Književne novine

; kB

| | v_r WBACA Ja —— SVETISLAV

Ba is.dtyae 4

|H V oi. MOLE ant

STON,

domaćin. "mojih nogu su

Vetar je tu · Podno

Je i

NRG

| Tu je. more tako belo __i ja no znam da li vođe tu po i im se život završava pod tim toplim brdima.

0 Ali gle, jedan mali gušter

ni korak

a jedno crno magare

· zatvorenih oćiju

stonska, prijatelja,

MANDIĆ |

i radavni vlasnici OVIM Slanih polja.

r; :ini mi, se da smo ja i more ; : ia · jedina stvorenja što dišu pod ovim nebom.

OBA JM O Aa arujjid 7 biva ia nepomično stoji zagledđano u mene.

RBadostan sam što ću nekog sivog gradskog dana osetiti dodir ovog vetra što dolazi s mora,

čuti daleko hujanje maslinjaka i ugledati plašljivu blizinu dva, moja čedna

kid

| w

Mine povija

činju đa postoje

NOVI PUTOVI čakavske liike

(Drago Ivanišević: „Jubav“, „Lykos“, Zagreb, 1960)

Od »„Galiokove pesni« Wladimira Nazora preko »Koze« Mate Balote i »Sipe piva« Drage Žervea do »-I tako sunca« Marina Franičevića naša čakavska lirika je nekako jednostrano iznosila svoj svet — svet ostrvljana, njihov život i probleme toga Života, Motivi svih — ili gotovo svih — tih pesama bili su porobljenost, olpor prema tuđinu, glad, beda, nemaština, beg u tuđinu za zaradom i uvek teško i mučno življenje, bijeno, pod pržećim suncem, nemilim i uvek dragim wvalovima, burom i olujama, Sve 10, moramo wprizati, izneli su neki (Žerve, Balota, L,jubić, Franičević) vrlo sugestivno i dosta dokumentovano, ali u tim i takvim motivima i leži jednostranost ove lirike, koja je naj“ češće deskriptivna, što joj, na jedan osoben način, oduzima toplotu i neposrednost kazivanja. U svoj toj dosadašnjoj poeziji nema radosti, sunca,

smeha, ljubavi, sreće, a i optimistička nota je retka, preovladava pasivizam, pomitemost sa takvim životom koji je jednak životarenju,

Drago Ivanišević peva o Svim tim problemima | motivima, ali je on svemu tome prišao na jedan sasvim drugi način, neposredniji, iopliji, sagledavajući život H raznim njegovim vidovima i manilestacijama. Na taj način, svet njegove poezije postao je šarolikiji, kompleksniji i — životni, Već od samog početka, od prve pesme, on 'je pošao drugim putem. Pronašao je mali »nokat veseja u OVOmen moru nevoje«ć (»Ča vridi«), sav uronio u nj, obkrjo, razotkrio #a, nalazeći i radosti i ljubav i neizmerno bogatstvo čovekove ličnc sreće:

»K& ma san swnce stavila u midra, tako me peče,

tako me žiga

jav moja.

Bali me, boli,

ka da su me izbovi

svim draćanm ovega vita

I gren po ulicam, po dvoriman

obavita u joblak pun tižinčć, ma ponosnija o” granja u \proliće«., (» Jubav«)

Pev je to ome »nesriknje diyojke« iz istoimene pesme, na koju se sve nemilo svalilo, oduzelo joj sve, 8dosti, ali kojoj ie ljubav tu, u srcu; ona je ispunjava, čimi ponosnom i večito mladom. Ti elementi, svetli i sunčani, provejavaju celim ciklusom »Mali ribar«. Ako wu tom ciklusu i ima tamnih tonova (»Stara gospojića+#, Stari kumpsran«, »Maslina«, »Zemja«, » ežaci«) <- lo nije totaina crnina i nemoć, kao kod drugih, već isprepletenost snova i stvarmosii, sukob toga dvoga, grle uvek postoji nagoveštaj lepšeg, sunčanijeg i azurnijeg: neba. Tu se ogleda Ivamiševićeva — upravo njegovih ljudi —u|7nopomirljvost sa životom, traženje o \ivola Više mo Sto on, na SiVOm, žkrtom i tvrdom otožkom kamenjaru, može čoveku da pruži. Otuda kod avog pesnika ovoliko slikovitih metlafora, neobičnih ali sadržajnih; on risti i folklorne elemente (> Tri dičje«), izraz i {akturu stiha čakavske narorlne pesme. (>5S Lievanta su došli iudi«), ali ipak ostaje svoj, originar lan i time postaje izuzetan pesnik na še novijc čakavske lirike. :

O-

/ ~

Originalnost Ivaniševićeva izraza | pesničke '{orme ogleda se naročiho u ciklusu »Trešte (Trst). Te pesme prve pesme u prozi napisane na ovom narečju — 3zgusnuto pružaju sliku života i ljudi jednoga kraja, njihov sukob, večito borenje i trajanje (»Trešt«, »S Levanta su došli judi«, »U se vrime pgodišća«, »Kanarinac«, »Makinja«, »ŠSfwndrala se Auštrija«, »Camisa nera«). U većem delu tih pesama nema pomirenosti, nema mirovanja, nego je sve kretanje, gibamje, živokno i teško, ali takvo koje vodi tihim svitanjima. Ciklus » Trešt« deluje kao zbirčica malih pričica —- sličica iz žŽivola, najkarakterističnijih, uhvaćenih u pravom momentu, u tremu, migu, i takve ostaju, delujući verno, sugestivno i nenametljivo. Kao i ostale Ivaniševićeve pesme, i ove iz » Trešta« obojene sm blagim tonovima vere ı protkane su poetskom ljudskom toplotom i zanosom. U tome sc i ogleda snaga Drage Ivaniševića kao pe-

snika da svakoj —| ili gotovo svakoj

— živokmnoj materiji da nežno ruho umetbnine. I on Je uvek takav, naročito w ciklusu »Jubav«, gde su socijalni problemi sagledani u psihološkom doživljavanju i proživljavanju, gde je izraz najzgusnutiji, a forma najkraća, postižući pomekad da u svega jednom iedinom stihu kaže mmogo, više možda no u nekoj drugoj dugoj pesmi. Tim neobično preciznim a ipak sadržajnim izrazom i takvom formom izdvajaju se pesme »Lokva« i »Spominjanja«. Sve pesme Drage Ivaniševića su lirske minijature, časovite i Živolne. To je poezija živoinog trenutka, bolna i radosna, u isto vreme, lišena bespomoćnosti, plača i prodornog vaipaja. Ima, doduše, kod njega i ugledanja i islorsiranosti, kao u pesmi »Stari kamparan«, koja nije ni izrazom, ni doživljajem (upravo je bez njega), ni formom, ni motivom mimalo nova. Ali ta trenutna podleganja kod Ivaniševića su rebka, nema ih mnogo. Međutim, ovaj neposredni pesnik, oslo-

·bađajući veći deo svojih pesama Uu-

kaluplienosti rime, kao ni jedan njegov prethodnik, postiže modemu formu i izraz koji na momenat potsećaju na faktwmm stihova Amina Branka Šimica (»lJmra 'je ribar«). Time se njegove pesme približavaju -— i izrazom i formom — našim najboljim poetskim ostvarenjima ma snpskohrvatskom (štokavsko) književnom 'jeziku. Ivanišević je lirikom »Jubavi« uneo svetliji, zdraviji i radosniji ton u čakavsku poeziju. lišio je jednostrano sli i izvesne monotonije, otkrio i ukazao ma njene nove putove, živolnije i kompleksnije, ličnije i bez deskriptivnosti, tihe i ljudski tople; a sve ono Što je crno i semmo u nekim njegovim pesmama — samo su lužna spominjanja na nezaboravne i nikad do kraja sagledane mladosti neizbrisive i frajne, jer »Je ona prva mor ska sol još uvik u Jočiman«.

Tode ČOLAK

elrmaesle

(Miško Kranjec: „Za Seo Irmti obsomji“:

Plodnr | primat slovenački roman sijer Miško Kranjec pregnuo je da Slovencima ispuni davnašnju želju: da dobiju veliki tekst iz svoje vlastite istorije. Prihvatio se da u četiri voluminozna romana — tetralogiji opiše podvige i pobede XIV divizije koji sublimišm borbenost i ratničke sposobnosti slovenačkog naroda za vreme NOB. Prvi deo tj. prva četvrtina te tetralogije izašla je ovih dama u dva toma na 1.168 stranica u izdanju Državne založbe Slovenije, dok se druga četbvrtma wčekmje to kom iduće godine. Čitava tetralogija nosiće maslov »Za svetlimi obzorji« (Za svetlim vidicima), dok prvi deo nosi podnaslov »Nad hišo se več ne kadi« (Nad kućom se više ne dimi).

Tako je dosad objavio više od trideset knjiga, za Kranjca evaj poduhvat, ipak, pretstavlja izvestan ispit književničke zrelosti i to iz više raz loga. Prvo, Kranjec je poznat kao izrazit liričar-pripovedač, suptilan psiholog i majstor simih detalja. Ovde, pak, prvi put izlazi na izrazito epsko područje, jer borbe Četrnaeste diviziljee pretstavljaju najveći domet slo'venačke epičnosti, sa njima su vezana najveća pregnuća slovenačkog naroda vw borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika. Zatim, za ogromnu većinu Kranjčevih dela milje je pretstavljalo njegovo rodno Prekomurje koje je.i etički i psihološki poznavao, a i pbradio, do majmanje žilice, Ovde mu, pak, milje pretstavlja sav slovemački narod,. sve njegove pokrajine sa svojim speciličmostima, ogroman ambijent ljudi različitih shvatanja i težnji.

Sudeći po prvom delu.nagovcštene tetralogije, Kramjec je uspešno rešio svoj zadatak. Nesumnjivo mu je pred očima „lebdeloe gramdiozno ostvarenje L. 'Tolstoja »Rat i mir« sa. kojim Kranjčeva tetralogija, bar u metodu izlagamja, ima dosta sličnosti. I ovde

Nastavak sa 3 strane

donekle u ilegalnost i da se tako iz tame bori za svetlost i za čoveka. U tom pogledu Mihalićeva, poezija intenzivno me Dpotseća na prozi Pranca Kafke: to je proces, to su zubi i žrvnjevi među kojima je teško i opasno Živeti, ali kojima je nemogućno izmaći.

Mihaličeva poezija potpuno ođiše tom senovitom, sumračnomi kafkijanskom atmosferom. Već i naslovi njegovih zbirki pesama daju da se nasluti ta atmosfera. Pogledajte: »Put u nepostojanje«, »Početak zsaborava«, »DareZljivo progonstvo«: reči »nepostojanje«, »početak zaborava, »progonstvoc nagoveštavaju sumornu, suru klimu koja vlada u ovoj poeziji; beležim zatim neke druge reči koje su takođe karakteristične za unutrašnji, duhovni profil Mihalićeve poezije: zaseda, izdaja, izlišno, užas, poraz... Ovako izdvojene, ispražnjene: i OgOljene, ove reči izgledaju kao da, su prepisane iz nekog pomodarskog egzistencijalističkog: rečnika; u svojim kontekstima, međutim, one su zadržale, one Su prouzrokovale još veću grozu no ŠLO inače sugeriraju njihova, nimalo nevina, nimalo naivna značenja; one nisu dekorativne, sračunate, one nisu slučajne verbalne giljotine, već opori, britki pokazatelji ništa pitomijeg sadržaja, konteksta koji su izazvale, stvorile, ili u kome su stvorene. Jedna ođ Dbpyvih Mihalićevih pesama, koja takođe mneslučajno nosi naziv „jStrah«, može ponajbolje da posvedoči Mihalićevu sposobnost,

da, određenom atmosferom ispu-

ni pesmu ođ Drvog do poslednjeg stiha, od prve do poslednje reči; iako nije sasvim dorađena, umet-

Gordost k

oja ne susla,je

se naizmenično smenjuju i dopumnjavaju istorija i umetničko mwobličava-

nje, uz stvama, poznata lica, od ko--

jih su mnoga još živa, navedena pod pravim imenima, javljaju se i inlerpolirana lica kao umetnički nosioci karaktera i mišljenja određenih vrsta ljudi koje su se sretale tokom NOB. Ponegde se to međusobno prelivanje istorije i umeMmosti tako organski vrši da je, teško razlikovati gde prekida hroničar i nastavlja awnetnik i obratno, Na prikupljanju · materijala aubor je, očigledmo, radio godinama. Intervjuisao je gotovo sve preživele učesnike XIV «divizije, proučavao prilike | raspoloženja, istraživao dokumenta o radu neprijatelja, nanočito unutrašnjih, tražio objašnjenja uspesima kao i neuspesima, Wpoznavao i proučavao psihu me samo rukovodilaca OF i KP wu Sloveniji, psihu rukovodilaca vojske i vojnika, nego i psihu, mišljenje i aktivnost čitavog maroda wu pojedinim krajevima gde je Četrnacsta dolazila i borila se.

Ali Kranjec je uvideo da se ne može zadržati samo na tome. Trebalo je zahvatiti i drugu stramu -— belogandiste ·i plavogardiste, sve vrste obpadnika koji sw u saradnji sa okupatorima vodili borbu protiv, NOV i advraćali narod od partizana. Tako je njegov moman, zamišljen kao re man CČetrnaeste, prerastao u roman čitavog slovehačkog naroda, što je pred autora postavilo ogromne te'Xkoće, Tstičmći činjenicu da su partzami upočelku bili u ogrommoj ma'njini, dok je seosko stanovnišbvo pod aticajem popova bilo ma strami bele garde (klerikalaca), Kramjec je hteo da.bude pravedan | da izbesme šemu crno-belo, Kod. njega se i neprijatelji bore do poslednjih. mogućnosti (naprimer wu Grčaricama, 'Turjaku, Grahovu itd.), pa. čak i onda kad već i „sami urviđaju da me znaju zašto se bore. 'S ddmuge strane i partizanski „rukovodioci ponekad greše, maročito m. periodm preformmiranja brigada w divizije kad' je postavljen princip. di-

i- + ah - t y

upravo

nički briljanina, deluje,

tom svojom sablasnom, grozO-

'mormmom intonacijom opšte sla 'bosti, rasula, zasićenosti, poraza. To je pesma koja izaziva nemir, nelagodnost. Ali zar pesma koja se zove »Strah« može i treba da izazove nešto drugo? I pošto je strah obznanjen, raščlanjen, tako drastično, gotovo naturalistički rastvoren pred očima čitalaca, počinje gonjenje. Čovek je ugrožen. Gone ga. Gde da se skrije, skloni? Pesnikovo reagovanje je nemilosrdno, svirepo, sarkastično, prkosno. U ciklusu »Ponoćni zapisi, u zbirci »Put u nepostojanje«, nalazi se kratka pesma, u prozi »Oni ne žele tebe«: »Ti bi da prkosiš goničima? O, ja znam mnogo bolju osvetu: dočekaj ih, pre-

daj im se; neka te bace u

tamnicu.

Jer oni ne žele tebe, tvoje bežanje«.

U tom grčevitom, bolnom kovitlacu straha i gonjenja, treba li čovek da traži priznanja, nagrade, odličja za svoje trpljenje, za svoje ispaštanje? U pesmi »Ne nadaj se pesnik Upozorava: »Pamti: tvoj bol je za ljepotu jedne stvari izvan tebe«. Tndividualna žrtva je zmce u moru sveopštih nevolja i stra danja: nju možda niko,neće pomenuti, niko osvetiti, ali ona će ipak nevidljivo zračiti, prizivali na okpor, u akciju radi odbrane ljudskog u čoveku i životu. U skladu s tim je dalje Mihalićevo obralaganje: »Ne boj se ni strelica ni metka — oni će te svakako dokraičitić4, koje neumoljivo ali istinito · predđočava sudbinu žrtve; i Šta preostaje posle toga? Dostojanstvo. UzdrŽžano, mirno dostojanstvo i u

već

„Dršavna. založba Slovenije“, Ljubljana, 1960)

viziskog ratovanja i održavanja, vojske na okupu, Za sve neprijateljske poduhvate autor traži opravdanje u organizovanoj propagamdi sveštensiva i simospekulantskoj psihi malog slovenačkog čoveka. Koliko Kranjec želi da bude objektivan, najbolje pokazuje njegov irud mwložen za objašnjenje smrli belogardiskog pesnika Balantiča na Orahovu, čemu je pisac po” svetio veliki broj strana, Yiše nego smrti prvog komandanta Četmaeste Mirka Braćiča. ii Ta

Autor pokušava da: nam prikaže i kaleidoskop partizanske vojske u svemu njenom šarenilu., Pored izrazitih diverzanaka, neustrašivih jurišlija i pregalaca, kod njega sretamo | razne zabušante, Švejke, čangrizala i sve one pove OP sretaju ti VOJSCI otkad je sveta i veka,

Mada je autor, očigledno, odbacio mišljenje o vremenskoj distanci, jer smatra da jc već vreme da se stvar

iznose onako kako su se zbile, opct

je u nekim stvarima prenaglio. eke epizode su malo verovatne. Veliko je pitanje, naprimer, da li je epizodu o »živom ljudskom srcu« (kad seoske bogomoljke rastrgnu rukama jednu partizanku, a jedna ljubljanska azmažena mmalogračamka vadi iz nje živo srce) trebalo unosili u ovakav roman, makar .autor imao i nepobitne dokumente o autentičnosti. A i sudbina Ovsenikovog i njegove grupe prilično je veštački konstruisana. U nckim momentima Kranjca zahvata njegovo staro psihologisamje, šbo, dovodi do nepotrebnog ponavljanja ili bar utiska da se pisac ponavlja, Možda bi se mogle izbeći i poneke reči, iako su tipične za junake kojima su pripisane. :

Ipak su sve bo sibmnice. Kranjec je,

· uglavnom, ispunio očekivanja. Prvim

delom tetralogije, kojim le obuhvatio period od stvaranja XIV divizije do kraja 1943 godine, dao je i nama i potomcima zanimljivo žtivo koje će zadugo pretstavljati ogledalo najslavnijih dama slovenačke istorije.

Dr Milan RAKOČEVIĆ

vogbe

najtežim, najkobnijim · ĐOkolnostima: »Ali daj da budeš velik svojim raskošnim smirenjem...d Neka, niko ne prepozna, naš bol. Ne razbacujmo se, ne kitimo se njime, ne zapomažimo da ne bismo time usrećili neprijatelja. Ako savlađamo, urazumimo na še očajanje, ono će nas ojačati.

Tu koncopciju uporne, gorde, tvrdokome ogzistencije koja niotkudđa ne očekuje pomoć, oslanjajući se samo na vlastitu izdr žljivost, i neuništivost, „Slavko Mihalić sproveo je u čitavom nizu svojih pesama, davši time svojoj poeziji određen pečat, jasnu moralnu definiciju. U pesmi »Poslednji grad« postoji stih: »Samo se dobar građanin nada; nada se, ništa ne preduzima, tavori, truli. U knjizi »Darežljivo progonstvo« pesma »Na. govještai jeseni fiksira, SUuDprotan, dakle pravi, jedino mogući, jedino ispravan stav: '

»Moje riječi nisu do tlapnja poražene

i gorđosti koja neće odustatić.

Giordost, koja neće odustati! Gordost, jača od smrti... Franc Kafka, u jednom svom zapisu, nabominje: . »Cudio sam se čvrstini Sa KOjom ljudi znaju da snose životf&.

Mihalić se mnogo ne čudi, on od toga stvara sistem, Surovi, prolazni život njegov i SVačiji za njega je »jedna jaka svad ba grlice mojeg postojanja i jastreba, vječnosti«. Živi »roneći u sve poroke«, a »svako slovo kap

LIKOVNE PRILOGE NA OVOJ STRANI IZRAĐIO JE MILIĆ STANKOVIĆ |

ap: KV

je krvić. Pritom se javlja i sWznanje: »Smri nema točno odTeđene granice«: zateći Će Nas, iznenadiće mas same, zaboravljene, prepuštene sebi; ali ona je isključivo naša stvar, Ona pripsa da jedino nama: »Moja se smrt najprije u meni dogodila; dru gi'je mogu samo _ ponovitić. Čovek, naime, živi dok ceni ži vot, zahtevajući od života da bu de cenjen; nema, li toga, posta• je živi leš; smzt se već dogodila, naselila, u riemu za života, i bot puno je svejedno kada će ga sasvim dokrajčiti. Taj obračun sa smrću, koja je ujedno i »ma li predah do novih tajansivenih podviga«, nalazi se u pesmi »Po sljednja noć« koja 'svojim. sad žajem i porukom — sukobom, stravičnim koštacem između životka i smrti, umetnosti i nasilja ~ potseća na prozu Ranka Marinkovića »Zagrijaj«. Iako je U metnik savladan, pogubljen, U metnost ostaje, čak ako je, kao kod Mihalića, iz krvnikovih rU ku, iz krvnikove glave potekla, groteskna, surova, nastrana, di jabolična. |

Ovime ipak krug Mihalićevih objektivacija, „raspoloženja i kontemplacija ni izdaleka nija dovršen, upotpbunjen: „njegova poezija brostornija je i dublja no što je jedna brza interpre tacija može obuhvatiti. Knjigom »Darežljivo progonstvo« Slavko Mihalić se, uz Milivoja Slaviče ka i Zlatka "Comičića, bretstavio kao jedan od trenutno naj aktuelnijih, nmnajizrazikijih preb stavnika, mlađe hrvakske posnič· ke generacije. Slabih pesama U doslovnom. značenju u Mihaliće voj zbirci gotovo i nema: Ond slabije uštvari su, oseća so O, samo priprema, samo predrad nja, sirovina ili vežba (koja je dala izvrsnih stihova i detalja) posle koje su nastale one zaista vredne, bilne pesme -— »U svo jem srcu sahranio sani SVeć, »Gradovi na ragsgiednicamađ, »9mrb nema točno određene Th nice, »Samo jodam način, »PO sljednja noćea — u kojima 56 ogleda, u Mihalićevoj osobeno viziji, ovaj uznemireni, gordi | gorhi živoi, savremenog gradskoš čoveka, naš, svačiji, jrraikotraji: i neprolazini.

(Odlomak) . ; Miloš L BANDIĆ

KNJIŽEVNE NOVINB