Književne novine

._ S II JO – Z TZ EO O

GLASOVI MLADIH

To sunce — ta zvonara žutih zvukova,

POR

K. MALAPARTE *

MRTVO

_ Svake večeri silazilbi smo Džimi i ja da pročitamo, na obešenoj tabli Kapetanije, raspored ukrcavanja trupa Pete armije, odnosno datume odlaska brođova iz Napulja u Ameriku.

„Nije još došao red na mene“, govorio bi Džimi, pljujući na zemlju. .

” Odlazili smo zatim da zasednemo na nekoj klupi ispod krošnji koje su ispunjavale ogromni ·trg: on se otvarao ispređ luke i dominirao uzvišenim žalom Maskio Andioino. y

Želeo sam da ispratim Džimija u Napulj, da ostanem s· njim do

? ' poslednjeg momenta, da mu kažem zbogom na mostu broda, koji će. \ ga vratiti u Ameriku. Od svih mojih američkih prijatelja sa kojima

sam delio opasnosti rata i bolnu radost oslobođenja, za ove dve go-

đine, ostao mi je jedino Džimi: Džimi Vren iz Klivlenđa, Ohajo, oficir

za vezu, Svi ostali su se raspršali po Evropi: bilo u Nemačkoj, Frane cuskoj, Austriji ili su se vratili kući, u Ameriku, ili su bili mrtvi za mene, za nas, za moju zemlju, kao Džek i kao Kampbel. Stoga dan u kome ću reći zbogom zauvek na mostu brođa, biće za mene dan u kome ću reći i zbogom zauvek pokojnom Džeku i pokojnom Kampbelu. Ostaću sam, uz svoje, u svojoj zemlji. Prvi ut u životu ostaću sam, zaista sam.

Nisu so senke večeri ni pojavile i počele đa vuku duž zidova i crni ogromni dah more nije mogao da stiša zelena lišća drveća i crvene fasade kuća, a ispijena gomila, ćutljiva i lagana izmilela je iz hiljadu uglova Toleđa i nadolazila je na trg. Ta napolitanska gomila delovala je praiskonski, antički, bedno: u njoj je, međutim, tinjala neka rađost gladi, ta beđa je bila bolna, bleda i prigušena. Veče je prilazilo malo po malo, a gomila je podizala oči, crvene od suza, prema Vezuvu koji se uzdizao beo, hlađan i sablažnjiv u odnosu na crno nebo. Iz levka kratera nije se uzdizao dah dima, niti se više dao videti bljesak vatre visokoqa čela vulkana. Gomila bi stajala nema satima i satima, sve do ponoći: zatim bi iščezavala ćutke.

TI kađa bi najzad, ostao ogoleo ogroman trg ispred mora koje se prelivalo u crno, Džimi i ja bi se približavali ogromnoj crnoj lešini koja se izobličavala polagano u noći tamo u dubini horizonta, u nameri da posmatramo.

U aprilu 1944 pošto se prethodno danima i danima zemlja tresla posle izbacivanja potoka vatre, Vezuv se utišao. Nije to stišavanje trajalo malo po malo, utišalo se odjednom: pokrio je čelo znojem hladnog oblaka i kao da improvizira izbacio je iz sebe snažno urlanje: mrak smrti je bio ispunio njegove arterije, koje su dotle vodile ne-

Nemojte me uzimati ozbiljno O OTO Vi što se opijate od zbilje : . tankog struka pomžma. To sunce se uvek smeje, a raspada ] cevi, To sunce se zagleđalo u cvet, edBBUD, eb Boba

S DOBOVAI runa,

rozor kroz koji ne može da 6 a a erre:Ć

Nemojte me uzimati obi i ogromna zlatna planina)

Vi koji ste osušili svoja srca

1 voljenje pretvorili u sumnju i '

a je dozvolila promrzloj ptici da se bića rascvetava

uda. o Bee Bovi na nečijeg igrajućeg koraka,

črtvuje zbo wi. i ;

Zbog violina od SOBTROy OVI a yin BVeDaOĆI,

Nemojte me uzimati ozbiljno

Vi slični suncokretima

O LWOr eto sa zalaskom glave. ;

uđa je na grudi čudne zemlje prinela rasejani o

Umorna od obilja svetlosti što 23 opire. OM O

U njenoj nađi se ne pomakne

A uvek se godinama putuje,

U njenoj nadi se gubi sve sem

Duge.)

I ne morate je uzimati ozbiljno

Kada padnete ničice

vi 9 presude čiste svesti.

(Luda zavija dugu oko svog mal t

Naslonjena leđima na južni zid, O

O, čujte, na južni zid naslonjena

Smeši se i gleda nemoćno teturanje dana.

Tiho: Obećali su joj proleće.)

Nemojte me uzimati ozbiljno

Vi hladni posmatrači užurbano

Isturenih stopala u tuđu stazu, ·

(Naučila je Luda jednu običnu pesmu

Od dozivanja i ođbijanja,

TI zauvek voli grubog, kosmatog muškarca

Koji krca orahe zubima,

Nesigurnog mesečara čija je snaga ravna jednom snu

Pre pijanog buđenja, :

Jer na kraju svih nastanjenih ulica

Propithje se gorko more.)

Nemojte me uzimati ozbiljno

Vi uvek udvoje,

Vi nikada sa podočnjacima. .

e Mirjona Vukmirović Ogromni veo žalosti sišao je na grad, na zaliv i na brdo Posilioo. Ljudi su se muvali ulicama i šaotali, uspinjali su se na prste đa tiho koračaju, kao da u svakoj kući leži mrtvac.

Tmurno ćutanje pritiskivalo je grad u žalosti: glas Napulja, njegov antički glas, plemeniti glas gladi, pobožnosti, bola, radosti, ljubavi, visok, prodoran, sonoran, veseo, u trijumfu; umukao je. Koliko puta su samo žar surica na zalasku, ili srebrnasti odbljesak meseca ili neka zraka sunca koje se rađa, izgleđali da žapaljuju beli spektar

| vulkana, đok se visoki krik žene pri porođaju uzdizao nad gradom, | Svi su pritrčali prozorima, trčali su ulicama, grlili jedan drugog plačući od radosti, ushićeni madom đa se život povratio, nekim čudom, u ugašene arterije vulkana, i da su krvavi. komad sunca na zalasku ili odbljesak meseca, ili plašliiv bljesak zore bili blaqovest vaskrsenja Vezuva, mrtvoga božanstva koje je slično nezgrapnome mrtvacu, zakrčilo prolaz do tužnog neba Napulja. Ali ubrzo posle ove nađe: razočaranje i ljutnja: oči se osušiše, gomila je sklapala ruke u znak molitve, dizala šake i u znak pretnje, a neki su pružali „roga-roga“ prema Vulkanu, mešajući molbe i kuknjavu sa proklinjanjima i grd~

. njama: „Smiluj se, prokletniče, nikogoviću, smiluj se na nas“. Zatim

. su maišli. dani \.mlađoga meseca i- mada;8e „mesec. rađae. lagano i:

– hladnih: ramena. Vezuva, teška žalost je. vejala na Napulj. Sv j

" meseca je osvetljavalo rasprašene pustoši POOOVa pepela. i tečne

stene hladne lave, koje su ličile na litice ctnoga leđa. Jecanja i plačevi čuli su se tu i tamo iz dubine crnih uglova. duž obale Santa Lučije, Merđeline, Posilipa i uspavani ribari ispod kobilica barki na mlakome pesku· dizali su se iz sna i zastajali su na kolenima obraćajući pogled prema spektru Vulkana; prisluškivali bi u strahu uđaranje talasa i iščezavajuće kreštanje galeba. Školjke su svetlucale na pesku, a dole na obali gde se nebo sastajalo sa obalom, liuske riba su blještale. Vezuv je propadao kao mrtav morski pas talasima izbačen na obalu, iii i _ Jedne večeri, bio je to mesec avgust, dok smo se vraćali sa Amalfija, prolazeći bokovima vulkana, razvezli smo dugu prepirku o crvenkastim plamenovima koji su lizali usta kratera. Zapitali smo nekog ribara šta znače ovi zraci. Bila je to procesija, koja se penjala da prinese Vezuvu zavetne ponude, ne bi li on ublažio svoju srdžbu, da ga zakunu da ne napusti svoj narod. Posle molitve koja je trajala jeđan dam u Svetilištu Pompeja, dugačka povorka žena, dečaka, vođena grupom sveštenika odevenjh u svete odežde i mlađića koji su nosili svete barjake i zastave Bratstva, velika crna raspeća, kretala se u plaču i molitvi autostrađom koja se penje od Bosko Frekase-a ka krateru. Neki od njih su mahali brsnatim grančicama masline, drugi granama bora ili mlavliicama vinove loze otežanim grozđovima; nosili su bokale vina, kotarice đo vrha ispunjene kozjim sirom, voćem, hlebom; neki opet bakrene poslužavnike sa pitama i slatkišima, jagnjetinom, piletinom, zečevinom i činije prepune ribom. Stigavši do vrha

Vezuva, gomila je bila bosonoga i odrpana, umazanih lica i kose od

pepela, i ulazila je ćuteći iza sveštenika koji su mrmljali molitve i

psalme u ogromni amfiteatar antičkoga kratera, ie M

Mesec se đizao crven iza dalekih planina Čilenta crvenih i srebrnastih u zelenom ogledalu neba, Noć je bila duboka i tiha. 'Tu i tamo su se uzdđizali plačevi, đuboki uzdisaji i naizmenične „psovke, grubi glasovi straha i bola, S vremena na vreme neko bi poklekao,

MOJ DJED CESTAR

Posjetim bojažijiv livađu djeda moga. Znam: davno je povorka cma otpratila dida Luku

do posljednje stanice odlaska, Nikađa više didica ne če

pogrbljen nad cestama

da ih liječi. +

Zašto i ti tuguješ livadđice kao i ja

u ovo jutro zeleno?

Tko će izbezumljen ođ sreće da miluje tvoje rosne vlati livado? .

- Moždanda. eo ir: S aca: die iuR RR aa Ka

O ne! Ja sam ovdje stranac – no ipak nosim u krvi tugu livađe i nemir cesta.

U snima: jednu nedovršenu stazu koja je ne sluteći to 'skrenula u Kkrstače.

Sljepan Godić ŽIVOT MOJIH TIŠINA

Moje su tišine bez krvi

one uopće ne žive

niti kad imaju otvorene oči,

niti ked imaju raširene ruke,

niti kađ. imaju užasnuta bedva

i stopala za svačiju blizmu. Moje se tišine ne izgovaraju, | ; one ne mogu uclati moje prisustvo, ;

one su tako prisne

đa ih ne mogu primijetiti, ye

one su tako određene

da: ih ne mogu izmjeriti,

one su tako tiše od sebe

da me skoro nadglasavaju

večerima i jutnima. -

Moje se tišine ne izgovaraju,

jer uopće ne žive. Božidar Stončić CIPELE

pretpostavio sam. da su Zive i rekao im: izvinite : što vas neotesano gledam vaša mc lica potsećaju na nešto iz prošlosti možda na česte odlaske u trulo predjesenje zelenilo obje: Bi: možda ra nešto drugo onda pogledaju i one mene i razumeju me sasvim one Čenici i | što nemo kažu: ništa samo izvolite : mi smo samoubice

VODORAVNO

sta jem „oblacim pantalone i do učkujeMi u đačkoj menzi stavljam Knjige pod mišku kažem zdravo · drugarici stojim : j ioš stojim ponekad stojim 1 duže · | a gledam u izu. ET kupim POLITIKU šta doživljaje Paje PRLE Ba kažem nastavnici istorije dobro j budem učtiv | budem ljut zbog toga _ \ | ulazim sedam pored drug

gledam u tablu Zi sinusa mislim na vreme. .

samo ono nije vodoravno a |

OE Ljubivoje Ržšumović | | _

____ __—__-———

KNMAŽEV-NE N o NIHRE

IČA._ „KNJIŽEVNIH. NOVINAM

zadrživu lavu. Boženstvo Napulja, taj totem Napolitanaca beše mrtav.

knjige »Koža«)

stavljao bi prste u pukotine hladne kreste lave, u te mueđuprostore · mramornih ploha groba da bi proverio postoji li još ili ne stara vatra. u venama vulkana: izvlačeći ruku povikao bi glasom iskiđanim od straha i strave: „Mrtav je! Mrtav je!“

e Džimi i ja smo stigli na vrh Vezuva baš u momentu kada je gomila dovršavala praiskonski obred prinošenja žrtve pomirenja, kada. se bacala na kolena čupajući kose, kađa je grebala svoja lica i grudi, : kađa su se pesme bogosluženja mešale sa protestima, 5 molitve čudo tvornoj Djevi Pompeja sa prizivanjima upućenim okrutnom i nemjlosrdnom Vezuvu. Šaku po šaku podizao se mesec, sličan sunđeru na= topljenom krvlju, đok su se prelivala riđanja i naricanja, a glasovi postajali oštriji i reskiji, dok je gomila prođirala razočarana i pođivljala u strahu odajući obilato kletve i grdnje; bacala grudđe lave Li pepela u usta vulkana. Najedanput se iznad grotla podigao snažam vetar, blješteći se dizala sa mora oblačina „širokoga“. da za veoma kratko vreme obavije u kovitlanje vrh Vezuva. Usred ovih sivih oblaka, rascepanih munjama, velike cme krstače i stegovi lepršali su na uđarima vetra, izgledalo je da ljuđi postaju divovi; naricamja, kletve i plač su se provlačili kroz plamenove i dim podzemlja, koje se iznenada otvorilo. Konačno, u prvom ređu sveštenici, zatim zaštavnici Bratstva, onđa gomila vernih bežahu od ponora preko bokova kupe pod kišu koja se prolivala iz pocepanih oblaka: gomila je iščezavala u tminu. punu sumpora koja se podizala da obuhvati kupu staroga kratera.

Ostavši sami, Džimi i ja pođosmo prema mestu gde ostavismGS

naš džip. Meni se činilo đa smo hodali po hladnoj kori ugašene pla= nete. Bili smo možda dva poslednja čoveka iza Stvaranja i dva jedina: ljudska bića koja su preživela propast Sveta. Kad prispesmo na rub kratera, bura beše prošla, mesec sijaše bled na nebu zelene pozađine. Sedosmo na nasip hrpe lave, na jednu stenu usred „robova“, koji s. sada bili pretvoreni u crne hladne statue i ostađosmo zadugo đa promatramo ispijeno lice zemlje i mora, razasute kuće na podnožju uga= šenoga vulkana, bludeća ostrva razbacana dole. i qomilu mrtvih stena,

Bili smo živi ljudi u mrtvome svetu. Nisam se više stideo šta sam čovek. Šta me se ticalo što su ljudi nevini ili grešni? Ne postejahu više. Postoje na zemlji živi i mrtvi ljudi iedino. Sve- ostalo nema “vrednost. Sve ostalo nije ništa drugo do strah, razočarenie. kajanje, mržnja, zlopamćenje, izvinjavanie i nada. Lutasmo po okrajku ugaŠšenoqa vulkana. Oganj koji je hiliađama godina zaarevao vene ovoga. uzvišenja zemlje, cele zemlje, beše se ugasio odjednom, i sada malo po malo zemlis se hladi ispod naših nogu. Onaj arađ dole, na obali. onoga mora prelivenog svetlom gomilom ispod ovoga neba pretrpanos tmurnim oblacima, nastanjen je ne samo nevinima i qrešnicima, pobednicima i pobeđenima, nego.·i živim liudima koji tumaraiu u traženiU hrane, i ljudima mrtvim, pokopanim ispod ruševina svojih kuća. Tam65 dole dokle doovire moj pogled hiliađe i hiljade mrtvaca se odmaraju ispod zemlje. Ti mrtvaci ne bi značili ništa drugo do trošno meso, da: nije postojao neko između njih, neko ko se bio žrtvovao za druge da spase svet, jer svi ti nevini i grešnici, pobedioci i pobeđeni koji su preživeli godine suza i krvi, nisu imali za što, nisu trebali da se stide što su postojali kao ljuđi. Postojale su tako i mošti jednoga Hrista među hiljadama i hiljadama mrtvih ljudi. Šta bi se desilo s& svetom, sa svima nama đa se između tolikih mrtvaca nije obreo i' jedam Hristos? ; -

„Šta je potrebno pa da se pojavi još jedan Hristos?" reče Džis mi. „Hristos je već spasao svet jedanput za uvek.“

„O, Džimi, zašto nećeš da shvatiš da bi svi ovi mrtvaci bili nepotrebni ako ne bi postojao još neki Hristos? Zašto nećeš da shvatiš da postoje hiljade i hiljade Hristosa između svih ovih zaspalih

ljudi? Ti znaš da nije istina da je Hristos spasao svet jednom za.

AP stos je. et da nas nauči da svako'od nas može postati

Hristos, da svaki čovek može spasti švet svojom žrtvom. Hristos bi" umro besciljno da Hristos".

— ~

ne postoji mogućnost da svaki čovek može postati"

„Čovek nije ništa đrugo do čovek", reče Džimi. i „Zašto nećeš da shvatiš, o Džimi, da nije potrebno biti sim Božji, vaskrsnuti treći dan po raspeću, sedeti sa desne strane Oca, pa da se postane Hristos. Ove hiljade i hiljade mrtvih su ti koji,su spasli svet,“ „Ti daješ mnogo značaja mrtvima“, reče Džimi, „čovek vredi samo dok živi. Mrtav čovek nije ništa drugo nego mrtav čovek.“ „Kođ nas u Evropi“, rekoh, „samo mrtvaci vrede.“ rar) · „Umoran sam da živim među mrtvima“, reče Džimi, „zađovoljari sem Što se vraćam Kući među žive ljude. Zašto ne pođeš i ti u Ameriku? Ti si živ čovek. A Amerika je bogata i sretna zemlja.“ _ „Znam sve to, Džimi, Amerika je bogata i sretna. Ali neću ot” putovati. Treba đa ostanem ovde. Nisam podlac, Džimi. A zatim i beda, i glad, i strah i nađa su divne stvari. Veće no Što je bogatstvo, večd no Što je sreća.“ _ g „Evropa je gomila smeća“, reče, „siromašna i pobeđena, pođi sa nama, Amerika je slobodna zemlja.“ | __„Ne mogu napustiti moje mrtve, Džimi. Vaše mrtve vi nosite u Ameriku. Ima mrtvaca bogatih, ima ih sretnih i slobodnih. Moji mrtvi nisu u stanju đa plate brodsku kartu za Ameriku, suviše su si~” romašni. Nikada nisu znali šta je bogatstvo, šta je sreća, šta slobođa. Uvek su živeli u ropstvu, uvek su patili od qladi i straha. Uvek će biti robovi i patiće od gqlađi i straha i kao mrtvi. To im je sudbina, Džimi. Kada bi ti znao đa među njima leži Hristos, da leži između ovih siromašnih ljuđi, zar bi ih napustio?“ _ ___„Nećeš đa mi đaš da razumem“, reče Džimi, „da je i Hristoš izgubio rat." „Sramota je dobiti rat“, rekoh tihim glasom.

(Preveo sa italijemskocg V. Tn)

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

„G V A P O“

; (sStožere, Beograđ, 105757)

Roman za omladimu »Gvapo« na građen je drugom nagrađom na kon» kursu »Stožera« za 1955 #. i pretstavlja jedno od boljih dela našo posleratne omladinske „književnosti. To je vrlo uspeo pokušaj prenošenja mašte wu davna vremena. Po temi i obrađi „atraktivan, roman »Gvapo« nije značajan samo za formiranje ličnosti mlađih ljuđi već treba da zainteresuje i pedđagoge i prosvetne radnike.

Elementi mistike nisu wastupljeni;

nerealna fantazija nije smdelovala u

Uzbuđijive pustolovine, humani pe stupci ljuđi vešto su uklopljeni ambijent neolita. Ođnosi među Kele tima i staroseđeocima Iberskog Po„ luostrva, ljubav i mržnja, zauzimaju vidno mesto u piščevoj Kkoncepciji, Naravno, sve to u meri koja odgo> vara uzrastu čitalaca kojima je ro. man namenjen. Dečak Gvapo i de> vojčica Mumu gaje duboko. prija»

teljstvo i na kraju njihova ljubav triumfuje nad slepom mržnjom nji» hovih saplemenika. Mumana strana

stvaranju ovog dela, A ipak, nije li se čitalac unćo u avanture mlađoga Gvapa, nije li zađovoljan završio čitanje, jer ova je priča bliska čoveku, u stvarnosti tako često ponovlje-

na samo u drugom obliku i pod različitim okolnostima, Život, borba i najzad savez prastarih plemena, običaji predaka današnjih ljuđi su ta_

· ko uspešno dočarani, đa se adekvatna

komparacija sa nekim drugim delom maše ji strane omlađinske literaiurc

teško može naci,

dominira romanom. Uostalom, ideju piščevu je lepo izrazila Jedna lič« nost: »Postoji samo jeđan zakon, boriti se protiv nasilnikas.

Roman je izđat u okviru bibliote= ke »Kadđok«e koja je nastavila tradđi»ciju izđavanja dobrih dela omlađinske Književnosti. MKmliga je lepe opremljena, a posebnu njenu vrcđnost čine privlačne ilustracije Aleksandra Mecla, i

Mirjana Pavlović ·

y 9 - (ij

“a