Književne novine

Dutevi su bao vazduh

Šta je iorma, gde je njen počelak? -— To je problem koji muči No= buja Abe-a, autora akvarela »Kapa, legendorno tečno čudovište. Dva njegova akvarela bila su izložena uz četrdesetak drugih grcfika savremene japemske umelnosli nc izložbi u Plavom šaloniu ARTE u Beogradu na Terazijama.

Kosmos nema forme. Kakav je prvobimi oblik Zemlje? Trougao, Od trougla je sve sačinjeno. Beskonačni niz trouglova čini krug. Od irougla se može sve napravili. U arhitekturi, naprimer — kupola. Kvadrat ne postoji u prirodi, a ipak — on je duhovni kosmos ljudi. „Kvadrat, Tau-če, | pronašli sa Kinezi pre 5.000 godina kao sliku kojo nema uzora u prirodi. Istovremeno u Peru-u Tnke se inspirišu kvoadratom u koji VGjaju likove svojih božoemstava.

— U Jugoslaviju, u Dubrovnik, do žao som kao delegat Jopanskog nacionalnog komileta na Kongres Međunorodnog udruženja likovnih umetnika, Tu priliku ću koristiti da upoznom vašu srednjovekovnu a i savremenu umelnost, Posebno me interesuje narodncr i primitivnc umelinost. Jugoslavija je sira zemlja. Očekujem da ću ovde mnogo toa videti. O vašoj srednjovekovnoj umelnosti imom već neko pred znomje, zahvaljujući UNESCO-vo| publikaciji o freskama. Nekoliko eksponata vaše savremene umelno sli video som na dva prošla Bienala u Tokiju. A, nožolost, Bienali su jedini kontaht.

— Kongres? Ovo je tek drugi ove vrsle. Međunarodno udruženie likovnih umeinika je mlada instilucija, vrlo polrebna i korisna za slvarenie ozbiljnih kontakte i međusobnog upoznavanja, Vrlo sam zadovoljem što se ovaj Kongres održao u Jugoslaviji.

Pulevi su kao vozduh. On je zajednički svim ljudima, — Nubuit Abe nije ništa znao o Jugosloviji. Nije znao kakvi su ljudi, kakve s prodavnice, „kakvi su pulevi., K onđa se nošao na tim putevima.

— Moj prvobitni plen je bio da se u Jugoslaviji zadržim dva meseca, ali sada uviđom da je lo premalo. Više nemom plema. Upoznavaću ljude. rozqovaraću s niimoa. Godine 1953 bio som u Indiji, Trebalo je de se zadržim dva a oslao som svih devet meseci, Ne verujem nikakvim furističkim vodičima. Osnovno je direkini konickt. Podaci iz prve muke, sopsiveni uici. U mojim mnoapisima o Jugosloviji najmcmje će biti nabrajonja činjenica.

— Nisam očekivao da ću kod va ših ljudi naći toliko slučajnosšti 5 Japemcima u načinu mišljenje, Ali još više sam iznenađen slobodom i olvorenošću kojom mi ljudi prilaze. Gotovo, osećom se kao među svojima. Nijednom prilikom nisem osetio rozliku u rasi, mada se u umelnosii, inače, to ne može izbeći. I zato neka žive rozlikel

Nobuja Abe zauzima istaknuilo mesio u savremenoj japanskoj likovnoj umeinosti. On je vođa nad-

realisličkog pokrela u slikarstvu, Počeo je da slika koda je imao šesnaest godina. Prvo je bio pod uticajem jovista. Zoatim'je njegov idol postao Pikaso, a malo je umetnika iu svetu i u Japanu koji eu mogli da se oduptu ovom velikom slikaru. Docnije se N. Abe sprijateljjo s najvećim nadreclisličkim pesnikom Japana Susom Takigučijem. Ovo je bilo presudno za njegov rozvoj u pravcu nadrealizma, A donos, u njegovom slikar stvu je jasno izrežen&a iežnja da se nadrealizam oplemeni tradicijom da bi stvorio svoj Šlo adekvoltniji ižraz,

Izlagao je, sem u Jaopgnu, u mno qim gradovima Azije, Amerie i Evrope, Njegove slike poseduju Kornedžijev institut i nekoliko muzeja u SAĐ, zatim privatne kolekcije u evropskim zemljdmc, Indi-

Nobuja Abe (crtež Dese Glišić)

ji, i, naravno, japonski muzeji i golerije.

— Strujonja u savremenoj jopcn skoj umetnosti? Noši umetnici su podeljeni uglavnom u dve grupe. Jedna je pod ulicajem Fromcuzc (Ecole de Poris) i Amerikomaca. Za njih bi se moglo reći da idu za modom. Druga grupa ickođe prime ulicaje, i uspešno pokušava dc ih pročisti i prilagodi jcapcnskim irodicijoma. Moglo bi se reći da kao u Japmu sličnu dilerencijaciju nolozimo i u drugim aziskim zemljomoa...

|_— Noša se kinematografije iciko đe razvija u dva pravca. Jedni su pod direkinim uticajem cemeričkog filma dok drugi teže da stvore nccionalni filmski izrag, Japonska publika polaže velike nade u ove poslednje.

Nobuje Abe, člom festivalskog žiriju i odbora za mnoagrađivcemje joponskih filmova, gainteresovonm je i za razmenu filmova sa našom zemljom. On će nastojati da se na licu mesta i šio Šire upozna s jJUgoslovenskom filmskom proizvodnjom, — Japanska publika zna jedino za koprodukcioni film »Poslednji most«. Humcemost ove feme i uspeŠna reclizacija ostavili su najbolji ulisak kod gledaloca, a filmska kri tika ga je povoljno ocenila. .

Naš jepemski prijatelj »slikae

UTRO

ad S na polasku što nije samo polazak nek bude grljenja moga predživota drhturenje pred senom rađosti što tkivo istkiva iz pora i paperje sa listom da sprži na kraju jednog puta sve da buđe novo ništa dđa ne bude žal

Ostavi

ne miru moje ruke izlančane beočugom i bojama bolje će ti biti

Prestani

moj hod da meriš aršinom tvojim okoštalim bolje će ti biti

Ne natići

misli mojoj i

ivojih prnja ruho

kret moj ne zaustavlja: tvojim

šarenim leptirima

bolje će ti biti

Ništa

u ovoj koži

nije drvenjak

ništa

ne vezuje pete

pred slepilom nepomičnosti

OKTOBRIMA Ne igraj se Opasna je igra

Postoji slika što nemiri noć

zapečačena

u neodključanoj fijoci mog podkožnog stola

postoji krik neugušeni

jeziv kao savest

u crvenoj mrlji jednog neiskopanog oka

u neispaljenom

hicu

mom,

Ne igraj se

Zarčen sam u naboj

koren đa ne istruli

loza da ne uvene

pa čekam

u trku već pola

vetar da zgrabi rezove sa dlana bičem da raskine vlakna sa očiju žušanj kukuruza da prozbori rikom

Ne igraj se

Nije više ponoć (Odlomak iz poeme)

Slobodem Berberski

„ __ – –––D–»—Wsı e AI A RLDKJ__C-C_—

KakkaENME NOMNINE

\

s

Japanski shkar Nobuja Abe u našoj zemlji

svoj dnevnik iz Jugoslavije, Deca koja piju vodu na renesansnoj Onolrijevoj fontomi, pecači u slaroj luci, Konavljemke u živopisnoj nošnji na pijacama ili putevimct iznad Dubrovnika, ljudi koji u restoronimc jedu ribu i piju vino, zelena vrciq u storom zidu, golubovi ha irgovi» ma i ramenima prolaznika, patovi koji igraju uz džez, nekropole bogumilskih stećaka kod Trebinja, reclizum boko-kotorskih ikona, gro ieskn& maska na kamenom oluku crkve, napuštena nosočka kolica nc pragnom irdqu u noći, ni jedon de italj nije izmekeo njegovom radoznalom oku i njegovoj. neumorhoj fotokomeri. ;

— Da bih imao vremena dc vidim sve što me interesuje, kamerc mi pomćže. Jer beleži i pemti za mene. Naročito mi je dragocena ovde u Dubrovniku, u gradu koji sam neobično zavoleo. Ta ljubav je sopasna« jer malo rađim 6 mnogo uživom:

Ne pitanje kako vršili razmenu umetničkih dela i mišljenja, i kako ostvariti zblizenje umelnika pojedinaca, Nobujae Abe je rekao:

— Smatircm da trebqa sivoriti više mogućnosti za međusobnu razmenu. Jedan korak u tom pravcu je i orgomizovonje izložbe kopija juqošlovenskih srednjovekovnih fresaka u Japenu, i izločba dela savremene japanske grafike iz kolekcije Muzeja& mođeme umetnosti u Komoekuri kraj Tokija koju ste imali prilike da vidite...

Nikola Majdok

(assnnriroritaronsynan_—~

ZBIRKA GOJINIH CRTEŽA

Nemački istoričar umetnosti dr Herbert Paulus neđavno de utvrđio da je album #«ĐWqirteža nepoznatog autora, vlasništvo jednog kanadskog inđustrijaleca, ustvari zbirka originamilt: Gojinih radova. Kanadski industrijalac kupio je ovaj 8lbum crteža od nekog prodavca umetničkih starina po VeEoma niskoj ceni. Kad je pročitao u movinama đa je đr Paulus u jednoj slici zbirke pokojnog Age Kana prepoznao jeđan Gojin rad, obratio mi se pismom. Posle izvršenog pregleda zbirke nemački isto-· ričar umetnosti bio ie sasvim ubeđen đa su to crfeži Velikog španskog slikara, Album Gojinih crteža uskoro će štampati jedno izdavačko preduzeće Zapadnoj Nemačko.

POZORIŠTE ~

Hugo fon HOFMANSTAL

Hugo fon Hofmanstal roden je 1874 u Beču, najpopularniji je srazmerno malo više se bavio dramom Uu kojoj preovlađuje lirski element; značajna je njegova uloga Uu pozorišnoj kulturi pre Prsvrstavaju ga u neoroprozno delo obuhvata i mnoge eseje; ovde donosimo odlomke njegovog predavanja iz 1906/7. i

umro 1999; bio je svog vremena; napisao pesama, znatno

vog svetskog rata; mantičare; njegovo

..A pre svega je is

realne pohvale živih ljudi. No mnogosmislena i neođređena,

samo na klizavom terenu i svesna je toga,

su druge generacije verovale

Mnogo što šta postoji u mjoj što se samo malom

č a mnogo čega mema u čiju pesnicima đolazi pođa li postoje, đa li mapostoje za svoju

broju nagoveBšćuje, prisutnost mnogi veruju, I katkad da 56 zapitaju, kar koliko toliko — Stvarno epohu... No možđa se — a to i tim dostojnije vremena

neprestano daje, posređan način, pesnika, tu prikrivenu čežnju

prikriveno ptibegavanje pesniku

tek posle izvesnog razmišljanja

znavanjem sveta. I ako se ne varam, nas stoje tako. Moji način gledanja na

siljava me ovde đa vas pre tvrđenjem da čitanje,

govini, smatramo,

U čoveku s knjigom u ruci

našeg vremena, kao što je čovek sklopljenih ruku bio simbol jednog drugog vremena. Naravno, ne mislim na onč koji iz odrenešto određeno. GO već prema stepenu svojih

đenih knjiga hoće da nauče vorim o onima Koji

znanja čitaju knjige bez određena plana, menjajući, retko ostajući pri jednoj knjizi, gonjeni stalnom čežnjom, nikada odistinski utoljetako bar izgleda,

nom. No čežnja ovih, se ne odnosi na pesnika. Onaj

đa utoli čežnju tih ljudi jeste čovek nauke, u devedeset od sto slučajeva nego knjige, to ni u kom slučaju nije poezija nego plitka obaveštenja koja samo trenutno smiruju, kratki pregledi realnih činienica, shva. sirova materija života. Kažem to onako kako to obično kažemo i olako verujemo, no verujem, je to samo prividno tako... Oni čitaju najrealnije u najvećoj meri lišene ži-

radije čitati novine određeno Šta traže,

tljive i prividno nove

ođ svih Mnjiževnosti, vota, i traže duše. Jednako traže nešto Što

fuziji žive Krvi...

njihovo ja umirilo. roliju poezije. No lažu sebi račun, dana,

velikog života na ujutro i uveče. I ne znam i naibedniie u ne pada — ma

dostojanstva i mrtvih i živih pesnika da prihyate drugu pohvalu osim naša epoha je bitho Ona može da počiva

koje je raskrstilo sa svakim vidnim ispoljavanjem i retorikom — ta jeđina realna pohvala pesnicima baš u naše vreme samo na tako priktiven, da to prikriveno računanje na

beskrajna navika, strahovita bolest čitanja, ta pojava našeg vremena koju suviše često prepuštamo statistici { nauci o tra čije suptilnije strane isuvišć malo pone izražava ništa drugo nego neugasivu čežnju za uživanjem poezije...

„istine“

nešto u najvišem bi povezalo njihov život sa žilama velikog života, u volšebnoj transTraže Sto bi ih jače no išta povezalo sa svetom i ujedno skinulo teret sveta sa njih. Traže iedno ja na čijim bi se grudima Jednom reči traže čitavu ćamije na njima da o tome pokao ni da znaju da iza pisca iza novinara ustvari traže pesnika. tamo gde traže tamo i nalaze, i ja zaista neman ni hrabrosti ni želje da od pesnika ođelim romanopisca koji ih očarava, novinara koji im začinjava njihov vlastiti život i baca jarku svetlost put kojim iz dana u đan idu ni jedno piskaralo, ma svom zanatu, ma čije proizyode koliko on bio nedostojan te Sve-

tlosti — Za

pesnik ziju koja se

svetom čiji po

se na njemu malog broja

najširem smisl libreta četrdes

đok mana, Sve to

u čvrste Osnove,

liniji.

bi bilo tim lepše

tako i mnoga osšeć za pesnikom, to možemo uočiti i sa izvesnim postvari dastvari priiznenadim zuiu: svetski

svega

panog parčeta vod zvezdama

glasi negđe u se u svet kao

vidim wotovo gest I tako je

na kolenima i

na kojima

stalno skriven drug,

uopšte paćenje — už koji je u stanju ili novinar. Oni će

i meda ne znaju

on da odagna

stvar da uđe. stekne. On je

Neprekidno

znam štaviše, da _ Stavlja, i ono

stepenu puno

spajaju, sničke materiji čanog stanja

rasparčanost. Jer

pitate se,

teže uočljivo,

guši u suvoći gr d sjaja pesničkog, već samim tim što 5 i do uaippkidi način, služi najdivnijim instru= mentom: Nila PRO an oću jezika pesn BN ; jedini đelovi mogu da ga i poreknu ili đa i zaborave laje neumoljivo piše na nekom

ljudi koji su ikađa dali tim jezikom kako su hteli.

kih Kknjiga. svetske književnosti. potomstvo, usleđ. raspuštenog sano do groteskno8g,

predmeta svojih želja, zauvek mu leđa?... Za čim oni čeznu

što im Samo pesnik može ( i nagote slaže mabore svoje haljine. Jer biti vesnik.

i uvek je negde drugde nego što a stavlja... On je prisutan i bez glasa menja svoje mesto i sav je oko i uvo i uzima boju od stvari počiva. On je posmatrač, ne, on je

vota... Ni jednu misao

drugog reda stvari.

skladno. No vi i pokatkad vam Se sve čini đa vam je pesnici našeg vremena ostaju dužni. stvari, prečišćavaju tupe njihovom rukom sve biva zvukom i svi se zvuci no ipak, čitali ste knjiga, bile su to pesničke knjige,

o nerazmaženo oko, za Tamnta-: ta. bog života, nešto tim Što Se, ma

iz svog skrovišta viada

Ta nema magija dekao sve prave snage. Sve što se jeziku i, recimo slobodno, sve Što

isli, vođi reklo od proizvođa TIA ik stvaralački vlaI sve što se u u naziva književnošću, ođ operskog etih godina, sve do petparačkog rovođi poreklo od malog broja veliTo je unižeho mešanja deformiali potomstvo po direktnoj

đa postoji...

No hiljadu ruku neprestano se mašaju Knjiga u kojima nauka gomila žetvu svojih đana i noći

radom ispunjenih; izgleđa da su pre svega ove

knjige i njihovo potomstvo stvorile od finijih i složenijih glava svoje privrženike. I ne preterujem li tvrdeći da i ovde opažam prikrivenu čežnju za pesnikom, čežnju koja

se, besmisleno kao tobože okreću od E kao okreću jesu osećaji Koji vemisli, upravo oni

anja u ljubavi,

osečaji, osećaji

koie prava stroga nauka zauvek mora sebi đa uskrati, upravo ohi koje samo pesnik daje. Oni koji se mašaju naučnih i polunaučnih Knjiga, kao i oni koji se mašaju romana, novina, svakog štam-

hartiie, neće da sa jezom stoje u svojoj nagoti. Oni čeznu za onim dati kađa oko njihove Hebelovim dnevnicima, znači uviti u ogrtač i grejati 5e...

pesnik i tamo gde ga prividno nema,

se pretpo-

nem brat svih stvari i menjanje

njegove boje unutarnja je muka: jer on pati zbog svih stvari i pateći zbog njih uživa u njima. To

ivanje čitav je sadržaj njegova žikoja ga okuplja ne sme od sebe kao da ona potiče iz nekog Jer u njegov svet mora svaka Sve mora i hoće u njemu da se taj koji u sebi povezuje elemente

vremena. Sadđašnjost je u njemu ili nigde...

delanje njegovo traženje je' skla-

dova u sebi, usklađivanie sveta koji u sebi nosi. U svojim najvišim časovima

oh treba samo đa sašto stavlja jedno pored drugog biva hoćete đa uživate u toj harmoniji

Pesnici združuju sve bolove vremena, pod

isuviše mnogo tih bilo je pe-

e u njima, ali ni traga od ove naj“

više magije. Hteli ste da pobemete ođ raspar-

ovog Sveta i naišli ste ponovo na Našli ste obnažene Sve elemente

postojanja: mehanizam duha, telesna stanja, dvosmislene odnose egzistencije, sve razbacano kao materijal na građevini... osećate pesnički element, no kako da to buđe, i botvrđa pesništva? „be Ne: U Šilerovom delu, pa u delu MHebelovom, iako

U svim tim pokušajima

nalazite s vremena na vreme bi-

lanse epohe. Nije daleko trenutak kađa ćete isto to priznati tajanstvenom

Novalisu — i potpuno

|__ne pada — MA MOT O O O _______________________________—

Leonovljev povratak pozorištu

„Zlatne kočije« na sceni Narodnog pozorišta

| Kao svoju pFvu premijeru u novoj &ozoni Narodno pozorište je izvelo dramu Leonida Leonova „Zlatne kočije“.

Posle deset godina otsustvova-– nja Leonov se vratio teatru i „Zlat ne kočije“ nagone na pomisao o ne kim promenama u sovjetskom pozorištu. Umesto neumerenog idealizovanja, Leonovljeva drama donosi neke nove akcente koji su bez obzita na to u kolikoj se meri

lapaju s našim Uukusom znatno bliži životu. Drama se dešava neposredno po završetku rata u nekom razorenom sovjetskom grcdiću, Život se polako obnavlja i vraća u svakodnevne tokove koji ponovo đobijaju smisao obične, ljudske situacije bezvredne dok se svet vrteo u jezivom kolu smrti, U toku 48 časova glavne ličnosti drame dolaze u niz odnosa koji otkrivaju njihove primarne osobine, životne poraze ili qorke dileme mla dosti. Tri starije ličnosti su ljudi (što je očigledno u slučaju pukovnika Berjoskina a prikriveno kod Matije Serqejevne i akademika Nikolaja Korejeva). Tri mlađa junaka imaju gotovo, istu sudbinu: jeđan od njih je, doduše, beznačajan ali je zato „drugi, slep invalid izgleda fTasktstio čak i sa patetičnim i herojskim istinama rata; devojka se, međutim, raspinje između ljubavi koja zahteva božrtvovamie i sigurnosti udobnog života. Ostaie nam na 'kraju da sa izvesnnšću pretpostavimo da i ona neće izbeći bolne, kompro~

/

skrhani

mise na koje su osuđemi Svi koji izađu iz granice detinjstva.

U pogledu forme komad je u mnotgom pogledu nesavršen. Konflikti nisu dovoljno snažni, razvoj akcije usmeren je gotovo isključivo na osvetljavanje likova, a krajnji zaključak je i prilično nedorečen. Osim toga Leonovljev dramski postupak nije dovoljno celishodan: čitave scene napisane su zato da bi se objasnila neka karakteristika ličnosti, karakteristika koja je već ronije bleštavo otkrivena kratkom primedđbom ili akcijom. U drami ima dosta elemenata melodrame i sentimentalnog tretiranja života ali to već ulazi u veltanšaung slovenskog pozorišta koji se provlači od Čehova ndaovcmo.

Ređitelj O. Milićević dobro je shvatio u kojoj je meri dramaturgija „Zlatnih kočija“ okrenuta Cehovu i tradicionalnom ruskom teatru uopšte. Tako u centar zbivanja nije bio stavljen neki određen kon-

flikt, već odnos slepog Timoše i Maše. U taj odnos su se onda projicirali pojedinačni sukobi ili istorije ljudi povezanih sa njihovom sudbinom. Tokom celog komada insistirano je na stvaranju lirske almosfere i na sukobljavomju situacija emocionalno različito oboje= nih. Tako su se smenjivali dramatičan tretman, komika i groteskni ·postupak. Sem toga reditelj se očigledno bez otpora priklonio Leonovljevom površinskom zaključku da zlatne kočije blagostanja ne donose sreću, Zanimljivo je da do tog zakliučka dolazi samo Berjoskin, totalno uništen i skrhan čovek. No uporedo s ovim programskim zak1jučkom autor dođiruje i široko nagoveštava da u normalnim okolnostima ljudska pripoda nije sklona da tako zaključuje.

Trebalo je. da reditelj učini nešto da pretstava ima podnošljiviji tempo. Skraćivanjem teksta moglo se (u pogledu ritma komada) mno-

.,

go postići, čime bi pre svega bile ublažene dromaturške slebosti dela. Pri oncko sporom tempu, neophodne psihološke pauze i akcenii dobijali su drugi smisao i delovali dosta. proizvoljno. Na nekoliko mesta groteskni postupak pretvarao se u šaržiranje.

Ljubiša Jovanović, kao pukovnik Berjoskin, imao je lepih i uzbudlji vih trenutaka. U prvoj polovini komađa lik pukovnikov bio je čistiji i jasniji; u drugom delu on je delovao više kao konstrukcija koja omogućava razvoj nego kao stvarna ličnost. .

Strahinji Petroviću se mora zameriti manir u govoru kad je Uu drugoj polovini rečenice spuštao glas do nečujnosti i neprijatno ga mođulirao.

Divna Đoković, kao madam Turkovska, pronašla je u drugom činu nekoliko đuhovitih grotesknih detalja. DVE VEČERI PRAŠKOG POZORIŠTA

Praško narodno pozorište prikazalo je beogradskoj publici dva komada: prve večeri gosti Su izveli češku tradicionamu dramu „Mariša“, dok je drugog dana na programu bio Molijetov „Don Žuan"

„Mariša“ je drama čeških pisaca Alojza i Vaclava Mrštika. Oni su pre svega požnati kao roman-

sijeri 5 kraja XIX veka, koji su umetnosti prilazili 8 pozicija Kritičkog realizma, Prikazano delo njihova je jedina zajednički napisana drama, To je komad o nesrećnoj suđbini seljačke deyojke koju su protiv njene volje uda za seoskog bogataša mlinara

U glumi se režija klonila natura-

iističkih detalja i samo se u govoru glumaca mogao primetiti id3kav postupak pa je u pretstavi bilo dosta vike, podvriskivanja i usklika, Između nekoliko izvrsnih glumaca, kao što su Jaroslav Pruha i Marija Burešova, posebno 5d Nastavak pa 7 strani

„ | | |