Književne novine

e eee

MOVI ČLANOWI

SAVEZA KNiŽEVIMINA

Ma svojoj sednici ođ 4 novembra o. g. Uprava Udruženja književnika Srbije primila je u članstvo Saweza Književnika . sledeće pisce:

Ljubišu Manojlovića, _ 1

Vlađimira Paskaljevića, |

Miođraga Popovića i

Pavla Popovića.

% a

Žan Kokto i Bernar

Bife o ,avangardi 958“

Francuski književmi list »rietr fran= sez« sproveo je neđavno veliku ankefu na temu: »Šta je avangarđa 1958«. Većina učesnika iznela je wu svojim izjavama mišljenje đa živimo u vremenu Kkadđa literaturi više ne pripađa prvo mesto. Progres nauke i tehnike otvorio je nove, neslućene horizonte, a literatura na tome putu još mvek daleko zaostaje,

Ovu zanimljivu anketu započeo je svojom izjavom poznati književnik i slikar Žan Kokto, a završio je mnogo mlađi, ali ništa manje poznat

ŽAN KOKTO

slikar Bernar Bife, »Pre trideset godina —

kaže jednom mestu Kokto — termin avan-– garđa je imao ođređeni smisao«. Iz njegovog đaljeg izlaganja može se

naslutiti đa u savremenim uslovima ovaj izraz nema više jasno značenje.

Po mišlienju Bernara Bifea avangarđa nema kađa đa sazre, jer »danas sve tako brzo evoluira«. On smatra da »samo onaj koji ima nešto da kaže, i koji to kazuje, može gajiti nadu da će se njegov glas čuti i da ga neće zagiušiti buka nastupajuće atomske ere«, Na kraju Bife pomalo rezignirano đodđaje: »Nema više škola ni grupa. U drugoj polovini NM veka umetnik jie usamljen«.

* _ ·Soningova nagrada

Univerzitet u Kopenhagenu đodeljivaće počev od iđuće godine Soningovu nagrađu za značajne radove na unapređenju „evropske (civilizacije. Ova magrađa dođeljivaće se svake gođine iz sređstava zađužbine Koju je osnovao danski Književnik C. d. Soning.

* Rekvijem za kriminalni roman

Svajcarski film »To se dđogođilo usređ belog dana« poznatog režisera Ladđislava Vajđe đoživeo i uspeh na ovogođišnjem „Berlinskom „festivalu.

PRCA Say) KNJIŽEV NOVINE

· dist za Književnost, umetnost i društvena pitanja. Redđakcioni odbor:

Bora Ćosić, dr. Mihailo

Marković, Peđa Milosavljević,

Tanasije Mlađenović, M. Panić-

Surep, Vladimir Petrić, Đuza

Radović, Vladimir Stamenković

Urednici:

ŽEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ List izdaje Novinsko-izđavačko pređuzeće »Književne novine«,. Beograd, Francuska 7. Redđakcija: Francuska “, tel. 21-000,

· tek. račun: 101-707-3-208

List izlazi svakog drugog pet-

ka. Pojeđini broj Din. 30, Go-

dišnja pretplata Din. 600, n~lu=

godišnja Din. 300, za inostranstvo tivostruko.

Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ

Stampa »GLAS•, Beograd, Vlajkovićeva 8

Tom uspehu je svakako doprineo i odličan scenario švajcarskog bDisca Friđriha Ditermana, čija je drama »Poseta stare gospođe« sa velikim uspehom prikazivana prošle gođine u svetu.

Film »To se đogođilo usred belog đana« je ustvari priča o policiskom Kkomesaru Koji je, đa bi uhvatio ubicu, kao mamac upotrebio jednu usvojenu đevojčicu. Ubica biva uhvaćen i po zasluzi kažnjen smrću. Tako je to bilo na filmu. Ali Diterman se međavno vratio ovoj temi i napisao je roman »Obećanje« U romanu je sve isto samo što policiskom komesaru ne polazi za rukom da uhvati ubicu i on se ođaje alkoholu. Roman je napisan w formi priče koju svom sagovorniku, autoru, iznosi šef ciriške policije, T&w belešci objavljenoj na 'kraju knjige Diterman objašnjava čitaocima da romanom ne Želi da negira svoj scenario, već da je »Obećanje« ustvari samo »rekvijem za Kkriminalni roman«,

* Nova drama u Brehtovom bozorištu

Mu pozorištu grada Getingena po» stavljena je ovc sezone drama Ervina Silvanusa »Korčak i deca«, Po idejama i moralnom značenju je ve-

oma bliska »Dnevniku Ane Prank«, a .

po stilu i načinu izvođenja pretstavlja avangarđističko pozorište.

Rađnja ove drame ođigrava se 1942 godđine mw jedđnom varšavskom domu za decu bez roditelja. Upravnik doma Korčak đobija ođ Nemaca naređenje đa rasturi đom i obećanje da će mu, ukoliko pomogne pri deportaciji đece, biti pošteđen život. Upravitelj Korčak to odbija i zajedno sa decom odlazi u smrt.

Za prikazivanje ovih događaja pisac se poslužio brehtovskom tehninikom, Na scenu izlaze svi glumci, kao đa su došli na probu, a zatim jeđan po jeđan počinje da glumi. Na kraju svi opet »napuštaju« svoje uloge i nastavljaju da diskutuju o komađu. Publika je odlično primila izvođenje ovog novog đela Ervina Silvanusa. \

Umro je osnivač .fovizma

Nedaleko od Pariza, u svojoj vili, umro je pre kraćeg vremena Moris Vlamink, poznati francuski slikar i osnivač f{ovističke škole.

Wlamink je rođen 1876 gođine u Parizu. Otac i majka bili su skloni boemstvu, tako da se VlaminKk, 80” tovo sam vaspitao. Još u ranoj mladosti zavoleo je folklor, romanse, naivne slike i ornačku skulpturu. Pre

MORIS VLAMINK

nego što je počeo intenzivnije da se bavi slikarstvom postigao je i nekoliko većih uspeha kao biciklistaamater. :

»Slikam — govorio je Vlamink đa unesem ređ u svoje misli i da smirim svoje Želje... I njegova platna preistavljaju zaista spontanu pobunu protiv akađemizma i rafinirane umetnosti. Iako je u toku svog dugog stvaralačkog rada menjao stilove iskrenost je uvek ila đominantna nota u njegovom. velikom slikarskom opusu.

* Dramatizacija romana __ „jlLusi Kraun“

Poznati roman Irvina Šoa »Lusi Kraun« doživeo je veliki uspeh u Parizu u scenskoj adaptaciji ŽanPjer Omona. Glavnu ulogu tumačila je nekađa slavna filmska glumica Edviž PFejer.

Erve Bazen u akademiji Gonkur

Pre kraćeg vremena francuska akađemija Gonkur izabrala je Književnika Brve Bazena za svoga člana umesto preminulog Fransisa Karkoa. Književnik Erve Bazen objavio je dve zbirke pesama, od Kojih je zbirka »Dan« dobila nagrađu »Apoliner« 1947 gođine. Jeđan od njegovih ro” mana dobio je takođe, pre godinu i po đana, »Grand pri« Monaka za knji-

PigrrzkauiiPBNEAA uza au eiJRiia Ževnost,

| Vampir

Milivoje PEROVIĆ

Luba

Sumanac

Kad je izbio na ivicu sela pred očima mu puče polje po kome ., se vukla zora, još uvek više crno nego belo, uokvireno crvenkasto svetlom linijom što je u krugu ležala na vrhovima dalekih brda. — Glava onoga čudovišta već se bila zarila u njega skrećući ka groblju dok se rep isprekidđam i merazgovetan tek izvlačio iz sela kao zmija iz rupe. y |

Pop je trčao putanjom kroz zeleno žito a ono se naginjalo i obilno mu kvasilo gole listove nogu ispod zadignute mantije.

Primetiše ga kako im se žurno približava sa strane, onaj rep što je mileo poče još više đa se grči i koleba. Ali nijedan čovek i ne pokuša da se vrati u selo. -

e Pop nalete na Savu Klincinoga koji je nosio pijuk na ramenu dok je žena za njim sitno cupkala sa velikom granom. gloga na ramenu. · }

— Savo... stani! — viknu. mu zadihano. + OL

— Blagoslovi oče! — nerado se zaustavi čovek i mrko upilji pred sobom u zemlju. ;

— Ama, ljudi... šta vam ovo bi jutros?

— Mi, eto... pošli!

— Kuda, pobogu, braćo?

— Pa „gotovo, oče... pitaj one napred. Oni to znaju bolje. Seoski prvaci su nam na čelu: kmet, Cile, deda Džale... ja pošao za njima.

Tada pop požuri napred. Kako je sustizao koju grupicu oni su ćutke otskakali desno i levc u njive i, pognutih glava, čekali da on prođe. .

Sa Morave je dopirao prohladni jutarnji vetrić, slagao u talas visoku raž pa je taj talas, beličast i mekan, polako odmicao preko njiva u daljinu. U sređini polja ćutale su usamljene kruške. Kvadrati gde je bio posejan još neponikli kukuruz ličili su na prostrane rane.

Čudovište je najzad ušlo u groblje i počelo đa se zaokružuje. Kad pop stiže seljaci su već počeli posao: birov Krsta je isčupao mali sivi kamen što je bio na čelu groba a Jovan Menkovski nogom oborio i izgazio natrulu krstaču,

— Vidite li ljudi — zgrizao krst! — vikao je on glasom punim neutoljive mržnje. — Noću kađ ustane od muke ga grizao... jer ne može. vampirskim rukama. Pogledajte, zar ovo nisu zubi?

Pop je raščupan i znojav stajao zaprepašćen kao da je usred dđuboke mračne šume najednom nabasao na nekakav drevni sveti čin koji se tu obavljao. Koliko je mogao do sada da razume, spremala se nekakva žr:iva izlazećem suncu. Ljudi nisu obraćali pažnju na njega. Pognuti napred, divlje su kopali dok su žene nad njihovim glavama mahale trnovim granama. Grob, skoro dopola raskopan, ležao je među njima kao rasčupana lešina.

j „ Kad đođe k sebi, popa zahvati ludilo. Progura se napred do ivice groba i, pođigfiuvši obadđve pesnice, potmulo riknu.

— Eeej! stooo-koo! Šta radite to, bogohulnici? — Bio je strašan, u crnoj mantiji, grozničavih. očiju. I nije se znalo zašto je digao ruke: da li na molitvu bogu ili su se one grčile spremne da udare. Seljaci za trenutak ustuknuše. Nisu se odmicali već samo, uzaslonjeni na buđake, podmuklo, ispod očiju gledali u svoga paroha.

— Dragutine, zašto si doveo ove ljuđe ovde?

— Mi hoćemo da otkopamo vampira Luku Šumanca, da ga

sunce još jednom ogreje, — promuklo donekle sa pretnjom gledajući ustranu odgovori ovaj. — Tek onda će se umirtiti.

— Ama... ama ja ću tebe iz crkve isterati!

— Oče Sekule, ja samo volju božju ispunjavam, — još

uvek pokorno ali već tvrđe reče seljak.

Pop, Sekulu klonuše ruke.

— Šta kažeš to, nesrećniče? | - |

Kmet je mračno ćutao. Ne mesto njega odgovarali su drugi · iz kruga koji je, nagnut napred, napregnuto i prituljeno očekivao da nastavi svoj posao. \

— Vampir selo uđavi! .

— Koliko puta smo te molili: oteraj ga!

— Vračara Stamena, veliš? Pa, gotovo — alo... I baba Stas mena.

— Moliti se treba u crkvi koja pomaže. .

Deda Džale je gunđao kao pomirljivo:

— Pusti ti ovo, oče. Ovo je naša, seljačka rabota.

— Prokleću vas! — pokušavao je da zaplaši pop.

— Neće nam biti teže! -

— Teže — nema!..

Ruke oko držalja motika bile su im ulepljene zemljom 8. oči izbečene, pune krvavih žilica, suluđe. U praskozorju lica su im bila bledunjavo žuta. Samo je poneki imao oko zgrčenih usana bolećiv osmejak. j ra — Braćo, prvi zrak samo što nije pao na zemlju! — kriknu iz dubine mase. neki. užasnut glas.

I zbilja: kad se sađa svi okremuše na drugu stranu učini im se da iza crnih gromada planina na istoku vide kako se već pružaju duge, zlatne ruke sunca visoko gore u suro i prazno nebo.

— Aaaoo! — jeknu tada gomila.

U isti mah desetina buđaka složno blesnu u vazduhu, U onako slepo spleteni, zazvektaše, i jedan nekako skliznu postrani prema glavi seoskog napoličara Vojislava i ubio bi ga na mestu

da u poslednjem iFemutku ne trže glavu ustranu te mu samo okkide komad mesa i kože između vrata i uva. On se zanese i pade nauznak na jeđan grob. Ali niko na to ne obrati pažnju. Jeđin6

se odnekuđa dovuče baba Milica koja je uvek pratila sve nesrećnike w šelu i onako pogrbljena zalepi mu na ranu šaku mokre zemlje pa taj melem poveza oko vrata rukavom koji mu otide od košulje. j j

— Ništa se brini... ozdraviće — kao rukom đa si odneo, — punđala je Uz 2 — Zemlja je mnogo lekovita...

— A on to meni... ja sam mu prvi zakopao u grob, jecao je Vojislav, dok mu je od zemlje i krvi: pocrnelo lice bilo položeno na iskopani busen, pravo pod surim jutarnjim nebom,

Gomila što je kidisala na vampirov grob bila se splela sa buđacima, a iz toga klupka se nazirale samo ruke kako mašu. ] čuo se arlauk:

_— Aaa, Luka! A. vampir... x — Što se ocu ne osveti, gade! i — Jesmo li ti,mi bili krivi?

— Čeka: emo ti nazvati dobro jutro! 1

U WR Bi Btabri, pomahnitali od žudnje ko će ga prvi đohvatiti. j ;

rnia svetlost teško je osva ] neka Sa kata, modra belina, prelamala se kroz pramenje mraka što se još vuklo po zelenim njivama žita. Visoko gore u praznome nebu kao crna, o nekakav nevidljivi končić obešena živa grudvica, visila je ševa i kliktala — ona se nečemu radovala.

Pop Sekule, ođgurnut na jednu humku molio je očajno, pa onđa kleo: i | E iN .

— Braćo! — dozivao ih je & taj glas se čuo kao iz neke ogromne daljine. — Jeste Ti vi hrišćani? Ama... bog će vas pokarati, Pridvorčani. Znate li vi kakvo svetogrđe činite? Grob raskcpavate? Slušajte me, vi.. vi — pagani! Sad viđim: vi nikađa niste ni bili hrišćami. Vidim, viđim: u ovoj prostranoj zemlji mora vskoj to je još teže postati nego u najdubljoj prašumi. o, kako sam ja jađan! Koga sam tolike godine krštavao i venčavao! I svetom VOdicom škropio! O-oooj! . i . .

Oni koji su to slušali ćutke mu priđoše, Prvi "dođe Živko švercer, mračan i ćutljiv seljak kome niko nije znao cime se zanima i od čega živi. Zabrinuto se obratio popu:

— Istina, oče... nije ovo dobro. Ama kako će i biti dobro? Pa iako je vampir, de! Eto, na priliku, što se mene tiče: jedne noći zatekoh se na pruzi — pijan malko, a. možđa i samo onako... zamišljen, šta li? I taman đa kročim na šinu kađ mi Luka šanu iz mraka: „Živko“ — pazi: iđe voz! Čekaj, Živko — paaazi! Tako sam eto baš i ja naleteo. I jaaa!“ I, bog i duša, samo čini mi se što nogu povukoh nazad a ona ·grdosija naleti iz mraika, umalo mi, Što se kaže, nos ne odbi. I, eto ti: život mi spase. Isti taj Luka. Pa đa mu sad grob raskopavam — jok ja! Nikad, brate... h

Drugi popov saveznik bila je sama baba Milica koja mu se, pošto previ Vojislava, smerno došunja pod skute, | ;

— I-ih! grehote, — tiho je šaputala. — Šta ljuđi jedan drugome mogu da učine... Oče Sekule — neđaj im, neđaj!... i

I pop Sekula ođjednom, potpuno izgubivši razum, ponova skoči usred najgušće gomile seljaka i poče đa urla:

— Bijič! Bič za vas, stoko seljačka! . ·

No kako nije imao biča on obema rukama diže teški metalni krst sa trbuha i iz sve snage mlatnu njime po glavi birova Krstu koji mu je bio najbliži. Birovu ispade budalkk iz ruku. Onim svojim jednim okom gledao je neko vreme zabezeknuto u onaj krst, snižavajući se polako dok najzad ne sede na gomili zemlje.

Rupa je već bila duboka. Na dnu su počele da se naziru daske mrtvačkog sanduka.

U neko vreme nastađe ćutanje. Mali, sav u-zemlju i blašo ogrezao gazda Jovan Menkovski, polako, obilazeći Krstu, pođe prema popu. Na to se oko rupe začu neko 'mumlanje ma da se nije znalo od koga, jer su svi držali potkočene glave, oći uprte u zemlju i stisnute usne. Nekoliko ruku, polako i teško kao đa vuku ogromni teret počeše da se dižu. Upirući jeđan drugome u ramena seljaci se, kao lesa, pomeriše napred. Nisu bili načisto kuđa će <a budacima, neki su ih bacali a drugi neodlučno pogledali kao da b. ih ipak najrađije poneli sa sobom.

U magnovenju pop Sekule shvati šta će se sada dešiti. Izvuče iz džepa manmtije.neko plajvašče i, kao da hoće da se zakloni njime, široko otvori Trebnik.

— Načelniku... sad ću ja čeze pa u varoš! — prodera se u užasu. — Alko za boga ne znate, znaćete za žandare. More, i ne treba da idem: još odavno sam ja, kad sam vas video kako prolazite, slutio neko zlo i poslao po žanđarme. Gle, eno ih, čini mi se, upravo dolaze!!— Pa se prope na prste iznad njihovih glava, sa šakom pljoštimice iznad očiju. — Da, đa, eno ih! iđu već, Pogledajte na onom zavijutku puta iza Šumansike njive. De, ko ima mlađe oči! Ama, eno ih iđu — šta tu. U đobri čas, u dobri čas. Čekaj samo da pobeležim imena nekolicine od vas bukača. Vi ćete — u fijoku! A njive će vam ostati neobrađene. Da, sađ je proleće i njive po noći seljake zovu... Ti, kmete — ti ćeš prvi A birov Krsta, tvoja desna ruka, odmah će za tobom. Pa onda, čekaj da vidim... gazda Jovam., _ WM _.

T. zbilja na onom zavijutku puta nešto kao da se žutelo.

Buđaci odjednom počeše da: se mute. Seljaci su micali usnama i mumiali nešto jedan drugome mimo ušiju u vetar. Na krajevima, gomila se osipala i pravila onaj isti, rastresiti i lelujavi red koji je hteo da sađa prvi zapliva preko polja. Samo se onima oko same rake, vidđeći vampirov sanduk takoreći na dohvatu ruke — nikako nije išlo.

U tom trenutku desi se nešto strašno: svojim prvim, žutim zracima, posu ih jutarnje sunce. Seljačka lica okrenuta prema njemu dođoše najednom nekako krvavocrvenkasta i ogromna. A onda se jedan po jeđan obema rukama stađoše hvatati za oči i, onako zaslepljeni vikati: „Suuunce! Sunašce sjajno!“

Baba Dostana se prva ničice prostre po zemlji. Ostali su posrtali, padali na kolena i dizali ruke. Nekima su kapale suze što bi crvenkasto blesnule a drugi su nešto mrmljali i ispuštali ne-' artikulisane glasove.

Veliki, slepi, crvenožuti bog seđeo je na plavičastoj gromađi

jala polje. U tami se rađala”

' brda...