Književne novine

Nastavak sa 3 strane

potpuno uništava. Svesno, oni se opredeljuju za stvarnost koja im nije na= klonjena i koja ih, silom prilika, dokrajčava — a nesvesno, iskrenim svojim ispovestima, oni priznaju da su im sudbine i životi protekli »bez reda i zakona«, bez smisla i pravog sadrčaja, u tmurnim provincijalnim prljavim maglama i kremama koje, između svojih zidova, sakrivaju gomile malograđana čije su sudbine bez lepote, 'bez važnosti. Najtragičnije i najbolnije je priznati to sebi (a malograđani m pripovetkama »Bela noć«, »Smrt malog čoveka«, »Događaj u provin'ciilie — to priznaju), posle pola sto-

leća ili posle nekoliko decenija, —.

priznati da ti je život bio promažen, bez svrhe i tendencije, bez opravdammja, bez važnosti. |J raspadanju, m totalno zagađenoj duševnoj agoniji sve se pretvara u prljavi crni dim koji zagorčava poslednje otkucaje »izneverenog, praznog i nesrećnog srca«, poslednje treptaje damara, poslednje sekunde mučnog i već pepklisjaseč di. sanja.

Kako je nesrećan taj život. Jer svako ima svoju zvezdu, svoj san i svoju nesreću. Leonovljevi junaci duboko su m Žžilama ruske zemlje, u njenim' povojima, u njenoj'srži i legendi, u »uši ruskih korena«. I kad gasnu, i kad se ubijaju, pred njima Je i u njima miris Rusije, duša Rusije i njenih ogromnih prostranstava, njene epske široke panorame i pustoši; i svakoga je junaka kad gubi »svoju zvezdu« i svoj san ·»sve upornije proganjala, vizija velike Rusije, koju je kao pečat i breme mosio u svome Srcu«. I svi ti koji su nasilno, sigurnom i čvrstom rukom revolucije, gurnuti u provalije, ispričavaju se: »U svom poslednjem času s gorčinom se setio svih tih istrunulih ideala za koje je morao da žrtvuje mladost i snagu«. A svi su se borili za ideje, koje su se menjale, »kao dani u kalendaru«. (Bela noć). Zato, somnambulan je i kukavan poslednji gromoglasnozvučni a ustvari malaksali i inferiorni vapaj tih »koji su gurnuli« a koji netalentovano viču: » reba, može se reći, urlali, jer Rwusiji je potrebna truba. truba plamenal« To su davljenički grcaji već dizlapelih koji, mahnito i neodgovorno a ustvari i iskreno, Iraže: »Hej, ljadi — obucite bele kcšulje!« LJ svojoj bedi i već »odredđenom slupnju doživljenog ludila« oni ludnicu u sebi vide kao sveopšte do_zivajuće zlo. Talentovano i analitički vispreno Leonov je te situacije i ta »posebna stanja koja su kao određene kategorije jedne realnosti«, sagledao i oživotvorio u osobenim pripovedačkim poemama koje su i celine a islo tako i odlomci ogromnog pulsirajućeg krelanja koje menja i nacije

i tok: istorije, Dok se uzajamno gutaju i ubijaju, u smiraju prohujalih snova, malograđani više nemaju žta da učine, jer su najzad shvatili da nisu nešto ni učinili, da njihova trajanja·nikome i nikad nisu koristila, da su bili mrtvi i kad su se rodili kako je htela istorija, nacija, kretanje, život, Leonov je svoje junake doveo do takvih unutrašnjih obračuna, nje-

govi malograđani sami priznaju, d a

ihnema i da ih uop-

šte nije. bilo. Tako je, u

tim situacijama, | Leonov umeinički osmislio, u osobitim proznim vizijama, najviše što se moglo ostvariti od života. U ledenoj ispovedničkoj tišini, koju tvore konvulzije pred smrt, oni »koje nije shvatio život«, koji su zapravo promažšili jer se nisu snašli u burnim oktobarskim godinama, umiru svakoga dana, jadno i patnički: »Šta radiš, tu? — Posmatram usamljenost plamenal« (Događaj u provinćiji). Gorko i snažno literarno, kroz ličnost jednog iz galerije »olupina pod suncem«, Ahamazikova, Leonov interprelira sudbonosnu istinu · „»generacije koja je prošla«: >»Otstranite tiugu, mladi nemaju zbog čega da tuguju«, Nesvesno, Ahamazikov je mislio na mlade koji nadiru, koji šlasno i slobodno izvikuju crvena jutra oktobarske pravde. Opet, u pripoveci »Događaj u provinciji Leonov dovodi

Vasilija Prokopjiča Pustinova do sa-

moanalize. Pustinov sam, panično i

izgubljeno, napominje: »Ko ima srca, toga se ne bojim ... Znaž li ti ko sam Ja, Ahamazikove? Ja sam

Noje ... priznade on šapalom«. Leonovljevim pripovetkama smeta

kompoziciona labavost i gotovo namerna piščeva Želja da sve bude

»razmahnuto i široko, pokretljivo,

preopširno 1 nesintetično«. U vajanju

likova i Wkarakterizaciji situacija 1,

atmosfera Leeonov nije izbegao »obavezne štimunge« i dežavanja koja su prevashodna u delima velikog Fjodora Mihailovića. Leonov je ove pripo-

vetke pisao vrlo mlad (period 1922-—

1928 godina) i možda zato u njima

nije do kraja izrečena istina »o raćlanju nove društvene svesti«. To je

Leonid Leonov umetnički ostvario u.

romanima: »Bela noć« je, dakle, interesanina i značajna knjiga jednos

od najvećih novijih svetskih proznih pisaca.

Rađe VOJVODIĆ

OBA O Ry: O

. NAJNOVIJE IZDANJE. „GORSKOG VIJENCA“

_ Nedavno osnovano ~ izdavačkoštamparsko preduzeće »Grafički zavwod« u "Titogradu pokazalo je živu aktivnost za tako kratko vrijeme otkako postoji. Izdalo je već nekoliko interesantnih izdanja, „među kojima se maročito zapaža najnovije izdanje »Gorskog vijenca« u redakciji poznalih naučnih radnika Jagoša Jovanovića i Hista Dragićevića. Knjiga je opsežna za gotovo mpola više strana nego ih »Gorski vijenac« ima, snabdjevena predgovorima, komentarima, rečnicima, prilozima iz istorije, ilustracijama i geografskom kartom mjesta koja se pominju u spjewu. Čitav jedan elaborat spremljen je uz ovo izdanje, u prvom redu prilozima Rista Dragićevića, koji bacaju interesantan dokwumentaran mlaz svijetla na događaje i ličnosti opjevane u »Gorskom vijencu« i na izmjene i dopune u wezi dosadašnjih izdanja ovoga djela i u upoređenju sa aogiginalnim ·'Njegoševim rukopisom. Može se reći da je ovo do sad najpotpunije i najbrižljivije pripremljeno izdanje »Gorskog vijenca«, pri čemu su redaktori koristili original, istorisku građu i napore tolikih generacija književnika i naučnih radmika, — ·3«Qgodinama zagnjurenih na priredivanju, tumačenju i pooularisanju ovoga našeg genijalnos djela, od dr. Milana Rešetara do dr. Vida Latkovića i drugih.

Do sada je »Gorski vijenac« doživio preko osamdeset izdanja na našem i stranim jezicima, i leško je utvrditi koje je po redu ovo najnovije njegovo izdanje. Samo do 1951 godine, po podacima dr. Ljuba Durkovića, »Gorski vijenac« je doživio 56 izdanja na našem jeziku, 24 prevoda na svim važnijim i poznatjim svjetskim jezicima, iri prerade i jedno umnoženo izdanje.

U uvodu ovog titogradskog izdanja daje Jagoš Jovanović jednu sažetu istorisku panoramu 18. i prve polovine 19. vijeka u kojoj markira glavne crle razvoja crnogorskog društva koje su wuslovile i nadahnule

Njegoša za »Gorski vijenac«, zatim se ređaju, pored teksta samog djela, prilozi Rista Dragičevića:. »Kako je

priređen tekst ovog izdanja«, »Ori-

ginalni rukopis Gorskog vijenca«, »Vladika Danilo«, »lIstraga poturica«, »Arhivski podaci o licima Gorskog vijenca«, Rešetarov komentar i Dragićevićeva dopuna istoga, kao

'i Rešetarov Rječnik. Djelo je iln-

strovano sa 26 karakterističnih slika i faksimila i na kraju mapom mjesta iz »Gorskog vijenca«, čini mi se do sad prvi put izdatom.

U prvom svom prilogu »Kako je priređen, tekst ovog izdanja« Dragićević iznosi da se ono djelimično razlikaje od svih dosadašnjih. U njemu su ispravljene greške, koje su se nepažnjom korektora ili automatski prenosile sve od prvog izdanja 1847 do danas. Tako su ispravljene dvije važne greške, koje dokazuju da nije tačno Medakovićevo ka-

“ivanje iz 1882 da je sam Njegoš izvršio »drugo popravljanje i potonje pregledanje« prvobitno oštampanog teksta. Te godine u Beču Njegoš je imao da svršava važne državne poslove, uz to je bio razočaran odbijanjem ruskog cara da mu dozvoli dolazak u Rusiju, pa je malo vjerovatno da se sam laćao korekture teksta. No, da je i u takvom neraspoloženjn i žurbi — ističe Dragićević — vršio korekturu, ne bi mu mogle promaći grube greške. koje su se provlačile kroz sva dosadašnja izdanja. To je naročito ono mjesto za vrijeme narodne skupštine na Lovćenu, između 562 i 563 stiha, kada dođe prozni tekst: »Noć je mjesečna; sjede oko ognjevah i kolo na veljem guvnu poje«. I dalje »Polijegaše« između 602 i 603 stiha,

Pozivaju se turske poglavice i uopšte skupština radi punim intenzitetom. Žar se to, zaista, moglo da radi

SLAVA BOGOJEVIĆ: PETLOVI

(»Grafički zavod&, Titograd 1959) |

noću, uz zublje ili pri mjesečini? Da se to sve dešava u toku dana dokaz su i riječi serdara Janka na skupštini: »Kako sam se sinoć ismiljao {u kuču nam odnekud dođoše) dva momčeta te krasna bjelička...« Dra gićević je ovaj prozni tekst premjeslio i stavio iza 1226 stiha prema originalu Njegoševa rukopisa.

Druga važna greška ispravljena je na kraju djela, prebacivanjem pro znog teksta »svi pospaše« sa 2360 stiha iza stiha 2379. Nelogično je da poslije dugog i poznatog monologa igumana Stefana »svi pospaše«, pa da tek ujutro reagiraju na njegove onako impresivne riječi, odgovorom serdara Ivana: » Ti nijesi slijep igumane, kad si tako mudar i pametan«. Drirodnije bi bilo. da su odmah reagirali, neposredno, a ne poslije čitave jedne. noći, drugog dana. Doduše, za ovo premještanje teksta Dragičević nije mogao da konsultuje original, jer se druga njegova polovina izgubila i izmjenu je unio na osnovu logike događanja u samom djelu, što izgleda i najvjerovatnije. Ispravljene su i još neke sitnije greške koje su se takođe, za divno čudo, provlačile čitavo jedno stoleće kroz mnogobrojna izdanja ovog djela. Dragičević je najveći broj ovih grešaka ispravio prema originalnom Njegoševom rukopisu ukoliko su sačuvanom njegovom polovinom bile obuhvaćene.

U prilogu »Originalni rukopis« iznose se interesanini podaci o sud-

bini originala »Gorskog vijenca« i o.

otstupanjima i razlikama između njega i dosadašnjih izdanja, kao i o izmjenama, prevukovanjima i dopunama koje je na tekstu izvršio sam Njegoš. Do danas je poznata samo prva polovina Njegoševog ' rukopisa koji se završava 1528 stihom »kad mogaše oblagati dužda«. Taj original nađen je u bečkoj Narodnoj biblioteci tek 1889. Neki dr. F. Menčik, činovnik te biblioteke, pronašao je rukopis i objavio nešto oskudnih

Književnost, br. 5. Beograd

Na uvodnom mesiu: »Džordž Meređit kao romansijer« — to je tema o kojoj piše Zoran Gluščevič, a povodom pedesetogodišnjice. Mereditove smrti i stogodišnjice prvog izdanja »Iskušenja Ričarda PFeverela«, objavljenog i u izdanju beogradskog Nolita. Džordž Meredit »koji je otkrio Tomasa Hardija i odbio da štam pa romane Bernarda Šoa« smatra se za oca modernog engleskog romana, Ovde, naročito su interesantne Gluščevićeve opaske o Mereditovoj koncepciji prostora i vremena. Momčilo Milankov, koga zli jezici upoređuju sa Mišelom Bitorom „pretstavnikom avangardnog francuskog romana i generacije »koja nema šta da kaže, reprezentovan je sa prozom »Vreme muških«. Lep naslov — i obećava! A kađ se dočita priča: lako i nesadržajno. »Zloslut« pesma Mirka Banjevića, zanimljiva, sva u alegoričKo-lirskim varijacijama Momčila Nastasijevića: »i čuči ćuk što će „da umori (njegov zloslutni var) moja je noću suza neistočima: (nosi li donosi li kob?« Divne pesme u prozi Božidara Timotijevića „»Slovo ljubve«. Tako su u štimungu i melodđiozoj uvertiri »Pesme nađ pesmama« i Biblije — Timotijevićeve pesme đeluju vrlo impresivno, primaju se na sva čula, a to je, đabome; simpatično. Dosta stihova objavljuje Milovan Danojlić, ali — nema pesme Kkoja se može izdvojiti. U sedamnaestom nastavku Miodrag Bulatović i dalje progoni crvenog petila »koji leti prema nebu«. Luda Mara, kao sablast, »niče iz trave« a oko nje vrzma se balavi Muharem. Sve je poremećeno. bez mere. U Književnom pregledu, vrlo školski ali pedantno Svetozar Moljević piše o

»Džonsonovom Životu« Džemsa BoRade svela. Kao pre pola godine Konstantinović i neđavno Petar Džadžić i Svetlana Velmar Janko-

vić diskutuje (i citira diskusije) o francuskoj avangardnoj romansijerskoj grupi: Natali Sarot, Mišel Bitor, Pjer De, Pjer Gaskar, Klođ Olje, Bernar Pengo, Alen Rob-Grije i Klod Simon. Posle dočitavanja nekoliko romana »francuske prozne avangarde« dobija se neđvojben utisak — da to pišu pretstavnici generacije KOJA NEMA STA DA KAŽE, i đa je ta generacija formalno elitna i avangardna a u suštini — prazna, generacija Roja se muči formama i uniformama deskripcije zato što u sebi nema ideja i tema. životnih sadržaja, umetničkih tendencija 1 vizija. To su jalova koprcanja da se

iziđe jz kruga. Sve ovo potvrđuju vomani „Mišela Bitora „(izmenjena odluka — La Modification), Alen

·ćevšnice kraj

Rob-Grijea (Oči koje sve viđe — La voyeur), Pjera Gaskara (Vreme mrtvih — Le ftemps des morts) i Kloda Simona (Vetar — Le vent). U »Jednoj subjektivnoj istoriji filma« Bora Cosić interesantno piše o crtanom Tilmu koji ujedinjuje u sebi »dve stilizacije stvarnosti«.

Letopis Matice srpske, br. 7, Novi sad

O piscu Marku Miljanovu piše Đuza Radović. Već na početku Radović dćitira Rilkea: »Da se napiše jedan stih potrebno je prethodno videti mnogo gradova, ljudi i stvari«, da bi iskazao misao: »pisana reč Marka Miljanova nastala je nesumnjivo na sličan način, na onaj poetski način o kojem govori 'Rilke«,. Dakle: »Kada se svi ti pojedinačni primeri čojstva sliju konačno u jedan utisak, u jedan studđeni slap koji se s neke stenovite visine sručuje negde u SASUŠENE PREDELE NA-

ŠE SVESTI« (podvukao R. V.). Kada su »sasušeni predeli naše svesti« —

kako se može doživljavati nešto Što ·

se »sručuje« u njih? I dalje: »Daleko sam i od same pomisli da cveće ja-

·panskih. trešanja poredim sa cvećem

našeg zla, izraslog ne na padinama blagih primorskih bregova, već u jarugama i vrletima jedne mučne, krvničke istorije, ali sam se, čitajući ove Primjere i u toliko prilika vraćajući se da ih ponovo pročitam, mnogo puta setio onih japanskih kratkih pesama«... Kakva je to sad »krvnička istorija« terminološki nesporazum ili poctska metafora pesnika Đuze Radovića? Drago Ivanišević ispoveda sebe u pesmi »Raspadanje narcisa«: »U svijetu bez jeke disao umoran (sve više umoran) bez smisla«. Proza Jovana Hristića »Zenonova smrt« — samo interesanina. Zar se Zenon nije mogao više osavremeniti? Proza Žike Lazića »Pucanj u vavnici« priča o nesmislu života. Malo osveženja u rubrici

Prevod poezije: Vladimir Majakov-

ski: »Razgovor sa finansiskim inspektorom o poeziji«.

Prikazujući nekoliko Knjiga, Draško Ređep izrekao je previše banalnosti i pokazao pravo otsustvo kritičarskog dara. Ovde, recenzent Ređep maltretira poeziju, uglavnom — piše o Trećem festivalu jugoslovenskih pesnika i o knjigama poezije, ali i o »Konaku« Miloša Crnjanskog i pripovetkama Voje Čolanovića. Najviše banalnosti Ređep je uložio u napisima o poeziji Mi-

roslava Antića i o »junoši iz VraGornjeg Milanovca«.

'i angažovani

Naša sodobnost, br. 7, Liubljana

Na uvodnom mestu, Juš Kozak impresivno piše o Sdesetogodišnjici smrti Otona Župančiča.

»Naša sodobnost« objavljuje :| . dugačko pismo Otona Župančiča Ivanu Cankaru. Objavljena su

dva čina drame Mateja Bora »Zvezde su večne«. Poezijom su zastupljeni pretstavnici najmlađe Književne generacije u Sloveniji: Valentin Cundrič, Franc Forstenrič, Janez Juvan i Milena Merlak. Sve pesme su u Prešernovom štimungu lirskih melodija i ispovesti, ftreperavo, ritmično, sa krilima od sna i nesanice, sa bunama u Krvi i u telu. Svet slutnji i očekivanja, zavodljiva i uzbudljiva igra lirskih „uvertira i emotivnih „iživljavanja. Mogu se, kao najuspeliji, izdvojiti stihovi Janeza Juvana, a naročito pesme »Kriknuo bih iz sve svoje dubine« i »Junski motiv«. »Slepa ulica« tako se zove odlomak proze Prance Bevka. "U stilu već poznatog Bevkovog literarnog prosedea. Opširno a uopšteno, ali i seminarski, Janez Građišnik diskutuje o »pet nemačkih romana«, o mlađim i najmlađim eminentnim nemačkim romansijerima. Pseudonim B. Š. a možda i D. Š. (Drago Šega — glavni i odgovorni uređnik) piše o Antologiji jugoslovenske proze objavljienoji u Fran= cuskoj. Urednik te antologije, kao što je već upoznata beogradska literarna čaršija, bio je nekad plodan kritičar Zoran Mišić, a pređgovor je pisao i danas angažovani literat Petar Džadžić. U članku se sa čuđenjem konstatuje kakva je sve skraćivanja proznih tekstova (guša Kozaka, Bena Zupančiča i Anreja Hijenga) vršio Zoran Mišić, a posebno autor članka se pita: kako u toj i takvoj »Antologiji« nema Cirila Kosmača i Miška KMranjca? U toj »jugoslovenskoj« antologiji, kaže se u članku, nema nijednog makedonskog pisca. Takođe, u članku se citira odlomak «(đački napisan) iž

predgovora za Antologiju (o Preži-

hovu Voranću) koji je pisao Petar. Džadžić. Zatim se autor članka uvi-

jeno pita, otkuđa Džadžiću toliko neznanja đa Juša Kozaka proglašava »direktorom dramaturgije«, i još: da je na Kozakov roman »Šentpeter« uticao Zolin naturalizam? Dalje sec kaže da su Džadžićeve »kritičarske oznake« Zupančiča i Hijenga . »površne i nekorisne«, a nađasve da govore kako Džadžić ne poznaje pisce o kojima je pisao u predgovoru. Na Kkraju, autor se pita, šta je sa Mišićevom teorijom o »integraciji jugoslovenske Književnosti«, i: »Zar nije prema tome ova Antologija jugoslovenske proze, u svojoj suštini, samo izraz Mišićevog superiornog »integrala«? Susreti, br. 6—7, Titograd

Najviše stihova objavljuje Žarko Đurović, Lirika koja ostvaruje neke posebne atmosfere, zavodljive i zvučne, pomalo forsirano poetske. Izdvaja se, kao najbolja Đurovićeva pesma, »Šta kaže dolazak mrtvih«. Branko Prnjat objavio je prozu »Bjegunci«. Posle dužeg čutanja, ovaj mlađi crnogorski pripovedač, opet se javlja prozom Koja je lepo napisana, sa nekim izrazitim detaljima. Međutim, tema i sadržaj izgubljeni su u egzibicionim varijantama pripoveđačkog otvaranja koje se •graniči sa verbalizmom. »Lirska geografija«. to su pesme, Mila Kralja. Proza Danka Popovića »Bek« prazna i dosadna. Florika „Štefan ·portretira sebe u stihovima »Slika Jedne tuge«. Stih pun slutnje i pesničkog već nagoveštenja: »A mi još nismo među mrtvima«,. Rađojica Tautović razmišlja o poeziji u članktu »Nečujna melodija ili mit o poeziji. Drug Tautović g.asno se pita »Šta je suština 'poezije?« i odgovara: »Ritam«. Poezija bez tema, ideja, emotivnih i racionalnih pesnikovih svetova, #Vi-. zija i tajni, iako je ritmična, nije

Obaska o bodne

Niiko od nas koji smo nesretni i tužni nije malen Nemojmo reći da je velik ikome tko je sretan

i nikom tko nije sjetan i u najljućoj sreći

nikome od nas što se ljuljamo na tihom vjetru sudbine

a da ne bismo mogli podleći

survati se od punine ili poslati ludi · Nemojte reći svi smo mi obični i maleni

ler mi smo stvari ljudi e Danas Ovdje U vasiljeni

svakoga časa

Milivoj, SLAVIČEK i

~ · i er rpeeee rute cce ae rase fre i raeverr.ft ina Fi ia Tai r—ıP (ira ara = rsrzakez yezza eri aero: aatraet sn eye aiuznnm=s aranzurraae—

. Milana Đurčinova na temu

podataka o njemu. Očigledno, nij oznavao ni Njegoša, ni srediny boje potiče, tvrdio je da je rukoni pisao neki Njegošev pisar a di Od on »nije umio ni pisali«, Cole 1892 original »Gorskog vijenca« vjesno je proučio poznati komoji ·tor ovog ·znamenitog djela de! M lan: Rešetar. Sve do septembra 1925 rukopis se čuvao u bečkoj biblio, ci, kada je poklonjen kralju Alek sandru. Srećom, fotokopije OVOg HO kopisa izrađene su 1936, tako da a danas posjeduju naše najveće i blioteke, dok se originalni rukopj, našao poslije oslobođenja Beograda u ličnoj biblioteci kralja Aleksn dra i odmah zatim izgubio mu x svaki trag.

Poznato je da je Njegoš još 1847 godine kanio da djelo ilustruje u 34 slike. Od svega objavio je Samo sliku vladike Danila. Ovo izdanja ilustrovano je sa dvadesetak starih ilmstracija, koje nesravnjivo više M" vore od svake riječi u dopunjavanju i plastičnom dočaravanju nekih snovnih momenata i „podataka u »Gorskom vijencu«. Uz »DPosvehe je donesena Karačordeva slika, Je. dino mi se čini da je sliku br, 8 »Kolo 'poje...« trebalo drukčije mon. tirati, da se na njoj ne vide, ma |. gračima, cipele i rebro kuće sa sa. vremenim prozorom, što je sada sl. kano, a što se moglo izbjeći.

Tako je ovo izdanje uglavnom namijenjeno školama i omladini, možda ga nije trebalo štampali na običnoj novinskoj hartiji i možda je sama naslovna strana mogla da bude m nje konvencionalna. :

Janko ĐONOVIĆ |

umetnost, već uzaludno veštačko 58 moobmanjivanje i obavezno estetsko bunilo. Još besmislenije: »Šta čini osobenu stvarnost u Mojoj poezija

uopšte egzistira?« — »Ta stvarnost je — reči« Čiste larpurlartističke preokupacije, jer — stvarnost u kojoj poezija egzistira — to je pesni-

kovo spoznajno prihvatanje »ređa i nužnosti u prirodi«, pesnikov odre” đeni stav. Rađoslav Vojvodić objav" ljuje odlomke iz poeme »Legende sa Balkana«. Ivon Belaval objavljuje esej »Autentični stil«, u prevodu Nikole "Trajkovića. Nemoguće je prihvatiti sumnjivu tvrdnju da »pi' sati nije prirodan proces«.

Razgledi, br. 5, Skoplje

Uvodni članak Redakcije: »Komu nisti smo«. "Topla književnopatriotska ispovest o nama i našoj jugosloven“ skoj »vetrometini«, o „sadašnjosti i budućnosti. »Troglava pesma za tro” glavog Arapina« Radovana Pavlbvskog sva u narodnom pređanju, od Arapina i suza devojačkih, od ČB" dora i leleka. Dobija se utisak. da je materija podvedila pesnika. Sa! đana ođ elementarne ljubavne ja” dikovanosti i »glađne strasti, od neke »melanholične tragičnosti i pro hujalih zaborava« sa pažnjom se Čita sirova pesma „Jovana Koteskoš »Dlaboko rikanje«. Rubrika DneV" nik: »Dve varijante na temu buđe” nje u novom svetu«, To su dnevnič ke literarnoispovedne poetske varijante Vlade Uroševića koji „SVOJA maglovita umetnička saznanja i »B" nalitičke zaključke«, nadovezuje na diskusiju o Kamijevom Stranou. Kafkinom Procesu.. E&ketovom SVE šetku idre i — Žilci Laziču. Od ost8” lih pesama trcba pomenuti i štihovć Joza Boškovskoš i Vidoja Podgore ca. Odlomak iz omana Simona D“""" kula mutan i ncodđređen. „ali nie bez izvesnih pitomina. koje mo?

treba izdvojiti Pripomence i analič „Književni pogledi Čehova» pisane U Sti lu i duhu projesorskih shematizoVd"

nih pređavanja. A autor, vidi s.

Čita dosta, Od njega se očekivalo više:

B. V.

KNJIŽEVNE NOVINE