Književne novine

tije Jugoslavije

VOOROMIR MILIN

Beli teror

WeProgres«, Movi Sad, 1960)

'Trebz odmah maglasiti da Knjiga Kjubomira Milina »Beli teror« mije donela ništa novo i da se posle čitanja ove Knjige naše pretstave o događajima koji su prikazani nisu mnioukoliko izmenile, O vremenu posle Prvog svetskog rata i prvim damima đelovanja Komunističke parmi još nemamo osbiljno rađenih naučnih radova. I Kknmjiga Ljubomira Milina „pretstavlja pokušaj đa se na reporterski mačim, bez ulaženja u suštinu problema, bez podrobnije analize đogađaja, njihovih uzroka i posleđica, „zanjmiljivo prikaže jedno razđoblje maše skorije prošlosti.

Pisac ove Knjige iskoristio je sav poznati materijal o političkoj i ekomomskoj situaciji Jugoslavije od ujeđinjenja đo sređine 1922 gođine. Odista je pomalo čuđnovato da je Milln iz toliko dragocenog materijala došao do tako skromnih rezultata. Kađa se ima na umu da pisac OVeC MKknjige nije disciplinovani mnaučnt wađnik koji ne želi da se upušta u preterano smela kombinovanja (veliKi broj faktografskih pogreški daje mam pravo đa to tvrđimo), onda ta

činjenica postaje još čudnovatijom.

Dobija se, naime, utisak đa Milim materijal koji je pokupio nije umeo mw dovoljnoj meri da iskoristi i da se đogođilo, kako se to ne tako retko i rađo kaže, đa je materijal wladao piscem, a ne pisac materijalom. »Beli teror« određen utisak.

ostavlja prilično neKnjiga pre potseća ma neku manje-više uspešnu montažu sastavljenu iz novinskih vesti, skupštinskih i sudskih stenografskih beleški, nego na dobru novinarsku rekonstrukciju događaja. Njena najveća vređnost je u materijalu koji sadrži, a ne u načinu na MhojI se taj materijal pruža. Kao što nlje novinarska rekonstrukcija događaja, tako knjiga Ljubomira Milina nije ni literarna interpretacija zbivanja, ni ozbiljan naučan napor. Za ilustraciju ovog tvrđenja đovoljan je samo jeđan primer: pisač ove Knjige pominje u svojoj knjizi oko dve stotine ličnosti, a đa ni o jednoj ođ njih nije ništa određeno Yekhao. Mi te ličnosti upoznajemo iz dokumenata a ne iz Milinovog Dri· Dobija se utisak đa je Milin svoju knjigu pisao u velikoj žurbi, Verowatno da je i to razlog što u Knjizi mia toliko veliki broj jezičkih i faktogra{skih pogreški. Ima čak i takvih ra koje s razlogom pitamo gđe prestaje nepažnja, a gde počinje nešto đrugo. Ljubomir Milin, naprimer, Bvetozara Pribićevića kroz celu knjigu zove Pribičević. Možemo li onđa biti sasvim sigurni da je MiJin neke dokumente sasvim verno prepisao i sasvim tačno saopštio?

Ima nešto što se u ovoj Knjizi ne može osporiti. Montaža je besprekormo izvedena, Il Mnjiga je zanimljivo pisana. Događaji se smenjuju izvanređno brzo, tako da je pri pažljivom čitanju potreban mapor da se prate. Poneki ođ događaja priKazrani su weštinom kojom se pišu Kriminalni romani; organizovanje viđovđanskog procesa, naprimer. Ali, Kkađ imamo ma umu mnoge neđostatke ove Kknjige, ostajemo u neđowmici đa li je ta veština neki poseban kvalitet ili me.

Predrag Protić

* #'# #%

ZORAN M. JOVANOVIC

Ptica vo vetrot

(»&očo MRacin« Skopje, 1960)

U velikom đelu pesama prve zbirke Zorana Jovanovića, »Kvečerinite ništo ne zboruvaat« predmet je bilo đetinjstvo m danima rata. Tačnije, taj deo pesama sađržavao je remimiscencije na jedmo užasno vreme, nešto kao sećanje na košmaran san. Ovaj način gleđanja prenosi se i na druge pesme, u kojima rat nije bio tema.

I u ovoj, poslednjoj zbirci, opservacija Jovanovićeva je u sferi između jave i sna; tačnije, bliže snu nego realnosti; za svakodnevne trenutke iz života nema mesta u ovoj Knjizi.

Ali, da ne bi došlo do nesporazuma, treba reći da Jovanovićevi motivi nisu svakodnevni zbog zahvata kosmičko-filozofskih tema; naprotiv, to su minijaturna vibriranja ekspresija kraćeg dometa: od neracionalmih simbola, do nekog skoro meobrazloženog raspoloženja.

MI more je simbol u velikom. delu poezije Zorana Jovanovića, ali ono nije ođ onih simbola koji se »dešifruju« „dJovanovićevi simboli „nisu

olicetvorenja nečeg što se dosledno krije iza prenosnog značenja simbo-

la, Oni su upravo sklađso ođabrane pretstave koje postavljene u određen saodnos sugeriraju „pesnikovu

misao. Odatle svakako proizilazi i alternativnost wećeg dela Jovanovićevih pesama. Tako maprimer pesmu »NMa bregovite stečanosta e odloženac možemo protumačiti kao čekanje zadocnelih ribara, isto toliko prava, Aa možđa i više, možemo je shvatiti smislom naslova, pri čemu meće biti reči o ođređenoj svečanosti već o nečijem mističnom dolaženiu koje je ođloženo, a koje je tako nestrpllivo čekano, kao velihki događaj. Ustvari, to je konkretizovanje osećanja koje je svako mogao đa upozna, praznine koja se stvara u mama kađa neko koga smo đugo čekali ne đođe.

Dvađeset i pet pesama u ovoj knjizi su dvađeset i pet lirskih monologa, ođ kojih je većina upućena jeđdnom licu, w kome se ponekad da naslutiti dvojnik pesnikov, ponekad ljubljena đevojka; to su monolozi emocionalno zasićeni ı jeđam na drugog nađovezani. Ako pak motive ove knjige posmatramo iz pesme u pesmu, viđećemo da su uvek raznoviđni, ali ipak iz celine knjige proizilazi i jedan zajeđnički: njega moŽžemo imenovati čekanjem neke veli-

ako je ne

zbog koje, dočeka, pesnik sam polazi na puto-

ke promene,

vanje, pa ako je 1! tamo ne nađe, građi onđa sam svoj svet, mali bizaran svet, izgrađen i isto toliko bizarnim jezikom. Ne postoji ni jeđan stih u celoj zbirci koji nije ili slika ili smela metafora, koja sama za sebe pretstavlja uspešno izgraviranu minijaturu.

Aleksandar Hristovski

* ;: *

MARIJA DOMBROVSKA

Znaci života

(oRađa, Beograđ, 1960)

Knjiga pripoveđaka Marijćč MDombrovske »Znaci života« obuhvata pripovetke: »Pop Filip«, »Gospođica Vinčevska«, »Sitnica« »Oktavija« i »Staklence«. I kao što Dušanka Perović tačno konstatuje u svome pogovoru ovoj Mnjizi, »sigurnim, potresno mirnim marativnim tokom, u kome kao da se ne vide rečenice i reči, već samo lica i događaji, ljuđi i život ...« — Marija Dombrovska je uspela da tzv. male ljudske drame i nesporazume učini, istovremeno, najkonkretnijim skicama ljudskih sudbina „i opštijim stavovima izražavanja „suštine humanističkih problema odnosa: pojedinac — živoine prilike.

U prozi Dombrovske prisutan je jeđan mwistinu gorkilevski humanizam. Ona dosledđnim realističkim ali ne i sitno deskriptivnim pripoveđačkim postupkom skicira ne samo opštije zaključke humanističkih sadđržaja već.i obrise stvarnih društvenih prilika, Ali Dombrovska ·je, pored toga, i odličan stilist koji shvata suštinu problema „kao sadržaj koji reč treba đa eksponira u mnjegovom punom «totalitetu. Zato je zaista efikasno navesti one reči jednog junaka Marije Dombrovske iz romana >»Noći i dani«, reči kojima Dušanka Perović pokušava i uspeva da di ulogu fumača stilskih Kvali-

teta velike poljske spisateljice: »Reč ne treba da buđe veća nego što je njen sadržaj, pojimovni ili emuocionalni — treba da buđe manja. Ali kada je i majmanja i kađ majskromniji' sadržaj izražava, treba neprimetno da dosegne Krajnja pitanja života na zemlji«. Ako ovaj stav primenimo u objašnjavanju svih kva=liteta pripoveđaka Marije Dombrovske — nećemo biti đaleko od istine đa je ona bila i uspešni realizator izražavanja života tako sjajnim a ncpretencioznim mogućnostima svoje reči. ;

Prevod sa poljskog Srbislava Kovačević.

ostvarila je

P. B. B.

STJEPAN PEROVIĆ 1 SLOBOĐAN NOVAK

Trofej (»Lykos«, Zagreb, 1%60)

Sve je češći slučaj đa savremeni dramski pisci iznose glumački život na pozornicu: kao da ih privlači surovi kontrast između Života na sceni i omoga običnog, svakodnevnog, što ih čeka posle pretstave. Tako su se za te Kkontraste zainteresovali Stjepan Perović i Slobođan Movak u svojoj đrami u dva čina — »Trofej«. Ne može se reći za ovo đelo đa ima prave dramske radnje, đa poseđuje sve ome osobine koje se, inače, ođ drame traže. Pa i poređ toga, pisci su, služeći se jeđnim izrazito pregnantnim stilom, nastojali da đočaraju đilemu jednog umetnika na Kraju pozorišne karijere: da li đa se prihvati svih počasti koje mu okupaciski režim muđi i da tako di svoju saglasnost sa svim onim što je taj režim mačinio, sa terorom i ubistvima, sa progonima i tiranstvom, Drame i me bi bilo đa tu dilemu, me postavlja porođica starog glumca dana Bora — pisci su, kako nam se čini, pošli suprotnim putem no što je trebalo: hteli su da dramu jedne ličnosti (Jana Bora) prikažu Kroz radnju ostalih, manje važnih lica, tako đa ovaj stari glumac, koji je ipak, hteli pisci to ili ne, glavma ličnost, đeluje kao igračka, kao beslovesna marioneta kojom se poigravaju njegova žena, kći, zet pa i komšiluk. Takav postupak se samo đdonekle može opravđati „navođenjem one stare i poznate istine da su veliki umetnici (pa i glumci) u privatnom životu često pođ vlašću drugih osoba. Međutim, to u ovom đelu nije nigđe neposredno nagovešteno, Naprotiv, u MII činu dolazi do izražaja ođlIučnost Jana Bora, i to onda Kkađa saznaje činjenice o dvostrukoj životnoj ulozi glumca Grčevića. Ali, to je već prilično kasno i pomalo neubeđijivo, jer u I činu o ličnosti starog glumca nije rečeno mnogo: sve o njemu saznajemo posređnim putem. Pisci su svoju đramu o jubileju starog glumca začinili i izvesnim digresijama: Bor, naime, za svoju jubilarnu premijeru priprema ulogu KMralja Lira, tako đa su poredili (prilično mneuspelo) situaciju Jana Bora

sa pojeđinim momentima iz Šekspirova dela,

Kao što ni glavnu ličnost đela nisu u dovoljnoj meri okarakterisali, piscima to nije pošlo za rukom ni kod ostalih ličnosti, koje su date uglavnom tipiziranim i jeđnostranim potezima, što je uslovilo njihovu beživotnost, bez obzira što pojeđine ođ njih (Goga, Miađen) mogu izgledati kao donekle uspele Kkarikature.

P. J. * # #*

ARMAN KIVILIJE

Uvod u sociologiju (»Veselin Masleša«,, Sarajevo 1959)

Ova knjiga Armana Kivilijea je u bukvalnom ili bolje reći u pozitivističkom smislu reči uvod u sociologiju. Njeni teoriski dometi ograničeni su na osvetljavanje ograničenog broja pojedinačnih bazičnih odnosa i konkretnih pitanja fundiranja i konstituisanja eksperimentalne i samostalne Dauke o društvu. U tome je i njen bitni međostatak, jer otsustvo razvijenog jedinstvenog i uopštenijeg teoriskog postavljanja pitanja onemogućuje da se sagleđaju funkcionalnost, okviri, karakteristike i ciljevi sociologije kao posebne naučne discipline. U sveđenosti i upravljenosti Kivilijeovog postupka na »xhxonkretno« i u definisanju tog z»tonkreftnoge nalazi se upravo ono Što okupira pažnju,

Knjiga je pisana u dubu tekovina najeminentnije francuske literarmonaučne trađicije,. Ovo je, jednom svojom stranom, vrlo značajan Kkvalitet, i stoga Kvalitet koji sam po sebi veoma mnogo govori i čak dokazuje dok, s druge strane, svedoči o intimnoj preokupiranosti i vezanosti autora samo za jedan relativno uzam „fterem eruditivno-istoriskog i naučno-metođološkog „interesovanja. U jako izraženoj težnji da buđe svestran, om se koriguje. Poziva se i upućuje na jedan broj nemačkih, engleskih, američkih i italijanskih autora, ali w suštini njegov argument je — ako se tako može reći — franenskog porekla. To je i sa načinom mišljenja i sa blistavo luciđiranim i iznijansiranim stilom, Međutim, iako

animiran onim Što su vekovima stvarali njegovi zemljaci, Arman Kivilije je u stanju da se uzđigne i da, pretpostavijajući francuskoj naučnoj trađiciji, prizna i maglasi i rezultate razvitka društvenih nauka uopšte. Kivilije je svestan da tradđicija francuske sociološke škole ne može završiti Dirkemom i da ostati u sociologiji na dirkemovskom muetafizičkom i eklektičkom pozitivizmu znači neplodno tapkanje wu mestu. On je intimno uveren u nužnost Dpreispitivanja i Morigovanja bpozitivističkom sociologiziranja. Tako on, težeći da đoprinese elaboriranju i umapređivanju »pozitivne mauke o drwuBtvenom ŽžŽivotu« (6) nalazi izlaz u neuspelom spajamju Dirkema i Marksa. Ovo je stilsko-pojmovna figura, ali figura koja plastično obeležava Kivilijeovo gleđanje i nastojanje da se sa dirkemovskih pozicija u građanskoj sociologiji, pođe korak đalje. Korak đalje!: Evo centralne tačke Kivilijeovih intencija, Zato je ova Kivilijeova Mnjiga istovremeno i rečit đokaz i priznanje nužnosti reviđiranja „pozitivističkog „prilaženja. društvenim pojavama i suštini društvenih MWretanja. Uopšte uzev, Kivilijeov postupak — iako s marksističkih pozicija nedopustivo eklektičan i neprincipijelan — sjajna je potvrđa stava đa se rezultati razvitka đruštvenih nmauka mogu verbalno ignorisati ali đe facto nikako i zaobići. Marksizam je odavno snažno prodro u građansku nauku i ma Koliko se ona borila protiv njegove društvenopolitičke i iđeološke usmerenosti | određenosti — nije u stanju đa po“ rekne njegovu naučnu kKritičnost i objektivnost. Kivilijcov Uvođ u sociologiju upravo to veoma rečito potvrđuje.

Wwz brojne ograđe i principijelno kritički stav, Kivilijeova knjiga može veoma korisno đa posluži za upoznavanje s problematikom zasnivanja i razvijanja sociologije kao posebne i samostalne nauke. Bogatstvo činjenica, ukazivanje na obimnu 5s0Ociološku literaturu, izdvajanje suštinskih pitanja — ono je Sto OVU Knjigu čini funkciomalnom.

Šteta je, međutim, što Nerkez Smailagić kao prevodilac nije bio dovoljno đdisciplinovan. Knjiga je u celini solidno preveđena, ipak promakle su i neke neđopustive omaške. Uz to, neka mesta su nejasna, a neka vrlo neprecizno preveđena. Prevodilac 856, između ostalog, nije priđržavao izve" snih kod nas već ustaljenih prevođilačkih rešenja. | i S

Knjiga je opremljena prevodiočevim informativnim pogovorom koji uglavnom zađovoljava.

* #* # POL . Uliea u Parizu

(oNaprijeđ«, Zagreb, 1960)

GIMAR

Usamljenost i otuđenost čoveka u metežu svakodnevnog života — to je tema koju savremeni francuski pisac »Pol Gimar (Paul Guimard) majstorski obrađuje u svom romanu Ulica u Parizu (u originalu Rue đu MHavre) Ograničivši se ma jeđnostavnu fabulu, u kojoi aktivno učestvuju samo tri lica, „om duhovito i potresno raspravija o aktuelnim problemima, nastalim kao posledica tehnizacije i automatiz&eije, ma relacijama pojeđinac društvo. Gimarov junak Fransoa svakoga

· đana stiže na posao vozom u osam

i četrdeset četiri; Katarina stiže jeđanaest minuta kasnije. Oboje prolaze pored starog prodavca novina Zilijena koji, posmatrajući ih, konstatuje da bi odgovarali jedno drugom. Uzalud; interval od jedanaest minuta bio je, u spletu tačnosti vozova i svakodnevne Žurbe, neprela= zan. Starac bezuspešno zadržava jednog dana svog poznanika Fransoa: kao za inat toga dana Katarina mne prolazi svojim uobičajenim putem, tek kad jeđno dete, „da napakosti rođiteljima, baca kroz prozor Kristalnu pepeljaru i njom, slučajno, ubija starog prodavca lozova, dešava se čudo: u gomili okupljenoj oko njegovog tela Katarina i Fransoa, se konačno susreću.

Razmatrajući probleme čoveka u svetu brzine i reklame, filma, ko> mercijalizovane umetnosti i birokra> tije, Po! Gimar dO maksimuma koristi svoj posmatrački dar i pokamuje da je me samo hroničar već i analitičar svoga vremena «i svoje sređine. Njegova osećanja variraju od rezignacije, preko gorke ironije đo prigušene Ssentimentalnosti i saučešća sa ličnostima romana. Dobar psiholog, on prođire ispod mjihovih. maski, a ponekađ ih, opet, maskira da bi ih prikazao u pravoj svetlo» sti. Po atmosferi koja vlađa ma, stranicama OVOg romana, Gimarovo đelo čvrsto stoji u oblasti „takozvanog »crmnog humora«, koji sve više ističe svoje pravo na mesto u savremenoj književnosti. -

Roman je prevela Alka Škiljan.

Il. Š.

obuhvaćenog „romanom. Sukob između starog i movog, fako eviđentan za jeđan period (a tako malo obrađivan u našoj Kknjiževnosti), ovaj pisac nije zahvatio Jeđnostrano, šablonski, već u punom in-

razđobija

tenzitetu, sveobuhvatno, Na taj

način on uspeva da na stranicama svoje knjige oživi jeđan 'relativno blizak perlođd, prekriven tek prvom patinom vremena.

Wwzevši za mesto komplikovanih i pritajenih zbivanja ovog romana jednu varošicu u Srbiji, negđe na gra” nici starog i novog, pisac je posmatrao korake svojih junaka, u Dpočetku ncođ}učne, a kasnije sve 0štrije i odlučnije, ka novim horimzontima Koji su se pređ njima sve jasnije odrtavali. Pritom je usmerio svoj stvaralački napor na građenje karaktera, potpunih i raznolikih, đalekih ođ crnobelog Kolorita i konwvencionalnosti, izbegavajući sitničarsku faktografiju i palanačko spletkarenje, koje se nametalo Kao, na prvi pogled, zahvalam materijal za građenje zapleta.

Opštinska građa oke koje se zapliću i raspliću interesi svih ličnosti romana malazi se u centru Gđogađaja. Požar mw njoj je simbol rušenja starog, ali borba se nastavlja, timjajući sve dđublje u ljuđima ı rušeći njihove stare, vaparložene svetove. Wrčenje ruševina, izgradnja movih objekata, uništavanje zaostalh mina — Sve to zaokuplja ljuđe i postaje poprište za nove borbe 1 pobeđe.

wWuksanović je mlađ pisac i ovo mu je prvi roman (x ujedno i prvi roman majavljene tetralogije). Zato iznenađuje njegovo muajstorstvo: m tekstu ima zaista veoma malo početničkih grešaka i neuglađenosti. Asocijacije i unutrašnji monolozi su brojni, ali takav postupak kođ Vuksanovića ne znači sredstvo za rafinirano blefiranje i yamagljivanje medostataka; naprotiv, takvom tehnikom on lakše povezuje događaje | funkcionalno ih raspoređuje u Vvremenu {i prostoru. »Nije to ... fak tografija, sitne realističko mabrajanje i mnizanje, mi foknerovski psihologizam mw nađobuđne mutnoj interpretaciji« „piše " Pogovoru Novak Simić. „iiill mu je takođe karakterističam — Vuksanović izbegava odveć kratke i odveć dugačke rečenice (»mođu« koja je zavela đosta mlađib romansijera) i piše normalno, jasno i muelođično,. Svaka rečenica Je đo krajnosti iskorišćena, mabijena sađržajem. Metafore su česte, bogate i raznolike, jezik izvoran i fsavremen, Što sve dopunjuje sliku „jeđnog umetničkog napora Koji je wrođio plodom. TI poređ izvesnih daljih sličnosti u fakturi Rađamnja... sa nekim drugim romanima (Cosićevim „MKorenima, naprimer) Vuksanoviće= vo đelo i po tome estaje svoje i samostalno.

Roman Rađanje rođenib, zahvaljujući mnogim vrednostima koje nosi, znači ujedno i rađanje novog romansljerskog imena, „Mila Wuksanovića, „i nagoveštaj „novih (prijatnih) iznenađenja koja muožemo očekivati od ovog Dpisca.

Ivan Šop

* S *

ŽZŽORIS KARL HUISMANS

Pripovetke („pRad«, Beograd, 1860)

Zoris-Karl MHMuismans, kođ nas me= prevođen i mašoj čitalačkoj Ppublici prilično mepoznat pisac, često je raznoliko ocenjivan „i razvrstavam, jer je tokom svoga života mapravio put od mnaturalizma do Kkatoličanstva. Neki ga smatraju za jednog od majizrazitijih francuskih maturalista, majodđanijih sledbenika Zoline matiuralističke škole, sa kojim se zajedno javio, uz Mopasana, Pola Aleksisa, Seara i MKnika, u zbirci »Medanske večeri; drugi u njemu viđe jednog od prvih simbolista; Do (rećima od je dekađentni mistik Koji je pređ kraj života svojim delom težio ako mne pravoj religiji a ono khontemplativnom mira i estetičkom blaženstvu. i

Ova mevelika zbirka, sastavljena od ri pripovetke „iz prvog va dobija njegovog stvaralačkog života, iđe u prilog mišljenju onih «?Kkoji smatraju đa je mjegov stvaralački postupak bio potpuno naturalistički, Sve tri pripovekke, | »Niz ~ wedua,

me krraz su one malađie

Sav i

»Jedma dilemaz i »S rancem na rale e kojoj je govoria Burže bo

wođom opšte atmosfere —

Majiževnosti koja je zavlađala posle rata sa Prusima.

»S ramcem na leđima«< je prilične slabašna i neđopadijiva pripovetka, jeđno od prvih Hulsmansovih njegov doprinos »Međanskim večeri. mas, „Rkoju možđa nije trebalo “| prevođiti. Pisana je nervoznim |m. presionističkim stilom koji samo do. mekle uspeva da nađoknađi «nea. nimljivost i beznačajnost teme stvori atmosferu „vojnog rasula kojoj se mnmašao čovek što je van svoje volje, carevom »neveštom Do. litikom« đospeo među vojnike, On putuje iz bolnice u bolnicu, i nje, govo pripoveđanje svojih „događaja bilo je MHulsmansu pogodno {le za naturaljstička „preterivanja; Huis, mans samu priču razrešava jednim prilično wulgarnim „antimilitaristič. kim pmnmaravoučenijem: »treba da ži. vimo zajedno s đrugima po bolni. cama i logorima pa da umemo di; cenimo vrednost umivaonika i uži. vamo u samoći mesta gde bez ustru. čavanja spuštamo pantalone«,

»Niz vođu je pesimistička povem o jednoj usamljenosti i bezuspešnin mnmastojanjima da se ona prevaziđe , zameni nekim plemenitijim oblikon života, đata Kroz neuspelo traganji glavnog junaka za jelom koje bi bilo bar malo ukusnije ođ majneu. khusnijeg. To je priča o usamljeni. ku osobenjaku koga je život cele vreme učio pesimizmu i Koji je ipak, w jednom trenutku, hteo đa pođi protiv struje koja ga je nosila, Ne. đovoljno jak i uporan, ali istovre. meno i žrtva okolnosti u kojima st nalazio, saznavši đa su svi napori i poleti uzaluđni, oslobađa se svojih ružičastih zabluđa i vraća u star| smrđijivi ćumez u. kome se nekad hranio, da “tuguje svoju tugu do kraja. Mađa pripovetka deluje dir. ljivo i istinito, njoj neđostaje ona prodorma ubeđljivost kojom je Čehov ispevao svoju poemu usamljenosti v pripoveci I u trećoj priči život se posmatra kroz mračnu prizmu, gde se, u Kontrapunktiranju

dobra i zla u članovima jedne po-

»T Tuga.

rođice, zlo pokazuje snažnije i slavi prljavu pobedu. PU Huismansova pripoveđačka progra neće savremenom čitaocu pružiti Ve liki umetnički doživljaj, Na osnovu ove zbirke on se može posmatrati kao pisac čija je vređnost pretežno istoriska., Možda bi njegov značaj kao pripoveđača bio veći da jedan drugi Francuz, njegov savremenik Mopasan, nije svojim temama, koje su bile i Huismansove, dao jednu mnogo đublju umetničku dimenziju.

Ova vbirka pripoveđaka izišla je wu dobrom prevodu Dušana Milačića. Prevođiočeva kratka beleška o piscu me prelazi granice „mnepretencioznog

obaveštenja.

Dušan Puwačić

KNJIŽEVNE NOVINE

List za književnost, umetnosti

. 1 društvena pitanja Redakcioni odbor:

Bora Ćosić, Slavko Janevski,

ar Mihailo Marković, Slavko Mihalić, Peđa „oNMilosavljević, Branko „Miljković, Tanasije

Mlađenović, Mlađen „Oljača, Vladimip Petrić, Đuza Radđo75 Izet Sarajlić, Vladimir · Stamenković. 7 Direktor: TANASIJE MLADENOVIC · Urednici:

MILOS L BANDIC PREDRAG PALAVESTRA Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ List izdaje Novinsko-izđavačkć preduzeće »Književne novine“, Beograd, Francuska 1. Redđakcija: Francuska “, tel. 21-000, tek. račun: 101-707-1-208 List izlazi svakog drugog pet ka. Pojedini broj Din. 80. GOdišnja pretplata Din. 600, polu” godišnja Din. 300, za inostranstvo dvostruko. Rukopisi se ne vraćaju. Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIC Stampa »GLASs, Beograd, Vlajkovićeva 8.

SVAKOG DRUGOG DET K |N

KNJIŽEVNE NOVINB