Književne novine

· onije i provincije, a

'olić Kamov

Janko

Wupovijosti hrvatske književnosti i

ovoga stoljeća Janko Polić Kamov (4886—1910) zacijelo je jedna od

"nejinteresantnijih ličnosti i sudbi-

n8, a i kao pisac mije manje za. nimljiv i privlačan. Iduće godine mavršit će se 50 godina od njegove prevene smrti u nekoj bolnici za sipomahe („Santa Cruz”) u Barcblomi (španjolska), gdje je svoj iza kratkotrajan život dokraj. kObno, m nerazjašnjenim okol~

nostima (navodno od tifusa), u svojoj, nepunoj 24-toj godini, kao kakav bosjak, pa mu je i grob zepreten i mepoznat. Tako se ispunila njegova paradoksalna, hirovita želja, koju je izjavio u jednom svo~

me pismu dvije godine prije te samrti: „Najvolio bih svršiti negdje u — bolnici, u tuđini„.”

Nemir njegove osjetljive temperamentne mladenačke ličnosti vidijiv je ne samo u komentarima i svjedočanstvima, što ih o 'njemu Do poslije njegovi vršnjaci i prijatelji, nego i u čitavom njegovom iknjiževnom i kmjiževno – publicističkom opusu. Taj nam je opus sada potpuno na raspolaganju, jer je metom objavljen u četiri omašna sveska — radovi Što su dogad največma bili teško pristupačmi (zabačeni po listovima i zaboravljenim izdanjima) ili čak posve mneđostupni (u neobjavljenim rukopisima). Među tima sveukupnim Kamovljevim djelima po prviput je god. 1957. objavljem i mjegov opsezen roman „lIsušema kaljuža”, ikoji je dotle gotovo 50 godina čamio u zaključanom rukopisu, jer sve đo naših dana objektivne prilike što znači u majmanju ruku cenzuba, — nisu dopuštale đa bude objavTjen. Ostalo su: pjesme, movele i Takrdije, drame i članci, feljtoni i pisma — preko 1500 stranica grozničave umjetničke i žurnalističke talentirane elokvemcije, što je svaKako meobičan mrezultat; rezultat Btvaralačke aktivnosti mladića „na pragu života”, rezultat što je mnastao u svega nekoliko godina nestaložene djelatnosti, pod teretom bolesti i materijame oskudice, u atmosferi vidovitog, halucinantnog slućenja bliske smrti,

Već sa takve okolnosti svojevrsno opravdanje i motiv naročite interesantnosti kojom odjekuje pomisao ma ovog pisca i njegovo djelo. Ali taj motiv počiva i na čvršćim temeljima, jer njegovo Kknjiževno, dijelom i novinarski publicističko djelo, karakterizira i poseban, nesvakodnevan ideološki i umjetnički kvalitet, što se svojim naročitim značajem ističe napose u svome vremenu. A to je „njegovo vrijeme” doba kad je u Hrvatskoj gospodarila ugnjetačka politika zloglasnog tuđinskog bana Khuena Hedervarya, još točnije: doba postkuenovske austro-mađarske politike, zbog koje je Hrvatska bila svedena na rang bečko-peštanske koZagreb ilavno poprište Kamovljevih knjitevnih zahvata — sijelo klajnbirJerstva, „purgerije, birokratizma, klerikalizma, jezuitske farizejštine,

—_———.—>'—

*) SABRANA DJELA JANKA POLIĆA KAMOVA. — (Uredio Dragutin Tadijanović, a objavilo Izdavačko poduzeće „Otokar 'Keršovani”, Rijeka 1956—1958).

JANKO POLIĆ KAMOV

filisterije 'i uopće muediokritetstva, više nego sijelo nacionalnog buđenja i poštenog otpora. Među tadašnjim „hrvatskim Kmjiževnicima Kamov je, kao i Matoš, bio najogorčeniji i mnajbeskompromisniji atentator ne samo protiv omraženog tuđinstva, nego i protiv domače rodoljubne mlakosti, hipokrizije, popuštanja i renegatstva, protiv bigoterije i konzervativizma, protiv svega što je bilo reakcionarno i na političkom, i na društvenom, i ma književnom. planu. Sam se nazvao Kamov, obrazlagajući to u jednom pismu: „Kad se je sijedi Noe bio napio i razotkrio golotinju, došao je njegov sin Kam i gledao u pijanog i gologa oca...”, a kađ se otac otrijeznio, rekao je: „...da je proklet Kam!” Kamov se, dakle, dobrovoljno prokleo, ali je obećao, da će bezobzirno, nezazorno gledati golotinju: svoje društvo i sredinu, ne odvraćajući pogleda od gada, i to je, kako je sdam izjavio, njegov ·program. Svojim pjesmama, koje u knjigama imaju naslove „Psovka” i „Ištipana hartija” (obje iz „god. 1907), pregnuo je da sablasnim rječnikom i „sadržajem, upravo blastfemijom šokira bogobojazne malograđane. U te pjesme (čestoput slične dikciji i ciničkom parafraziranju biblijske poezije ili pod đojmovima Kranjčevićeva bunta) izlila se sva gorčina i ojađenost Kamovljeva mladenački temperametnog protesta protiv uskog, lažnog: morala, njegov bujni ljubavni erotizam, Što je, kao svoj credo, fiksirao programatski i eksklamativno, povišenom temperaturom egzaltacije, u „P. S.” (Post scriptum):

Ne pjevah prošlost narođa, ni kraljeve ni bane:

Ja nisam pseto biblijsko, što liže Jobu rane.

Ne pjevah sreću djetinju

i rasplođe filistra: .

Ja nisam tamjan presvijetlih božanstva i ministra.

Ne pjevah suzu sućuti rad pijanstva starog Noja: Ja nisam truba tuposti

i Kkršćanskih heroja.

Pesma za neboznatog druga

Nema više opraštanja, kao onda, kad dovoljno je bilo da podignemo oči, na domak svetlosti.

—

Na skveru najednom postalo je neprirodno tiho 3

mada ceo grad pomamno sad juri svom zenitu. Tamo gde se pada. Tamo gde se umire i od stida sa očima lepšim od bazalta. [ Tamo gde ne razlikuje se zvuk od jauka. Pesma od zapevke vetra kroz suve, pocrnele grane drveća. Tamo gde se putuje belim, severnim nebom, kroz najčistiji kristal zvezda, na malom, toplom oblaku duše, što se nada. Tamo i uvek tamo gđe nikada

stići nećemo. Gde ćemo uvek biti! Tamo, da 1' čuješ me prijatelju,

za jednu istinski toplu reč,

bićemo beli

ko sneg, staćemo u predvorje

neviđenog hlada, na među groba. Da 1' čuješ me ikad tamo gde .

pevaju

metropole zaborava, gde uspavani koraci samo produže put kad misao, pred vratima tim, otrovana strahom, stane,

Da l čuješ me tamo o druže! Nečije senke ustale su

i prate nas kroz tihu i malo tužnu Svetlost zime.

Tamo, nek ove reči postanu jutarnji zraci što će vam, u grobu, za stoosamdeset stepeni okrenuti lice, .

Tamo, da 1' čuješ me pesmo, kako dišem? I podižem oči visoko, Ne, Nema više opraštanja, kao onda, kad dovoljno je bilo

da podignemo oči, na domak svetlosti. Nema.

TI tiho je na skveru. I mrtvo je. Izgorele su tvoje zelene oči. Reci mi, kako istopiše se godine u mržnji?

Pokaži mi put srebrne reke, pod vrelim mesecom,

u julska nadanja, I treptaje kad ponovo ljubav pozovat. | mova rađanja iz crne vatre zaborava što zgusnuta visi nad horizontom ko mukla pretnja nad nemirnim dubinama sna,

Pokaži mi, o pokaži, nadanja! I učini da poverujem

u bezbolnost zaborava dok prolazim kroz ovu bezvučnu

prazninu,

Kroz ovaj ledeni, nikad sanjani kanal Kwoz ovaj ljubljeni grad, Sve, Sve to da primim kao poruku, da lakše mi bude

· kad ponovo ugledam sunce sa ome strame tišine. TI tamo, o tamo zbogom, i laku ti noć, prijatelju moj.

Vladimir V. PREDIĆ

Ne pjevah sjetu skrofule kroz poklon birokrata: ai Ja nisam. borac bijednika · . sa okna prvog bata,

Naiđoh svagdje — ko da\gad—

na lice časno glupo...

Kad glupost vrijeđa ljudski

| stid

ı i pljusko bih, i }upo.vs

I kletva grdna, prostačka

sve pjesme otad piše:

Psovača tek sam pjesnik ja

i zasad — ništa više!

Romanom „lIsušena kaljuža” Kamov je gorljivo predočio temperamentnu, zatalasanu nepokornu mladost u sukobu sa žabokrečinom njene zagrebačke, purgerske.i birokratske sređine. Dramama (tira~

. gedijama i komedijama) persiflirao

je lažni, službeni moral građanskih obiteji, hipokriziju rođoljublja, glupost klerikalizma i bigoterije, pa su to esektne dramatizirane psihološke studije karaktera i društva („Tragedija mozgova”, „Na rođenoj grudi” „Orgije monaha”, „Djevica”, „Čovječanstvo” i „Mamino srce”). U novelama i lakrdijama dao je maha svome humanizmu i satiričnosti, duhovitosti i „ psihološkim oštroumnostima. U člancima i feljtonima, što su nedavno izišli u IV. svesku njegovih Sabranih djela i povod su ovome OSVTItu, u dopisima iz Italije sjajnim žurnalističkim darom jasno je i definitivno potvrdio svoje ideološke simpatije' i uopće simpatije za proletarijat, a odioznost prema gospodstvu, snobizmu, buržoaziji, kapitalizmu i klerikalizmu. Njegova gorljiva antiklerikalna i ateistička istupanja ovdje su došla do najvećeg i najpotpunijeg izražaja, izražena metodom inteligentnih i stilistički rutiniranih „konfesija borbemosti i demokratizma, Svojim novinskim dopisima iz Italije što u svakoj prilici stilistički i refleksivno nadmašuju zaddatak i ulogu novinskog članka — Kamov je duhovito i inteligentno razobličavao stvarnost tadašnjih tzv. samostanskih afera i parlamentarnih, ministarskih „komedija, oslanjajući se na težnje i akcije Ssocijalista, radnika, štrajkova i uopće naprednih socijalnih pokreta, pa se ispod sarkastičkog cinizma, što je Kamovljevo oružje kad je u pitanju crkva i buržoasko društvo, razabire emotivna nota socijalističkog pozitivizma. Dovoljno je za ovo potonje uzeti, kao konkluziju, njegovu izjavu iz obiteljskog pisma, u kojem savjetuje bratu Nikoli (danas još jedino živom iz obitelji Polićd) „neka ostane kod gradi-

teljstva (Nikola je, naime, tada po- .

šao u graditeljsku školu; m. op.) i neka mu se poda svom svojom dušom i umom, jer malo je koja umjetnost pozvana kao baš ova

da udari svoj stil modernizmu: jer ljudi,

ona se... obraća potrebama zahtjevima vremena, prilikama Života: ona je ljudska, epohalna, životna, pozvana da stvara na mješte (tj. umjesto) crkvi radničke stanove, umnmiverze, tvornice, bolnice!!!” Iz toga, što je objavljeno u upravo izašlom IV. sv„ kao i iz onoga u prethodnim svescima, uočava se cjelokupna „Kamovljeva karakterna i wumjetnička ličnost, pogotovu 'kad se uvaži i iscnpan, opsežan memoarsko-amalitički dodatak o Kamovua (pod naslovom „Iskopine”) njegova mlađeg brata, pjesnika i feljionista Nikole Polića. Zato ova Sabrana djela Janka Polića Kamova znače danas ni sa čime sravnmjiv kmjiževni događaj, zasluženo i prijeko potrebmo uskrsavanje jedne vrijedne ličnosti i isto tako vrijednog i aktuelnog umjetničkog i publicističkog djela. U povijesti književnosti, u njenim modernim i naprednim stremljenjima, ono je komponenta kojoj bi trebalo majhitnije pridružiti i druge slične wrednote, kao što je — ovdje je prilika da se podsjeti! — 3 ličnost i djelo Kamovljeva sljedbemika Vladimira Cerine, koji je o Kamovu mapisao najiscrpniju i najtalentiranjju studiju (1915), i prijatelja kao što je Josip Baričević (i drugi), me znam zašto zaboravljenih!?

MIROAOTIOUOAAY GRONNLO 1 VE AOA

hrvatske,

Vratnice sa nom. sav onaj uzruj To je bilo njegovo prvo jutro viđeno tako mlado i — zatečeno na dela: viđeno u vreme kad se .neopazice

ed: aie za njima i prekinule odjedi metež po kući, a cik zore.

razređuje dotrajala noć, nečujno odmičnm tajanstvene planine, a svuda, i ovde dole i tamo gore na brdima, s pritajenom razdraganošću vrše se pripreme za slavlje granjavyanja novog jutra. ;

I ovaj časak izlaska iz kuće imao je biti svečanost, danima najavljivana, onaj dugo očekivani događaj: »kad naš malac iziđe gore«. O tome se dosta govorilo i u kući, i a dvorištu, i preko ograde, ali uvek nekako uvijeno, i iz svega se,moglo zaključiti da će »malac« kad »iziđe gore« biti važan neko i koji će... nije se sasvim jasno znalo šta, ali je bilo-jasno da će, to značiti nešto naročito. Naročito, jer je prekjuče i onaj mrki stric Milijan sa vešlačkim zubima, koji uvek sve najbolje zna, nalakćen' na nogu podignutu na klupu ukopanu pod petrovačom, potvrđivao: Da, da, da, a njegova Žuta Žena, strina Sovijana, koja je donela punu maramicu medenjaka, potežući krajeve svoje žute marame dopunjavala je muža njačućim: Aha, aba, aha-a, a baba Koviljka držeći pravo ispred sebe svoj govedarski štap kao otac Nikolaja u sobi iza kandila oduševljeno je odobravala svima: E, e, e, e-e! I baba Koviljka, njegova baka, ostaće. gore s njim kod strica

'Radoja i strine Miljane, jer ni ona nije više potrebna

očevoj kući, jer je rat završen, a našlo se ko će ocu i Kojici gotoviti jelo i musti kravu.

On sada odlazi s babom. A baba Koviljka, bogme, važno je čeljade. Nju je i otac pripitkivao za svašta: »Ne znam da ! da Ivovaču kosim sam, il' da zovnem još koga? Može okrenuti, okišati?« »E, e«, slagala se baba, ali se nije znalo s čim se slaže: da se pozove zajmljenik, ili da će okišati. Njoj se i stric Milijan obraćao: »A\, majko?«. A stric Milijan važio je za najpametnijeg; živeo je negde pored Drine, k njemu se išlo kroz Bajinu Baštu, umesto kukuruza sadio je duvan, i kad god bi dolazio donosio bi ocu tvrdi smotak žutog sabijenog lišća. »Bila bi meni potrebna obojica«, rekao je ocu, »i Momir i Zoran, znaš kako bi mi bili od koristi i za podbir i za nizanje duvanskog lišća. To je taman dečji posao, to sve deca kod nas rade, ali eto Sovijana je uzela poćerku«e. A strina Sovijana, sa svojom žutom maramom: »Neću ja u kući snaju, kad mi može biti da biram, nego zeta.« Tako je Momir dodeljen strich Damjanu. Onom što živi čak u Sevojnu i što ima svašta. Proletos, čim je sneg okopnio, stigao je taj nepoznati i daleki stric Damjan, brkat, krupan, u kožnim čizmama, rasplastio se za stolom i izjavio da je došao nabrzinu i da će nabrzina i da ode, i nije doneo baš ništa ni njemu, Zoranu, ni starijem bratu Momiru, mi malom Kojici. Krupan mu glas, pa ic krupno i ukratko objasnio ocu i babi da je sad siguran da je njegov sm Spaso zasigurno poginuo u Bosni još 1942, jer se »budalasta budala, onako mlad i zelen, kao tvoj Momir sada, umešao među parlizane i s njima otišao preko Drine n Bosnu«. Pa Je zatim rekao kratko, pokazujući mrkim brcima na njih trojicu dečaka na sobnom pragu: »Uzeću ii najstarijega, neka neko od mog imena nasledi moju tvrdu muku«, pa se i on, taj brkati stric Damjan, koji nije ništa doneo ni njemu, Zoranu, ni Momiru, ni malom Kojici, a koga su lada prvi put videli, okrenuo baba Koviljki: *

— A, majko?

Baba je pregačom brisala usta, pa kroz plač stala Momiru da nadeva imena, krsteći se:

— Neka ti bude moj Blagoslov, neka. ti bude naš Spasomir, vo imja oca Dušospaso 1 sina, Spasodušo i uteha i nastavnik tvoj i duha svjatago, amin.

Zatim je baba pozvala Momira, Momir je ustao sa sobnog praga i seo na ironožak nasred kuhinje. Baba mu je preko leđa prebacila svoju pregaču, a pregačine vezače /preko grudi, i potšišala ga velikim Perkinim makazama. Tako je Momir otišao sa brkatim stricem Damjanom istoga dana popodne, a mali Kojica je uveče, sedeći pored oca za stolom, rekao:

— Je ]' de, tata, kako smo mi tome strich Damjanu dali našeg Momira, a on nama nije ništa dao.

Baba je teka tada prestala da se useknjuje w svoju pregaču i prekrstila se pred Kojicom, onako preko stola, kao pred svetim Nikolajem ia 'kandila:

— O, voimja oca i sina KOojice, rano moja mila, šta to iz tebe anđeo reče? Nije stricu Damjanu doe dangube... da kod matere bar prenoći pod očinskim krovom posle tolikih godina, njenra Te samo do posla stalo... + | .

— i duha svjatago, zaboravila si, bako, i amin, Je T de, tata? — dopwnio je Kojica.

Baba "e onda, zašla iza stola, zagrlila Kojica i pomazila ga: — Srbijo mojaT

Sada se baba Koviljka vraća opet gore, gde Te

• i pre rata bila, i vodi i njega, Zorana, strice Radoju

ma planipwm. Jer se i stric Radoje vratio iz zarobljeništva i više se ne govori: »Gore kod Miljane«, nego: »Gore, kod Radoja i Miljane«. Juče u podne otac 'je doneo nove opanke: »Neka malac ode obuven, Radoje je i sam go k'o pištolj=i nema otklen da mu kupi obuću, a. Momira smo, vala, mogli otpraviti i bosog! Ima Damjan para, nagum o ih se sedeći kod kuće za okupacije«. Baba je dodala: »A, vala, i materi je mogao doneti šaku šećera, pa đa ga majka može poslužiti šećerom i vodom, al' fo sigurno nije dala ona neviđena snaja«. Opanke e otac stavio na klupu, bili sa sasvim novi goamenjaci i okrug. Znači: odlazi se. Babi je zaigralo sito među dlanovima, mesiće pogaču: odlazi sel

' Odlazi se, zabrejalo mu je m ušima uče posle podne; sve trčeći pregonio je kravu i junca s jednog pasišta na drugo, i na sva na kojima je napasao stoku. I tog poslednjeg dana doterao je kući goveda gladna rano svečera, ler je trebalo još optrčati gradinu i voćnjak, pronjihati se još jednom na onoj grbavoj grani, i kliznuti još jednom sa senika, i pregledati golubarnik. Najteže pitanie bilo ez poneti golubove, četirj

JLUBIŠA. JOCIĆ: CRTEŽ

bela goluba s crnim repom, što. divno poleše uvis, pravo u nebo jutrom kad ih pusti, ih ih ostaviti Ko. ici, tomi'klinčiću koji još ništa ne zna, pi o golubo. vima, ni o čem drugom. Kojica uopšte ništa ne Zna, Da ni to da je ta ispečena pogača — poputnina, i da se ona ne može i nema smisla, i nije red, i ne sme, nikako ne sme načinjati kod kuće, nego samo usput i na putu. A s pogačom poneti i golubove? Kako bi e izgledalo: on, koji je već napunio trinaest godina i 5oš malo pa'će biti momak, odlazi u svet, a u korpi nosi. pokrivene golubove? Sinoć je gurnuo Kojicu s kola pod golubarnikom: »Ne diraj golubicu, grom te, oma leže jaja, šašavi! Nikad ne smeš prici golubarnikul, Gurnuo ga je, i udario, ljut na njega i uveren da će upropastiti sve kad njega više ne bude tu, kod kuće,

Uopšte, sve Je bilo uzbudljivo juče popodne, nemirno i ispreturano. Brujalo je u glavi celo to jučerašnje popodne, a naročito to poslednje veče kod svoje kuće. Drhtao je kao da mu je bilo hladno i činilo mu se da ga neko neprestano, dražeći ga, poteže za rukav, zivka, gurka, drmuša; mnogo toga trebalo je srediti, složiti da se ne ukvari, da ne nestane, a onda se na sve poznalo spustio mrak, poznati mrak kod kuće. Nastala je noć puna golubova, pa je i ona iznenada prošla, i opet nastalo trzanje za rukav, kaput, još ovo, još ono, sve se kretalo i smetalo, nametalo i isturalo napred, pred noge, pod ruke, a sve što spada u to skod kuće« nije moglo u brzini da se potovari u oči i ponese swe lepo upamćeno, nego se sve uzgibalo i ispremeštalo, i fek jutros, na kraju, sve stalo u ustreptali red i nemo ga propustilo na vratnice.

A sada, kad je struganje vratnica davno već bmuklo iza njih i kad je već sve uveliko klicalo sunčanom jutru, koračao je kroz te razdragane povorke mirisa i cvrkuta ozbiljan, bez zastajkivanja i okretanja. A. onda je w praznom golubarniku zalepršalo plavilo:· planine. Tamo kod kuće (kaže se: u rodnom selu okrenuo se: rodno selo ležalo je već ispod njega. Kako je lepo i radosno rodno selo ispod njega! u širokoj ravnici oivičenoj blagim uzvišicama), čuvajući Bukulju, junca i Peškove ovce, gledao je planine u daljini, a one su bile plave, potpuno plave. I strašne. Tamo je, govorila je mati dok je još bila živa, bivalo svakojakih vojnika: nemačkih, bugarskih, čelnika i naših, partizana. Opasne su bile te daleke plave šume na planinama. »Nemoj da bi sa stokom olišao daleko« upozoravala ga je mali — »zgrabiće ti kogod janjca, pa kud ćemo od Peškal« A kad se svršio rat i u planini nije bilo više strahota izgledala je drukčije iz hlada leskovog grmića. Bila je: daleki svet. Kako li je to biti n plavoj šumi? Umesto ovce zelenosive leskine kore — plava. Umesto ovog lišća zelenog — plavo.

PLAVA PLANBIKNA

Sve plavo kao ona plava nedeljna košulja Peškovog Savice. Sve stalno u čarobnoj boji kao kroz onaj komadić razbijene plave flašice Ogradićevog Nenada. Taj škrtac dao mu je samo jedanput-dvaput da kroz taj komadić plavog stakla zaviri wu čarobni svet. i

U tom leskovom grmiću uopšle je ostalo dosta izmišljenih svetova. Kad se vreme namrgodi gore na

planinama skupljaju se tamni oblaci, spusie se na

hrptove tih grdosija i polegnu po njima, a sttiina Mi- |

ljana gore rukom pipa'oblak! Oblak — rukom! | hvata zrnevlje grada! A to zrnevlje gražda ne pada nego lebdi u crnom oblaku, a kad rukom mahneš kroz oblak — zazveče ledene kuglice kao ona bricina zavesa iza koje je nestao Peško, a on ostao napolju kod jaganjaca... Iziđe strina Miljana iz kuće, pa pođe nekud, razmiče te đerdane grida, a oko nje i za njom sve zveči meko, tiho i umilno i — miriše. A. to zrnevlje leda, nanizano n onoj natuštenoj mreži, spremao je da ga oblak istrese nad ravnicom kad se nad nju namakne. Ti oblaci stoje nad vrhovima tako dugo zbog toga što se gore zgotavlja led. Sve je on to pričao i Nenadu, i Cvetku, i drugim dečacima, i svi su u to verovali da se oblak gore zadržava sve dotle dok se ne ponapravi puno nebo staklenki. Samo Momir nije verovao. No Momir uopšte ništa nije umeo da smisli i uvek im je zato što je stariji i što se pravio važan kvario igru. I pokvario im je i njihov poljski vojni telefon puštajući jelenka iz kutijice. a Gazio e m novim opancima kupljenim baš za njega (a Momir je odneo svoje još dobre saračke opanke, iako mu je onaj brkati stric mogao odmah' kupiti pove, škrtac jedan, koji nikada nije video sinovce i mogao je, baš pravo reče Perka, makar ovom najmanjem, IČojici, bar trula krušku pružiti stričevskom rukom, a ima svega, kažu mogao bi za svoje mekinje prekupiti sveg strica Radoja i oca zajedno). Pogledao je u daljinu preko ramena levo, slušao babino »pa ćeš ii onda, Zorančiću si moj« i premetao zaostalo pitanje: zašto ie daleka planina plava? No odjednom ga je neprijatno zaokupilo, kao Bukulju podrepna muva: Kad li će se baba setiti da sedne i otvori zastrug sa kajmakom? A pogača je meka i mirisna, smoć je tako zamirisala da se Kojica rasplakao. .

On brzo okrenu glavu ne bi li oterao zunzaru. Iza njih nije bilo više ravnice meč bregovima, ni sela: rodno selo zašlo je za' brda. Nizastranu spuštao se čvrst beo put, pripijen uz bok brda da se ne bi survao u duboke zelene dršge. Kako to da one plavine još niA OSOR o još da zapadnu mw onu daleku

a 2 e O O e ti da takve šume nema, ali e lepo

> i teo onda, Potnačicu si moj..,

o Je Daba završila neke svoje misli, a

po prilici kako su tekle i brčkale se u Beba šlevi i jepljuskivale iz nje kao voda iz punog vedra, »ti Ceš«, »pa ćeš«, »a onda ćeš« i zapljuskivale ga odjutros rano, u cik zore, kad su vratnice — možda LN puti — Za njim zastrugale. | (ok 5. Dok ao Saa7 poznati udarac nakrivljene' ČR OOR tub: jemu se bilo nadulo m grle: : :: njim jauknule na rastanku, zauvek.

možda mu se to učinilo samo zbog toga što "e TO Oče potamnele oči kad e, držeći se obema rukama za Tetve ograde, odjednom nekako smanjen i miltav ispraćao ih pogledom, bez reči. i leče je oca toga časka. Toga časka mu se uči· i ga i otac, kao nekad davno mati zagrlio i rekao mu meku reč milošte, Jer očeve ruke bile su uvek ivrde, a reči uvek suve,

Ali toga časka kao da ı ga. ga Te gleda. ti s tuSom rastanka. Zato se nije ni OkroRhec A dB: Lie nuo, viknuo bi ocu: Majko! j

· (Odlomak iz meobjavlienog rukopisa} 'Milka. ŽICINA

KNJIŽEVNE NOVINE

%"?

]