Književne novine

IJ 17.

STARIH DANA

Svetora! Mai i SrpSKO nan

· DOozopište

_ U dosadašnjoj liieratuvi o Svetozaru Markoviću bilo je đovoljno reči o njegovim poznatim književnim mamnifestima Pevanje i mišljenie i Realnost u poeziji. Kao što je rečeno, ovim svojim mamnifestima Svetozar Marković je konačno likviđirec

preživeli i dotrajali romantizam i izvojevao pobedu

nove realističke škole u srpskoj književnosti, Mećutim, sve do danas nije bilo poznato da je Matrković imao živoga interesovanja za „pozorišnu umetnost, da je u dva maha pisao o pozorištu.i da je oštro, ali strogo principijelno Kritikovao, sa svojih socijalističkih pozicija, tađašnju repertosrsku politiku Srpskog narodnog pozorišta w Novom Sedđu i Beograđu. ay

Mao što je poznato, SvetozaF Marković je bos ravio kao politički emigrant u Novom. Sadi od početka janusra 1872 do 20 marta 1873. Za to vreme, on je bio izvanredno aktivan. Kao što je tačno konstatovao Veselin Masleša: „Među zanathjama propagira privredno organizovanje i zadrugaTstvo, među đacima viših razreda gimnazije propoveda. socijalističke iđeje, sa jednom grupom već gotovih socijalista radi na pokretanju socijalističkog lsta Jednnkost, učestvuje u radu ma nacionalnom oslobođenju stpskop naroda ispod turskog feudaizma i, najzad, vrlo mnogo studira i piše. U Novom Sadu je napisao svoj veliki rad Realni pravac u mauci i životu, zatim prvu knjigu Načela narodne ekomo mije, i završio svoje najbolje i najoriginalnije delo Srbija na istoku“, Prvo #rdanje ove znamenite knjige ugleđalo je svetlost dana w komisinom iodanju Srpske narodne zadružne štamparije u Novom Sađu 1872. Osim toga, Marković je vredno saveđivao na novosadskim listovima, naročito na Miletićevoj Zastavi, a niz svojih članaka i dop:isa slao }e u Beograd, redakciji Radnika, prvog srp-

skog socijalističkog lista, koji je on s drugovima ·

1 juma 1871. Ovi Markovićevi članci i

epa lazi su u Radniku anonimno, jer je nješme u Kneževini Srbiji u to vreme bilo na

Od Markovićevih dopisa, objavljenih u Radniku “ prvoj polovini 1872, — dok list nije ugušen od tavlednjen freskchonarnog nemesničkog režima, majrnačajnije su nesumnjivo njegove Beleške iz Movog Sada. Autorstvo ovih đopisa: utvrđio je Laza Men:ić, jedan od prvih vojvođanskih socijalista i redikor novosadskog izdanja Celokupnih dela Svefexsapa Markovića. Donoseći jeđan od ovih dopisa » dragoj Svesci Celokupnih dela, Laza Nančić qa pecpceća ovom primedbom ispod teksta: „Ovo je ođliomak iz VI Svetozarevog pisma, koje je en pod maslovom Beleške iz Novog Sada od vremema na wieme slao Radniku...“ (Celokupna dela Svetozara Wixrkovića, Novi Sad, 1885, kmj. IH, str, 148—150). Dosleđan učenik i sledbenik naprednih ruskih Bjeljmskog, Hercena, Černiševskog, Do. i Pisareva, Svetozar Marković je u“ ovome petom dopisu (Beleške iz Novoj Sada, V. w\ewdmik, 7 aprila 1872), polemišući sa Zmajevom #ibom razradio i precizirao svoja progresivna rea'tička shvatanja kKnjiževnosti i umetnosti, koja je.postavio već u svojim poznatim Književnim maniestima. Samo što je ovde, u ovom svom dopisu, još oštriji i odlučniji, mestimice sasvim wtisečam š ičan u svojim postavkama. Ubeđen sociješist, Marković je u ova svoja kritička izlaganje umeo 8 napredne ideje tađašnje evropske socijalne fWemolkratije: «: NarVkirea a u u-Š · „U današnje vreme, kao i t sva vremena, Rod evvopekih naroda, ljudi kod kojih je najviše razvi“ jeno estetično osećanje i koji najvećma vole emtetična uživanja, jesu: carevi i kraljevi, dvorski velikaši + plemići, gospođa i bogataši, i wopšte sva c kora — skorup današnjeg driuštva. Dvorska Dpoaorišta, dvorskc· opere, carske konzervatorije, Meporatorske akademije veština, kraljevski i carski veštaci (.t.4., jednom reči veština i veštaci vezani su za gospodstvo i nerad. Ljudi sa najrazvijenijim astetičnim uživanjem nisu od njih postali nimalo mečžniji šh uzvišeniji; oni tako isto čeznu za „gru“ bim" telesnim uživanjem kao i pre; oni lažu, oti” moru, tnjeve cele narođe, pljačksju ih i rezvraćeju: upravo, Što više teže da zadrže svoja estetičma osećanja — tim su đosetljiviji u ini šljanju raznih „sistema“ đa održe poređak u kome bi masa narođa radila za njihovo uživanje, : Za razliku od mnogih naših tađašnjih ·integral~' nih utilitarista, Svetozar Marković nije bio protiv pozorišta uopšte — kako su mu to neki naši” konzervativni Književni istoričari nelojalno pripisivali — me{jo samo protiv neđemoltatske i reakcionarne kulturne politike naših pozorišnih uprava u Novom Sadu i Beograđu. O našem takozvanom „nacional– nom repertoaru" imao je najgore mišljenje. Drame i traqeđije Matije Bana { Đorđa Maletića smatrao je potpimo bezvrednim, o komadima Jovana Subotića takođe nije imao povoljno mišljenje, jedino je cenio Sterijine komeđije. Mezađovoljan „naciomalnim repertoarom“, Marković je stranim repertoavom naših pozorišta bio još nezađovoljniji. U istom svom dopisu iz Novog Sada on izričito veli: | „Damas se propoveđa sa pozornice današmji društveni moral, Ali kakav je taj moral? Onakav kakvo je samo ono društvo koje osniva pozorište, koje (ja kao svog slugu plaća i koje ga posećuje. To je moral vlađarski, plemićski i — ćiftinski... Zna se da se one nagrađe i kazne, što se iznose na pozornici, nalaze samo na — pozornici. U životu je sasvim drukče. Moral pozorišni je jalov i ništav. On ne iznosi pravi koren zla... Ovakav je moral pozorišnih spisa kod sviju evropskih narođa, pa tekav mora biti i kođ nas, jor mi... dajemo na pozornici gotovo same prevođe. Očevidno sa naše pozornice ne može se čuti ništa drugo no 'što se čuje uopšte sa evropskih pozomica... vam navesti sijaset primeta „srpskog pozorišnog, vepertoara“ kakav se vodnjikavo-lažljivi moral :z Zapadne Evrope propoveda našoj publici rad! izobraženja...“ : . E: e Za ovakvo stanje stvari Svetozar Marković ne okrivljuje samo pozorišne uprave, nego ceo tadašnji buržosski poredak: „Propovedđati narodu sa pozornice pravi značaj vladarstva, plemstva i čiftinstva, njihov život i odnošaje spram naroda ta to je javni poziv na bunu protiv državnog i et:onomskoq poretka, to je buna protiv onog POretka, koji baš izdržava onai skorup društveni koji uživa u pozorištu i rađi koga se daju DOZOvišne pretstave!' U daljoj liniji Marković okriv-

dođiru nove, izveštačene t Jeđno je van diskusije: prvi u mašoj kritici smelo i otvori dotraje?otj „nacionalnom repertoaru“ pozorištu t Novom Sadu i strane. i prot nušavih francuski našmm pozornica svojim poznatim jednu od najveći ževnmosti, tađašnjeg pozorišnoj teve i otvorio novu zotišme Kritike, | _ Bez preterivanja · sve do danas neuočenog, dopisa S vića + pozorištu, U beogradskom stavlja zmačajan datum u istoriskomi sanvy naše pozorišne Kritike, nego i n

Dr Kosta N, Miluinović

Mogao bi

misli uopšte, ·

| KRLEŽA UPOREĐEN SA KAFKOM

O framcnskim knjiševmim novinamz »Les lettres franeaisesze, m broju od 5—11 sepfemhra ove gođine „(arednik je poznati frantouski pesnik i istakmuti Jevičar Luj Aragon), w rubrici »Slatko-gorko« koju piše Anmm Vijlor, prikazana je zbirka, irabranih pripovedaka Miroslava „iKrleže, „neđavno objavljena na francuskom jeziku. .

Prikazivač prvo žali što ne ma ništa o hrvatskoj Kao i

. S? jugoslovenskoj književnosti wopšte, pa prema tome ni o MXrježinom uticaju nm mlade jugoslovenske pisce, kao i ka kav prijem ima kod publike wu svojoj zemlji. Ali ođmah watim, w početku, govoreći TAiyvležimoj mnoveli »Sprovod wu 'Teremijenburgu«, po kojoj čifava Wbirka nosi naslov, Kkaše đa je »ixvrsna«- I o đaljim movelama Kritičar se vr10 povoljno izražava, pođvlačeći naročito ironiju, kao i jyvesna originalnu otvoremost i grabost, koja #eć u njima za baža, '

Zanimljivo je da pisac KYTeža upoređuje sa Kafkom, sa Kojim mu nalazi mnoge sličwosti. MWako je Krleža ove wvoje pripovetke objavio ođmnh posle Prvog svetskog rata, to bi se još moglo reći da je naš Krleža prethodnik Ka{kim. Poređ toga, kritičar pođwlači „ispravan i napređan stay Krležin protiv rata.

Nu kraju ove beleške moramo nešto i mi đa đođamo. Zapaženo je već u više priNika da Kkađ se m stranim listovima prenose naša imena, mvek nekako — valjđa i zbog neđovoljne pažnje — ona bivaju „objavljena „nakaradno. ako je i ovoga puta MWr}ežimo ime iranskribovano DpofErešno. Naša imema &«Đmisu mnogo >barbarska« da še ne mogu sa malo pažnje prepisati pravilno. Bilo bi Dpoželjmo đa, kada je već očigleđm objektivnost i maklonost tih stranih prikazivača prema mama, da naša imena Pprenose kako treba.

PASTERNAKOV ROMAN NA FRANCUSKOM

Pariski časopis »PEsprit«, wu svom septembarskom broju, počinje da donosi prevod romana >»Priča= od Borisa Pasternak+ua, čiji je original objavljem još 1934 gođine, ali je ostao vrlo malo poznsi i u samom SSSR, # pogotovw vam mjegovih grahića.

Na prvi pogleđ ovo delo daje wiisak kao đa je autobiografsko, jer život Sergeja, glavnog junaka ove pripoveWti, umnogome ođgovara sawrome piseu,

Međutim, fi zutobiografski elementi misu glavni mu ovom đehi, več priča, kojom Ser-

romantičarskoq pravca

tako je ovom svojom

pozorišne pisce, koji „he znaju narod 'ebe“, zato što su i sami „čeđda današnjeg Ćiftinskoq poretka“.

Osuđujući dramske pisde, Marković kao da gubi iz Vida okolnost da je u doba najstrašnijeg terora u carističkoj Rusiji živeo i delovao jedan Gogolj, u roajalističkoj i bonapartističkoj Francuskoj jedam Viktor Igo, a u militarističkoj, apsolutističkoj Pruskoj jedan Šiler, koji su u svojim „dramama snažno Šibali postojeći poredak u njihovim potlačenim 'i ugnjetavanim otadžbinama. osnovnim postavkama besumnje imao pravo, Svetozar Marković je u svojoj mlađalačkoj zahuktalosti voleo kategorična tvrđenja, otsečne zaključke i smela uopštavamja, koja naravno ne odgovaraju uvek pravome stanju stvari. 1

U svakom slučaju, Svetozar Marković bio je prvi u nas koji je s beskompromisnom odlučnošću ustao protiv aristokratske, egocentrične i reakcionarne teorije „umetnosti radi umetnosti“. Pristalce ove preživele estetičke koncepcije smatrao je Marković za nadmene 1 ukalupliene književne mandarine, koji su se otuđih od širokih radnih masa, kinssk!m ziđom ogradili od svoga naroda i povukli u svoje bizarne kule od slonove kosti, Pri prvom. realističke kritike njihove sa se vorevine srušile kao kuće od karata. Svetozar Marković je eno ustao protiv t tađašnjem u Srpskom narodnom. | Beograđu, s jedne iy prikazivanja lakih, površnih i peh salonskih vodvilja i lakrdija na ma, S druge strane. 'imjiževnim manifestima izvojevao h pobeda u istoriji srpske KnjiTeritikom našeg. repertoara prokrčio nove pustranicu u istorijl srpske Po-

Se može reći da pojava Ovoga, vetozara Matko- . _Radniku, pret-

aše napredni

N&a početku ove pozorišne

sezone

italijanska „publika de

prvi put imala priliku đa viđi još jedno đelo Alberta Moravije

na pozornici, »Beatriče Cemčia,

međutim, prikazivana je u

nekim zemljamx Latinske Amerike još tokom prošle pozor'”=a sezone, Ma slici: scena iz »Beatriče Čenči«

gej hoće đa izrazi Svoje dve ljubavi, fizičku i spiritualnu. W ovom đelq on opisuje svoju ogromnu ljubav prema ženi i »biću najviše napađanom i ponižavanom«; Sergej sebe yprođaje, kao roba da bi spasao ženu koju voli. Tako Pastemak oštaje veran Ddqdštojevskom, i njegovim „verskim \ ljnđskim shvatanjima.

Pasternak je napisao svoje prvo značajno delo 1517 gođine pođ naslovom »Iznađ ba rikađa«. Tu se Pasternak susreo sa Revolucijom. Ali ođ 1930, gođine smrti Majakovskog i prvog „petogođišnjeB plana, đelo Pasternaka ođva" ja se od pravca, kojim je određeno bilo đa iđe sovjeiska književnost.

Danas je čudno kako je ova »Priča« mogla biti 194 gođine objavljena u SSSR, ali to je bilo baš um onom kratkom periođu većih umetničkih slo

bođa, kada je BStaljin izjav-.

ljivao »da je Život postao lak ši i weseliji«,

Ne postoji nijedna iscrpna stuđija o Pasternaku (osim od pesnikinje Cvetojeve, objavljene u MmBerlina; pa i to je još iz 1922 godine), Samo tn i tamo, govoreći o poczi-

ji, poneko ga tek pomene kao,

»iđeološkog „meprijatelia« ili »emigranfta u sebe«, Ipak, svi ti napađi nisu sprečili dam sa sovjetska umetnička i dđuhovmz elita diskretno smatra vA najvećeg sovjetskog pesnika,

lako je u.

Kao Što je

razvojti_ne, e

owih dana ekipu Ota Premingera

Čak i inače bezobzirna sialji- \ nistička birokratija priklonila se bila pređ njegovim talentom· i sačuvala ga od suđbine mnogih ruskih pisaca. Poslednjih pgodđima „Pasternak objavljuje samo svoje izvanredne prevođe, „nEročito Šekspira. *

POZAJMNA „GALERIJA

w Kopenhagenu je neđavno otvorena jeđinstvena ustanov& u Kojoj se poput bpozajmnih biblioteka, „uzimaju slike i skulpture. Ova pozajmna gsalerija „smeštena je n centru grada i privlači sve veći broj publike.

Svaki MDanaec, Koji želi da ima neko umetničko 'delo, a nije u stanju sam da ga kupi, može, uz nezatnu nahknadu, đa izabere jedđnm #*đ "200 slika, ili neku skulptaru i Zadrži je kođ sebe tri mneđelje. Taj rok može đa se wudvostruči, ako se plati đvostruki ulog Koji ne izmosi vjše ođ 500 đinara. Konačno, ako pretplatnik pozajmne malerije zavoli đelo i zaželi đa ga zadrži, omogućava mu se da kupovinu obavi pod povoljnim wslovima.,

Osnivači »pozajmne galerije« veruju đa će ova novz ustanova vaspitno đelovati Dž mkus Sire mublike, a w iste vreme W(Yretstavljati i Dotstieaj za Kapovinu „wmetničkih đela, čime bi se pomoglo | uwmetničima. U svakom sluča”

„Literatura“ 5-6 dvobroj

Joleikko-avgustowalci zagrebačkog časopisa »Literatara« Gđonosi na uvodnom me stu esej Gaetana Pikona »Dru

štveni oblici i umjetničko stvaranje«. Jeđan od osnovnih zaključaka „Pikonovog “eseja plasi: »iUmjetnost postoji u svojoj osobitoj oblasti. Nema velike buržoaske umjelnosii, kao što nema ni velike sovcijalističke mmjetnosti: postoji samo welika Stvaralačka Uumjetnoste«. Domaća esejistika zastupljena je prilogom Vlatka Pavletića »Kritika okrćnu~

| ta javnosti«: sa mnogo ume~

SN,

Šnmosti, činjenica i elokvencije Đavletić objašnjava i opravdava publicističku i žurnalističku kritiku, ne prečćutkujuči, naravno, ni njene loše, mračne „strane; prihvatajuči pojeđine njegove konstatacije, ne bismo se ipak nikako mogli složifi s tvrđenjem da „Književna politikaz Marka Ristića spada u Ypublicistiku: mnogi, zapravo većina tekstod! va u toj knjizi vanređan je primer kreativnog Kritičkog pisanja. U ovom dvobroju >Literature• Vinko Cećić objavljuje dokumentovanu studiju »Građanska klasa Hrvatske Kontra socijalistički DoRkrets. Umesto prikaza Knjiga donesena je polemičica rubrika Tribina sa živim, oštrim kritičkim tekstovima Marijana Matkovića, Ervina Šinka, VV. Pavletića i Mirka Božića.

Od beletrističkih priloga, po red zanimljivog teksta Ivaha Tiaosa »Ne znate vi Što je to sunmce« i putopisa Nade Ma» rinković i Bore. Pavlovića, ističu se najviše pesnićke pro-

ja veoma zanimljiva inicijativa, koja bi, možđa, i na našem tiu dala povoljne rezultate. x KONGRES PEN-KLUB.:. U TOKIJU

Početkom septembra u Tokljm je održana prva plenar•vwa seđnica »Pen-kluha« Mongres ovog međunarodnog tela književnika razmatraće »uzajamni uticaj istočnih i zapađdnih literatura“.

_ Seđnicm je otvorio pretsed+ nik Andre SŠamsom, iznevši pred wučesnike svoje utiske O prvim dođirima sa Istokom.

Preistavnik UNESKO-a, RO-

že ·'Kalom isjavio je sa svoje

' strane da »elitae ma Zapadi

dobro poznaje đuhovne vređmosti istočnjačke antike, ali da relativno vrlo malo zna O mođernim strujanjima. „Ovaj

francuski romanopisac je da „

lje istakao da nasuprot tome QIstok poznaje bolje mođerna stremljenja .nma Zapađu (nadrealizam) i džez nego Mocartovnu muzikw.

Yıtičaći bedđn w Kojoj živi stanovništvo ma Istoku, indiski delegat Srinivasa \jenser je izjavio da je prirođmo šdto ono priđaje veći ma

čaj materijalnim mnmego Mđuhov

mim vrednostima.

| „Dobar dan, tugo“

na filmu

Mlađa francuska Knjiševnica Franso az Sagan, čiji će treći roman »U jednom mesecu, u jednoj godini«, po svoj prilici prevazići po tiražu dva prethodna (prvo izdanje šBtampano je vw 200.000 primeraka) · posetila ije koji po njenom romanu »Daobar dan,

tugo« snima film.

. đogma,

ASOPISA <

ze Nikole Šopa bod zajednia, kim naslovom „»Ošsmleh prazninu«, pisane u Zcwwdnu »ljetnih Večeri, 1041, pune. prigušene stravć, i biranog, krepkog ježika, U obimnmoj Rukoveti stihova, u kojoj je zastupljeno „seđam pesnika, pažnju privlače pesme Trene Vrkljan, Florike Stefan i Vlau de Malekovića. Poseban kvyalitet u časopisu čine stihovi Krste Špoljara u ciklusu »Sat narodne povijestix, u kojima su rodoljubivi rmnomenat i pu» etski izraz dobili skladnu ı uzbuđijivu tragičnu sintezu, Prilog »Literature» je homađ Slavka Kolara »SvogMa tea gospodar«. Timc dje sređena, ozbjilina i mesumnjivo Multurna fizionomija »Literature« za okružena.

„Krugovi“ 5

Rsejistički napisi Čeda ris ce i Branislava Zeljkovića o Vladanu Desnici i Horaciju najvredniji su tekstovi u ovom broju »Mrugova«. DobDro je zamišljena i sprovedena kritička anketa o »Antologijt svjetske lirike« o kojoj pišu: Zdenko Škreb, Nikola Miljće= vić Ivo Frangeš i Vlado Go tovac. ?

Posebno se moramo osvrnuti na anonimnu rubriku ajget u kojoj je, pod naslovom »Jedno otkriće«, stavljen ma indeks mmapis Pređraga Palavestre »Iracionalizam w savremenoj poeziji: objavljen u junskom dvobroju »Mlađe kulture. Za Pala» vestrim napis kaže se omalo>važavajući.da je »esej«,:govori se o »impertinenciji nežnanja«, o rečenici koja je »smi» ješna u svojoj besmislenosti — terminima, dakle, izvan sVa. ke pristojnosti tako neophod+ ne u razgovorima o Književ+ nosti. Vrhunac je »operacijae citata u Wojoj se nalazi reče: nica »smiješna u _ svojoj besmislenosti«: citat je u »Krugoy vima« adaptiran ovako: »Nađrealizam je išao ka svojoj negaciji i svome izopačavanju, dok se Wonačmo nije sveo na jedan od mnogih oblika đUs hovne iživelosti buržoaske tuš metnosti u epohi imperijalis zma. Ono što je od njega 4 stalo... jeste iracionalizam..,. Ova bposšlednja rečenica, me. đutim, u »Mlađoj kulturi« glas si ovako: »Ono što je od nješ ga ostalo i što nikako ne može, biti niti smisao miti jedini put, već samo jedan vid izražava“, nja čovekove mnogostrukosti, i jedno od rhnogih sredstava

koja stoje na pesniku da bi što potpuni . izrazio Čoveka, jeste iraciona“s lizam, ali ne kao kanon il već kao Oblik opravVd< danog otpora protiv jedno stranog odražavanja realnosti ma kojoj poezija počivac. Niš je, đakle, reč o genezi nadr alizma i iracionalizma, Kako misle »Krugovi« mastojeći đe to dokažu sakaćenjem citata, već o pretapanju i prožima“ nju spomenutih pesničkih prd vac 1 principa. PFalsifikovanje tuđih rečenica u polemici" fe, majblaže rečeno, neđoe' stojno. (M.1.BJ) :

• „Rebublika“ 5 Wajnoviji broj »Republike donosi ma uvodnom mestu čla nak Bruna Popovića »Kulturs u socijalizmu«. Razmairanje uloge i mesta inteligencije u socijalizmu, a posebno u pre” laznom periođu, i „Bprenoseći ovo pitanje na naše uslove dobilo je kod Bruna Popovićš dokumentovano ali ne i nekd novo tumačenje. Od. literarnih priloga đomaćih pisaca »Re publika« ima priču Čeđa pPris ce i pesme Marije „Čuđine; »Male stvaris Čeda Price sd

međutim pre jedno sentimen* ·

talno sećanje na mali đogađaj iz vremena mevolucije nego istinska proza. i

Po svojoj neposrednosšti 1 naturalističkim elementimay zatim po lepom razvoju fabu“ le i neprikrivenom umetnič“ Mom obrađivanju konkretnih socijalnih zbivanja, priča Vla dislava „Malcejeka »Manevrić pretstvalja sve najlepše u sa“ vremenoj poliskoj prozi Od preveđenih priloga ističu se i Deset španjolskih soheta (Ni kola Milićević) i članak amć“ Tičkog esšejiste Alfreda 'Kazi“ ma o misterioznosti i •težinić Franca Kafke.

Posebno mesto pripađa PU“ topisu Bore Pavlovića »Vivat Karlsbad«. Pisan .ozerski, 5% mestimičnim „rimovanjem igrama reči, ovaj putopis % uvršćuje t majbolje bputopi“ sne proze Bore Pavlovića.

Revija ima i nekoliko šira? nica kulturnih zanimljivošti a svih · strana - sveta. Da _ jedne ankete o savremenom

· baletu i pozorišne kritike Vla“

de Mađarevića, drugi deo OVE zanimljive publikacije bio

. sav okrenut inostranstvu.»Re”

pPublikas broj 5 jie po tehnič“ kom izgledu u trađiciji zrelđ zagrebačke grafike. (M.S,M) .

KNJIŽEVNE NOVINE.

raspolaganju