Književne novine
'na još novije,
Mladen OLJAČA
PRETKONGRESNE TEM
Evo nas pređ Petim kongresom Saveza književnika. Prvi je održan” 1946, u Beograđu. Drugi 1949, u Zagrebu. Treći 1952, u Ljubljani. Cetvrti 1955, u Ohridu. Peti kongres biće održan u Beogradu, 25 novembra ove godine. I šta da kažemo tom prilikom ?
Kakve nas teme čekaju danas?
Od kongresa, ma kako revolucionaran bio, ne možemo da očekujemo poeme i romane. Njih stvaraju pisci u svojim radnim sobama (ili kuhinjama, ako još nemaju radne sobe).' Mislim da i danas, sa još više argumenata, možemo da se osvrnemo na pređeni put naše književne reči. Kakav je bio taj put? Šta je našoj umetnosti donela borba mišljenja? Je li naša Kknjiževnost napređovala ili nazadovala? 1 kakva je, najzad, dalja sudbina naše literature?
Dobronameran čovek ne može da prenebregne rezultate jedne stvaralačke prakse. Ti rezultati su nesumnjivo pozitivni. U takozvanoj. borbi mišljenja, opređeljujući se po sopstvenom „nahođenju, došli smo do” različitih umetničkih grupacija, do suprotnih estetskih fron tova, đo oveštale podele na takozvani realizam i takozvani mođernizam, U principu, međutim, može se govoriti i o takvim i o nekim drugim književnim grupacijama,
jer je njihova eventualna pojava zagarantovana demokratskim Kkre-
tanjem našeg društva, koje želi da maksimalno razvije sve svoje stvaralačke snage i koje, u umetnosti, odriče svaki monopol, istićući princip jednakosti svih umetničkih cblika. Nije bitna forma, bitno je delo. U Programu Saveza komunista Jugoslavije to: je nedvosmisleno naglašeno. Prema tome, postojeću konfrontaciju naših književnih sna ga moramo smatrati pozitivnom. Ona je razbila mnoge dogme,. mnoge klišeje, mnoge zablude, mnoga jednostrana zastranjivanja. Ona je ukinula monopol takozvanog SOCIjalističkog realizma. Ona je otvorila nove perspektive. Ona je našoj savremenoj RKnjiževnosti * ukazala na neke nove puteve. I ukazivaće i na novije od još novijih, stalno u borbi sa mogućim otporima. ..
U toj borbi, koja se u ime sudbine umetnosti u socijalizmu vodi, evo, već čitavu jednu deceniju, glavnu reč imaju umetnici. I to je prirodno, (barem što se tiče nase zemlje), jer sudbina umetnosti, kojoj je društvo stvorilo osnovu za najpuniji stvaralački razvitak, zavisi sađa od samih umetnika. Oni mogu da je unaprede ili da je upropaste. I mađa je konfrontacija estetičkih pogleda u načelu konstruktivna, ona je u naš književni život ubacila i neke štetne pojave. Nije reč o metodima vođenja diskusija, jer je i u mnogim ranijim diskusijama bilo preterivanja, zastranjivanja i ličnih vređanja. (Teofil Gotje, naprimer, nazivao je svoga. književnog protivnika šugaVim psom; nije mu bilo dovoljno da ga izjednači sa psom, već ga žŠ i ošugavio!). Naši pisci, U međusobnim raspravama, ne bi narav morali đa se ugleđaju na Teofila Gotjea, mađa su neki zapretili da ga i prevaziđu, ali to u ovom tre nutku nije presudno. Lična vre aj nja ne prete umetnosti, več Oe stima, koje imaju sredstava da S
ZzhA II IIIIIIIIIIIUUICU
(Godina IX. Nova serija, br. 80
zaštite. Umetnosti prete pokušaji vraćanja na monopol. Neke naše književne grupacije, ili tačnije rečeno, neki naši savremeni pisci, koji sebe smatraju vatrenim · pobornicima slobode stvaralaštva, uskogrudo braneći pozicije svoga književnog tabora ili svoje lične pozicije, ustvari se pretvaraju u borce za povratak monopola u umetnost. Opređeljujući se za ovaj ili onaj umetnički izraz, oni su skloni da svakom drugom izrazu preseku koren i prepreče put, i to ponekad čine veoma uporno, veoma zaslepljeno, veoma “tvrđoglavo i veoma nelojalno. Tako se nalazimo, (ili: tako se ove grupacije ili ovi pisci nalaze), u apsurdnom položaju. Program Saveza komunista Jugoslavije, u ime čitavog „našeg socijalističkog društva, ođriče mo-
BEOGRAD, 21 NOVEMBAR 1958 ~
»
nopol u umetnosti, a neki pisci sami žele da ga vrate. Mislim da to dolazi otuda što takvi pisci ne veruju dovoljno u sveobuhvatnost onih književnih formula „kojima voljno robuju, pa ih drugima žele da nametnu na veštački način, rekao bih čak administrativnim putem, potvrđujuć; tako da iz njih još nisu iščilela neka stara shvatanja, davno prevaziđena, davno osuđena, davno u našoj zemlji odbačena. Ali takvih shvatanja ima i biće ih, a ovaj naš kongres, svakako, moraće da im se suprotstavi, u ime one stvaralačke klime koja se u našoj socijalističkoj zemlji tako plodonosno rascvetava... Umetničku slobodu, koja nam je obezbeđena, ne želimo da zamenimo ni za kakve formule o preimućstvima ovoga ili onoga stvaralačkog
izraza, a onaj ko misli slobođarski, neće takve formule nikad drugome ni nametati, jer je samo lačka slobođa mogla da doveđe do burnog razvoja naše savremene književnosti. Taj razvoj je vidljivo ubedljiv. On se ogleđa u sve senzibilnijim poetskim ostvarenjima, u podmlađivanju naše književne kritike, u obnovi naše savremene drame i, naročito, u procvatu našeg savremenog romana.
Peti kongres je tu...
Razgovaraćemo o mnogočemu. Sem ostalog, biraćemo i novu Upravu Saveza književnika Jugoslavije. Mladih pisaca sve je više, i oni dolaze neprestano, a među starima je sve manje onih koji se lako podmlađuju. Pozajmimo im, i ovog puta, delić svoje mladosti...
NOB ap og Bgrarsgi a anGpKOaO Nr ILu ranama ———–
DELEGATI ZA PETI KONGRES SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE
Uoči Kongresa Saveza književnika, republička udruženja su izabrala svoje đelegate”koji će, pored članova Uprave i Nadzornog odbora učestvovati u.rađu V Kongresa Saveza književnika Jugoslavije.
Članovi Savezne uprave su: iz Srbije — Ivo Andrić, Milan Bogđanović, Aleksanđar Vučo, Dušan Kostić, Veljko Petrović, Marko Ristić; iz Hrvatske Miroslav Krleža, Mirko Božić, Vjekoslav Kaleb, Marijan Matković; iz Slovenije — Josip Vidmar, Juš Kozak, Ivan Potrč; iz Bosne i Hercegovine — Čamil Sijarić; iz Makedonije — Slavko Janevski.
Članovi Nadzornog odbora: Bran ko Ćopić (Srbija), Novak Simić (Hrvatska), Drago Šega (Slovenija).
Pravo učešća na Kongresu automatski imaju pretsednici i sekretari republičkih udruženja i to: iz Srbije — Tanasije Mladenović i Đuza Radđović; iz Hrvatske — Ivan Dončević i Fadil Hadžić; iz Slove-
nije — Beno Zupančić i Mitja Me-.
iz Bosne i Hercegovine Hamza Humo i Vladimir Čerkez, iz Makedonije Dmitar Mitrev i Mateja Matevski; iz Crne Gore Čeđo Vuković i Sreten Asanović. ' Delegati su: n }
iz Srbije Stevan Raičković, Miloš Đurić, Mihailo Lalić, Desimir Blagojević, Dušan Baranin, Milorad Panić-Surep, Velibor Gligorić, Stevan Jakovljević, Čeđomir Minderović, Mladen Oljača, Slavko Vukosavljević, Desanka Maksimović, Nikola Drenovac, Slobođan Džunić, Velimir Lukić, Dušan Milačić, Predrag Palavestra, Čedomir Brašanac, Marijan Jurković, „Erih Koš, Božidar Timotijević, „Milan Đoković, Đuro Gavela, Dušan Matić, Branko Miljković, Milivoje Perović, „Slobođan Galogaža, Hugo Klain, Borivoje Nedđić, Eli Finci; iz Vojvodine — Mlađen Leskovac, Mihalj Majtenji, Borislav Mihajlo-
š Herceg. ı JO Oobriša Cesarić,
jak;
Iz Hrvatske Marin Franičević, Vojin Jelić, Nikola Miličević, Vlatko Pavletić,
Za vo/ae 4 djece
Sunce je crno Gle, sumce je Cr Sunce je Crno
Proljeće više i Proljeće više neće doći Prirodna stvar!
vrijeme
Ne postoji više VIII Ne postoji više vrijeme
Više nitko neće TI jednog dana umre ca.
— Njegova smrt je natprižć Jer više nema smrti,
doći — reče E, neće — rekoše dvorjani — :
rekao je car.
— reče car. - UW o — rekoše dvorjani —
kao gar!
car.
— reče cal. — rekoše dvorjani ti star!
dna stvar! — rekoše dvorjani Grigor VITEZ
Vladimir Popović, Josip Pupačić, Ervin Šinko, Grigor Vitez, Siobo-dan Novak, Vladan Desnica, Jure Kaštelan, Jure Franičević, Gustav Krklec, Ranko Marinković, Šime Vučetić, Miroslav Mađer, Joža Horvat, Stanislav Šimić, Augustin Stip čević, Dragutin Tadijanović, Živko Jeličić, · Irena Vrkljan, Vesna Parun, Slavko Mihalić, Osyvaldo Ramu.
Iz Slovenije Fran Albreht, France Bevk, Matej Bor, Drago Drušković (Arih Rok), Anton Ingolč, Filip Kumbatović-Kalan, Jože Kastelic, Vlađimir Kavčić, Mile Klopčić, France Koblar, Ignac Koprivec, Kajetan Kovič, Miško KraPetar Levec,
vec, Branko Rudolf, Tone Seliškar, Ciril Zlobec.
Iz Bosne i Hercegovine — Boško Novaković, Ahmet Hromadžić, Dušan Đurović, Stevan · Bulajić, Zaim Topčić, Risto Trifković, Aleksa Mikić, Borivoje Jevtić.
iz Makedonije — Blaže Koneski, Ivan Točko, Dimitar Solev, Gane Todorovski, Aco Šopov, Pezo Murteza, Srbo Ivanovski, Boris Bojadžiski, Vasil Iljoski.
Iz Crne Gore — Sreten Perović, Marko Đonović, Milo Kralj.
Pored članova Uprave, Nadzor, nog odbora, pretsednika i sekretara republičkih udruženja i delega-
stvara- .
“
· Cena 30 din
Sećzanjaa hah
” 29 moveniDbzhu
JAJCE
Zaborav pada na sve, i na ljude i događaje, vremenom pokriva i najznačajnije datume, ustupajući mjesto novim događajima i novim ljuđima, pa i njih da pokrije — i tako iznova. Ali, ma koliko bio neminovan ovaj proces, zaborav ne može da potisne ličnost i događaj koji su, značajni, snagom svojom ušli u istoriju jednog ili više narođa. Naprotiv, takva ličnost i takav događaj pokazuje se iz dana u dan u svom punom smislu, objektivno i tačno, (a i slava o njima probija se do novih vremena i novih naraštaja).
* * Četrnaestog i petnaestog novem-
njec, Bratko Kreft,
Janez Menart, Ivan Minatti, Tone Pavček, Ela Peroci, Dušan Pirje-
\
III ESEJ
ta, Kongresu će prisustvovati i posmatrači iz svih republika.
bra 1945 godine, održano je u Kolašinu „zasjedanje „Antifašističkog
NEKOLIKO DNEVNIH UTISAKA
Izgleda đa je poslednja godina definitivno potvrdila postojanje jednog sasvim novog književnog ı naraštaja od koga se s jedne strane očekuje mnogo, dok joj se“s druge poriče svaki dublji sadržaj. Čuo sam skoro da je jedan naš eminentni kritičar ignorisao čitavu jednu grupu mlađih pisaca kojima je upravo on otvorio vrata književnosti, nazivajući ih praznim, artificijelnim mladićima koji su samo pismeni i ništa više. Kad već čovek stekne lošu naviku da pripađa nekakvoj generaciji, on onda neizbežno povezuje jednim delom svoju sudbinu s njenom sudbinom. I što je još gore, pokušava ponekad da je brani od napada iako mu nije jasno šta u tom trenutku podržava, zašto to čini i ko će te usluge koristiti. Ali kađ već postoji jedna generacija u glavama mnogih ljudi čije oko budno prati literaturu, onda nek joj se prizna u prvom redu pravo đa utiče na izvesna umetnička kretanja, nek joj se pruži šansa da se slobodno estetski formira i opredeli.
Ja ne verujem u generaciju, već verujem u ličnosti, u sasvim mlađe ličnosti čija imena nalazim često ispod stihova i tekstova koji stoje na veoma visokom umetničkom nivou. Hteli neki ili ne, ti mlađi ljudi nose jeđan viši stepen emancipacije, kako stvaralačke, tako i iđejne, i njihovo konačno realizovanje daće, po mom mišljenju, evropske umetničke rezultate. Ne bih želeo đa time kažem kako će tek oni dati umetnost dostojnu tako visokog respekta (mi je imamo u delima naših starih pisaca, ona se nalazi u ostvarenjima naših savremenih književnika) već u prvom ređu da skrenem pažnju onih koji su pozvani da rastu
s jednom\generacijom kao njeni tumači i ideolozi. .
Takvih kritičara još nema, što ne znači da ih u ovoj generaciji nema uopšte, i što ne znači da se oni neće vrlo uskoro pojaviti. Uostalom svako vreme je za kritičara pravo vreme. Dokaz da jednu
generaciju potpuno može đa oseti samo njen kri-
tičar je današnja situacija gde malo stariji i malo postraniji Kritičari ne osećaju potpuno ni ritam ni dušu novog književnog naraštaja.
Svi ti mlađi ljuđi, koje sam malo pre pomenuo, još uvek traže, teško se odlučuju da se definitivno – određe prema životu, sumnjaju, ali ne prestaju da idu napred. Postoji u ovoj, našoj generaciji i mla-
„dih pisaca koji su skloni špekulacijama,• poltrone-
riji, nejaki su da budu sami, nezavisni, smeli i luckasti. Dok se za celu generaciju može reći da je previše racionalna, isuviše gladna života i običnih .zadovoljstava, đa se teško odlučuje na odricanje a još teže na rizik. Iznosim ove zamerke, uopštene i irenutne, ne da bih njima diskređitovao svoje drugove, već atmosferu u kojoj su se formirali i pružali na čistim dlanovima prva zrnca svoje umetnosti. Bilo je, a ima još, kod nas, u tom odnosu mladi — stari, svega i svačega. Najbolje je mnogo toga da se zaboravi u korist iskustva da svaka prava žrtva, svaki napor po zakonu jedne ravnoteže nezavisne od ljudske volje, đonosi odgovarajuću nagrađu ranije ili kasnije.
Jedan mlad pisac pre gođinu-dve dana nazvao je sve mlađe pisce kukavicama. Njegov napis je glasio: „Mlađi pisci su kukavice!! Neposredno posle toga očekivao sam da ovaj mlađi umetnik pokaže u čemu je kukavičluk njegovih vršnjaka i njegova sopstvena u prvom ređu, ali je to čekanje bilo uzaludno. Ja sam sklon đa verujem đa je posređi bila njegova lična zabluda, on je prebacio krivicu na one koji nisu bili krivi ni za svoje ponašanje ni za svoje prve, možda, neodlučne i promišljene poteze pri stupanju pred književnu javnost.
Možda će ovakve istine ili slične ovim, manje ili više, interesovati i pretstojeće diskutante koji se budđu javili za reč na Kongresu književnika Jugoslavije. Svi mlađi ljudi očekuju da će na Kongresu biti prisutni i njihovi problemi, da će kongresnu atmosferu dopuniti osećanja i pitanja jednog novog književnog naraštaja. Da li će razgovor o njima biti uspešan ili ne neće zavisiti samo od mlađih, već i od onih koji treba đa im poklone svoje poverenje. : Žika LAZIĆ
ra airraarE nE er rrenira air araare Oe aaa rare aere erna area E area ia Crna.
njavu voza.
vijeća Crne Gore i Boke, Na njemu su izabrani delegati za Drugo za= sjedanje AVNOJ-a koje je počela
u Jajcu 29 novembra. Izabrano je ~
jedanaest delegata i toliki broj za=mjenika. Crnogorska đelegacija, na čelu sa Ivanom Milutinovićem krenula je iz Kolašina 16 novembra. Preći put od Kolašina do Jajca, značilo je savladati u studenom novembru i sa onako iscrpenim snagama pove= lik "broj planina i rijeka Crne Gore, Hercegovine i Bosne. Kiše i snije= govi, Nijemci, četnici i ustaše, besputne planine i brze rijeke, sve je to stajalo ispred nas. Po vrletima i kozjim stazama trebalo je tražiti puta i ići naprijed.
Upadamo u jedno seoce s dese= tak kuća i pitamo ima li koga da bi nam kazao kuda je najlakše prijeć: prugu da nas neprijatelj ne opazi. Iskočiše dvoje momčadi. od šesnaest-sedamnaest godina i vele da će nam oni vodiči biti. Spušta= mo se prema pruzi jednim koritom što je voda napravila. Karamrak da drug druga pred sobom ne vidi. Držimo jedan drugoga za opa= sače i poluglasno šapućemo „vezaveza", a razaznajemo kretanje po svjetlicama i bleskanju. Poslije dva sata siđemo na ravan, pet kilometara sjeverno od Konjica, između Konjica i Bradine. Stojimo i čekamo da bljesne, kako bi se mogli orijentisati. Taman kad smo izbili blizu železničke pruge čujemo tutPolijegasmo u nekim rupama punim vode za koliko je blindirani voz pun Nijemaca i Uus
Staša proleteo žestokom brzinom.
Po priči vodiča, straža je na pruzi na svako dvjesta metara, ali noćas, kako izgleđa, ne izlazi iz kamenih stražara zbog velikog nevremena. Stalno bljeska i to nam pomaže da vidimo najbolje mjesto za prijelaz pruge. Odlučujemo se i trčeći prelazimo šine. No. tu mora= mo da stanemo. Na prostoru između željezničke pruge i kolskog puta protiče jedna riječica od Ivan= planine — ali nije riječica no ma= nita rijeka. Ugledali smo nekakav prijelaz od dvije usporedne tanke grede i polako mu se primičemo da bi priješli kad nebo zasvijetli. Taman je bljesnulo i nekolicina srećno. prelazi „ćuprijom”, a većina nas ostane na njoj. Čekamo dok bljesne, a u tom momentu „ćuprija” popusti, lome se gređe, a mi svi propadnemo u rječicu, gde je vodš visine preko jednog metra. U tom je neki viknuo, a straža čula te osula vatru u pravcu naše „ćuprije”. Nema zbora, teška situ3cija, ali smo ipak uspjeli da svi zdravG umaknemo i dokopamo se planine, iako su nam se vođiči negdje iz“ gubili. Pošto smo već sigurni, sje«
. damo da se odđmorimo.
U Jajce smo stigli izjutra, uoči samog dvađeset đevetog novembr8j
_— Nastavak na 2 strani —