Književne novine

o –: e — HE —r——

Godina IX. Nova serija, br. 76

Tanasije MLADEN OVIĆ

ZIS E ESTETIRA

Sukob dogmatizma i slobodne književne misli

Hajne je, u svoje vreme, napisao ı engleskim „puritancima sledeću tečenicu: „..u svom #pneprijateljitvu prema umetnosti, one mračne, wratko potšišane puritanske glave išle su samo stopama onog istog duha koji se ispoljio još u prvim vekovima crkve, duha ikonoborstva koji se održao do dana danaSnjeg, čas tinjajući, čas bukteći“.,

Sukob puritanizma i umetnosti ovaj pesnik je objašnjavao i vekovnim suprotnostima između dva potpuno raznorodna pogleda a svet „od kojih je jedan nikao na sušnom tlu Judeje, a drugi na cvetnoj grčkoj zemlji“, pa je, prema tome, zla 'krv koja je „uzavrela“ između Jerusalima i Atine, između svetoga groba i kolevke umetnosti, ustvari značila borbu do istrage „Između života u duhu i duha u životu“ (podvukao T. M.)

Potpunih i doslovnih analogija u istoriji i društvu, razume se, nikada nije bilo, niti ih može biti, već i zbog toga što se društvo nalazi u stalnom kretanju i menjanju. Vlast puritanaca i njihov uticaj u svetu umetnosti, i u samoj Engleskoj, odavno su prestali da imaju svoj prvobitni smisao\i značaj. Pa ipak, Hajneove reči i karakterizacije ni do đana današnjeg nisu izgubile mnogo od svoje aktuelnosti.

Vreme u kojem živimo isuviše daje hrane asocijacijama koje se direktno nađovezuju na misli slične Hajneovim zapažanjima, · zebnjama i ogorčenju.

Ovoga puta, međutim, ne radi se, bar formalno, niokakvim crkveno= vojujućim ljudima, nego o „pret“ stavnicima“ najnaprednijeg pogleda na svet, koji, u ime tog pogleda, — dakle, u ime Marksovih, Engelso vih i Lenjinovih ideja — traže i „pronalaze“ savremene „nevernike“. i „jeretike“, pokušavajući da protiv, njih, ne birajući mnogo sredstva, povedu rat do uništenja,

Da ne okolišimo mnogo, reći ćemo odmah đa je „lov na veštice“, tojest hajka protiv „jugoslovenskog revizionizma“, koja je na sektoru politike dobila dosad neslućene razmere — protežući se na relaciji Pe= king—Moskva—Prag—Bukurešt Sofija—-Tirana — u poslednje vreme upadljivo i nametljivo preneta i na područje estetike. Na taj način je „ofanziva“ obuhvatila takozvani iđeološki front u celini. li, pošto stvari stoje tako, nemamo šta da se brinemo: nema oblasti koja nije ili koja neće biti „zahvaćena“.

Časopisi „Novi mir“, „Oktjabr“, „Inostranaja literatura“, novine Literaturnaja gazeta“ i „Sovjetskoje iskustvo“ i dr. već duže vremena sistematski se obračunavaju ili bar pokušavaju da se obračunaju, s „revizionistima“ i na području 'estetike u Poljskoj, Mađarskoj i Jugoslaviji (u Jugoslaviji poslednjih dana naročito, što je potpuno razumljivo, jer je simhronizovano sa opštom antijugoslovenskom kampanjom), ali ni neki sovjetski „zastranjivači . koji su, poverovavši u demokratski, antistaljinistički kurs, ispoljili izvesna shvatanja koja nisu sasvim u duhu i skladu sa takozvanim SOcijalističkim realizmom, nisu osta li sasvim pošteđeni. O Kini i o prilikama u Kini bolje je i da ne govorimo, Ono što se tamo danas događa ljudima, osobito _intelektualcima, prevazilazi sve Što obična i normalna pamet i mašta mogu da zamisle. Primitivizam, koji je, nažalost, karakteristična i česta pojava i u drugim socijalističkim Pati ljama, i koji je plodno tle tanje dbobiačizina u međunarodnom radničkom pokretu, u toj zemlji, nekadašnjoj staroj kolevci kulture i civilizacije, danas Je maltene izdignut na stepem nacionalnog kulta, - Ro

A šta da se kaže o lagersko-5atelitskim listovima i štampi i nji hovim prostačkim i psovačkim me“ tođama „diskusije“? Čini mi se da ne zaslužuju bilo kakav ozbiljniji tretman, već i zbog toga što nisu bili u stanju da izmisle ma šta novije sem ponavljanja oveštalih fre 'za' iz 'otužnog Staljnističkog atsenala. 3.

Ovog puta zadržaćemo se sšsampD

na pisanju jednog od centralnih sovjetskih organa, lista „Izvestija“,

koji se nedavno i sam umešao u -·

kampanju o pitanjima estetike i „revizije“ estetike (!). ') Nekakav kandidat filozofskih nauka A. Zis sa zisovskom logikom (tojest logikom Zavoda Imeni Staljina, tojest automobilskom, logikom od ko zna koliko konja) pokušao je, u podužem članku, da likvidira „revizionističke“ uklone i priklone nekoliko jugoslovenskih i nekoliko mađarskih pisaca, među kojima se nalazi i Đerđ Lukač, kome ovaj nevoljni saradnik

MAM MAAVrY | __ NI je DVE VRSTE DOKUMENTARISTA:

SVEMDOGI E POSLASTICAMRI

Pilmske žurnale i dokumentarne filmove koji se na programima bioskopa nađu kao predigra glavnom, igranom filmu, većina ljudi smatra običnom informacijom. Autori ovih filmskih formi bili bi, dakle, neka vrsta novinara — reportera, koji se trude da kao istinoljubivi izveštači prenesu publici događaje kojima su prisustvovali što je moguće vernije. |

Naravno, spretan novinar videće više od svog nespretnog kolege, biće bliže samom centru zbivanja, osetiće bolje atmosferu događaja Baš to što ponekad vidimo nekoliko žurnalskih storija o istoj temi, pomoći će nam da shvatimo kolika je uloga subjektivnog činioca i u tako objektivnom naizgled poslu kao Što je pravljenje filmskih informacija. U dočekud stranog državnika jedan reporter primetiće „svečanu stražu, muziku koja intonira himne, grupu ukrućenih ministara, slavoluke. Drugi reporter će, opisujući igte trenutke akcentirati pojavu dece sa cvećem, susret žene VisOkog gosta sa suprugom našeg Pretsednika, uzgred će možda biti zabeležen trenutak u kome je povetarac jednom sviraču iz muzike poremetio note, a u publici na ulicama biće posebno zapažena jedma smežurana starica, nasmejani vatrogasac i devojčica sa svojim

m.

Reporteri naših „Filmskih novoSti" već su nas toliko puta prijatno iznenadili otkrivajući zanimljive ljudske i intimne trenutke u krupnim događajima. Tu spada i onaj momenat sa jednog svecanog i značajnog mitinga skupštinom. U jednom trenutku, negde u uglu jednog totala vidi se Rkako ncki mangup koji se popeo na drvo (svaki miting iskiti drveće omladincima) baca na nekog u gomili — grudvu snega. Ta mala disonanca — pokret grudve koji ne traje ni dve sekunde, učinila je da ceo događaj izgubi onaj podignuti

„sistički“ koliko je „marksistička“,

„Izvestija“ nije do- .

pred Narodnom

stojan, po svemu sudeći, đa se prihvati ni za togu!

Metod Zisa u raspravljanju s protivnicima isto je toliko „mark-

naprimer, katolička ili recimo herstovska antikomunistička propaganda. Štaviše, za ove notome antimarksiste može se otvoreno reći da su u svojim polemičkim spisima, inače punim otrova i neprijateljske

mržnje, pošteniji kadđ je u pitanju ne citiranje njima tuđih tekstova i shvatanja! · .

A šta rađi „drug“ Zis?

Vadi rečenice, čak i pojedine de-

_S00:

iSreten Stojanović: Pod punim jedrima

Natezanje sa socijalističkim realizmom ne može se ničim ozbiljni-

ga

da

patetični ton koji gotovo uvek đeluje nelagodno i stvara nevidljivu pregradđu između učesnika samih događaja i onih koji te događaje posmatraju reprodukovane na film skom platnu.

Stvaralačka uloga reportera dokumentariste sastoji se baš u tom odabiranju, šta da se unese u gotov film i koliko toga, na kom mestu šta da se kaže, čime da se. počne, čime da se završi. Na taj način on će, iako prikazujući snimke stvarnih događaja, prikazati ustvari svoj doživljaj tih događaja i svoj odnos,svoj stav prema njima,

Kada se u filmu Milenka Štrpca „Pa strašno bi bilo", dete izgubi od majke u Luna-parku i oko njega se skupi gomila sveta, spiker uime mladića koji još iz rata ne zna za svoje roditelje i koji to sve posma= tra, kaže: izgubilo se, samo pola

Nastavak na 9 strani

Dušan MAKRAVEJEM

mi

opet, istrgnutim i maopako i metačmo protumačenim citatima, pre sve-

tekstova, među kojima nesumnjivo najvažnije mesto pripada poznatom njegovom članku organizacija i partijska literatura“. Čak nigde u delima klasika marksizma-lenjinizma nije ni ukazivano

što mora da bude od opštevažeće i isključive vrednosti za svakog svesnog socijalistu. je odiučno odvajao svesno — i dobrovoljno — prihvatanje partijnosti kao izraza dobrovoljnog, slobodnog saveza pristalica socijalizma od bilo kakvog mešanja, tačnije, grubog političkog administrativnog interveni= sanja partije u umetničko sivaralaštvo. „... U toj stvari — pisao. je Lenjin — bezuslovno je potrebno obezbeđenje većeg prostora ličnoj inicijativi, indiviđualnim sklonosti ma, prostora misli i fantaziji, for~

love rečenica iz konteksta, falsifikuje pravi smisao izvesnih tvrdnji i postavki, pa ih onda „obara“ u ime jedinog i ispravnog socijalističkog realizma!

Na mnogim stranama u socijal= stičkom svetu i stičkih pozicija odavno se čula i čuje socijalističkog realizma kao jeđinog stvaralačkog metođa, obaveznog po

jedino važećeg i

sa čisto marksi-

reč osude i neprihvatanja

znam kojem sve kanonu za .sva-

kog stvaraoca u bilokojoj socijalističkoj zemlji ili za bilokojeg pripadnika bilokoje ili grupe.

radničke partije

teoretski dokazati osim, opet i citatima

iz mekih Lenjinovih

„Parbijska:

je socijalistički realizam nešto

Naprotiv. Lenjm

ecraupgpzagu paaa e» a =ra-— 30% aLJE=iVi. 8 N—. Pa FAC WX |C + ip eĆKJ aaa i NOC O CA dima znımaN Oces INK Ye. Mr—J ku Keaer zr aeaKiyc ar e U— 17 ea izreainaalzc—— s. | a cipa Oe aurea ainKreipx iEaa a erKRaG, aaa ae aaa aaaa ri

i sadržaju“ (Lenjin, VIII tom,

str. 587 ruskog izdanja). A B. Meilah, sovjetski istoričar književnosti, u svojoj knjizi „Lenjin i problemi ruske literature“ (Ogiz, 1947 god. Moskva), piše o toj istoj stvari sleđeće: „Kadetske novine „Slobo~

1) Viđi br. 205 od 27 avgusta 1958 qa,

Nastavak na 4 strani

TRI PESME

SENKA I RINA

Senka povučena od ruke do beline, Šta lije tako nežno dok mili. Pod njom se možđa gine, il' raste nedosežno ?

Trzaji na umoru?

Ne, ·'to. reči su, koje če da žive. Iz njena struka izvlačim. zoru. Zvezde će da posive,

Uprkos svemu. piči ruho ispovest tamne senke.

Neko je tešku zavesu naviko i kraj je terevenke..

. MEMENTO

Topot po. asfaltu. Ko čičak u kosu tako u mozak ona.

Ništa, Samo plavi krajičak neba i neka tužna zvona.

I po mene će tako ati. Bar da'dojezde

dok se sunce umirući zlati i nove javljaju zvezde,..

FINALE

Izgleđa' da. nema više šta da se kaže Kazano već sve je.

I ništa, ništa više ne pomaže,

Sneg zaborava veje. ?

Živeti i ljubiti još malo,

a' onđa zbogom,' drugovi. moji.

Evo, ja razbijam ogledalo pred kojim duša stoji...

Nikola DRENOVAC

— e pr eraa Par rege are ri eur pza ana — er AKP Ji ani ye n arir irrrr er r ere rta rar prerano arr era rane ara ra na naranai ei yararo

BEOGRAD, 26 SEPTEMBAR 1958

Cena 30 din

MALILI.ESEJ.

D

MENZIJA REČI

Pre nekoliko godina, pokojni Voja Rehar je u „Mlađoj kua

turi“ objavio esej pod ovim istim. naslovom,

Upotrebljavajući,

sada ı ovde, taj reharovski naslov, ja se prisećam ne samo lika jednog dragog i umnog čoveka, već se prisećam njegove misli, njegovog duha. Prisećam se njegove osnovne teze u tome kratkom eseju, toj usputnoj skici, fragmentu koji bi, van sumnje,

bio razrađen ı prođubljen da se ikako moglo

sprečiti i izbeći

neizbežno umiranje čovekovo; teze da je naša reč, koju govorimo sebi, i kojom se obraćamo svetu, odraz i izraz nas samih.

Da smo, po jednom dubokoljudskom moralnom

imperativu,

sadržani, do kraja, u svojoj akciji i da svaki pisac koji upo=

trebljava reči govora daje tim rečima

jedam, tako da kažem

relativni oblik, relativno zmačđnje, da ·daje svoju vlastitu dimen-

ziju, samoga sebe.

U životu govora i u govoru života reči ponekad

svoja prava značenja i dobijaju nova, trenutna, možda kratkotrajna. Neke reči su kao papirnate novčanice u opticaju — od duge upotrebe, od čestog prelaženja iz ruke u ruku, od gužvanje. po džepovima raznih ljudi, one postepeno gube svoju vrednost,

Reč u govomu biva kompromitovana,

pogotovo alo su njime

fsplakali usta oni koji nisu znali šta govore. Konferencijaški govor, ta isprazna verbalistika neduhovitih oratora, upropastio je ogroman broj reči i izraza ovoga našeg svežeg i stvaralački moćnog jezika i ko zna koliko će vremena proći dok mnoge ođ tih

banalizovanih reči

ne povrate svoj pravi

ugled i svoje pravo

značenje — ako ga uopšte ikada i vrate. Danas nije teško naći duhovitih imitatora koji po pola časa mogu da govore otrcane konferencijaške fraze a da ne kažu ni jedne jeđine misli; đanas još uvek, isto tako, nije teško naći neduhovitih govornika koji su satima čak u stanju da zveckaju rečima pored vašeg uha i da kod nemamih slušalaca izazovu utisak da govore i lako i mudro, a da, ustvari, pretaču iz šupljeg u prazno, pale prskalice i opsenjuju prostotu. U životu govora i u govoru života neke

reči su izgubile svoje znaćenje, i svoj ugled, ali

nisu izgubile

svoju dimenziju — po njima se može poznati čovek. ,

Reč može da oduševi, da ponese, može da ubedi i da obmane, može da zaboli i da uvredi, ali može i da izđa. Čak i oma reč koja, sama za sebe, ima svoje pravo, recimo neokrnjemo

nekompromitovano

značenje i ona koja u govoru, postepemoj

menja svoju funkciju. Reč može da izđa zato što je govori čovek

neshvata:;jući,

ili · zloupotrebljavajući, njenu dimenziju —

lažući

druge i sebe. U ovom našem. veku koji postaje sve strašniji | sve lepši — strašniji zbog raščovečavanja i lepši zbog čovekovog otpora i čovekove borbe — mnoga reč upućena da usmrti ubija onoga koji hoće da ubije. Ljudima pađaju glave zato što im uz ime biva prikačena jedna jedina reč, pa se čoveku, na tremutak, učini da se istorija doista ponavlja: inkvizicorima je, nekada, bilo dovoljno da čuju reč bezbožnik pa da pripremaju lomaču; salemske veštice povešane su samo zato što je na njih neko pokazao prstom i rekao jednu jeđinu reč; ljudske sudbine se gase i ruše, i danas kao i pre nekoliko stoleća, negde ako se za nekog kaže da je komunist, negde ako se za nekog kaže da je desničar. Šta više, danas se vođe i modđemni politički krstaški ratovi protiv jednog naroda i protiv njegove volje da ima svoju volju, i nađena je, naravno, i za njih reč. Već drugi put u krat= koj istoriji naše slobode mi smo nevernici i kao bela otrcana krpa, meta u koju treba pucati, nama se na grudi prišiva kompromi«tujuća (ustvari kompromitovana) reč: revizionizam. Lomače su, naravno, pripremljene.

_ I ako mnoga reč u govoru, zbog zloupotrebe, gubi svoje značenje, ako, uprkos preciznom pojmu što ga sadrži u sebi, gubi svoj ugled, jer pošten čovek oseća da je upotrebljena kao laž, obmana ostaje obmana. Reč se vraća, reč odaje, jer reči imaju svoju dimenziju a to je dimenzija onoga koji je izgovara, onoga koji je ispisuje, onoga koji je pušta u svet. Laž, ponekad,

doista može da zvuči kao

istna, ali ako se samo malo dune i

skine s nje siva prašina obmane, reč izgovorena kao laž postaće

ono što i jeste.

. Čovek pod čijim naslovom se objavljuju ovi redovi rekao je da „gest otstupanja od istme i od morala, možda će doneti

trenutnu korist... men u zgrađi života koju

ali će taj gest biti poricanje“ jer reč je „kapodižemo, ona -- *o smo mi sami.“

To je dovoljna pouka za one koji umeju da misle.

WugarrUzgIaı zu OOU O O IAN

Predrag PALAVESTRA

SVETLOST SA KAJMAKČALANA

Proslava četrdesetogodišnjice proboja Solunskog fronta ·

Cetrdeset neravnomeznih, burnih godina prošlo. je:od rane jeseni 1918 godine, kad su dve armije srpskih vojnika, zajedno sa saveznicima, izvršile probilanie Solunskog fronta,

Vojvode Mišić i Bojović sa Franše Depereom, na Gavranu 1917

RPS:

Oči ovog trenutka tople su od divljenja i ·poštovanja, A to su i oči istorije koja „je oduvek volela svoje početke, svoje prelome, svoje triumfe,

(Memoarski i književni prilozi o Solunskoi epopeji.ma.skramć.8)

Cao GO /(& ž :

| :

„co“ i o