Književne novine

MILOS BAJIĆ: PREDEO Đ CRVENOM

a RIBIN

__ TRISTA

LICNIH

KRITERIJUMA

Ranije smo o posleratnim književnim delima mogli da sudimo polazeći, uglavnom, od jednog osnovnog kriterijuma, koga su prećutno ili javno priznavali svi književni stvaraoci. Bio je to takozvani socijalistički rešlizam. I da se poslužim rečima jednog od najžešćih i današnjih „protagonista socijalističkog realizma, Alekseja Aleksandroviča Surkova, „niko nije znao šta je to, ali smo svi znali šta to nije”, Međutim, javno ili prećutno, želeli smo da ostavimo utisak kako mam je sve jasno, kako smo ipak ovladali spasonosnom formulom za Umetnost. Na rečima smo priznavali socijalistički realizam, mada nismo mogli da ga potvrdimo delom. Da se izrazim vulgarno: znali smo šta se sme, a Šta ne sme, šta se može, a šta ne može. I naši sudovi uglavnom “su se podđudarali. Onaj ko je verovao da bi, svojim sudom, morao «nešto da rizikuje, najčešće je birao ćutanje. Tako se, skoro na dirljiv način, „održavao privid harmonije. Totalne harmonije. Onda su nastupile mene,

Ukinut je monopol socijalističkog vealizma.,

U sklađu sa opštim demokratskim kretanjem našeg društva, i pred umetnošću su se ukazali novi horizonti, i ona je dobila neupo» redivo šire mogućnosti za svoj razvitak. Svečano je proklamovana ı autoritetom Saveza komunista zagarantovana sloboda „umetničkog, naučnog i kulturnog dejstvovanja. Proglašena je ravnopravnost svih umetničkih škola, oblika, stilova, U oblasti književnosti, to praktično znači jednakost svih formi, počev od socijalističkog realizma (ako neko veruje u njega) do najekstremnijeg modernizma (opet: ako

· neko veruje u njega). Tako smo došli do jedne svestrane socijalistič ke platforme, koja pruža mogućnosti svakom darovitom čoveku da svoje snage oproba i u oblasti umetničkog stvaralaštva.

.Ali smo tako stigli i do jednog apsurda.

Ranije, dok smo sudili polazeči od dogmatski utvrđenih Kriterijuma, izgledalo je da se saglašavamo „u. svemu.

A danas, kad dejstvujemo slo"bodmo, kad smo dakle slobodni da 5e u ponečem i saglasimo, izgleda da se razilazimo u svemu...

Ustvari, zaklanjajući se iza slobode umetničkog stvaranja, i ma taj način zloupotrebljavajući samu slobodu, mi o Književnim · delima sudimo, ili da se izrazim tačnije, 'mnog: od nas suđe o savremenim književnim ostvarenjima · polazeći "od svojih najličnijih kriterijuma. Ima mnogo takvih kriterijuma. Ima najmanje tirista takvih Kkriterijuma, jer je u Savez književnika učlanjeno preko tri stotine ljuđi, Namerno govorim uprošćeno, alj osnovnu misao zadržavam, uveren da imam pravo.

O Trista ličnih kriterijuma — tako bi sa retkim izuzecima, mogla da se nazove formula naše današnje književne kritike...

| Nije tačno da kritike nema. Kritika se ćak i podmladila, čak i o+ svežila, pa čak i polet doživljava. I sve je slobodnija. I sve je oštrija, Slobodna je i oštra do te mere da već ugrožava i sopstvenu slobodu, jer je zloupotrebljava, a zlo' upotrebljena sloboda ne može da služi strasnom iznalaženju ničke istine, već vođi u anarhiju, u malograđansku ·besprincipijelnost, koja sa stvarnom slobodom mema nikakve veze.

U današnjoj književnoj ima takve anarhije. | Ima i malograđanske neprincipijelnosti. Ljudi koji se bave Književnom kritikom, grupisani oko literarnih

4

nagle pro-

kritici

umet-.

tribina (časopisi, hstovi, radiostanice, đebatne dvorane) gube ponekad svako osećanje odgovornosti, povođeći se za ovom ili onom ličnom simpatijom ili „antipatijom. Nažalost, to su najčešće mladi ljudi, takoreći maturanti, koji do književne mature možda nikad ni stići neće. Oni veoma superiorno sude o književnom delu, ali veoma malo misle o tome kakvo je to delo i kakav je njihov sud. Oni najčešće brane teze, smišljene unapred, skrojene po najsubjektivnijim porivima, nastale na izvorima neobjektivnosti, podvaljivanja, insinuacija, preziranja, zlobe, vređanja, namernog previđanja i čestc laži... Umesto da književno delo interpretiraju, služeći se činjenicama koje im to delo pruža, takvi književni kritičari sa slašću govore o sebi, o svojim jalovostima, o svojim pakostima, o svojimi sitnim intrigama, o svojim providno smišljanim planovima da se „pokažu pred ovim glupacima”, da ispadnu učeni, obavešteni, sveznalci, da se dignu iznad autora, („koji nema pojma”), itd. Pritom se razmeću imenima stranih autora za koje su čuli, imenima knjiga koje su čitali u originalu, navode nepreveđene delove teksta i poštapaju se naj većim književnim autoritetima iednim nadmenim tonom, kao da se obraćaju praljama. Najmanje govore o predmetu o kome je reč. Tako pišu neku vrstu svoje moralne ili „intelektualne” ·autobiografije, ponašajući se kao nmajprimitivniji palanački malograđani. Birao sam krupne reči. Namerno. Birao sam teške reči. Namerno. Kritikujući neke književne kritičare, izgleđa, i sam sam branio jednu tezu. To je teza o prjistrasnostima i prevrtljivim ćudima naše književne kritike. To je teza o trista ličnih kriterijuma. Može mi se prigovoriti da sam tako i sam izmislio jedan od najličnijih kriterijuma. Uviđam tu mogućnost i zato ću se poslužiti primerom, Navešću dva primera. „Banalna, verujem, ali, ubedljiva.

Mi smo i ranije, robujući dogmat. ski utvrđenim Kkriterijumima, isticali da su Ivo Andrić i Miroslav Krleža izraziti, originalni i nesumnjivi stvaraoci, sa delima od trajne književne vrednosti. Taj sud, čini mi se, nismo mogli da promenimo ni danas, kad o umetnosti razmišljamo i govorimo polazeći od tr;sta ličnih kriterijuma. Andrić i Krleža, za sve nas, i danas ostaju vrednosti u koje me sumnjamo, mada me poričemo mogućmost da nekim njihovim delima stavimo ovaj ili onaj prigovor, koji: ne mo že da znači sumnju u njihovu umetnost. Da je ovo tačno, pokazuju i najoštrije podeljeni književni časopisi, Delo i Savremenik, koji su i u trenucima najžešćih međusobnih borbi sa poštovanjem govorili i o Andriću i o Krleži, podjednako želeći da objave i neki njihov tekst, da bi na taj način istaklj „prednosti” svoga književnog tabora... "To me navodi na misao da bi naša književna kritika (i pod pretpostavkom „da se u našoj zemlji razvijaju razne umetničke škole, razni književni pokreti i najrazličitiji umetnički stilovi), u izvesnim trenucima, kad je reč o nekim ne sumnjivim kujiževnim vrednostima, (koje nisu vezane samo za Andrića i samo za Krležu), morala da

VINJETA MILA DIMITRIJEVIĆA

|__Mihailo LALIĆ

. Visoko je Uuzletio zatvorenih očiju, od toga osje:i nelagodnost i potrebu da se vrati na zemlju. Prvo pogleda trudnu ženu kako korača: „Kud li će to ona — pitao se. I šta ima da traži u šumama

Yene partizanske zemunice? Ili je uhoda, ili glasnik? Na prvi pogled reklo bi se da ni za jedno ni za drugo nije sposobna. u ovakvom stanju, ali niko to ne zna, jer — đavo, kad sam ne može da po svojoj volji svrši neki posao, on pošalje ženu... Ima duge trepavice — ·mora da -je bila baš lijepa! Šta li to misli sad?...

Ustvari, ona je bez misli slušala kako Lir šumi i ponavlja čas oštro, čas prigušeno: „Jalovica, jalovinja, jalovica, jalovinja“, do u beskraj — kao nekad njena svekrva, U to vreme svekrvi je bilo krivo što joj snaha nije zatrudnjela; ali, da se baš dogodilo da zatrudni, ona bi, kivna zbog svoje starosti, našla druge zamjerke i druge riječi da je kinji. Voljela je da kinji i najamnike, zato su bježali; a za snahu, koja nije mogla da pobjegne, izmislila je čitavu priču, Nerotkinje su, govorila je, žene koje su se rano uspalile i koje su prije zrelosti muž Nedin, zabranjivao je staroj da tako govori, i svekar joj je zabranjivao, ali ona. je iskorišćavala svaku priliku kad neko stran dođe u kuću — da to izlaje i srce nasladi.

Svekar, sjeti se, nije bio loš u početku, Tek kad je rat počeo, i kad se saznalo da mu je sin zarobljen, stvar se promijenila, Htio je. da isproba snagu na njoj i da zamijeni sina na njoj; ljutio se što mu to ne polazi za rukom, nije mogao da vje= ruje da žena može bez zamjene, sumnyjičio ju je da je našla drugu zamjenu istovremeno kad ju je svekrva sumnjičila da joj je muža preotela, Najzad je svekar dobio ono što je zaslužio, Osvetila mu se za sve, i svekrvi se osvetila, Odlazeći iz kuće, rekla je staroj: „Sad nijesam jalovica. Nijesam ni jalovinja, mi suva grana. Zna se ko je Suva grana — ti i tvoj sin, Čim je pravi muški ukresao' — trud je uhvatio, ovdje je", i pljesnula se po trbuhu,

Poslije je prešla u selo Među, na Čorkoviku —d u prokletu kuću,

Kuća ta trebalo je da bude ljetnjikovac, a podigao ju je na opustjelom Čorkovom imanju sim Čorkove kćeri, učitelj, oženjen Mađarioom, miraždžikom — bogat, debeo, sa stranim naglaskom, jer je dugo živio u manjinskom kraju. I odmah se vidjelo da to neće biti srećna građevina, jer — dok još nije bila završena, čim su se zazelenjeli njeni prozorski okviri ispod brezove šume, prvi obojeni prozori u Međi — učitelj je jednog dana kupio od utrških žena dvije lubure jagoda, častio je sav komšiluk, djecu i žene, jagođama, pojeo i sam šaku ili dvije tih jagoda i umro od srčane kapi prije nego su stigli da mu donesu čašu vođe koju je zatražio,

Mađarica je ubrzo stigla, u pratnji učiteljevog Sestrića, da prisustvuje sahrani. Pokazalo se da, i pored skupih haljina u koje je bila obučena, zna šta je žalost. Ipak nije imala vremeha, upravo nije mogla da se tu zadrži ni taj jedan dan: brda su je uplašila, Ćinilo joj se da se brda stalno pri-

miču jedno drugom, bojala se da će je Ugušiti, .

čuđila se kako tu mogu da žive ljudi, pitala je što odmah ne bježe, Jezik nije znala dobro, a baš zato je riječi koje je znala upotrebljavala češće nego što treba; naročito proklet bilo joj je postalo uzrečica koja se primjenjivala za sve što pogleda: prokleto jagode, proklet kuća, brđo, voda i zemlja koja je primamila i otela joj muža...

Uveče je stigla u varošicu, zatvorila se u hotelskoj sobi i navukla zavjese ma prozore da se spasi, da ne gleda kako joj se prijeteći primiču brda obasjana mjesečinom, Sjutrađan je otputovala prvom krntijom koja se tu mogla naći, odvodeći sa sobom učiteljevog sestrića koji, tako, nije imao vremena đa se ljudski viđi sa svojima. Mladića je poslije na neki način vezala i sasvim pri svojila — nije mu dozvolila ni da uči školu, ni se ženi, ni da od nje ode, imanje i kuću u Međi sasvim je zaboravila. Tako je ljetnjikovac sa zelenim prozorima ostao nedovršen i prazen sve do rata i ustanka.

U avgustu, kađ je talijanska kaznema ekspedicija zapalila staru kuću Tajovića, u ljetnjikovac na Čorkovini uselila se Džana sa snahom i umučetom. Žene su se prisjećale šta im je sve u kući izgorelo, a dijete, koje je tek počelo da se osmjehuje — smijalo se i stvarima koje baš nijesu bile smiješne, Naročito je Džana bila potresena. Plašila se od aviona — pričala je kasnije Iva — od vojnika, od Ladovih rijetkih dolazaka, od svega Sve zbog djeteta. Plašila se i tog djeteta i, kad je sama s njim, kad misli da je niko ne čuje, obraćala se malom zavežljaju u pelenama: „Hoćeš li ti da omrzneš svoju baku, hoćeš li je istjerati kad iji kažu kako te bila odbacila?“ Dijete Je ma to počinjalo da se smije, a na da plače.

Nedjelju dana kasnije prestala je i da 56 plaši i da plače — evo kako: U brezovoj šumi jenad ljetnjikovca održavao se sastanak na kojem su po= kušavali da se slože Jug Jeremić, komunista, Migo Tajović, nacionalista i četnik iz Topličkog ustanka i doktor Zavišić, velika nada lijevih zemljoradnika — neka vrsta Narodnog fronta, nešto što bi moglo da utiče na sve naopako, Kiša ih je nagnala da

ostane jedinstvena u svom osnovnom siavu i svom osnovnom sudu, Takvih vrednosti ima, ali ih naša kritika zaobilazi, prećutkuje ili napada. Kad bi se rukovodila samo prin-

| —_——_____ ______—

Letnjikovac na Corkovini

iza Zle Sreće, gdje se odavno sumnja da su skri-,

pustile muškarca među noge. Sin njen,'

Zlatko GORJAN

Zelenee gledam vidom dječjih priča, dok razvigorac s kopninš orgulja;

\

fw

potraže sklonište — ušli su u "kuću, To „je bio prvi i posljednji put da Migo Tajović dođe DP:ta njište rođačke porođice koja nikako nije htjela da mu prizna prvjenstvo. Ne bi ni tada, ali je bio van sebe, opijen događajima, kao i svi drugi. ·

Kiša je potrajala, magla se navukla u dolinu — tako nijesu primijetili da ih opkoljava talijanska vojska koju je doveo Čauš, izbjeglica iz PP a7 hije, koji je tako pokušao da svog najboljeg Prijatelja, Miga Tajovića, spasi od saradnje S komunistima. Tek kad se jedna kula magle pođ vjetrom rasula na livadi — vidjeli su mazge s bacačima na samarima, Straže su bile stigle do ispred vrata. Jeremić,.i Migo pođigoše puške, da se brane i probijaju; doktor Zavišić ih stiša: izginule bi 48 i dijete, a Šta bi o njima poslije narod govorio?..

Tih dana je narod bio dobio izuzetnu važnost, da njemu ugode — riješiše da se pređaju. Znali su da će biti strijeljani kao svako ko se uhvati s oružjem. Iz zahvalnosti što joj spasavaju unuče, Džana je jednu od njihovih pušaka sakrila ispod slamarica. Sakrila bi i druge, ali više nije imala vremena. Poslije, kad su. pušku našli, _tvrdoglavo je ostala pri tvrdnji da je to puška njenog sina, dakle njena — tako su i nju odveli kao lice uhvaćeno s oružjem, Vidjelo se odmah: ona to pokušava da nekog spasi i zamijeni. Jug Jeremić nije htio da ga ona spasi — usput je pokušao da pobjegne i poginuo, 7; :

U varošici su njihov dolazak dočekali veseljem i pucnjavom iz svih oruđa, raketama i svjetlećim mecima koji su do ponoći šarali oblačno nebo, Sve je ličilo na turska vremena kađ je pobunjeno roblje dovođeno u lancima. Ujutru su ih izveli pred vojni sud. Migo Tajović je mogao da se spasi — svi su znali i svjedočili da on nije komunista

ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJBVIĆA

— on međutim nije htio da tako olako preda komunistima slavu ustanka ni da poreče da se u | njemu hrabro borio. Za Zavišića, po dogovoru s Džanom, rekao je da je mladić bio pozvan u ljetnjikovac da pregleda bolesno dijete; pošto se nije znalo da je on doktor prava sa Zagrebačkog uiniverziteta, nego samo „doktor“ — stvar je upalila.

Spasili su tako Zavišića, stranca čovjeka, da ne izgubi glavu zato što je zalutao do njihovog nesrećnog praga. Gaa, žena Ivana Vidriča, vidjela ga je poslije život i zdravog u Albaniji, u logoru iz kojega je pomoću veze pobjegao, i vidjela ga je ponovo, u Metohiji, kad je i sama preko veze pobjegla. Umjesto njega strijeljana }e Džana — u uvali ispod varoškog groblja, na uskom puteljktu. Bila je cijelo vrijeme čvrsta i pribrana, Nije dala da je strijeljaju u leđa, nego baš prsimice, Odbila je, kao i Migo, povez za oči. Kad su je pitali za posljednju želju — · tražila je da joj donesu iglu sigurnicu: njome je vezala suknju pri dmu da joj pokriva noge do članaka i da joj ništa od tijela ne otkrije pri padu. čv

Miisleći o njoj sad, kao često puta prije, Neđa se zapita: da li bih ja tako mogla da ma sve mi slim baš kao što treba?.. Ne znam, Dok je daleko, to ne izgleda teško, To je kao danju, kad se niko ne boji vukova, a noću — svakorj je strah.., U tim šumama s one strane Crne Sreće mora da ima mnogo vukova, Sigurno ih ima, jer to je daleko naselje, u pustinji iz koje se ni glas ne čuje, Bolje je da ne mislim o tome —v ima vremena. Bolje je da ništa ne mislim, samo da sam živa dok sam živa — dišem evo, idem putem pored Lima. Dobro je što ovaj s bradom nije dosađan — ne zapitkuje, zanio se u svoje misli,

(Odlomak iz romana „Tijamat“)

O Va a

Dok vina strasti vriju svoja vre?ja, Život je nespor kao glava kruha:

NOVO MEDENATSTVI

Nastavak sa 2 strane

opšti kulturni nivo Širokih na, rodnih slojeva ı u širokom front približava umetnost narodu, Druk. čije ne može ni biti, jer bi inače bilo rađeno onako kako ne treba i kako se ne sme. Ali to ne bi 'tne_ balo da ostanu jedini oblici poma. ganja umetnosti. Već đanas onj to i nisu. : Zahvaljujući administrativnoj de. centralizaciji zemlje počeli Su da se javljaju — i u okvirima admini.

strativne uprave — novi Oblici po. maganja umetnosti, jedno nOVO mecenatstvo, socijalističko, koja

danas ima svoje puno opravdanje j smisao. Ono je za sada ograničem, uglavnom na likovnu umetnost ji | vezano skoro isključivo za ~„jedmu našu pokrajinu. Sutra će, veruje. mo, ono obuhvatiti minogo Šire u. metničke “blasti i prodreti i u dru. ge krajeve naše zemlje, Danas u. metničke. kolonije u Senti, Bačkoj Topoli, Zrenjaninu pretstavljaju snažan impuls za razvoj likovna umetnosti u hnašoj zemlji, Njihoy primer će — u to ne sumnjamo blagotvorno uthicati na ostale ko. mune, a ovaj uspeli eksperiment sa likovnom iımetnošć:? imaće snažna, dejstvo na iznalaženje pogodnih oblika za pomaganje i ostalih grana umetnosti.

Ako bi se u ovome pravcu postigli izvesni rezultati, problem nazvoja umetnosti dobio bi sasvim drugi vid i obrt, i ovaj viđ mecenatstva mogao bi zadovoljiti potrebe umetnosti u sadašnjem trenutku. Moeđutim, iako osnovni akcenat i danag ostaje na materijalnoj osnovi, ovo novo soijalističko | muecenaistvo ima i drugi viđ — povezivanje umetnosti sa savremenim životom i mieđusobno prožimanje umetnosti i savremene sivarnosti. Saradnja između proizvodnih organizama naše zajednice i umetničk:h kroeafo- . ra može uroditi dragocenim plodovima. Nedavno dnevnom

sam čitao u jednom listu o jednom «našem | mladom likovnom umetniku koga | su inspirisale fabričke mašine i | koji je postao stalni i omiljeni gost | jednog fabričkog kolektiva. Taj primer nam mnogo šta kazuje. Ali i | ova pojava je danas još uvek retka, preretka. Zašto svaka fabrika ne bi imala svoga slikara, književnika, muzičara? I zašto svaki likovni umetnik, književnik, muzičar ne bi | imao jeđan „privredni kolektiv u kome bi se osećao kaoeikod kuće, | sa kojim bi se saživep, kroz Šiji Ok život i probleme. bi sticao potrebna iskustva i potsticaje za svoje Umetničko stvaralaštvo?

Pitam se: zar ne bi jedan jači privredni kolektiv mogao· biti staratelj, patron, mecena, jednoq malog kamernog orkestra, na primer, i zar od toga ne bi imao neocenjive koristi?

Ovo novo socijalističko mecenatstvo može da dš nov stvaralački impuls umetnosti. Ono još nije ror đeno, ali se oseća da je već vreme potpuno sazrelo za njegovo pojavljivanje. Danas više ne mogu pojedinci biti mecene umetnosti. I kada gledam spisak dobrotvora koji počinje sa Savom Tekelijom a završava sa građaninom Veselinom Lučićem, kao da, posmatram jedan zanimljjy film koji jie došao do kraja. To je film o jednoj minuloj epohi, kojoj nasa savremena umetnost mnogo duguje. Nije li vreme da se počne odvijati novi film i na ovome planu, jer je nova epoha već uveliko otvorena?

Živan MILISAVAC

cipima strasnog olkrivanja umetničke istine, naša književna kritika ne bi, u istom danu, u istom gradu, doduše u različitim publikacijama, sudila o nekim izrazitim našim savremenim stvaraocima na cik-cak način, nazivajući ih na jednoj strani barikade takoreći genijalnim, a na drugoj strani — potirući svaku njihovu vezu sa umetnošću! Uveren sam da prava umetnost uvek nalazi odjeka u srcima svih ljudi, pa dakle i njenih kritičara, naterujući ih da, i kad se razilaze U estetskim pogledima, ako su pošteni, ipak ostanu verni tumači toga odjekivanja umetnosti, koju razume se — momu dana obipšpjavaju na najraznov”ob?iv fime, „1

Miqaden OLJAČA

ja slutim tajne buđućih otkrića,

i prolazim kroz tlapnje grianjh rulja i slušam priče, što ih vjetar šara, kad bez sna mojim drumom dobaulja.

Svoj šator, što je prepun drevnjh Lara, iz dana u dan penjem cilju bliže,

dok san mi svaki novu stvarnost stvara.

Vidoci stoje naviše i miže, iz groba stali, koji prošlost znaju, iz njih se šutnja kao pjesan diže,

Mad vučjim vijalištem zvijezde tkaju; miso sec širi širom nebosklona, nk istme i laži vječno traju,

'oj san je iava. jaya mreža sponš; !)h moioco mere frsžoe izmirenja: woz zavjeu'inć bdi muk prslih zvona,

kraj ivrđih kula niču priviđenja,

ljepote stvari i ljepote duha; cvrčkovoj pjesmi rastu orkan-krila, i carskost blista i bez carskog ruha.

Ja šator penjem igralištem vila | vijalištem vukova i ljudi, kad ritmom slutnje biju moja bila.

0) divan ep proširuju se gruđi,

u svijetle nade, uzaludna bdjenja, dok nebo zvijezde ko igračke nudi.

Uz stara slažem nova zapamćenja; u paučini raspređa še sila, dok moje mete traže izmirenja.

A sama Smrt je san Života snila,

KNJIŽEVNE NOVINE ·