapiđarnosti francuskog iz. raza u putopisu (od Lamartina i Lotija đo MBaresa) postala poređ „Pisama iz Norveške” Isiđore Sekulić, prava osnova razvoja mođernog jas goslovenskog putopisa, tog rođa koji je, nažalost, kođ nas veoma malo negovan. Kroz Matoševe „Pejzaže”, jarkim bojama Kolorisane slike stal . me mlađosti života |I stremljenja Evrope, Hrvatske i Srbije, ukazaće se našem đanašnjem čitaocu kao jeđan viđ slike tog sveta đo Prvog sveki skog rata. i iZ]
» 1 o i od
ma, u putevima za literaturu već poznatim, bez želje za ulaženje u rizik formalnih ili stilskih mnovatorija. Valja napomenuti i to, da ja slikajući pojeđine ličnosti, Baranin bio na momente nekako romantično raspoložen i zanesen. Tako, maprimer, i kođ Srba i kod Turaka iz očijna pojeđinih junaka »seva vatra«, oni »vučji skaču« i uopšte dobijaju, valjđa pođ uticajem narodne epike, ponekađ matprirođne osobine, Bez takvih karakteristika ličnosti i pojes đinih već oveštalih epiteta i melas 'fora roman bi bio mnogo bolji. Ali to su zamerke više formalne prirođe. Važnije je to, đa: je »Đavo m mana“ stira«, u svojoj književnoj vrsti, maista đobra knjiga, i đa je Baranin njome wu svom književnom rađu pe“ stigao đosađ najveći uspeh.
Nenad Tomić %
RADE UHLIK i BRANKO V. RADIČEVIĆ:
• •• »Ciganska poezijać (Izđanje »Svjetloste, Sarajevo, 1957) Cigani su vjekovima pjevali pod Batorima i nebeskim „Krovovima, po avlijama i leđinama, po drumovima, ali njihova riječ ostajala je nezapisama i nepoznata vam njihovih na“ selja, prepuštena samoj sebi i sudbini svojih pjevača i nebrižnih im-
' provizatora. U maporu za očuvanjem
i otkrivanjem tog ciganskog pjesnič kog blaga, RBađe Uhlik i Branko V. Rađičević vidjeli su bez sumnje je“ đam plemeniti akt i nimalo lak posao, IK svojski su se prihvatili tog teškog pionirskog zađatka, tragajući ma melođijama i živom riječju ciganskog pjevača, bilježeći ih đa bi im Kasnije ma srpsko-hrvatskom je” ziku đali potpuniju bjesničku for mu. Taj rađ je wrodio piođom, ne" očekivanim. Otuđa oya „Ciganskš poezija”, ova Jeđinstvena Knjiga kod nas, za čiju pojavu je malo reći #3“ mo đa rađuje i đa je dragocjeni, Ako Je Rađe Uhlik savjesno oba“ vio prvi đjio posla, Branko V. Rađičević kao pjesnik đao mu je Dpoet Ski jezik, svježu i izvornm riječ, w“ činio Je da i ma srpsko-hrvatskom jeziku one ciganski zazvuče, A! tO je najviše što 'može đa ostvari jeđan takav napor, plemenit i Kori. stan, koji je jeđnu zanimljivu po“ zmiju oživio za našeg čitaoca, Sna5" vajući je ujeđno i od nemilosrdnih zastora vremena. |
Sačuvavši katkađ „samo osnovni misao, Radičević tim lirskim impro vizacijama, neobuzđanim i anarh,čnim, naivnim ali đuboko iskrenim» đaje oblik pjesme — slikovite i mf lođične, meposređne i autentične. I pored wočljivih intervencija kole je ovaj njen nalac i njen takoreći i dini poznati pjesnik wčinio, ona i" ipak sačuvala do Kraja đuh svojih pjevača i brojnih improvizatora.
Wsto, đosta iscrpan predgovor AU tora i iIzvanređne ilustracije našeg poznatog Karikaturiste Zuka Džumhura, osjetno đoprinose vrijednosti ove knjige.
Ivcm Ceković
Mz mape starih kineskih grafika
KNIIŽEVNE NOVINE