Književne novine

1 TI

| .

WILL TN —

i — i — ii u

0 Ia — . ——

—

OI O OT = SOTO LGA GO O O CS O VB _ Cy OC = AA. SP NEC VNG LOA. KA IA RA AOA — AO OGG gp DOO TAJA" CARS,

velikog zmačaja — da li je sudbina wezana sa sre. ćom? Ako je nesreća jedma bima kategorija sudbine me bi trebalo u nju sumnjati, ali da li se to može

reći za sreću? Uloga sreće je pre w tome da oslo- ·

bada srećnog čoveka od veza udesa i veza koje predu oko njega njegovu ličnu sudbinu. Helderlim je u pravu kad kaže za bogove da sw srećni, jer oni »izmiču sudbini«, Isto koliko i nevinost, toliko sreća i blaženstvo omogućuju da se izvuče iz »tragičnog kruga«. Ali red koji sačinjava isključiyo. pojmove nesreće i pogreške, i koji ne pruža nikakay misaoni izlaz ka oslobođenju (jer onde gde vlada sudbina, iriumfuju takođe nesreća i kyivica), takay red ne bi mogao biti verski, ma kako da navodi da se tako zamišlja, jer se pogrešno shvata pojam krivice. "Treba dakle tražiti jednu drugu oblast, u kojoj bi nesreća i krivica bili isključivi gospodari, jednu ravnotežu u kojoj bi blaženstvo i nevinost težili suviše malo. Ta ravnoteža bi bila pravda. Za nju, fatalni zakoni nesreće i krivice postaju čak mere ličnost; a me bi se bilo u pravu, zaista, verovati da samo kri vica pripada domenu pravnih odnosa; može se dokazati, naprotiv, da se svaka pravma krivičnost svodi na nesreću. Iz čiste zablude oma je pobrkana sa domenom pravice, i pravo — obični ostatak iz vremena kada su ljudi živeli između demona, i pravni propisi određivali ne samo njihove međusobne odnose, već takođe i njihove odnose sa bogovima — 3sačuvalo svoju moć čak i posle epohe u kojoj je počelo opa-

· danje moći demona. To nije u domenu prava, već ua

lerenu iragedije gde se video prvi put genije kako podiže glavu iznad oblaka krivice, jer tragedija lomi demonsku sudbinu. Nesposobna, mošdutim, u paganskoj perspektivi, da razluči krivicu od prokletstva, ona me zna da ispaštanmje prečišćnje čoveka i miri ga sa čistim Bogom. 'Tragičmi čovek iz paganskih vremena naslućuje da više vredi od svojih bogova, ali to mu saznanje vezuje jezik, i on ostaje mračan, ne sme da to javno izrazi i m potaji pokušava da sakupi snagu. On ne odmerava ni krivicu ni prokletstvo stav“ ljajući svaku od njih ma tas terazija, već ih meša i brka. Od tada više se nikako ne postavlja oitanje da se uspostavi »moralni red sveta“, Još uvek nem it ne dostžući svoju zrelost — a već naziva sebe herojem — moralni čovek hoće samog sebe da postavi polresajući taj svet zaveštan bolu,

Ono što uzdiže iragediju jeste njeno paradoksalno rađanje genija, moralno nesposobnog da se izrazi, mo» ralno infantijnog. To je nesumnjivo samo osnova njeme sublimacije, i mnogo ranije nego Bog, pojavljuje se gepije. Znak sudbine nad jednim životom uzima ovde izgled osude; wu krajnjoj analizi ovo se odnosi prvo na presudu, tek docnije na krivicu. Jedna Geleova formula sintetiše dve fraze: »Od zločinca vi pravile nesrećnika.« Pravo ne kažnjava, ono okrivljuje. Sudbina je sistem odnosa koji vezuje živog čoveka sa krivicom. Sistem koji odgovara prirodnom shvatanju života, i izgledu koga mi nismo još potpuno oslobođeni i koji čini čoveka dovoljno slepim da bi, ne dajući se nikad potpuno, snaga tog shvatania bila dovolina da njemu čini nevidljivim majbolji deo samog sebe. Ustvari, nije to čovek koji pritežava sudbinu; predmet sudbine ostaje neoedredljiv. Sudija može otkriti sudbinu svuda gde to boće; svaki put kad dosuduju iednu kaznu, om zatvorenih očiju baca jedam udes. Nikad kazna mne pogađa samog čoveka, već u njemu samo stvarni život, kome prišiva, izgleda, u isto vreme prirodmu krivicu i mesreću. Na planu sudbine, taj život može biti spojen sa kartama, kao i sa planetama, i proročica zma samo za veštinu ikanja oko njega čilave mreže krivica koje ga vezuju sa sivarima vrlo lako sračunljivim i najbrže sigurnim (sa stvarima koje su močljivo natopljene mogućnošću). 'Ti znaci njoj pružaju iz iskustva izvesna saznanja, obuhvatajuci jedam. prirodmi život u čoveku. ·

0. Postoji u sudbini samo jedan autentični pojam, koji obuhvata wu svome imenu i Magični fatum i proricanje hiromamta; on je potpuno nezavisan od karaktera; sasvim na drugom polju treba mu tražili osnovu, i ma jednom odgovarajućem nivou treba takođe postaviti pojam karaktera. Ništa nije slučajno ako se ta dva pojma povezuju u praktičnom tuma~

čenju, i ako wu očimia osobe koja proriče*u kartama HASO i sudbina nisu jedno isto, Oba činioca dbuč pie ei zaista, prirodnog čoveka ili, da bi se još ML reklo, ono Što je priroda u čoveku i što baš O iva znake prirode, date ili otkrivene iskustvom, ia takvom prirodnom polju treba tražiti osnove karakšlera, i oni će imati vrlo malo veza sa etikom ili moralom, upravo kao sudbina sa religijom, 'Treba, 5 druge strane, očistiti pojam karaktera od svega što ga vezuje, lažno, sa sudbinom. Ako se i čini takva pogreška, to je zato što čovek sebi zamišlja čitav splet od koga može, ukoliko ga bolje poznaje, zbiti postepeno njegove žice, dok ne stvori najčvršće tkivo — jer takva je slika koja se pravi od karaktera, kad se zadovoljava površnim pogledom, . Na kome terenu pseudomoralne osobine mogu naći sebi pravo mesto, ukazuje nam komedija. Mi u njoj vidimo, vrlo često, u srcu intrige, igrajući glavnu ulogu u komediji karaktera, jednu ličnost koju ćemo smatrali nevaljalcem ako sa njim imamo posla u živolu, ali nikako ne u pozorištu, jer na pozornici nje“ govo držanje postaje zanimljivo, ukoliko se osvetljava svetlošću svoga karaktera. Klasični pisci nisu davali o njemu nikakav moralni sud; on je služio njima samo kao povod za zabavu. Nikad oni sami, nikad moralnom poukom komični junaci ne prave utisak na publiku; njihova radnja interesuje samo toliko koliko odaje njihov karakter. Tako se vidi kako veliki komediograt Molijer, da bi što bolje odredio neku svoju ličnost, nagomilava crte njenog karaktera. Psihološka analiza me zauzima nikakyo mesto wu njegovom delu. I na nju ne misli ni najmanje kad ocrtava, pod likom Harpagona ili Argona, tvrdičluk ili bipohondriju, što i objašnjava čitavo njihovo držanje. O ivrdičluku i o hipohondriji ti komadi ne obavežtavaju ništa. Da» leko od toga da ih objasme, oni ih prikazuju samo u nmajgrubljim potezima; ako je predmet psihološke pažnje zaista unularnji život empiriskog čoveka, ličnosti olijerove njemu ne pružaju nikakav upotrebljiv ma~

· terijal. (U njima se karakter razvija kao sunce; sjaj

jedne karakteristike je toliko jak da druge oko njega postaju nevidljive. Ono što podiže komediju karaktera jeste što čovek, kao i njegov moralitet, ostaje u komadu amonimam, u istom frenmutku u kome se, u svojoj jedinoj karahternoj crti, razvija individua do najviših razmera. .

Dok sudbina razvija glavnu krivicu okrivljene osobe, mnogostruko uplitanje veza koje se tkaju oko njegove pogreške — tom mitskom potčinjavanju osobe u mreži odnosa koji uslovljavaju krivicu — karakter donosi odgovor genija. Kompleksu sledi uprošćenost; sudbina postaje sloboda. Karakter komične osobe nije sirašilo koje izrađuju prouzrokovači; on je buktinja

čiji sjaj osvetljava slobodu njegovih radnji. Dogmi .

krivice prirodno nerazdvojne od svakog ljudskog života, toj osnovnoj krivici o kojoj pagamstvo govori da je teoriski neoprostljiva, genije prolivureči vizi jom čoveka prvobimo nevinog. Događa se da ta vizija, me prelazi čak ni nivo prirode; između oblika koje može uzeti, oblik tragedije je jedini gde je moralno ubeđenje wu svojoj suštini tako blizu svoje suprotnosti, Ali, iz svih vizija, ona vizija karaktera je nesumnjivo najoslobodilačkija. Zbog njene srodnosti sa logikom, ona dopire do krajnje slobode, ali o tome nije ovde mesto da se dokazuje. Tako je crta karaktera mnogo važnija nego jedan čvor na mreži. Na bezbojnom (anonimnom) nebu čoveka postoji sunce ličnosti, i u njegovoj senci ukazuje se komična radnja,

Klasičarima, podvrgnutim paganskom verovanju krivice, bili su potrebni, kao i za druga vračanja, fiziognomični znaci za ispitivanje sudbine, Sa komedijom, fizionomija je postala znak novog života: genija. Pod svojim modernim oblikom, ona čuva svojom vezom sa slarom vešlinom pretskazivanja, neplodno pozivanje svojih pojmova na sudove yrednosti moralnog. reda, kao i svoju naklonost da „komplikuje analize. Sa te tačke gledišta upravo, stari i srednjevekovni fiziognomisti videli su jasnije kada su prizmavali da se može obubvatiti karahkter samo putem malog broja moralno indiferentnih pojmova, onako, naprimer, kako se pokušavala da postavi teorija o temperamentiima. zivna i intuitivna iskustva, saznanja, stanja duha. No, ko je umeo i mogao vršiti ta opažanja i UOpštavanja? — Svest pronicljivog, oštroumnog, enzibilmog, duhovno buadnog i opreznog pojedinca. 1 samo taj, ako je umetnički darovit, mogao je u mašti kreirati slike i vizije, koje su ga navodile na invencije izražajnih umetničkih obrazaca koje · ćemo posle susresti u njegovom umetničkom đelu. On nije ništa kopirao, ničemu podražavao, on ne mora biti, pa najčešće i nije svestan latentnog prisustva doživljenih oseta, misli, Owećanja, životnih iskustava — U sopstvenom | umetničkom ukusu. Drugi će, posle, njegove pronalaske možda i vrlo vešto Koristiti, ali će pronicljivi i oštroumni čitalac, gledalac i slušalac umetničkog dela osetiti šta je niklo iz ŽiVOLne stvarmosti a Šta iz literature, slikarstva i vajarstva, muzike. Bitne, suštinske ljudske stvari su se malo promenile za dve i po biljađe godina naše evropske civilizacije. Menjale su se, i to strahovito mnogo, forme ispoljavanja te esencijelne osnove ljudskog bića. Konsument dobrog oka, uha, sluha i duha doživljuje svet stvarnosti vrlo slično ako ne i istovetno kao i umetnik., On samo nema vremena da se pozibavi „tajnom (tj. veštinom) ispoljavanja svojih doživljaja; i kako je u svakoj "metnosti sve istinsko dato u pravim, jedinim mogućim „merama, srazmerama, dozama i nijansama, ovaj konsument (potencijalni Uumetnik) uočava te more, proporcije, intenzitete i količine. Pođtažavalac će se uvek u nekoj sitnici ođati. On ne razume pravu nužnost umetničke pobude, pa će 50, pri usvajanja i kopiranju tuđeg, uvek prevariti za neku nijansu, čak će hteti đa nešto još više pojača, nešto „ublaži“, nešto po svom „dotera“ i — onda će 5e izdati. Praslike i prototipovi svih Umetničkih slika nalaze se U prirođi, u ljudskim naseljima, u 580-

KMJIZŽEVNE NOVIMNMB

braćaju, u tehnici, u običajima i ustanovama, u čovekovom gOVOTU,

gestikulaciji, mimici, smehu, uzđa-'

sima i jecanju, u šapatu, treptanju i Ćutanju. Iz tih prototipova svake umetničke slike izrasla je „Pohvala“ monahinje „Jefimije, nikli su Zmajevi „Djulići uveoci“, „gledaju se tupo“ dva belutka Vaska Pope, leluja se među zidovima puste pećine glas Tajovićevog imaginarnog saputnika u „Lelejskoj gori“ Lalićevoj. Član istinske “metnikove publike „ima nos“ za veštačke mirise stihova, boja i akorađa: on je do guše zaglibljen u životnu stvarmost i ne može 58 vazumevanjem i osećanjem dočitati, dogleđati, đoslušati slikovite konstrukcije koje nemaju korena u toj stvarmosti. Ako za određene tipove umetničkih obrazaca nema još probuđenog smisla i DOtrebnog konsumentskog iskustva, on ne razume i ne oseća ništa, ali ako je na istinskom kgrenitom opusu otkrio u čemu je wlivar sa jezičkim kombinacijama koje đotle nije razaznavao, niko mu ne može prineti rog umesto sveće, .

Piše se, slika i komponuje premnogo, sve manje iz unutarnje nužnosti. MKađa bi se, nekim čudom, oni koji, po životnom iskustvu, imaju šta đa saopšte odjednom naoružali kojom „umetničkojezičkom tehnikom, otkrili bismo da se piše, slika i komponuje premalo. Svet je pretovaren „Uumetnošću“ kao veštinom ponavljanja tuđih, već utvrđenih, društvenim ukusom odabranih (čitaj: saglasmošću ijstakmutih stručnih kritičara pohvaljenih) umetničko-

·jezičkih obrazaca. Literarni kriti-

čari, srećom, još i govore o unutarnjoj misaono-emocionalnoj, moralističkoj, filozofskoj klimi analiziranih književnih đela. (Imaju, uostalom lakši posao od likovnih i muzičkih kritičara, jer je i njihov posmatrani predmet dat u rečima.) Likovni kritičari pišu pak o specifično likovnim valerima slike, muzički — o dinamici, agogici, tematici, kontrapunktici. A radi čega je sve to u umetnikovom delu,

i isla u ima li kakvog ljudskog sm šVBNR tom kolorističkom i „ZVUČno arabesknom“ šaranju? Ljudi potrebuju lečnike,

uteši-

telje, savetođavce, potstrekivače, one koji će umesto njih reći ono što im je „na vrhu jezika“. Sa malo posebne eđukacije i konsumentskog iskustva oni mogu ući u svaku, pa i u najkomplikovaniju specifično umetničku tehniku. Ali oni s pravom očekuju da iza svake tehnike stoji lečnik, savetođavac, uviđavni prijatelj, iskreni pomagač, onaj koji će se ,po Kamievim rečima, priđružiti svojim sugrađanima u jeđinim istinama, koje su sigurno i svima zajedničke: ti ljubavi, patnji i izgnaništvu“, Pavle STEFANOVIČ

zložba Milice Zorić

i zenje ne samo da sledi ivičnu linija

MILICA ZORIĆ:

Površno nazvana tapiserijama, dela Zorićeve sasvim su slobodna od svih granica koje postavljaju majstoru tapiserije elementi njegovog zanata vertikalizam „osnove i horizontala potke. Njeni tekstinni kolaži prelaze upolrebno-dekorativne okvire moderne primenjene umetnosti, vrednost im je čisto likovna, pa ih tako treba i iretirali.

U tehničkom postupku Milica Zorić se služi aplikacijom i vezom, pri čemu je umetnik isecao oblike odgovarajućih površina iz komada narodnog veza, aplicirao ih na jednobojnu osnovu i spajao vezenjem u jedjn-

· stvene forme koje grade komponente

kompozicije. Mada 'su' ovi elementi tekstilnog porekla, postupak je umetnički analogan slikarskom. Zorićeva je nadvladala privlačnu dopadljivost narodnog veza, poičinila je, da bi mu

dala nw jednoj novoj kreaciji snagu

drukčijeg dejstva. | Postupak je to koliko star toliko i moderan, vezan za sve wvmste intarzija, a u slikarstvu potseća na kolaže ili eksperimente kubista u traženju dejstva neposredne vrednosti same materije.

"Tekstilni kolaži Milice Zorič odaju talenat izrazitog koloriste koji se ispoljava dvojako, opet preko aplikacije i vezenja. Tretirala je prvo fragmente narodnog veza kao bojenu površinu — slično boji na paleti slikarevoj — i uklopila je u nove, svoje, kolorističke celine. Zatim je mestimično formu ispunjavala vezenjem ali tako da različita gustina vunenog poteza sivara, stapajući se

eo Gina Fu RE Baines

PABLO. PIKASO: SKULPITOR 1 MODEL

KOMPOZICIJA

različito sa bojenom osnovom, čitavu skalu srodnih tonova. Kolorit izgrađen ovim sredstvima neobičan je, bo„gat i smeo a odnosi boja čisti, duboki i zvučni: na crvenoj osnovi crne su i plave figure žena, na crnom fonu ljubičaste i zelene figure konja i lovca, crveni gušteri na crnoj osnovi, na belom fonu crvena figura Eve. Al je sirovost kontrasta, oplemenjena toplinom vunene niti, dodala dah vitalnosti bojenoj celini, pa ona deluje bogatstvom koje je po ulsku srodno onom što ostavljaju inicijale sa minijatura preromanskog srednjeg veka. · : · Analogno slikaru Zorićeva traži i efekte fakture a postiže ih opet sredstvima koje je odabrala: odnosom aplikacije i veza, Dok je prva uvek dvodimenzionalno rešenje oblika, v”-

forme, nego ide i za oblikom masa, · pa sugerira zapreminu oblog tela Evinog ili velikog guštera, zategnule · mišiće zelenog mučenika ili kružne sapi lovčevog konja. Gradi umetnik svoje kompozicije od tako neobično · nastalih a pritom sasvim jednostavnih · oblika ljudskih figura, kostura Adamovog, zmije, dvoglave plice i zmajolikih konja, od drveta i jabuke.

"To su uglavnom elementi — sim» boli kojima umetnik sklapa svoje ce-

line pune saopštenja. Ali bez obzira —

na zanimljivu idejnu sadržinu kom"

pozicije, na čudnu priču o izumiranju' · muškarca i ponovnom trium{[u matri'jarhata (ideje umetnikove koje nam mogu ali ne moraju biti poznate i koje su pri likovnoj oceni dela sekundarnog značaja), bez obzira

pretstavlja li kompozicija »Kupanje ~

guštera« — čišćenje od greha, ili crvena jabuka u ruci kostura — povratak Adama, nas pre svega kompozicije Milice Zorić interesuju kao likovno delo. A ova govori o mnogim nataloženim utiscima iz umetničkih oblika drevnih kultura, o kompoziciji koja poznaje aziske tvore: vine, o tretiranju površine slično istočnjačkim vezovima, o izmaštanim oblicima čiji su daleki preci na inicijalima ranih srednjovekovnih minijaiura a opis im i simbolika zabeleženi u »Fiziolozima« i »Speculama«.

Sinteza ovakvih, godinama taloženih utisaka dobila je u gotovo naivnoj smelosti umetnika i mogućnost i snagu da bude iransponovana n nove, sveže celine čija je originalnost neosporna. Otuda, naprimer, figuri »Vladara« s podignutom rukom dostojanstvo rane srednjovekovne Oran* te, ili kompoziciji »Mučenje na kocu« ona jednostavna, naivno ubedljiva groza slična skulpturama sa roman= skih fasada.

Ničeg tu nema ni u tehnici ni u koncepciji oblika što bi, govorilo iokakvoj srodnosti sa majstorima moderne tapiserije., Izvori su ovih kompozicija mnogo dalji, dalji i od na šeg srednjovekovnog monumentalnog slikarstva, oni su drevniji, istočniji... Pa ipak, moderni su baš po toj sintezi kulturnog nasleđa, a značajni po originalnoj formi transponovanja doživljaja i ideja.

Ima na tekstilnim kolažima Zorićeve akorda oporih i drevnih, ima ponekad i zvuka gotovo varvarskih u najpozitivnijem smislu reči -- a pritom naivno duhovitih i svežih. ,.

Utisak koji se javi pri prvom Šu-. sretu s delima Milice Zorić a koji u nizu vrednih i novih ponesemo sa njene izložbe i kao najdublji svakako je utisak originalne wuretničke ličnosti.

Dr Katarina AMBROZIĆ ,

RIJECKI SALON

U PARIZU

Danas, posle jednomesečnog nastupa u Parizu zatvara se izložba Riječkog salona.

Skulptura, mada brojno u manjini, lepo je prezeatovala većinu najkarakterističnijih preokupacija današnjeg vajarstva. Naročito su zapažene Džamonjine kompozicije u drvetu, staklu i metalu u kojima je autor „postigao . plemenitu harmonizaciju grubih oblika heterogenog materijala kroz jedan duboko lirski doživljaj. „Zatim dinamični blokovi 'Tršarevih »Demonstranata«; od Olge Jančić izvanredno impresivna »Glava« koja kroz sasvim modernu skulptursku koncepciju | ubedljivo otkriya svoje portretske kvalitete čineći izvan redan prilog temi tako retkoj u savremenoj umetnosti; u RRužićevoj uprošćenoj formi duhovita spontanošt naivca; robusini, inventivni eksperimenti Olge Jevrić; tihi razložen ritam Amastasijevićevih ploha; sabijena snaga neposredne elementarnosti u [iguri Angeli Radovania i u biološke gromade sapet jedan lirski doživljaj u kompoziciji Ane Bešlić.

Slikari su znatno brojniji i mada preko sasvim različitih izražajnih elemenata poneki od njih grade sasvim slučajne grupacije. Tako su nosioci kolorizma, · pre svega fovistički eruptivne slike Milana Konjovwića koje čuvaju sećanja na {forme ·iz stvarnosti, zatim bogatstvo varijacija sočnih, intenzivnih bojenih odnosa sa apstraktnih platna Ede Murtića i ricine sonorne bojene površine što izviru između linearnih obrisa. Suptilnost u hromatskim varijacijama jedne sasvim neobične game mrkih tonova donele su izložbi Berni« kove slike kao i do fizičke ubedljivošti dramatična rastočenost izvanrednih pikturalnih površina Ordana Petlevskog. Traganje za izrazom kroz samu slikarsku materiju pokazala su senzibilna tašistička platna Perićeva kao i Kinertove kompozicije obeležene buktećim jezgrima. Naročito su zapažene analize vizuelnih doživljaja prerasle u niz ritmova Što grade linearme arabeske obogaćene · bojenim

akcentima sa · Glihinih »Gromača«

kao i Stupicine sinteze sećanja utkane u delikatnu slikarsku materiju lineamo markiranu sa „mnogo inventivne poetičnosti, zatim dramatično transponovani lIvančićevi · doživljaji sa ruba stvarnosti, Protićeve znalački komponovane sinteze satkane od kolorističkih fragmenata stvarnosti utonulih u beskrajne vizije mašte i Va ništine kolorističke senzacije tražene po naličjima doživljaja nekih novih odnosa van ~ uobičajenih likovnih ritmova.

Ovu našu izložbu, francuska je kritika vrlo pozitivno ocenila podvlačeći da posle velikog uspeha na ovogodišnjem Bienalu mladih, Jugoslavija i dalje potvrđuje lepe likovne sposobnosti kao i bogatu raznovrsnost talenata svojih slikara i skulptora (»Art«, »Combate, »Figaro«, »Les_ Lettres frangaisese, »Monde« i dr.),

K. A.

anesigerirGp cii Sboredni kolosek

Na dugim železnim šinama sanjare vagoni bez lokomotive.

' REFREN i ZA CIGANSKU ROMANSU.

Kroz mrak hramlje putem mali beli

| konj, u kolima crni ljudi. fž

BELE OCI ~

Nema na moja pitanja odgovora te bele oči su sve ispričale već davno:

NA GROBU JEDNOG TIGRA'

Kad ne mogu da budem i tigar i džungla' ni drugo.

oan ŠOB, |

neću da budem ni jedno