Književne novine

KRITIKA

PONOVLJENI SVET ČEDE PRICE

Poslednja zbirka pesama Čede Price, koja nosi naslov »Dolazak iz ljeta«, pokazala je nove mogućnosti ovoga pesnika. U svojim ranijim zbirkama (»Plitvička rapsodija«, »Anđeo vatre« i »Zavičaj krvi«) on je bio sav okrenut ratu i svome detinjstvu, u čemu, čak ni po izrazu i fakturi stiha, nije bio ništa izuzetno u svojoj generaciji. Nešto škrto i oporo, kao tragika života, provlačilo se u tim stihovima. Sve to primećuje se i u najnovijim njegovim pesmama koje su, ponekad, lišene najosnovnijih poetskih elemenata. Možda je to došlo otuda što je poezija u »Dolasku iz ljeta« urbanizovana i protkana intelektualizmom, lišavajući se tako emocionalnog. Ove pesme znače, kratko kazano, poeziju saznanja, saznanja o životu, sa kojima se uvek ne bismo mogli u potpunosti saglasiti, ali to, u ovom slučaju, sasvim je sporedno pitanje. „Svakako je bitno (i interesanino kako) da je Prica pokušao da opeva svet izvan sebe, svet u kome živi, da bi, na kraju, ispcvao, vraćajući se sebi, toplu pesmu »Dolazak iz ljeta« u kojoj je, opet, progovorio sam, iskreno i jasno, jednostavno i rezignirano:

»Vraćajući se iza pomoći,

to nisam više ja . (onaj iz sunca).

Povjerujem,

da svaka žena dolazi iz preljuba a korak muškarca: odzvanja ratom, pustošenjem bližnjega«,

Pribegavajući tako samome sebi, bežeći u sebe, on je pun nepoverenja prema svakome i svemu što ga okružava: iu, među ljudima, sve mu zadaje strah, sve je pretnja, sve miriše na smrt! Čedo Prica je pesnik ljubavi prema ljudima, ali koje, uza sve, gleda s nepoverenjem.

Ako se za Pricinu urbanizovanu i do kraja (ipak) neintelektwualizovanu poeziju može reći da je nekako tvida, opora, zbog čega uvek, naravno, i ne deluje neposredno, onda se to, naglasimo, ne može ponoviti ı za njegove romane. Već njegov prvi roman pod naslovom »Nekoga moraš voljeti« (1957) nosio je u sebi sve značajke prave lirike, te su mnoge rečenice bile poetskije od niza stihova i pune lirskih štimunga kakve smo retko kad susretali u njegovim · pesmama. Međutim, osnovna slabost toga romana bila je i ostaje u tome što je taj lirski elemenat bio toliko preovladao da je na mnogim stranicama zazvučao bolno, sentimentalno, a što je, neprimelno, delu 'oduzimalo uverljivost i bližilo ga knjiškosti i papirnatosti.

Novi roman Čede Price »Svijet viđen na kraju« ne može se posmatrali odvojeno od prethodnog, i to iz dva razloga: prvo, roman »Svijet viđen na kraju« tematski se nadovezuje na »Nekoga moraš voljeti« i, drugo, posmatrajući ga u odnosu na prvi, moći će da se dođe do novih saznanja o mogućnostima ili nemogućnostima ovoga, romansijera, O njegovu usponu, padu ili pak zastoju, naime, o njegovu razvojnom putu. Nažalost, mora se odmah zaključiti da je Pricin metodološki postupak u oba romana isti, kompozicija ista, intonacija rečenice ista. Lirizam karakteriše i ovaj roman, ovde je on sada toliko jak da čitaoca prosto ponese i, iskreno govoreći, preti opasnost da osetljivog kritičara zavede do te mere da taj elemenat istakne na prvo mesto, prenebregavajući sve ostalo. Ali, priznajmo, lirizam nije i ne sme da bude jedini umetnički elemenat bilo kog književnog dela, romana naročito, i na tome, smatramo, pisac ne bi trebalo toliko da insistira. Ako smo taj momenat istakli kao jedan plus u romanu »Nekoga moraš voljeti«, ući» nili smo to izričito stoga što je tu rat sagledan i dat na dotada neuobičajen

• način, u čijem prikazu nije bilo {ak-

tografije, a san i java isprepletali su sc Čvrsto, i s te strane posmatran taj roman je zaista bio vredna prinova u našoj tadašnjoj romansijerskoj ptoduk ciji, roman koji se, u prvom redu, s interesovanjem čitao. Međutim, takav način pisanja postao je, u poslednje vreme, već manir ı nema nas pisca koji tako nije počeo da piše. Čak i pisci ranga Mirka Božića (roman »Svilene papuče«), kojima po prirodi takav stil ne odgovara, primenjuju ga. U) našoj literaturi, pre i danas, istina je, seljak se retko kad ispoveda, dok gradski čovek to redovno čini; seljak, i kad govori o sebi, priča najčešće o onome Što je opšte, dok o svojim intimni;jim zbivanjima i preokupacijama nerado govbri, stidi se, smatrajući da o tome ništa ne treba i drugi da znaju, otuda i ona, njegova sposobnost da

se svemu u životu suprotstavi i da sve strpljivo i ćutljivo podnosi; čovek grada, međutim, misli u prvom redu na sebe i bez ikakva uvijanja, otvoreno i, recimo, iskreno, ispoveda se, nastojeći da nia, taj način nađe neki izlaz iz bezizlaznosti, beg, utehu i sažaljenje., U tome, čini nam se, treba tražiti i osnovnu okosnicu romana »Svijet viđen na kraju«.

Junaci novog Pricina romana upravo su takvi i omi zapravo pate od toga, te nastoje da se što više i potpunije iskažu, nesvesni da se u su-

ČEDO PRICA

štini ponavljaju i da od onih, kojima pričaju, traže ono što i ovim samima treba. Sentimentalizam je — recimo i naglasimo bez premišljanja — bolest savremenog intelektualca, onog što ne ume da se snađe među ljudima, — i to ne bolest samo našeg čoveka, no čo veka uopšte. Uzroke tome treba tražiti svakako. u ratu. Rat je, svojim strahotama, uneo u ljude strah, nepoverenje i nametnuo želju da se živi od: danas. do sutra. Puna straha i neoverenja. u ljude i razočaranja je ičnost · Đavla Božanića Polipa, onog seclamnaestogodišnjaka koji je u ratu, pod kišom metaka u jurišima, voleo i kome je rat odneo tu ljubav. Centralna ličnost u romanu «Nekoga moraš voljeti«, on je to.i u »Svijetu viđenom na kraju«, samo u novoj, gradskoj, sredini. U poratnom životu

„Svijet viđen na kraju“ „Naprijed“, Zagreb, 1960)

on je i dalje ostao isti: sanjar, onaj što voli, a večito nesiguran u ljubav drugih prema sebi. Prica je, po svemu se čini, želeo valjda da u njegovu liku da celu jednu generaciju, gemeraciju spremnu na pregalaštvo, odricanje i sl., “ali, duboko u sebi, nesrećnu. Polip je uvek u nekom zanosu i nikako ne uspeva da se saživi sa svojom okolinom. Lirski obojen, njegov lik, upravo zbog preteranog ispovedanja, ipak je bled, neuhvatljiv, još uvek neuobličen, kao što su i likovi lIrene ili Božene, U davanju toga sveta Prica se sasvim ponovio, ne produbivši ga i ne sagledavši ga do kraja. Ponavljanje je uočljivo i u liku Maksa, jaka i čvrsta, ali, uza to, i uvek spremna da voli i da bude nežan. Maks je najuspeliji lik u oba dosadašnja romana Čede Price.

· Roman »Svijet viđen na kraju« bogat je nabačenom građom, ali ne i dorečenošću. onog drugog sveta u koji nas Prica uvodi svojim romanom može se, u prvom redu, govoriti o do kraja nesagledanom svetu, u čija unutrašnja zbivanja, uza sva nastojanja, nije uspeo da uđe. Prica više psihologizira no što daje potpunu i celovitu psihologiju svojih ličnosti. Slučaj staroga lečnika Hanžekovića i njegove obitelji, Irene i dr„ s jedne strane, te Maksa i Polipa, s druge, davao je dovoljno materijala da se detaljnije progovori o sukobu gencracija, u čemu naša literatura silno oskudeva, a u čemu je Prica, pretpostavljamo, mogao imati nesumnjivog Uspeha. Zatim, slučaj bio je pogodan momenat da se, već jednom i u literaturi, dublje zađe u naš posleratni život, u odnose meču ljudima i sl. Nažalost, Prica je želeo sve to da obuhvati, ali ni svoje želje ni naša očekivanja nije ostvario. (U tom pogledu, u oblikovanju životne materije, on je bio srečeniji i nepretenciozniji u romanu »Nekoga moraš voljeti. Ovde je sasvim obmuto. Da je bilo više kondenzovanja u izrazu a manje slatkorečivosti, više razuma a manje sentimentalizma, više života a manje literatu-

re — mi bismo knjigom »Svijet viđen na kraju« dobili izuzetan roman. Tode ČOLAK

Antuna Polića.

Mit o Narcisu se nametao mno-~ .

gim pesnicima, Ali od Pola Valerija taj mit je prestao da bude mit o Ssamodovoljnom lepotanu i njegovoj tragičnoj lakomosti. Narcis je prestao da bude narcisoidan. Problem Narcisa ne svođi se na problem autoincesta već na problem saznanja. Iako je to saznanje solipsističko ono je nešto više od pukog uživanja u ispraznoj odraženosti vlastitog nedokazanog bića. Narcis traga za dokazima svoje egzistencije, a ne svoje lepote. U tome traganju on se nije zaustavio na poslednjoj mogućoj i bezopasnoj granici, na apodiktičkoj granici nepokolebljivog „kogita, i u tome je njegova tragedija, .-A

Narcis traga za svojim poreklom. Ali on više veruje neispitanom svetu izvam sebe, nego sebi. On svoj lik traži u vodi. Izgubivši sve dokaze svoga postojanja, on za svedoka svoje drugačije” prisutnosti uzima privid. Tragedija Narcisa je u tome što nije narcis, što u Spoznavanju sebe nije uspeo da ostane i subjekat i objekat istovremeno.

Narcis Vuka Krnjevića je drugačiji od Valerijevog Narcisa, On ne sumnja u svoje postojanje, već u „svoju opravđanost. Problem njegovog Narcisa je više etički nego li gnoseološki problem. Narcis traži svoga dvojnika ne zato da bi njegovim posredovanjem upoznao sebe, već da bi se sa sobom obračunao. On doživljava sebe kao sudbinu svojih očeva koji su u njemu, pa ipak on ostaje filozofski konformist i pored sve svoje svestranosti i spremnosti da se nastavi vulfoOvsko istraživanje kompleksa očinstva. Ubogost Narcisa je u fiktivnosti njegovih apriorističkih isku-

stava i misli, koja za kriterijum pro'

glašava pogodnost i momentalnu prikladnost:

„...u Sukobu su sve moje misli

pa biram

najpogodniju...” .

(Sudbina očeva)

Očevi nas troše iznutra, kaže Vuk Krnjević. Pa ipak, njihova je sudbina. naša je sudbina u našim rukama, To znači da od nas zavisi u kolikoj ćemo meri umirati. Taj Stepen umiranja određen je stepenom narcidnosti koji je tajno dvojstvo oca i sina. Narcis koji je tražio „pređivni put u sebe” na-

MARKSIZAM I AVTIDOGMATIZAM ~

+

(Antonio Gramši : „Izabrana dela“, „Kultura“, Beograd, I959)

Za naučno objašnjenje bilo koje pojave „ređovno se postavlja kao nužan zahtev mogućnost proveravanja postavljenih hipoteza. Ali, ako velikog mislioca ma šta spreči da iz postavljenih premisa izvuče krajnje logičke konsekvence onda nam i same njegove hipoteze mogu biti značajne kao ukazivanje na kojim „putevima treba pokušati da se nađi rešenja koja traži nauka ili društvena prak sa. Upravo s gledišta velikog broja interesantnih hipoteza i ograničenih „mogućnosti njihovog proveravanja u društvenoj praksi, dela velikog italijanskog revolucionara i mislioca A. Gramšija izazivaju veliko interesovanje. Osu-. đen na dugogodišnju robiju, Gram ši je morao da se bori sa zatvorskom cenzurom, da ezopovskim jezikom izbegava njenu kontrolu, da svoje misli stavlja na hartiju bez mogućnosti đa ih uporedi sa izvornim delima marksističke literature, sa stavovima svojih partiskih drugova ili sa tokom društvene misli i događajima realnog života. Sve ovo je uslovilo da nje gove beleške ponegde pokazuju odvojenost ođ života, ali zato imaju veliki stepen doriginalnosti, nešematičnosti, vrednost rezultata „umovanja jednog zdravog razuma“ kome se ne mogu poreći etička određenost i doslednost.

Gramši je dosad našoj publici bio poznat samo po d3vojoj praktičnoj delatnosti kao jedan od osanivača KP Italije, po prevodu nje govih „Pisama iz zatvora“ („Kuljtura“ sada „Naprijed“, Zagre» i izboru radova izdatih pod naslovom „Istoriski materijalizam i estetika Benedeta „Kročea“

U „Kulturinom“ izboru, podeljenom na četiri dela, najinteresantniji je prvi deo: brojne kratke, najčešće nedorečene ili nedovršene zabeleške o nekoliko grupa „problema koje sa ovde date pod zajedničkim. naslovom „Problemi istoriskog materijalizma“. Oscilirajući od uprošćenih i vulgarizovanih stavova do kreativnih prodora kroz ljušturu uhodane dogmatiziranosti pojmova, autor uopštava iskustva istorije i uzdiže se do jedne anticipacije budu nosti. Sve je kod njega u jednom

KNJIŽEVNE NOVINE

originalnom spletu istorisko .skustvo i ıstoriska perspektiva. pPosavši od toga da dokaže kako su svi ljudi „filozofi“ čiji su pogledi sadržani u jeziku, opštem načinu mišljenja, religiji, „sujeverju itd., on razlikuje {filozofiju u užem smislu po njenom naučnokritičkom stavu i kritičkoj samosvesti užeg sloja koji postaje njen nosilac. Nastojeći da objasni čime su sve uslovijeni različiti po gledi na svet, Gramnši smatra da svaki pogled na svet nastaje iz političkih i društvenih razloga u krajnjoj liniji, da „formalni elemena. logičke doslednosši, autoritativni elemenat i organizatorski eiemenat imaju u tom procesu ve liku funkciju“, ali da „u masama takvim kakve su filozofija može biti proživljena jedino kao vera“ i da je za prihvatanje nekog pogleda od strane pojedinca „najzna calniji elemenat onaj koji nema racionalnog obeležja, a to je elemenat vere“. Gramši, zatim, ceo problem „}-ekraćuje te „vere“ na veru u društvenu

grupu kojoi pojedinac pripada i'

unekoliko pogrešno uopštava da: „Masšovno prihvatanje jedne ideoiogije, ili neprihvatanje te ideoıogLJe jeste način na koji se Iskazuje stvarna kritika racionalnosti

i istoriske opravdanosti tog nači-·

na mišljenja“. Setimo se da primer sirenja nekih religija ne podupire Gramšijev stav i postavlja

kao nužno razlikovanje svesnog prihvatanja jednog ' pogleda na sver ı prihvatanja „verom“. Ali

ovo ne umanjuje iınteresantnost ı vrednost autorovih rasmatranja o udelu emocionalnog i rac.onalnog u svakom pogledu na svet, o veri BR kojom primamo tuđa saopštenja i o uslovima pod kojima jedna spolja nam nametnuta misao ulaZi u sadržaj naše svesti i postaje nasa sopstvena.

Gramši dalje tretira brojna pitanja semantike, porekla i značaja jezika, uloge velikih nacionalnih jezika u vezi s problemom „svetskog izraza“ i ograničenošću uskih dijalekata, pitanja odnosa filozofije i nauke, nauke i ideologije, teorije ı prakse, intelektualca i mase, mo qućnosti i stvarnosti, progresa i nastajanja. (Na pitanje da li su

gažavanjem

progres i nastajanje identični ili su to dve stvari, Gramši odgovara da je progres ideološka kategorija — koja uključuje suđenje o vrednosti — a da je „nastajanje filozofski pojam i ne mora sadrati „progres“.) Mnogi ljudski pro blemi, od pokušaja da se odgovori na pitanje šta je čovek do složenih odnosa koji niču iz uslova njegove društvene egzistencije i najskrivenijih „tajni „mehanizma čovekove svesti i potsvesti, postavljeni su kod Gramšija van svih šema i konstrukcija, ali nikada kao apstraktna „misaona vežba“ već uvek u vezi s konkretnim uslovima i pojavnim oblicima egzistencije čoveka kao individue i kao društvenog bića. ;

Autorovo shvatanje o „hegemoniji zapadne kulture nad čitavom svetskom kulturom“ i pretpostavka. da su „ostale kulture imale važnosti i univerzalnu vrednost ukoliko su postale sastavni elementi evropske kulture, jedine koja je istoriski i konkretno univerzalna“ — otvara problem uzaJamnog delovanja kultura i pitanje o vrednosti i mestu „samoniklih zatvorenih kultura kao spleta izgrađenih i nezavisno od ljudske volje nastalih uslova života pojedinih etničkih grupacija.

Još uvek aktuelno pitanje o odnosu istoriskog materijalizma i sociologije, Gramši je pokušao da rasvetli kroz kritiku rada N. Bu-

harina, „Teorija istoriskog materijalizma — Popularni „priručnik marksističke sociologije“. Navodi

nas na razmišljanje njegovo gledište da se preko neizmenjene nomenklature pojmova, odnosno zadržavanjem i neznatnim menjanjem jezika, održava istoriski kon tinuitet intelektualnih grupa raznih društvenih klasa i grupe koje jedna drugu smenjuja.

Ovđe nije moguće nabrojiti sve probleme koji su zaokupljali Gram šija i u koje je pokušavao da unese svetlosti. Pominjemo njegovo, Drotivrečno objašnjavanje odnosa. slobođe i nužnosti, koje nije u sklađu sa shvatanjem ovog pojma od strane klasika marksizma. Uostalom, ceo niz Gramšijevih filo-

Nastavak na 4 strani

Vojislao , STANOVČIĆ

Mvojmilk stace | ili opevamnje vode

VUMH KRNJEVIĆ

i jednom shvata da biti voljen ne znači posedovati sebe, već svoje očeve. Tu počinje njegova pobuna koja sebe odlaže, ali tu je. Ta pobuna nije kritika već neminovnost.

Tp je obračun koji nema drugog '

razloga osim sebe samog:

„Suve činimo, sve tako dobro či-

nimo,

i mi, i naši očevi, no uzalud.

Oni što dolaze znaju pravi način”.

(Sudbina sinova)

Svi smo mi tu da bismo nastavili nečiji tuđi život. Prošlost je put koji niko nije mogao đa pređe umesto nas. To u nama čini živim naše očeve. Ali taj put koji odbijamo da prepoznamo kao već pređeni put čini i nas autohtonim u okvirima kontinuiranog i uslovljenog trajanja. U tom indđividualnom ponavljanju geneze pesnik je pronašao ostvareno jedinstvo u dvojstvu, ;

Uspeh i poraz ove boezije u tome je što je ona sebe učinila odgovornom. Ne "treba' tražiti različite puteve, jer ih nema. Treba istražiti jedan isti put na različite načine. U otsustvu .svih načina jedini je način: ne stati, „jer stanemo li znači da puta nema”. Ono što spaja pesnika i njegovog dvojnika to je isti put koji oni prelaze, a da to i ne primećuju, Podvaja ih neodiožna potreba za izdvajanjem, pro nalaženjem sebe, potreba za vlastitim osmišljavanjem, Vuk Krnjević je pesnik uslovljenosti i pozitivne integracije. I kada se buni protiv te uslovljenosti, i kada nije zađovoljan datim ili pronađenim jedin-

(Vuk Krnjević: „Dva brata uboga“, »Svjetlost«, Sarajevo, 1960)

stvom dvojnika, on se usuđuje da svojom poezijom garantuje tu uslovljenost i jedinstvo, i da za njih odgovara.

Ali uspeh i vrednost jedne poezije nije ni izdaleka uslovljeno isključivo poetskomisaonim koncepcijama. Sadržajnost jedne pesme se ne iscrpljuje njenim, sadržajem. Sve ono što je Vuk Krnjević hteo da kaže svojom poemom „Dva bra-. ta uboga” nimalo nas ne bi interesovalo da on to nije više-manje uspeo da kaže na jedan način koji je sam po sebi nesumnjivi kvalitet. Sporost i prividna neurednost nje-. govih stihova imaju iza sebe jednu skrivenu, prostranu harmoniju i nesvakiđašnju hitrinu invencije i duha.

Vuk Krnjević je Matićev đak, retko kada šegrt. Ali on i Božidar Timotijević primili su pesnika „Zarnog vlača” sa mnogo manje rezervi nego li ostali pesnici iz njihove generacije. To im katkad. onemogućava da otkriju pravog Ma tića kod koga se ima šta naučiti, Cesto u svojoj poeziji potenciraju 'nehotične pogreške učitelja. Ponekad ga maltene karikiraju. Mati-. ćevska lucidnost, brzina izmenjivanja smisla i okretnost reči i pojmo va, često se pretvara kod Vuka Krnjevića u isforsiranu misaonost,

labave asocijacije, emotivno cenka~·

nje i verbalno panađursko vrckarije pojmova. Ali pesme kao što su „Sudbina očeva”, „Gias ljubavi, „Glas bekstva”, „Glas otimanja” i

„Sudbina sinova“ od>»jjaju od sebe:

sve te prigovore.

Poezija Vuka Krnjevića je poezi ja čula koja misle. To je pesnik koji misli strastveno i u slikama.

Logike nema. A u oblasti afekata

(makar. i intelektualnih) vlada zakon. jačega kao neumerenijega. Zato kod Krnjevića pisati pesmu znači suzdržavati se. Međutim, ste

pen afektacije je često toliki da.

fine emocije koje po svojoj prirodi treba da ostanu skrivene nasilnički bivaju izbačene u prvi plan i time iščašene iz svoje efikasne istinito·sti, Ono što čmi snagu pesnika či-

ni i njegovu slabost. Snaga koja je'

tako potrebna nekima, ovome pesni ku počinje da smeta. On retko kad pusti pesmu da sama peva. On stal no interveniše, Tamo gde je pesma bila jača, on je pokazao da je izvrstan pesnik kada nije nasilnik. U poemi „Dva brata uboga” Krnjević je uspeo da reaHžuje u okviru jedne celine, koja bahato ali i celishodno podražava muzički ob lik, sonate, čitav svoj poetski i tematski inventar. On se pretstavlja kao pesnik smrti, putovanja, zaborava, sumnje, sna i jave, polujave, ljubavi i vremena. Elemenat koji materijalno podražava njegove poetske pustolovine jeste matićevska voda kojom su umili svoje siihove mnogi naši mlađi pesnici. Sudbinsko i intimističko vode karaktoriše Krnjevićevog Narcisa. Seti se kad bio si ljubio vodu.

Branko MILJKOVIĆ '

MOO Una ==Prva monografija o Radoju Domanoviću

(Dimitrije Vučenov: „Radoje Domanović“, „Rad“, Beograd, 1959)

Knjiga doktora Dimitrija Vučenova o Radoju Domanoviću nije ni takozvana poetska biografija ni veći esej; to je naučna studija rađena na osnovu doktorske disertacije, jedan, dakle, naučni rad u uzem smislu o srpskom Karlu Krausu, kako je Domanovića jednom prilikom nazvao Miroslav Krleža.

Vučenov nigde ne koristi metod romansiranih biografija (koji je cesto, ı kod najboljih biografa, samo metod intuitivne improvizacije), pa ni onda kađa se interesuje za Domanovićev život. Vučenova je naročito interesovala Domanovićeva biografija u vezi sa političkim događajima u Srbiji krajem devetnaestog veka koje je i dalo izvore ·i tokove Domanovićevom satiričkom radu. Otuda se Vučenov mnogo više zadržavao na genezi, nego na analizi i oceni Oomanov.ćevih dela.

Knjiga doktora Vučenova rađena

· je ozbiljno i studiozno, sa pozna-

vanjem materijala, sa razumeva– njem istoriskih događaja i prilika i sa jasnim idejnim stavom. Pisac se koristi obimnom ıstoriskom i arhivskom gradu, | uspoinenama savremenika, „prepiskom, dosađašnjom literaturom, i uz to se, često, služi sintetičkim. metodom. Vučenov je, s druge strane, osnivajući svoja shvatanja na istoriskom materijalizmu, bio u stanju da istoriski tačno objasni složenosti i protivurečnosti Domanovićevih dela, kao i da ukaže na ekonomske, i socijalne osnove tadašnjih političkih zbivanja i gibanja.

Vučenovu bi se, svakako, ponešto moglo i zameriti, naročito u tome što nije koristio rezultate novijih ·proučavanja Domanoviča, što bi mu unekoliko pomoglo da potpunije objasni neke momente iz Domanovićevog života i stvaranja. Vučenov je isto tako trebalo da se dublje pozabavi i pitanjem o odnosu Radoja Domanovića prema pokretu Svetozara Markovića. No, ipak, treba reći da je Vučenovu pošlo za rukom da objasni Domanovićev revolucionarni i demokratski lik (Domanović nije — kako je to lepo rekao Jaša Prodanović svoju političku karijeru „počeo forte a završio pijanisimo”) ne samo kao posledicu njegovog temperamenta, nego i u vezi sa društve nim sukobima njegovog vremena.

Doktor Vučenov je naročito uspeo da uđe u one tanane unutrašnje niti i stvarne društvene i pojedinačne povode i uzroke Domanovićevim' delima, te je za mnoge ličnosti ı događaje, opisane u Domanovićevim pripovetkama i satirama, pronašao protiotipove u bogatoj galeriji iz vremena vladavine poslednjeg Obrenov.ća.

Jednom rečju, Vučenov je u ovoj obimnoj knjizi od preko pet stotina stranica sakupio i obradio ne samo bogatu ı dragoćenu građu, već nam je dao i koristan prilog poznavanju i proučavanju našeg najvećeg satiričara, te se bez ove knji ge ne mogu ni zam'sliti dalja proučavanja „srpskog Gogolja".

Dragoljub VLATKOVIČ

a

Vuk.

doživljavanje'·

}

,