Književne novine
Nastavak sa 9 etrane
nego Šio mi je lo film pomogao. Za mene lično to je kompromitovabje ljudi koo što je toj Medoen, Sve :: to ogolili i 8a jeftinim sentišom obojili, JE LPORtO, otužna stvor, I
Drugi: Ne, ne... nemoš +i pravo, o je život, To ja savremen film, ae we onaj, kako se zvaše, »Ne čekoj na moje, Vrlo som poiresen ovim filmom, „do znaš, Ima tu ne= Što od mnogih droma koje snalaze jednu generaciju. i
Prvi: Što si mi ti neki sentimen»> iolom. tip. „Kako možeš doc se uhvaHš na jeftin lepak, I bor da su bili Jasni, nego sve treba da pogađaš i da se dosećaš, Pa, može ovcko, može onako, i ne može nikako,
Drugi: Slušaj, ja se u umelnost ne razumem. Ako hoćeš, ja ti mogu reći dc »Vraliću se« nije umetnost, Možda nisam sasvim shvatio sve što se na planu događalo i možda si ti u pravu kad se pitaš: ka> ko, zašto, otkud, ko, kad, gde?.. Ali, mene je taj Medon za srce ujeo. I kad sam razumeo šia ga mu= ci, ja nisam više ni mislio na film, nego na mnoge Medcoane koje lično poznajem,
_I tako se razgovor završio... la se nisam mešao, Ćutao sam i razmišljao., O čemu?
O jednoj poiresnoj temi koja je Đrvi but na platnu. O ideji — lepoj i bogatoj mogućnosiima. O romanu uw kome je, najpre, ta ideja izneta, Bomoenu koji sam čilao sa požnjom } 5q mnogim ocsocijacijoma nc jedua zahvalnu temu. Romcmu, za mene bor, nejednckom u litercrnoj snazı i u svojim najboliim delovi= ma — osrednji, Romonu kome smetd, meni bor, psihologija. jer je Česib u nosilnom spoju sa lileraturom. Usto, smela mu i gcmutljiVost, jer je naglašeno prisutna,
T o filmu. O filmu koji je somo kostur romana, koji je nemilosrdno uka zado ng olužnu oblemdu kojom je oba vijena jedna divna ideja, Ono šio je ha romcnu, zahvaljujući deskrip0 i culorovom sullerisemju, bilo
ar jasno ako ne i uvek prihvatljivo, ovde, na ekremu, pretvorilo se u, blago rečeno, nedorečenost, Sen fimentalnost (u lošem smislu) ko=
Hko-toliko mogućna u literaturi sa» Svim je nemogućna ne filmu, StaTar istina koju nije trebalo još jednom polvrđivati,
TI tako, rekao bih, film se ogleda samo zethvqljujući iemi i ideji, I diza minoge u publici. Jedni se identifikuju sa glevnim junakom, ustvari sa soopštenim činjenicoma, i odvoje se od filma, posvete se svoJim uspomencmo i problemima, oku piroju somog sebe. A oni, drugi,
koji se ne mogu identifikovati — ne shvedoju zošio se oni, prvi, uzbuđu=ju, zašto kažu: »Vroaniću se«... to je život,
Tužno je io, zar ne?
Noameću se tu još mnoga pitonja, mnoge asocijacije,
Ali, izlozi li sve to, zaista, iz film skog kruga problema?
Ljubomir Radičević
Novo izdanje . Dikensovih dela
Izdavačka Kuća pri Oksfordskom univerzitetu objavfla je početkon MVOSK meseca četiri Mnjige Dikemsovih dela (»Casovnik gospodara HemIrejac, »Istorija Engleske za decu, Putnik, ali ne itrgovački« »Ponovo štampani članci»)} w dve sveske. Ovim. je upotpunjeno izđanje od ?2i sveske opremljene originalnim iluitracijama iz doba Dikensa, koje je počelo da izlazi još pre deset EoBina. |-
JOOOONNNNEIUIILIT,AUILII""T"TCINILJJKKIJITI"""NKı TV CrKr-"rCocC""P"r""C_C_""nLLU_CL LLC TU L"_CT""rUNU""LLULULLLELIAN
Slobodan DŽUNIĆ
(Odlomak iz novele)
+-. Da bi ipak nekako pobegla od tog, počela je Kolči usput da pokazuje njive i ledine — pružala je ruku: „Ovo je bilo naše, ona ledina, vid:š, na onoj njivi sam ti ljuljala oca, zmije su ga bile jednom spopale, aj, kam te zmija mene da su umorile, imali smo žito, i vino, i mast za celu godinu dok je onaj vinograd bio naš, dok ga „golemo“, menice, i ludi vrani * beli konji nisu pojeli“, govorila je. Dete je ćutalo; ćutao je Kolča dok mu se u njenoj šaci ručica tresla, dok mu se kao mlado lišće na slani, na lepim kapama, na gromkom dobošu od koga ječi selo, dok mu se na zlatnim širitima pržila mlada zelena krv. , Pa je i on dreknuo — dreknuo je kad je osetio Đorđiju za sobom, okrenuo je glavu osetivši ga. „Neću to, ne mogu, nemoj to“, jeknuo je ne znajući ni sam šta hoće, Istrgao je ruku iz njene pobegao. „A ti, što nisi davala đayse u svoje vreme prodaje zemlja“, bežeći od nje rekao je sa m»kim strahom u glasu, sa nečim novim, Starim, prastarim u glasu i koraku. : Zemlja se, učinilo joj se, u tom trenutku pod njom otvorila setila se da je » sa Kolčom svršeno; da je, ne drugo nego njena čudna ljubav ubila onu Kolčinu, da tu nisu krivi samo kape i širiti, onaj doboš i potkivačevo „hihi“, već da je tu najviše kriva njena čudna ljubav, koju sad prvi put tako shvata, prvi put ovako počinje da
ljubav uništila zemlju, Đorđiju, Kolčino trbušće i teme, sve.
„Oni mi odnesoš: sve, a 15 dete mi, jedino što imam, hoćeš da
uzmeš“, rekao je utom tiho Đorđija, videći Kolču kako trči ka njemu. „Nećeš, hodi sine“, rekao je tiho, seo na ivicu puta, stavio Kolču u krilo i, viđeći da nema nikog blizu, počeo da plače. „Neću, neću ni to“, govorio je i njemu Kolča sa onim prestarim u pogledu, i buljio u oca koji ga prvi put conako drži i plače, buljio u Jetinu kao da je i njemu samom čudno to brzo » lako, to naglo i teško otkidđanje od nje. ,
„Tapa-tup, prvi drugi put, nema dana, ima samo oganj i noć a đuša je za dinar“, Mupao im je svima po lobanji kao pomaman, raspušten konj onaj doboš.
Sklohila se pođ put, stala na napuklu, suvu i tvrdu zemlju i osetila se pusta i prazna kao zgarište. I činilo joj se: đa sa iz onog bežanja, iz onog „hihi“, iz Đorđijinog, „i dete si htela da mi uzmeš“, luči neki crn sok, i upravo joj taj sok koji teče u nju, ne da da oseti ovo odvajanje, ovo otkidanje Kolče od nje. Mada nije bol — slast, iako je potseća na nju, taj crni sok čini se da je samo zato tu da ne bi osetila kako se ruši onaj spoj njene brađe i Kolčina temena, njenih prstiju i Kolčmnog trbuščića, da ne bi osetila kakć prsušuje „njen razgovor“, Dobri, crni sok; gotovo je tu, pod njenim grlom, u
grlu joj je, u utrobi joj je, onaj bol — slast, poljem šumi njegovo
divlj:s i oporo pevanje, no ovaj dobri, ovaj grozni crni sok koji se luči, teče iz zemlje u nju, ne da joj da ga oseti, da ga opet, kao onoga dana u vinogradu, ščepa obema rukama i zubima, sakatom no| gom i dušom. Ne da joj to, ona nema snage đa razdrlji prsa, da uzme sise u ruke, da baci šamiju sa glave na čokot, nema snage za to nego samo stoji u pustom sivom polju i gleda kako teče iz zemlje u nju i opet se u zemlju vraća gusta, crna, otrovna neka hrana. ]I ona se, Jerina, uzalud pita: kako to da i ona zajedno sa njim ne otekne, propadne u zemlju kad ni Kolča više nikad neće biti njen, kad jš presušio „njen razgovor“. Kako to da je pusta kao zgarište sad kad negđe u njoj ipak mora đa je onaj bol — slast; kad oseća, zna da ona nije prestala đa buđe hleb i vino njegovo, dom i vinograd njegov, Kako to da njena ljubav ubija svaku drugu ljubav... Planino moja Starimo, tugo! Pod Starom Planinom lepo, ubogo selo, da je bar samo ubogo, da je bar samo lepo... * Nego u selo — došao sveti otac vladika, ljudi ga dočekali lepo, najlepše što mogu, videćete kako će ga ispratiti. Po doceku, sveti
a AIO Ona hignarmi= Sa a i aanaaas)
pop-bog koji je u svoje vreme hteo da ritne čoveka — vašku preseo im uskoro svima ručak. Nad njihov ručak, nađ časnu tfpezu, stao je uskoro čovek-vaška, pao je među svete oce oko časne trpeze kao bumbar. Čovek-vaška-bumbar bio je dao popu-bogu za onaj dug kantu sira, ali je pop-bog izgleda brzo zaboravio i čoveka-vašku i njegovu kantu sira, namerno ili nenamerno, ko će ga znati. Uzalud ga je čovek-vaška na to nekoliko puta potsećao, uvek se ovaj pravio da ga ne poznaje, ne čuj».
„Sveti oče vladiko“, počeo je đa brundđa čovek-vaška-bumbar, „je M da čovek treba da jeđe svinjsko meso kad se ne posti, kad nije sređa i petak, kad ima?“ „Jeste“, rekao je sveti otac vladika začuđen što ga to pita. „A treba li čovek da sedi sa ma kim?“ „Ne“, začudio se još više sveti otac vladika. „Dobro, sveti oče vladiko“, na= stavio je da brunda čovek-vaška-bumbar, „a kad običan čovek”ne može, može 15 onda sveti otac vladika da seđi sa ma kim?“
Đipio je sa časne trpeze sveti otac vladika a popovi su se najednom zgledali i,nabili oči u zemlju, crvena im lica, crvene USi,
crvene brade, — ko zna zašto zaista.
sad vidim da se u svemu potpuno slažemo, dobro ja, dakle“, Pa je pokazao na popa-boga prstom:
svim dobro znam s kim sme jeđan čovek da sed“,
PRIČa „KNUIŽEVNIH NOV/NO”
Putanje bo zemlji
poima. Setila se da je ta njena nejasna, tamna, kao bol mučna i teška
„Čekaj, sveti oče vladiko“, mirno će opet Čovek-vaška-bumbar, „nemoj da ustaješ, ja znam da ni običan čovek neće da sedi sa ma kim akamol) sveti otac vladika, al; sam ipak hteo da vidim da li se baš sasvim u svemu slažemo, &
„Ja ni onda kađ me jE ova, časna brada, mislim, tužila što mu nisam platio za sečenje slavskog kolača — ne, neću o tome“, prekinuo je sam sebe. „Evo šta je: celu jednu kantu sira đao sam za jedno „isaije likuj“, vredi li, molim te, jedno „isaije likuj“ kantu sira, to mi kaži da i to mam, kad sa-
kad ne vređi to
čak, vide oni to,'ali ne znaju šta će, kako će. „E pa Kać naš pop, da ne
„isaje likuj“ kantu sira, zašto mi je ne plati ovaj a kažem drugo? Jer djeva ima vo črevje, hvala bogu, dabome da je {o božja zasluga što djeva ima u crevima, znam đa moa nije, Ja 8 znam da je moja zasluga kad moja žena nešto ima U ~ crevima, ali mi...“ „Dosta“, viknuo je svsti otac vladika, poskakali S tinpeze časni oci. i „Još ovo“, nastavio je čovek-vaška-bumbar, „još nikome EH ništa rđavo rekao, i neću. Ali kad sam već tu i ovo da mi kačer ai oče vlađiko, mnogo mi je na duši, ti pa bog. Ako moja deca Puja ništa u crevima, a pop uzme celu kantu sira za jedno POO Seta: pa posle neće da plati, to kaži onda šta je, ja neču ništa da i | ele „Bogohuljenje, marš“, viknuli su u jedan glas i pr 3 bođika, podigli pesnice % crvene brađe, i čovek-vaška-bumba Šo begao, a oni su napustili časnu trpezu usred obeda koji im TOdlazoći, napustili selo — kakvo je to selo u kome se ovako huli. Poe bacaju kletve na čoveka-vašku-bumbara, i na svet koji SI 50 rađa. „Vrelo kamenje sad će da padne na nas“, govorile sU, Ka i to čule, neke preplašene stare žene sa jednom, sa obema nogama grobu, „da pred svetom bradom onako nekome u brk, pa to je umreš od cirkusa“, hvatali su sa za trbuhe gladni i jadni ljuđi. „Video bi ti da li je cirtus da onoliko, neću da kažem šta, Pe jednom skoči na tebe“, smejao se i čovek-vaška–>bumbar ponosno
pravo ljudsko vašarište, bez para, bez dinara, jest.
u sa časne
%*
Nekako je u to vreme Jerina prestala da grdi, da p5UJje, đa kune, da „laje“ ir Li ono pod nastrešnićom. Prolazeći pored ljudi bez reči, kao da ih ne vidi, ne čuje, kao da ih nema — posle onoga sa Kolčom, širitima, kapama i dobošam — ona je odlazila i lunjala poljem i po brdima okolo od rane zore do mrklog mraka. Dešavalo se da po celi dan, kao da su joj noge od kremena, i ona zdrava i ona sakata, proveđe u tom lutanju. Sama. Ljudi su govorili, i Đorđija je govorio, da. je to naročiti vid njene osvete, njenog zla. Ljudi su već sumnjalj da je „Čitava“. I selo je pričalo još,da su sve te male i velike patnje, to Što Jerina nijčć više „čitava“, zato što već davno nema para kao blata, zato Što se dinar kao vodđenični kamen sakrio u zemlju, tako davno se sakrio da ga se više 5 ne sećaju. Govorili su opzt da Jerina i na taj način hoće, još hoće da i nekog drugog boli, a ne samo nju, da želi da ceo svet zaboli njen bol. i
makar đa je bilo i od Jerine, bila su potrebna i naročita objašnjenja. Ona, međutim, nije davala nikakva objašnjenja&* sem onog izazivačkog, uvredljivog, prepredenog, onog Što je teralo ljuđe da se kaju što su je, koliko do juče, primali za sto, davali joj da jede, slušali je, povlađivali joj, sažaljevali je. „Tražim prsten od meseca, izgubila sam ga tu nzgde, u svetu, možete li mi nešto“, odgovarala je uvredljivo. I u onog ko bi je upitao šta tu, na njegovoj njivi, u njegovom vinograđu, traži, ne čeka li tu nekog, zurila tako dugo i mučno da se činilo kako ona i ne gleda u čoveka, nego, probijajući ga onim svojim po zlu čuvenim pogledom, negde drugde gleda, u nešto drugo, daleko, strašno — o ne u prsten od meseca, niti u Josimovu žurbu i smrt, niti u Đorđijino čudo golemo. Oči joj pritom pune mržnje, čini se, ceo svet joj kriv'a ne samo oni rortvA uime kojih su žurili Josim i Đorđija, uime kojih su, svaki na svoj način, konje jahali, za sebe i njih, te mrtva i gladne, nepoznate i tamne, neko pakleno ime građili. Kad su je zaticali u prekopima vinograđa, među čokotom, u jutra, podna i sutone, mlake i prohladne, kako kad; na nekom humu, bregu, kao mrki deo nekog ćutljivog, pritajenog duba, ispod nekog drveta; kad bi je neko, iznenađen, gotovo uplašen, našao kako čuči u sumraku kao neki zapis, komad sive tame, kao mutna obrazina posuta tamnim prahom nekog vrlo starog, ugašenog sunca; kad bi je zatekao neko kako seđi sama u polju kao deo našeg ugašenog a živog, ubonulog u sivu, ućutanu boju okolnog pejsaža — uvek j» jeza pođilazila tog koj» bi je zatekao. Ljuđi su zato,
Za to neprirodno i čudno,
jedno vreme, pre no Što im se sve to nije dosadilo, i pre no što su
počeli da je gone sa svojih imanja, izbegavali da' je sretnu, a majke su njome plašile svoju malu decu — kad nisu umele da nađu drugi način da bi im zapretile da ne idu đaleko od svojih kuća. „Da te ne sretne ona, Jerina, ona pije krv, ni unuče joj više ne iđe- kod nje, i ono, eno, beži od nje. A ti, a vi, ako vas sretne“, govoril» su preteći svojoj deci.
Nije shvatila otkuda joj, u to pozno ljudsko doba, ta iznenadna glad, ta čežnja za onim lutanjima — uostalom ona o tome nije ni mislila. 1 niko to nije znao; možda se u nju, tu čežnju za lutanjem, pretvorilo sve ranije, ovo poslednje, ova muka zbog Kolče, — ko zna. Tek, sad je neprekidno, jedno dugo vreme, osećala tu mutnu, bolnu, prejaku glad, i povinovala joj se kao živinče, baš tako, kao što se, sećala se, u svoje vreme Josim povinovao onoj glađi za žurbom, da umre što pre, i Đorđija svom imnu, svom „golemom“, nekoj izmišljotini, Da, mi smo ljudi skitnice na zemlji, i što dalje od nje utoliko bolje za nas i naše skitanje. Ali je to skitanje za nju imalo svoj krug, iz tog kruga ona nigđe nije mogla napolje. Išla je za tom skitačkom gladi kao živinče, kao što pčela ide za medom u cvetu na nekoj zelenoj livadi — o ne tako, ona je svoje saće punila otrovom, ona je išla kao što zmija sikće svoju sumornu i tamnu putanju da bi negde izlila svoj otrov, svoju provaljenu žuč...
i
1 — u to vreme počela su njena čudnovata lutanja i |
„Ne“, rekao je sedajući sveti otac vladika sasvim zbunjem. Ns jede više ni on, ne jedu ni časni oci oko njega, već im preseda rw
otac vladika seo sa popovima da ruča u crkvenoj porti, tu j» bio i
Prva izložba grube ,, Oanas'“
Devet slikara najmlađe generacije, onih koji su završili Akađemiju u vremenu od 1955 do 1957 — U3ruženih prijateljstvom i uzajamaim povorenjem formirali su gruDu „Danas“.
Neki su već dostigli obrise svoje fizionomije, izgradili neku vrstu
· svoje prve faze; neki su još na samom. početku svojih traženja, Svi su talentovani i svi imaju izvesnu dmetničku sadržinu koju izražavaju sa manje ili više uspeha, sa maaje ili više ubedljivosti. :
Rajko Damjanović je najmlađi. To svakako objašnjava i izvesnu preopterećenost njegovih slika u tehničkom pogledu i neopredđeljenost u stilskom. Ali, na njegovim slikama kroz ekspresionizam koji voli sutinovske kontraste neosporno pulsira talenat koloriste. i
Nešto je skromniji Zare Đorđević. U ulju je ponekad sitov i neđovoljao hnegovane fakture. Međutim, u jednom pastelu „selidba na belom konju“ pokazuje lepu kolorističku senzibilnost. i
Marko Krsmanović deluje . kao ličnost određenije i azrelije, NjegG-.
}
va je vizija subjektivna i izmaštana, nastanjena neobičnim formama čije međusobne odnose uspostavlja
·bogat kolorit. Njegove slike pripa-
đaju svetu u kome se susreće nadrealizam i apstrakcija. i
I Moma Marković u svojim bo-.
jom bogatim kompozicijama, mada još čuvajući sećanje na viđene objekte, gravitira apstrakciji, Pejzaž „Tišina“ nosi lepe oblike jedne intenzivne kolorističke game.
Zoran Mandić postavlja sebi ozbiljnije probleme rešavanja kompozicije: svesti objekte na OSnOVne oblike, a pri tom zadržati obilje kolorističkih odnosa i insistiranje na jednoj finoj, sočnoj fakturi,
Slike Saše Mišića već nose indiviđualni pečat svog autora. 'Ispunje ne su mirnim, nenametljivim ritmom postignutim ravnomernim nizanjem površina svetlih i tamnih, ugrađenih sigurnim crtežom u CVrTste, kompozicije. Kada ovakvim na činom obrađuje arhitektonski organizam velikih građevina podVlačeći
pitam njihovih elemenata, postiže
impresionirajući utisak prostora i monumentalnosti,
Po svojim spoljnim odlikama slike Mome Mirčića nose izvesno seća nje na izražavanje neo-impresionista, a u konstrukciji koja teži za dinamikom snodne su ranim delima nekih futurista, naročito Beverinija. U „Ulici“ uspelo je slikaru da ove probleme veže sa više lične note za naš pejzaž.
FPimu senzibilnost pokazuju slike Slobe Pejovića. Njegovi pejzaži i
mrtve prirode slikani su s izvanrednom osetljivošću za valerske mo gućnosti, Utonule u atmosferu sivih, zelenih ili gotovo crnih tonova, nenametljive i jednostavne, njegove slike deluju celovito i đovršeno, |
Vojislav Todorić je ekspresionista. Iz tamne pozadine izvlači n figure kojima svetlo ističe obrise i stvara atmosferu neobičnih, toplih enterijera.
Ovi mlađi ljudi, neospornog +talenta, sa lepim poznavanjem. zanata, tcažeći svaki svoj individual. ni jezik i način izražavanja — kao celina, ilustruju u stvari gledanje jedne grupe najmlađih na raznolikost i bogatstvo mogućnosti današnjeg likovnog stvaranja. Ovako shvaćena, njihova je izložba | postigla lep uspeh.
Dr Kotarine Ambrozić
_ Grafika Bogdana Kršića
Bogdan Kršić je završio Akademiju 1957 godine, izlaže sada prvi put samostalno, ali njegova lepa izložba grafike ne đeluje počctnički, Iznenađujuće ja do koMe mere Kršić ima uz izrazit talenat grafičara 2» nekoliko osobina koje se retko sreću kod tako mladih U-~
Dithuka, U korišćenju tehničkih
monućnosti izražajnih sredstava on”
ispoljava svoj lični stav sa mnogo imventivnosti i Slobode, čuvajući pritom strogost zanatske čistoće. Izloženi su drvorezi, linorezi, suva igla, akvatinte, ali senzibilnost njegovog osećanja izgleda da se najadekvatnije izražava tehnikom gU~
SE |
he igle u kojoj potez siguran
pun nerva čuva povišenost tempe .
rature spontanog doživljaja, Kršić motiv potčinjava svatu svojih pretstava U doživljaja. On već poseduje jednu ličnu viziju koja pola=zeći od realnog utiska dobija često u svom likovnom aoblikovanju prizvuk mašte obojene specifičnim stilskim osobinama, Ali njegove kompozicije ostaju u svojoj bitnosti moderne iako nose prizvuk sećanja na tanane oblike gotike, jer je to osećanje stila vezano za do življaj i realizovano maštom, a ne tehničkim sredstvima koja wwek ostaju savremena.
Dva lepa drvoreza uz bajke Oskara Vajlda, jađan linoteč za KHafkin „Proces“ i četir? lista rađena suvom iglom za Kovačićevu „Jamu“, pokazuju Kršićevo ozbiljno interesovanje za modđernu ilu-
straciju knjige. Kršićeva „Jama“ je
jedan originalah vid poznatih sti- ' hova koji su već više puta inspi- ·
risali umetnike, ali njegova ilustracija nije doslovno vezana za. reč nego je njena slobodna likovna interpretacija pa otuđa ima i samostalnu vređnost, Naša grafika koja je već okupila lep broj odličnih umetnika, đob'ja sa Bogđanom Ktšićem još jednog ozbiljnog člana, ay K. A,
Vladimir ČERKEZ CAJ ŽUDNJE
Gaj žudnje nije sunce izgubis iako lišće dana Vene. TIE a Od onog što sam nekad ljubio ostale samo uspomene. Ž
šikarama trepavica jabiva pala u dno vode. Poslednje jato Jastavica sprema se da iz đuše ode. Jesenjem lišću oči su sestre, a usne svelu ružu nose. 73 tako čekam svoju jesen, a ti se javljaš, kao osmeh.
Možđa je dobro da je davno sazreo san pod nebom golim, Kao priroda — jdnostavno naučio sam da te volim.
PO TROTOARU KESTENJE
Po trotoaru kestenje jesenje. _
Tvoje su kose boje kestena,
Modro je nebo jesenje.
Haljina je upila boje sutona,
Mesec je oglodao jasenje.
Kroz grane svetle okna tvoga ro»
Gazim po lišću jesenjem.
A u mom srct — proleća,
/
NOVE PRIPOVETKE IRVINA ŠOA
Poznati pisac »Mlađih lavova« pros ; slavio se takođe i svojim Kratkim pripovetkama, od kojih su neke đobro poznate i mašim čišaocima, kao »Žene u letnjim haljinama, Ju« naci Šoovih dela sukobljavaju se 5 životnim okolnostima, trpe i strađa. ju od njih, ali skoro uvek mw nekom istinskom i tragičnom dostojanstvu, Oni odbijaju da priznaju đa su Dos beđeni, ne mire se sa sudbinom i bružaju otpor. Oni veruju (a narav no i pisac) u ono što je Fokner Kkasnije formulisao — »đa čovek neća samo izdržafi, nego i da će pobediti«. Međutim, nova zbirka pripovedaka Irvina Šoa bitno se „pmrazlikuje od. Svih dosađašnjih. Ona je izašla ov dana pod maslovom „»Klađi se ma mrtvog đžokeja«. Priče govore uglav nom o Amerikancima koji žive. u Evropi i kojima evropska pozadina služi da iživljavaju i „židovršavaju tragična opterećenja sa kojima su i pobegli iz Amerike, Šo uglavnom ne vođi svoje junake više kroz snagu, pa makar u propast, nego kroz slabost i razočaranje. Oni kao da nemaju volje da se bore i pružaju otpor, jer im to izgleda besmisleno kađ je propast ionako neminovna, |
Ličnost jedne njegove pripovetke koja izgleda oličava savremenog čo veka, pati ođ skoro opipljivog stras ha da je propast na pragu, i fo ne njegova lična propast, nego propast celog čovečanstva. Njega stalno ops seda misao o mogućnoj kolektivnoj atomskoj smrti i zaključuje da čos vek mora da se čuva razmišljanja 0 takvim stvarima jer. su samoubilačs ka, Njegov čovek nije više žrivš rata koji se završio 1945 g. nego baš šrtva hladnog rata« i pomisli dd ta] rat može postati »topliji«. Izgle« đa đa je i sam Šo opsednut idejom koju čujemb od njegovih ličnosti »đa osećaju sebe u jeđnoj ogromnoj boplavi đogađaja koji ih nose i koji ne samo đa nisu pod njihovom kom trolom, već i da ne postoji niko kd bi ih mogao Tontrolisati.c |
gp kB ananas KNJIZEVNE
NOVINE
List za književnost, umetnoi i društvena pitanja Redakcioni odbor:
Bora Ćosić, „dr. Mihahd
Marković, Peđa Milosavljević,
'Tanasije Mlađenović, M. Panić
Surep, Vladimir Petrić, Đuža
Radović, Vlađimir Stamenković, Risto Tošović 1
Urednici: DUŠAN MATIĆ, ČEDOMIR MINDEROVIĆ i MILOŠ
BANDIĆ
Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ
List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće »Književne novine, Beograd, Francuska 7. Redđak” clja: Prancuska 3, tel, 21-000, tek, račun: 10-K-B-32-Ž208. List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 30. GO” dišnja pretplata Dim. 600, pol”. godišnja Din. 300, za inostvan“ stvo dvostruko. 'rebničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: ČEDOMIR MINDEROVIĆ Štampa »GLASa, Beograd, Vlajkovićeva, #