Književne novine

Ćamil SIJARIĆ:

S prva je Emrul uzimao najamnike samo ma „dan. A poslije i na gođinu. Sakupi on nekakav svijet s brda s dola, načini se njihovim gazdom, i prvo isplaka: propašće on na tolikoj zemlji, on jedna duša, on jedna glava, on koji ne stiže ni sve da vidi a kamoli da sve uradi, i najzad im oštro zaprijeti: „Kod mene nećeš biti, majčin sine, ni go ni bos, a počneš li da kradeš, majčin sine, moja će te ruka uhvatiti pa gluha noć nek je, pa gluha šuma nek je, pa mrtav nek sam ja, mrtav nek ležim, moja će te ruka uhvatiti, to neka znaš. I ruka moja kad te uhvati — i bo neka. znaš, majci svojoj miloj više nećeš trebati, ni sestri ako sestru imaš, ni bratu ako brata imaš — nikome, kunem ti se, ni živom ni mrtvom svom, takav sam ja kađ uhvabim!“ Usne su mu drhtale đok je tako govorio ljudima jačim od sebe, i odmah se vidjelo da ni on sam ne vjeruje mnogo u te svoje ruke, Karao ih je bez ikakva povođa, izvijajući Pe sebe neke grleng glasove i osjećajući se nekim drugim čovjekom, nekim stvorenjem koje je trebalo da bude gazda — gazda nekakav pum oštre riječi i pun tame. Karajući ih da u njih utjera strah, on je mahnitao od straha u sebi. Raspinjao se između onoga što jeste: talas vode koji se prelivao tamo i ovamo, čovjek koji je umio samo đa moli i krši svoje prste, i onoga što je htio da buđe a nije umio: okrutan i osoran gazđica čijoj riječi pogovora nema. Stoga bi se njegovo karamje ponekad pretvorilo u gunđanje, a gunđanje najzed u uzdisanje: „Bratko mili, urađi to kao što bi wradio svojoj miloj majci, a od mene ti neće biti krivo, neka znaš“, Lice bi mu se tađa ozarilo nekom sramežljivom odanošću, razmekšao bi se i Čovao, da mu se ne otme prava njegova riječ: * Jer ja sam jedma ptica sirotna“, -

Budio ih je rano — i to nekim čudnim riječima: „Ha na noge kao kuća na sohe!“ Ispod šarenih vunmenih ponjava dizale bi se gole sanjive glave čČobančadi, i ruke stale da traže kapu, čarapu, pojas — počinjalo bi sporo i dugo otkravljivanje od sna, i neko zajedljivo mumljanje i svađanje bez razloga.

A zatim bi izbudio najamnike — zapomagao bi pred njihovim vratima kao da je poplava, kao da vođa mutna odnosi sve što je njegovo, i ako odmah ne skoče na noge on će poluditi — „top, top ću, tako mi boga, nabaviti da vas topom budim vola ću prodati, top ću kupiti!“

I prije nego Što izgrije sunce, avlija se njegova ispuni grajom: ljudskim glasovima, „zvonjavom zvona, Skripom vratnica, lavežom pasa, i više avlija to.i nije, nego kovačnica u kojoj se kuje, i psuje, i gura, i prijeti, i ponekad opsuje i majka. Taj šareni, iz raznih sela skupljeni svijet, nije mogao nikako da se složi — svakom je bilo na nešto krivo: na malu nadnicu, na svoju zlu najamničku suđbinu, na mokto jutro, na razdrtu obuću, i poneko među njima plane, pamet izgubi, razviče se i zelen — ođ gnjeva, stane sa sebe da skiđa i baca sve Što je bio primio od gazde: kapu, obuću, džemadan, pojas, i skoro go — psujuči đom takav i takvog njegovog domaćina, uhvati za vratnice i zagazi niz put. Ne okreće se. Ne pozdravlja. Grabi nekud a ne zna kud će. Takav preleži negdje u klisuri, pa se opet sutradan vrati — prihvati se posla i šuti, a sve neke oštre mačiće istura iz

E N A

sebe na sve strane, jer kriv je svakome, a i svak njemu — i tek poslije nekoliko dana stane da pribire no Što je bacio: kapu, obuću, pojas, i najzad se nađe kao što je i bio, ali tuga ostane, i žalost nekakva, i uvređa, I šutnja, Ona najduže. Ostali ga ostave na miru, a i sam Emrul — dok ga to prođe,

Iz stare drvene kolibe koja je bila nasađena u gornjem kraju avlije izašao je visok krupan najamnik; ljuljkajući se s noge na nogu, on upravi Emrulu. Sav je sijao od čistoće: bio je izbrijam, okupan, začešljan; miris sapuna širio se od toga delije po cijeloj avliji. I sve što je imao da kaže svome gazdi — on mu je kazao tim mirisom: ženio bi se... Dvije glave stajale su uz plot; tamo po travi pađale su njihove sjenke kao dva bubnja — bubanj Emrulove glave izvio se i trgao natrag.

— ih đavole, što mirišeš tim sapunom! Kao jarac si uz prčevinu — ih, ih! — Sjenka Emrulova izmakla se daleko.

— Ođ muke ti, brate, svoje mirišem. Doveo bih đanas ono malo žene... — izgovorio je bolno čovjek. Sjenka njegove glave klonula je. Pod tijelom jednoga od njih pucnula je u plotu grančica.

— Malo žene.. — ponovio je za njim Emrul., — E bogami ti ne umijem ništa reći, Jašare, dan ovaj današnji valja meni dukata, a ti bi htio da ne radiš, ti mi se eto namirisao — hoćeš ženicu, Pa šta sađa da siromah radim? Da ti đam taj dan... da ti ne đam taj dan...!

— Ja bih vala htio to malo ženice, đa mi se nađe radi djeteta, a rađi drugoga ne tražim je bogme, drugo meni, da prostiš, ne pada na um, — veli stidno Jašar. Jedno tele, sivo, izlizano oštrim kravljim jezikom, pruži svoju okruglu gubicu i stađe da ga čupka za skut. Na bijelim njegovim čakširama ostade krupna zelena mrlja. „To "li mene pred moju ženidbu...! A dva dana se ja perem, đavole!* S bolom je gledao u prljav skut. Zamahnuo je kao da će da udari tele, ali — Ssjetivši se da je tu Emrul, prikupi ruku i stade da mu tepa: „Vočak mali, kućo mala, rode dragi,

' najdraži, — a u sebi je đođavao: — ti zlikovče

prokleti, ja se toliko prao — a ti mene uprlja, zlikovče !“ | :

Jašar je bio jeđan ođ onih najamnika koji su teško nalazili posla — jer je bio užasno trom, koraka spora dozlaboga, i po, vrhu rđav radnik. B:o je udovac, Za njegovim tromim koracima tapkalo je njegovo dijete — a to je upravo bilo dovoljno da mu svaki domaćin odgovori: ne trebaš mi. Sve putove bihorske i pešterske pregazile su te trome noge, i za njima te djetinje stope, slušajući jednu istu riječ: možeš da produžiš.. Put ćemo ti kazati ako ga ne znaš. Bio je rođom iz limske doline, iz jedne od onih porodica koje su nekad bile begovske, pa propale, ili sasvim iščezle — ostala ovako pojedna glava, sama, i sad se ta glava đigla u svijet, luta izgubljeno bihorskim džadama, i šta priča: od ovoga sela pa tamo do petog... sve je to bilo moga djeđa! Tuga tada ne sjedne na tu glavu, i očaj lice ne iskrivi, me — U svijet ta glava gleđa hladno, i u ovaj krafki ljudski život, gleda tako kao đa se đugo i dugo sjedilo za nekom punom sofrom, pa te sofre danas više nema. I nema ništa. Do putovi... Oni su ostali. Hodaj njima pješice koliko ti drago, sve od jedme

mođemni psiholozi m priličnoj meri osporavaju neke Jungove postavke ipak se ovoliko imteresovanje ne

česme pa do druge, i odđ jedne gore pa do druge gore — nosi svoje ćutljivo lice. Ponekad se takva begovska glava nagne u snovima nad onu masnoću, nad one sofre, i vrisne od straha. Nijjeno bijelo lice osjeti vrelinu iz nekih dalekih konjskih nozdrva. Uši začuju nekakve bubnjeve ispod streha,. I nekakvo prštanje pijeska pod kopitama. A na kraju snova ostane samo prazna gora koja se nija, i put ispod gore koji se bijeli — hajde njime pješice kud ti je drago! | Poneka strizica, poneka krpica zelene čoje, zaŠšivena na staru ruhu, zasvitka tako na tim begovima, i odmah oda takvoga čovjeka: beg je, a ovaj zeleni komađić čoje posljednje je što se u sanduku našlo. Ni zlo ni dobro od njega ne traži — pozdravi ga,' pusti ga. On će dugo sjediti kraj česme — s uživanjem nekakvim kao da je na gozbi. Ustaće polako i piće vode, gledđaće u bistru pletenicu kapljica, kakd svaka od njih ima svoj put, svoj šum, i svoj pad, i gledaće sve to kao dijete, sa sjajem nekakvim u svojoj duši, pa će se opet vratiti i sjesti, da šuti, đa se ne miče, da ne vidi ništa i ne osjeti ništa do tu vođu, kako teče, i kako je vječna., Prije gođinu dana, uz ovaj isti plot, Jašar je isto ovako čekao da čuje riječ iz škrtih Emrulovih usta: hoće li ga primiti da ga služi, „E bogami

beže, ne znam ti ja ništa, — rekao mu je Emrul tada, — a jok more... ja od tebe koristi neću imati“.

YC O

ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆČA

Kriminalni roman best seler za 1958 u Americi

ma. Nagrađu »Zlatna Knjiga« dobiće onaj izđavač koji u toku gođine izda najviše dela domaćih pisaca, Druga,

\ A ipak ga je kopala sujeta da ima bega majamnika! J 73 ŽTRadio je lake poslove. Ali vrlo čisto i uredno, T sve na njemu bilo je čisto i zakrpljeno. Spavao je sa svojim sinčićem u kolibi, i uglavnom ustajao kad je htio — nikada nije opsovao, niti se s kime

e ženio Šivotofa, ij vadio, živio je nekim povučenim životom, Binogo tužnim, ni veselim. Činilo se da nikog ne Da živi nekakvim tajnim ži-

mrzi. Ali i ne voli. n i jr votom, u koji mu niko ne može ući, da nešto uvijek u sebi sanja, da se nečim u sebi zabavlja, i

da ništa ne traži niti išta daje. Izgledalo je kao da nije od ovoga svijeta, nego od nekakva koji je prošao — kao da je izostao Iza karavane koja je nekad ovuda prošla, i više nema ništa da čeka, do đa tako sanja, i šuti, i osjeća se kao u sužanjstvu. Zbog toga njegova tajanstvena života ostali su ga najamnici mrzili — ličio im je na zavezanu vreću iz koje ne možeš ništa iskučiti: ni smijeh, ni psovku, ni mahnitu ni mudru riječ, ništa što je trebalo tim ljudima kad su na radu i kad se šale, Ali u toj pećini bilo je života. Iu duši sjaja. I u očima skromna tiha veselja. I sve je to bilo po nekoj mjeri — išlo je samo do nekakve granice, đo nekakvog unutrašnjeg vriska, da tu stane, i ugasi se, Neko tiho, prituljeno cvijeće raslo je po licu toga čovjeka, i nikad se nije rasplamtjelo u žarku boju — kao da je stajao u sJemci pećina, i nekakvih golemih mokrih šuma.

I čudo je to bilo kad je jednog dana rekao 'Emrulu đa bi se ženio, da je već i ženu našao sebi — udovicu nekakvu iz Pešteri, i da bi je doveo da mu čuva dijete. Kazao je i više od toga: da ta udovica ima dvoje djece, ali da za njega to ništa ne znači, kad se brine za dvoje može i za treće. aj

Kud god je tih dana išao Emrul, svud gredom je sadio čuđenje: „Da se ženi...! d

·— Doveo bih je ja baš danas — tu ženu velim, — pohavljao je Jašar. A učinilo mu se tada da je kao kakvo dijete, da je malen, da je bez ruku, da je bez nogu, đa je samo ta jedina riječ: „Doveo bih je... tu ženu“, Život mu se učinio čudan sklop; u njemu je on samo jedan san, jedan list, neka rosa na travki. Poželio je da odmah krene niz nekakve pjeskovite putove, niz koje je otišla karavana — sam, onim svojim tromim koracima, s djetetom za sobom.

Šta je to ženidba, a šta opet kosidba, i šta

je preče od to dvoje — vagao je u sebi Emrul,

i hladno, mirnim i poslovnim riječima, rekao Jašaru: .

— O4đ lijeske počnite đa plastite otkose, i djeca kakva neka vam pomognu — pa kod glo8a... tu stog sadđenite, nemojte velik, nego mali, nek se irava suši, hajd' sokole, hajdđ' ne stoj.

— A ta žena? ,

— A ta žena...! — porovio je za njim Emrul, Digao je glavu i gledao u kraj neba. — Gore HE joj gaće? Ako joj ne gore neka malo pričeka, jer moja livađa ne može čekati — hajd' ti na livadu blago meni, taj plot može i bez tebe stajati.

Još jedna grančica pucnula je u plotu. Još jeđ= nom je tele pružilo gubicu da čupne za bijel Jašarov tur.

Pjesmu nekakvu zamršenu pjevale su sve jutro lastavice, i Jašar, tu pod tom pjesmom, viđio ne= kakvu daleku ženu, nekakvu ruku, nekakvu kosu, nekakvo bijelo žensko lice — kao kraj vode, kao kraj gore, kao u snu, ili ništa nije vidio do samo plot, i samo put od plota do livađe, i na livadi svoje čakšire, zelene od trave, žute ođ cvijeća. Bilo je jutro puno rose, i lastavica, i jeđan konac, crven, visio je iz čoje na čovjeku koji je nekad bio beg. Nađ glavom su mu se gore bijeljele grabulje —

dignute po mjeri, ni mnogo visoko ni mnogo nisko; pod njima se dolje skupljala šutnja, i skupljale se |

oči, i u njima bič ženske kose — neke crne, a đa-

. leko mnogo, tako daleko ne lete ni lastavice.

Edit Sitvel napisala fprozno delo

„aa.

NANO (-5b Š-- ___kor din

Endre Adi i srbskohrvatski bisci

Mađarski časopis »Vilagirođalmi f{igyelo« (»Posmatrač svetske Književmosti«) objavio je neđavno stuđiju Stojana Vujičića pod naslovom »Adi šd Srpskohrvaiski pisci«. Autor studije ma osnovu prilično obimnog prikupljenog materijala, u Kkoji ubraja i sve eseje o mađarskom liričaru Adiju kod nas, na osnovu članaka, sećanja i pisama, navodi ne samo sve pisane iragove interesovanja, naših književnika za Adija, nego čak citira pojeđine izjave. Na primer navodi pođatak da je Dučić kao jugoslovenski poslanik u Kairu čitao Adija u nemačkom prevodu i u prevođu Miladena, Leskovca na naš jezik. Među spomjnje u vezi sa Ađijem nalaze se Veliko Petrović, Miroslav MKrleža, Todor Manojlović, Mlađen Leskovac, Dučić, Crnjanski, Dušan đŠ%Vasiljev, Marko Maletin i drugi. Autor studije se naročito bavi esejima o Ađiju Tođora Manojlovića, Maletina i Krleže. Povodom Mrležinog eseja o Adiju navodi mađarskog Književnika Lasloa Nemeta, koji je pisao: »U inostranoj književnosti teško bi se mogao naći još jedan tako značajan napis m Adiju. A što se tiče mesta Ađija u Evropi, ni u mađarskoj knjiŠevnosti ga niko tačnije nije prikazao«. Dve posebne glave stuđije nose naslov »Ađi i Tođor Manojlović« i »Ađi i Miroslav MKrleža«.

' qujičić pokušava đa dokaže i WHficaje Adđija na neke naše pisce. TaKo nmavođi, pominjući kao izvor rađ Živana, Milisavea, đa je Dušan Vasiljev i sam priznao da je bio pođ Ađijevim uticajem. Iako citira Krležipu fusnotu m eseju o Rilkeu, u kojoj je Krleža tvrđio da Ađi na njega nikada i nikako nije uticao, iako pisac studije đođaje »da nema razloga da sumnja u Krležinu iskrenost« on nalazi reminiscencije na Adija, na primer, u pojedinim stihovima »BaJađa o Petrici Kerempuhu«.

w uvodnom đelu svoje stuđije, Vujičić govori o uzajamnim „uticajima mađarske i srpskohrvatske književmosti. Tako smatra đa je Petefi utigao na srpske romantičarske pesnike (me navodi na koje misli) i da Mor defai »nije bio bea uticaja na srp"

sku prozu druge polovine prošlog stoleća«. Isto tako tvrđi da je srpskohrvatska narodna Književnost. uticala na razvoi mađarske poezije i pojedinih pesnika, a poimenično spominje Balinta Balašu, Verešmartija, Petefija, Janoša Aranja i mladog Adija. Pisac stuđije kaže da je vrlo malo učinjeno na ispitivanju uzajamnih kulturnih uticaja u prošlosti, a i da ono što je učinjeno, nije uvek bilo najsrećnije i smatra da ma polju upoznavanja uzajamnih uticaja i potsticaja ima još mnogo toga da se ispita. T.-I. *

Velika bobpularnost dela Karla Gustava Junga

Poslednji Živi Velikan psihološke nmauke Jung doživeo je u 83 godini života renesansu svog naučnog dela, U svim zemljama na Zapađu izdata su u toku ove gođine njegova najpoznatija đela, đok su Nemci i Amerikanci štampali već ireće izđanje celokupnih dela za šest meseci. Iako

_ KARL GUSTAV JUNG

- knađiti adaptaciju

može opravđati samo mođom za Ppsihoanalizu koja vlađa u današnjem

napetom svetu, već i sivarnom vređnošću Junga kao psihologa.

* . Francuski bisci i film

Ovih dana »Društvo francuskih pisaca« uputilo je apel književnoj 1 filmskoj Kritici svoje zemlje đa se postara da adaptatori više ne izneveravaju Književna dela koja pripremaju za ekran, ili, kako se jezgro” vitije izrazio Iv Gandđon da »digne glas protiv sistematskog pljačkanja u oblasti javnog Života« Međutim, i poređ toga što je u poslednje vreme snimljeno više filmova prema delima živih pisaca: »Most na reci Kvaj«, prema knjizi Pjera Bula, »Brana preko Pacifika« prema Margariti Dira, »Dobardan iugo« i »Izvestan osmeh« (već su otkupljena prava za snimanje filma prema trećem romanu Fransoaz Sagan), i što se najavljuju premijere filmova »Zakome (prema Rože Vajanu) i »Koreni neba« (po knjizi Riomena Garija), »Društvo francuskih pisaca« prinuđeno je đa, govori uime mrtvih književnika, (po čijim je đelima đosađd snimljeno preko sto peđeset filmova: Igovi romani filmovani su četrnaest puta, Zolini Merimeovi i MKoletini po 0o-

jer se većina živih

đeset, autora

inicija-

sam...), uzđržava da podrži njegovu fivu. Tako i Fransoaz Sagan, mađa je uglavnom razočarana filmovima snimljenim prema njenim romanima, ne smatra da je akcija zvaničnog pretstavnika francuskih pisaca potrebna:

»Gotovo je, ja više nikad neću nasvojih „romama; rezultat je uvek bio strahovit. »DOĐarđan tugo«, sa strogošću Koja se može dozvoliti, nije bila. moja knjiga, ali zaplet je bio uzbudljiv i ličNaprotiv, »Izvestan 0o-

nosti žive.

smeh«e je groteska. su Kkao

Likovi

. marionetske lutke..„ Ipak, ne mislim

đa bi intervencija »Društva pisaca« mogla da buđe korisna, Ona bi samo komplikovala ugovore«,

I. C.

Roman Roberta Travera »Anatomija ubistva«, bila je najčitanija Kknjiga u Americi u toku 195 «godine. Tako izveštava Udruženje američkih izđavača i navođi broj ođ l1l,000.000 prođatih knjiga za prvih deset meseci prošle gođine. Roman ima veoma uzbudljivu sađržinu, koja je đata izvanređno vešto sa đubokim poznavanjem psihologije zločina i njegovog izvršioca, Istovremeno, prema mišljenju Kritike, roman daje i prilično upečatljivu sliku života prosečnog Amerikanca. i prilika koje vlađaju u manjim gradovima Amerike.

*

Drama o Arturu Mileru i

i Merilin Monro

U Londonu se prikazuje jedna ko medija iz Života, glumaca, koja nosi naslov »Olivija Oglvi« Glavna junakinja je nezađovoljina svojim položajem »vamp« glumice i želi da upozna svet sa svojim glumačkim talentom preko uloge u nekom čuvenom pozorišnom komađu. Ona odlazi iz Holivuđa u Njujork, gdđe upoznaje čuvenog pisca pozorišnih komada sa, Brodveja. Ovaj se zaljubljuje u lepu glumicu i pomaže joj đa spremi ulogu koja treba da je proslavi. Ali oni zajedno dožive neuspeh i holivudska diva beži iz Njujorka natrag u svoj filmski siuđio gđe nastavlja da bude samo »vamp« bez intelektualnih pretenzija. Prilikom izvođenja ove komeđije glumci su maskirani tako đa što više liče na poznatog pisca Artura Milera i još poznatiju Merilin Monro. Sličnost i ponašanje su verno đati i publika stalno puni pozorišnu dvoranu u kojoj se đaje ovaj inače bezvređan komad.

i % „Zlatne“ nagrade u

italijanskoj književnosti

u cilju unapređenia domaće literature, italijanska vlada je pređvi+ dela veće sume novaca za nagrađe ljudima koji su doprineli afirmaciji italijanske Kniiževnosti. Nagrade će biti đodđeljivanc i piscima i izdavači-

nagrađa »Zlatno pero« će biti dđodeljena piscu najboljeg đela domaće književnosti za tu gođinu. Poređ zlatnog pera pisac će dobiti — i ček na pet miliona lira. .

% Srećni otac

Poznati američki književnik Ernest Hemingvej dobio je mneđavno sina. Srećni otac, u već poodmaklim gođinama, nije znao kako bi nagrađio lekara koji je izvršio porođaj njegove žene, Lekar se pokazao ne samo kao

. dobar poznavalac Književnih prilika. ,

ERNEST HEMINGVEJ

nego i kao dobar trgovac. Zatražio je od Hemingveja da mu na ime hosvojih neobjavljenih pripoveđaka. Ovaj je to i učinio i đao je pređuzimljivom ginekologu ono što je tražio. Posle nekoliko dana lekar je dobio od jeđnog izđavača za te rukopise 18.000 đolara. Zaista, vrlo jevtina

norara pokloni rukopise

intervep cija!

Sitvel objavila je neđavno i jedna delo wu prozi, Iako je pisano odlič nim proznim stilom ono se ne može mvrstili u pravu Književnost, jer je | |

Najveća, engleska pesnikinja ~

to, ustvari, jedna zbirka „anegdota, koje je Edit Sitvel sakupljala više

godina. Zbirka nosi naslov »Engleski ; ekscentriteti« i opisuje neobične pe stupke učinjene ođ poznatih ličnosti. engleske istorije, Ovi postupci M. zanimljivi, pa je tako i knjiga Edi Sitvel zanimljiva, samo ipak teška đa je ko očekivao đa će upravo om

napisati ovo delo. |

A. Ki

KNJIŽEVNE. NOVINE

List za književnost, umetnost i društvena pitanja Ređakcioni odbor:

Miloš I. Banđić, Bora Ćosić,

Slavko Janevski, dr. Mihailo

Marković, Peđa Milosavljević,

Branko Miljković, „Tanasije

Mlađenović, Mladen „Oljača,

Vladimir Petrić, Đuza Radović,

Izet Sarajlić, Vladimir Stamenković.

Urednici:

CEDOMIR MINDEROVIĆ PREDRAG PALAVESTRA

Direktor: TANASIJE MLADENOVIĆ List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće »Književne novine«, Beograd, Francuska 1. Redakeija: Francuska “, tei. 21000,

tek. račun: 101-707-1-208 List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 830. Godišnja pretplata Din. 600, --~!ugodišnja Din. 300, za Inostran-> stvo dvostruko.

Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ

Stampa »GLAS•, Beograd, Vlajkovićeva 8

= 2.