Književne novine
N
Š Nije nimalo slučajno što ovaj
· pozorišta nije opala u odnosu na
i
a sie. Se zome
osvrt počinje tvrđenjem da u, ovoj sezoni produktivnost beogradskih
gođinu 1956—1957. Time se žehi naglasiti da smo zadovoljni gotovo jedino impozantnim brojem premijera (27), đa smo, iako je bilo mnogo studiozno pripremljenih pretstava, malo kad imali utisak da prisustvujemo onim neponovljivim trenucima koji nas uvek iznova upozoravaju da u umetnosti nema konačnih ciljeva i da prave lepote | doživljavaju u časovima kad se naša vizija pomera sa ispitanog tla da bismo otkrili uzbudljive vidike. Po sili inercije našli smo se na putu bez rešenja iako nam je do nedavno izgledalo da je to jedina staza na kojoj se mogu pnešiti bitni problemi naše pozorišne ı kulture.
Sve doskora (možda do pre gqodinu dana) bilo je neobično rašireno uverenje da će se većina nerešenih pitanja u našem pozorišnom životu rešiti promenama u repertoarskoj politici. Većina je čvrsto verovala da je ravnodušnost gledalaca prema pozorištu s jedne strane klasičan svetski repertoar („koji ništa ne govori današnjoj publici“), i s druge strane nedostatkom sawremlenih dramskih tekstova („koji sa jedino u stanju da vežu pažnju publike“). Ta tvrđenja očigledno sadrže deo istine no već na izmaku protekle sezone (1956—1957) nazreli smo defektnost takvog rezonovanja. Sezona 1957-1958 godine otkrila nam je u, jasnoj svetlosti poraznu jednostranost spomenutih shvatanja.
Osvrnimo se za trenutak na repertoarsku politiku beogradskih pozorišta u poslednjoj sezoni (ukoliko su u pitanju premijere izveđene u pet beogradskih pozorišta). Ove sezone nije moglo više biti reči o vehHkoj disproporciji između dela domaćih i stranih autora: za nepunih osam meseci izvedeno je dva-– naest domačih „drama i petnaest komada stranih autora. Nasuprot ovome u sezoni 1956—1957 godine ožnos je bio četiri prema sedamnaest u korist inostranih pisaca. Od Wwanaest prikazanih domaćih dela šest su bili savremeni komadi dok je u protekloj sezoni igrana samo jeđna takva drama., Četiri domaća komada potiču iz klasičnog nacionalnog repertoara dok dve premijere pretstavljaju scenske adaptacije dvaju savremenih proznih odnosno poetskih tekstova, Neki zaključci mameću se sami po sebi: pre svega · vaključak da je danas široko otvorem put savremenoj domaćoj drami. Ako se uz to ima na umu da su U pogledu kvaliteta pet od šest doma– čih savremenih drama na evropskoj visini, neće izgledati preterano tvrđenje da je na beogradskim pozornicama bilo dosta dela koja su, svako na svoj način, govorila razumljivim „jezikom o aktuelnim problemima današnjeg čoveka.
Uporedo sa ovim dato je mnogo mesta i savremenoj inostranoj drami pa je izveđeno devet takyih komada. lako su samo dva komada bila od izuzetne vrednosti ne može se nijednoj ođ tih drama Osporiti toliko tražena aktuelnost. Nasuprot ovoj orijentaciji je činjenica da u pet beogradskih pozorišta u toku sezone 1957—1958 godine nije izvedena nijedna premijera nekog klasičnog dramskog dela.
Posle iznetih podataka neminovmo se mora posumnjati u ispravnost feze zasnovane na verovanju u volšebno ozdravljenje našeg pozorišta prostom promenom repertoarske politike. Objektivan posmatrač mora, dakle, na drugoj strani potražiti uzrok zašto aktuelnost, nesumnjivo prisutna u tolikom broju savremenih dela, tek sa pola snage dopire do gledaoca toliko želj nog inače da u umetničkom delu
otkrije deo svojih stremljenja ili
strahovanja. Izgleda da postoji samo jeđan odgovor: kao prepreka se pojavljuje zastareo scenski izraz okovan elementima romantičar~
a
izazvana | oriientacijom na
M e izu o LI IN
ske patetike i naturalističke doslov nosti. Izvesno je, da ćemo malo šta postiči ako ne budemo enerqično menjali i sam scenski izraz koji se javlja kao posrednik između piščeve ideje i gledalaca, Vremenom ćemo se, samo naći pređ vratima još kobnije zablude: poverovaćemo da je rešenje u tome da na repertoaru imamo dvadeset i sedam savremenih domaćih drama· To bi bila najvažnija pouka sezone.
Tokom sezone nijedno se pozorište nije istaklo bilo u pozitivnom bilo u negativnom smislu. JUGOSLO VENSKO DRAMSKO „POZORIŠTE
posvetilo je svečanim proslavama tri svoje premijere: „Oklopni voz 14—69" — godišnjici Oktobarske
revolucije, a „Gospođu minjstarku“ i „Dubrovačku trilogiju" jubilejima Branislava Nušića i Iva- Vojnovića. U takvim okolnostima je preostao samo jedan termin za sprovođenje repertoarske politike kuće i izbor je pao na Čapekovog „Lupeža“, mladenačko delo u kome se predoseća sva njegova buduća bolna zaihteresovanost za Žžalosnu sudbinu čoyeka uhvaćenog u zamku života. Ujedno je to bila najbolja pretstava ovog teatra: reditelji Mata Milošević ostvario je elegičnu poemu atmosfera i pri tom sačuvao bitan interes za esencijelnu vrednost Čapekovu — za prilagođavanje večitih melođramskih tema potrebama novih generacija.
Vojnovičevu elegičnu priču u kojoj duboko odjekuju „Meterlinkovi snovi o statičnom teatru realizovao je Branko Gavela u obliku studiozne pretstave kontinuiranog ritma, preciznih detalja i izvrsnih glumačkih kreacija.
Ozbiljan neuspeh doživela je „GOospođa ministarka“. U režiji Bojana Stupice nije se osetilo nastojanje da se izbrišu razlike, nastale tokom vremena, između akcije na sceni i gledališta i bitno je zanemaren satiričean duh dela „čime se komad pretvorio u plitku bufoneriju lišenu smisla, ukusa i mere,
U toku sezone „Jugoslovensko dramsko pozorište nije imalo prilike da na sceni realizuje jednu od onih sinteza klasičnog sadržaja i moderne forme koje su mu ranijih godina donele tolika priznanja, U svakom slučaju treba sačekati da se vidi šta će doneti novi susreti njegovog ansambla sa Bojanom Stupicom, rediteljem za čije su ime vezani najblistaviji uspesi OVOg pozorišta. / |
U radu NARODNOG POZORIŠTA uočen je zanimljiv paradoks. Ranijih godina pozorište je igralo čitav niz lakih površnih komađa u kojima se povlađuje instiktima najprosečnije publike. Izgleđalo je da se radi o svosnoj težnji da se masama
NIE-RE T.y
Gledam nesagledano i slušam nerečČen”
Ova voda pije sama sebe Ova zemlja jede sama sebe Ove su ribe od njenog mesa
i njene krvi.
Nahranjena je ova vođa i sita i napita Te bele ribe neulovljive
stvorene su od mesa smyti.
Antonio Pevzner:
Kompozicija
pruži umetnost koja odgovara nji hovim potrebama. Ove godine Je 'bozorište stavilo samo jedan takav komad „Autobusku stanicu“ indža, uz dve savremene drame („Put u izvesnost“ Miodraga Pavlovića i Matkovićevog „He-
rakla“). Bez obzira što je izbor vrlo
dobar postavlja se pitanje da li pozorište svesno ide određenom cilju
kao i kakvo treba da bude njegovo kulturnom životu.
mesto u našem BEOGRADSKO DRAMSKO POZO-
RIŠTE: kao i dosada orijentisalo se
na savremen inostrani repertoar. Trupu Ovog pozorišta, izgleda, polako napušta karakterističan osećaj da se teatar nalazi u krizi i njen se stil postepeno akademizuje usvajanjem konvencionalnih šablona umesto da se nastavi sa smelim eksperimentima u pogledu scenske forme. Takvo obeležje sezoni dao je možda neuspeh Ugo Betijevog „Potopa“. Ovo znalački ođabrano delo u kome u gotovo klasičnu „melodramsku situaciju zakoračuje nešto dublje da bi nam otkrilo suštastvo čovekove prirode, realizovao je M. Deđić bez pravog osećaja za skrivenu pišćevu poruku.
Ostale pretstave pozorišta (Ćopićev „Nikoletina Bursać“, Milerovo „Sećanje na dva ponedeljka“ i Osbornova drama „Osvrni se u gnevu“) zapažene su najviše zbog vrlo dobre, izjednačene glume. U „Nikoletini Bursaću“ zablistao je Rade Marković, ovog puta u karakternokomičnoj roli.
Na samom početku sezone Beogradsko dramsko pozorište prikazalo je dramu Artura Milera „Pogled s mosta“, komad gotovo antički čistih obrisa u čijem središtu plamti moralan problem universalne prirođe. U režiji Soje Jovanović „Pogled s mosta" -bio je velik uspeh koji kasnije nije ponovljen.
ATELJE 212 je u protekloj sezoni đao svega tri premijere (ako ne uračunamo scenske adaptacije „Kolajnu“ i „Od nemila do nedraga“), no sve su tri pretstavljale značajne pozorišne događaje. Prvo je izvedena drama Miodraga Pavlovića „Koraci u drugoj sobi“, prvi pokušaj da se kođ nas odlučno i s planom naruše tradicionalni dramaturški zakoni. „Potom smo prisustvovali nečem nezapamćenom: prikazan je pred prestoničkom publikom, u interpretaciji renomictanih umetnika, komad dotad potpuno nepoznatog autora — drama Melvi Albaharija „Bližnji svoj“,
Pri kraju sezone smo u ateljeu 212 ddoživeli trijumf Joneskovih „Stolica“ u režiji Mire Trailović, U komadu je na čudesan način prožeta forma drame njenom idejom i na ginijalan način su pronađeni situacija i postupak koji omogućavaju da se ceo život čovečanstva sabije u okvire jednočasovne igre i među crne plišane zavese kamerne pozornice. Slavko Simić i Ljiljana Krstić približili su se na'pretstavi „Stolica“ čistom pozorištu i ostvarili dve najbolje uloge u sezoni 1957—1958 godine. ;
Najzad, BEOGRADSKA KOMEDIJA je učinila izvestan napor da se emancipuje od površnih lakrdija koje su činile osnov njenog, repertoara. Tako je prikazala između Ostalog Torton VajIlderovu „Provodadžiku“ i Nušićevu
· komeđiju „Vlast“. Rezultati su mi-
više
/ Mile BISKUPLJANIN
nimalni a slabosti ovog pozorišta
verovatno otkrivaju dublju krizu
lakog pozorišnog žanra kod nas. Vladimir, STAMENKOVIĆ
VI domaće)
neđovršenu
Druže uredniče,
Nikad nisam pjsao ni male ni velike eseje, pa sam Vam zahvalan, što ste otvorili rubriku „Pisma Književnim novinama“. Težnja, koja Vas'je potstakla na to, đovolina mi je garancija da je nećete zatvoriti pred mojim pismima. Ima mnogo književnika koji govore đa je rodo~
ljublje stara, islužena košulja, a u.
isti čas zahtevaju da se o književnosti govori samo „književnim“ jezikom. Zato, kroz „Pisma Književnim novinama“, može ' da se omogući ljudima koji znaju samo jezik. svoje zemlje, kojim se naši narođi služe na svojim skupinama od zbora birača.do Narodne skupštine, da i oni iznesu svoja mišljenja.
U svome „malom eseju“ (u pretprošlom broju „Književnih novina“) drug Božo Bulatović kaže: „Bez kolebanja možemo tvrditi da je naša rodoljubiva poezija zamrla i da skoro ne postoji. Ali, moramo odmah dodati i istinu da pomanjkanje te i takve poezije ne znači i pomanjkanje odgovarajućih osjećanja kod naših pesnika. Šta je, dakle, uzrok ove pojave?“ |
Odmah odgovaram: uzrok je baš „pomanjkanje“ ovih „odgovarajućih osjećanja“ kod naših pesnika. Jer, trebalo bi pre svega znati gde su danas izvori tih „odgovarajućih“ osjećanja i da li se na tome izvoru, ili bar u njihovoj blizini, nalaze. naši pesnici. Ali ne samo pesnici nego i kritičari, jer oni su najviše tvrdili, „da je pesnik koji peva o nekom rodoljubivom osećanju zaostao od ostalih, da je staromodan“. Zar se može ignorisati rodoljublje u zemlji (i u ovim danima) koja sama, sa svih strana napadana, gradi jedan novi društveni poredak, pred široko otvorenim očima celog sveta. I pitam se onda, imaju "li ti kritičari i ~esnici, ičega zajedničkoa sa tom zemljom, osim toga što po njoj koračaju; a ulice su u velegradu čiste, p# ni na njihove cipele ne može da 54 nahvata malo ove
naše zemlje. Tako, dok se pesnici ·
iskašljuju da napišu rodoliubivu pesmu, kritičari im stavljaju na čelo etiketu „naimoderniji“. Doduše,
stvari dolaze polako ra svojg me- i.
sto, Sada i Mihiz piše, da su e
„moderni“ zatrčali isuviše jako, pa ·
jednu rečenicu ne „zakovrdžavaju samo jedanputa, ili dvaput, i triput“ srljajući u potmunu konfuziju. I Matić sada kaže: „Poetska pismenost je veoma porasla među mlađima, ali... kad je reč o poeziji i pesnicima verujem da su najdragocenije ne one pesme koje su najučenije, nego one koje su najiskrenije, najistinitije“. Dakle, Anteju će i oni priznati nepobedivost.
I kad Bulatović kaže, da je poezija o vagonetima na omladinskoj pruzi, „izqledala lažna i bila svakako donekle nametljiva“ ja dodajem, da je bilo i lažnog i nametljivog
| „Poezija ir
nego
rođoljublja kod b' snici-rođoljubi i onda su dali pesme trajne vrednosti, nadahnute iskrenim rođoljubljem. Bulatović kaže da nema rođoljubivih pesama i „pored nesumnjivog i iskrenog ođuševljenja pesnika za ovu nasu stvarnost, za ovo naše nebo“. Ali, ja mislim, da ova naša stvarnost i ovo naše nebo, ne teku kroz vene naših pesnika i kritičara onom snagom, onim zanosom koji piše poeziju ili je odabira. esnika. Pravi pe-
TI dok potajno govore da rodoljublje nije u mođi, ipak se javno izjašnjavaju za nJega. Nedavno, povodom Dana mladosti, jedan je ta. kav pesnik pisao uvodni članak za jeđan nedeljni list. Zar se onđa moramo čuditi Što je članak bio bey krvi, bez zanosa i ljubavi za ovu zemlju, a to boli hiljade rodoljuba koji čitaju taj list.
Karijerizam i rodoljublje ne idu ipak zajedno...
Beograd. ,
Gojko BOŽANIČ
ZMAJEVE DEČJE IGRE
U Sremskoj Kamenici je prošlog meseca održana priredba „Zmajev dan“. Na malom platou Zmajevca u Kamenici, na mestu gde je nekada bio pesnikov čardak koji mu je za odmor i nađahnuće sagradio brat Kornel, simbolično su u jedan buket bili složeni naivni stihovi noVOsadskih i kameničkih pionira, Zmajeve popularne pesme za decu i odlomci iz poezije pisaca-učesnika: Desanke Maksimović, Gvida Tartalje, Nikole Drenovca, Božidara Kovačevića, Dušana Radovića i Stevana Raičkovića. A reč Veljka Petro-
'vića o Zmaju i njegovom pesništvu
značila je toplu evokaciju i ozbiljan pledoaje.
Ali, iz dalje zamisli inicijatora i priređivača, „Zmajev dan“ je samo etapno ostvarenje ideje o jednom opštejugoslovenskom festivalu za decu — Zmajevim dečjim igrama. A skroman početak i lep uspeh „Zmajevog dana“, kao i susreti u Kamenici tom prilikom, potvrdili su
Kompozicija, sa XXIX
M.;hailo RAŽNATOVIĆ
potrebu da se organizovanjem boetskog i kulturno-umetničkog festivala_u duhu, socijalističkog vaspitanja najmlađih stvara neposrodan i prisan kontakt između dece i omladine i njihovih pisaca i pedagoga. U okvirni program Igara, koji su jinicijatori — memorijalni Zmajev muzej u Kamenici i društvo prijatelja tog Muzeja — u lokalnoj štam pi istakli, utkivaju se mnogi konstruktivni predlozi koji se za dva festivalska dana rezimiraju u sledećim tačkama mogućeg programa: prvi dan — 1) Otvaranje Igara, 2)
Kraći referat o Zmaju kao piscu za
decu, 5) Panorama Zmajeve poezije za decu (recitacije i Scenska pri kazivanja). 4) Spektakl dečjih pozorišta (napr. „Boško Buha“); drugi
dan — 1) Dečji pisci iz svih naših republika čitaju svoje radove, 2) Savetovanje o problemima literature za decu, 5) Pionirska logorska zabava u Kameničkom parku sa prograorganizacija a uz
mom školskih
bienala u Veneciji
CVOZDEM PUF VA MORBRU
Prije neki dan ponovo sam, ne znam po koji put čitao Ljubu Nenadovića, Njegova Obraćčam im se neredovno, ' neobavezno, iz čiste radoznalosti, Svaki put, kao
već, o Crnogorcima.
za uzvrat, otkrijem po neki nov
neku, takoreći, nešto što mi je, u ranijim susretima, ostajalo postrani, nezapaženo. Dobri, simtoliko naklonjen mojim zemljacima, sad me vezao riječima nekog stranca,
patični čika-Ljuba,
Francuza, bezrazložno nadurenog
Crnih Brda, Kaže Ljuba, ne Ljuba nego neki Crnogorac Ljubi: „A da ne bi se zvala Crna nego Bijela Gora, da je drukčije“, — ali Ljuba po plemenitom svom postupku, opravdava siranca: u ljuinji su izgovorene njegove riječi, ne treba ih uzimati k srcu. U njima, međutim, ima istine, one jetke, ishitrene, rečene pod temperaturom, kao u afektu, To bi bila istina na prvi pogled; svaki dalji
mijenjao bi je, nalazio drugu, Evo, ona, otprve:
„Nemaju ni industrije, ni književnosti, ni gvozdenih putova na suhu, ni flote na moru — ništa nemaju. Da im se ođuzme sve ono što drugi narodi za njihove potrebe proizvode,
kape, u samoj košulji i opancima,
ruci, Niko od prostih Francuza nema toliko nerazložnog narodnog ponosa, koliko ga ima jedan
njihov kozar!“
Pa gotovo sve je tu tačno: ništa nijesu imali — sem tog ponosa, nerazložnog, kako je mislio taj Francuz, narodnog, ponosa kozara! Istina je tu samo tek načeta, i, usto, obasjana iskrivljenom svjetlošću, Punija bi bila ona koju je, sa toliko ljubavi, topline i razumijevanja, prenio čika~Ljuba:; ništa nijesu mogli ni imati, pošto su im drugi sve razarali; branili su golo kamenje i nage živote („Čuvaj obraz, a ne čuvaj glavu!“), da bi drugi mogli imati sve ono što oni nemaju; a Što se narodnog ponosa tiče — to je najviše što jedan narod, makar bio i kozarski, može da ima, s .razlogom, ili razlozima, opravdanim, razumije se:.
„Velike su patnje i oskuđice crnogorske, ali oni
vele: „Vitešku
vjelo, zapravo pokušavalo živjeti.
Evo i nje, za uzvrat gnjevnom Francuzu:
O, nesrećna Crna Goro! gola
evolju treba viteški podnositi“.
Najpunija bi, možda, bila ona Njegoševa, ostavljena u njegovim pismima, teža od njegove smrti, surovo bolna kao i vrijeme u kome se ži-
pripada čovječanskom rodu, nego je ih pala s neba,
ili iskočila iz pak
Pisma «našim podvizima
detalj, sitnicu
na stanovnike
i već naslućujem
„Nemaju Koza
la, ušljed čega svak je se tuđi, za slobodu, za Slavjanstvo | za
Hristjanstvo — nema blagorodne simpatije; naša krv, naša stradanja i mučenja ne zaslužiše čČovjećanskog saučešća“,
Još bih mogao tražiti tih istina, prolaznih kao i ljudi koji dolaze do njih. Nema potrebe za tim: brdovita zemlja oko Lovćena sama će, iz dana U dan, otkrivati sve drukčiju, sve noviju |
Kad bi, počem, gli još jednom naići, zaći u ta garava brda, vjerovatno bi, sad, imali i drugih riječi, i drugih misli. Ono što bi im se ponovo pružilo da uoče i ustvrđe, bilo bi, najvjerovatnije, u mnogome različito od: onog što su, onda, vidjeli i kazali.
Zamišljam odnekud taj nemoguć njihov susret,
u istinu .i čika-Ljuba i taj Francuz mo~
razgovor koji bi poveli: '. kriknuo bi Francuz, „nijesu,
dakle, više ni kozari!“ \ „Treba pustiti grani da jednom olista ovim ka- ·
Tugi da nikad više me ostali bi bez · trnci podilaze: n
sa guslama u
menjem“, dobroćudno bi mu ođvratio čika-Ljuba. „Dosta su se crne gore kupale u krvi. Želio bih
sretnem tonu sliku od koje me edorasli četrnaestogodišnji dje-
čak, ranjen teško, rekao mi je, kad sam ga začuđen pitao što je tako mlad išao u borbu: „Svejedno: ko ide u boj, traži smrt; ko sjedi doma,
čeka je“. Vrijeme je da se više smrt ne sreće
ovuda. Neka gore
sac. „Vidiš, to je
su puške Kovali,
Da to podignu iz
Željezaru, pamtiš, i“ bi mu stranac u menju“.
sirota oma ne
same listaju“.
: „Ne „vidim ih sa guslama u ruci“, zaprepastio bi se stranac. „Šta to ima da znači?“ „Prionuli su zemlji“, rekao bi mu naš putopi-
znak da više ne ratuju. Na Ce-
tinju im eto fabrika električnih uređaja ondje gdje im je bilo slagalište bojno, 8 pod Obodom, gdie
napravili su centralu na vodi.
Ratuju sad, izgleda, sa ono malo zemlje što imaju.
zgarišta“,
„Industrijalizuju se, dakle?“ „Tako nešto. Ono štosmo vidjeli u Nikšiću,
nijesam vidio ni preko mora, \
„kad sam ranije onuđa prolazio. Pa i one brane, što su njima pregradili rijeke, kao onu na Zeti...“ „I kombinat će, čujem, da stvaraju“, upađao
riječ,
„Hoće. I još će rude da otkopaju u ovom ka-
„Čudno, zaista čudno“, iščuđavao bi se Francuz. „Građove, vidim, nove zidaju!“ | „Ziđdaju“, potvrđivao bi čika Ljuba.
KNJIŽEVNE NOVINE
PISMA »KNJIŽEVNIM NOVINAMA« :.
odoliublje“
“U ___Oilo, |, |. II ——
AVA EUR BOE ka 58 =":