Književne novine

Nastavak sa 1 strane

Ja mislim da do nivelisanja honorara dolazi baš usled o-

* ROKR koji a di e cene ige, faktori pretstavljaju smetnju

za jaču diferencijaciju.

Lj. V. ističe đa se ne može u našim društvenim odnosima isključiti određena uloga tržišta na formiranje visine autorskih honorara, Naravno da ne može. Ja sam baš zato pri svojim razmatranjima i pošao ođ tr. žišne cene knjige. Čim knjiga iziđe na tržište ona postaje DOdložna njegovim zakonima. Izdavač mora o tim zakonima da vođi računa ne samo u trenutku kađ određuje cenu svoga izdanja, nego još onda kad donosi odluku da li će jedno delo primiti za štampu ili ne. Ali, ne može se knjiga isključivo prepustiti zakonima štržišta, a zapostaviti kulturni „momenat. Zbog toga je zajednica i Dpreduzimala određene intervencije (dotacije za pojedina „izdanja, otkupi knjiga i slično), a meni se čini da treba tražiti i druge načine kako bi se dejStvo tih zakona ublažilo u našim uslovima.

Još nešto. Meni Lj. V. pripisuje da pitanje visine honorara vezujem za vreme koje je pisac utrošio na stvaranje SVOga dela. Nigde ja to nisam rekao. Takvo stanovište bilo bi neprihvatljivo i apsurdno Kva litet, stvarni učinak, mora biti, naravno, osnovni faktor pri honorisanju autorskih dela. Međutim, po pravilu, umetničkoj vrednosti dela vrlo mnogo doprinosi vreme koje je autor upotrebio za njegovo stvaranje. Samo u tome smislu može se ·shvatiti moj navođ u »Politici« da se pojedina dela godinama, pišu.

Svoj članak Lj. V. je završio konstatacijom da »samo na bazi daljeg porasta ukupnog stan darda može se obezbeđivati i porast prihođa Kknjiževnika«c. Ja sam rekao da su za poslednjih osam gođina znatno brže rasli lični dohoci u svim drugim delatnostima nego što su rasli autorski honorari. Brz porast ličnih dđohođaka omogućen je snažnim porastom „našeg opštep standarda u „poslednjim godinama. Izuzetak se desio sa prihodima autora. To mu je Dpobudilo da se u »Politici« javim za reč

Stevan RAIČKOVIĆ

; OJI P

TREBA DA ZIVE Diskusije oko autorskih honorara i povremeni apeli pojedinaca da se oni podignu — traju već desetak godina. Pošto traju, znači — bez uspeha. U njima učestvuju oni koji traže, dok oni (izdavači, administrativni ljudi, itd.) od kojih bi zavisilo rešenje ovog problema koji postavljaju pisci — ćute. Skoro da se više i ne postavlja problem da se pitanje podizanja honorarne stope reši, već problem: dokle će oni od kojih zavisi to rešenje ostavljati pisce

koji pitaju — bez odgovora?

Pitanje „nagrađćivanja poezije je po mom #ĐZ„pmišljenju skoro i nerešivo. Zato, ako bi se išta

rešavalo o honorarima, za Knjijiževna dela, nagrađivanje bpoeziic bi u svakom slučaju, i pored najpametnijih odmeravanja, ispalo isuviše relativno. Pesnicima, koji poeziju osećaju i stvaraju kao sliku svog celokupnog

2777

| N

— KUD DOĐU OVAJ »MUJUSMNC MNJNJIGE«, MOJRACEMAO DA, MENJAMO ZLOGA

-

MARKO ĆELEBONOVIĆ: MRTVA

PRIRODA

aa agrar rena aun IRI IRINĆ

(i misaonog i osećajnog i fizič. kog) života — nikakva naknada,

izražena u novcu „neće pokriti troškove njihovog napora i rada. Dobijati novac zato što Osaćaš, što misliš i što se, za druge neobjašnjivo, mučiš da, to što misliš i osećaš izraziš onako kako u tvom jeziku dđo sada nije izraženo — postaje pomalo apsurđ, smešan i gorak.

Ali — i pesnici moraju da žive. Mnogi imaju toliko mašte da bi mogli carstva i bogatstva da potroše. A u većini slučajeva je ispađalo i ispađa (a nađam se — i ispadaće!) da su tavorili, hvatajući zazubice, okruženi * sjajem i obiljem baš onih koji su im se divili.

Kako li će ih društvo nagraditi? Rešenje u socijalističkom društvu bi trebalo ipak da bude najbliže pravdi i istini.

Dr Milivoje PEROVIĆ PRAVI UMETNIK \EĆE PROPASTI

Ako pitanje koje je predmet ove ankete glasi: da li Kknji· ževnik može da živi od svojih književnih honorara, — onda ono zaista »nema veze«ć. Svakome, pa i tome ko je pitanje formulisao, dobro je poznato da danas kod nas svega nekoliko književnika (možda bi se mogli izbrojati na brste samo jed-

Y

ne ruke), živi, odnosno može da, živi od svoga Književnog rada. Svi ostali, među kojima ima takođe dosta talentovanih pisaca, moraju se, na račun svoga književnoga rada, latiti kakvoga drugog posla. Stavka Književnih honorara, u njihovom ličnoni budžetu je često veoma, veoma niska. -

Zašto je to tako — takođe je veoma dobro poznato. Na Ono što neki pisac stvori odmah se natovari pregolemo brdo nameta, počev od poreza do niske produktivnosti «rada u štampa rijama, i fabrikama hartije i tributa raznim bezistanskim šićardžijama. I ne samo to: književnik odmah bude stavljen još u podređen, gotovo božjački Dpolo-

žaj, nateraju ga da primi Ono

što mu se dodeli i još da mora

da se smeška sa zahvalnošću. ·

·Mada mi se .može zameriti 1: talizam, ja ipak mislim da je lo pomalo „neumitna umetnikova, sudbina; uvek je to tako bivalo, i svuđa, samo u raznim formama. Ali važno je samo to da čak ni u takvoj situaciji pravi umetnik neće propasti, šta više, baš u takvoj surovoj sudbini on najčešće bljesne odnekuda sa dna. Kako će pak njemu biti i sa kakvom će tugom svoje delo u takvim okolnostima stvarati — to je njegova stvar. ČOvečanstvo je uvek imalo interesa za umetnikovo delo, ali ne i za njega samog. Čak mi se uvek činilo da su biografije i razna slična čeprkanja po životu umetnika, najblaže rečeno — Obična radoznalost.

Zato ja i nisam ni za kakvu intervenciju u ovome pitanju, pba ni za administrativnu — za nju najmanje. Ne verujem u njen uspeh, u njen praktični rezultat. I, da buđem iskren, i kompletan u svojoj izjavi, zato ne bih ni učestvovao u ovoj anketi — da mi nije obećan honorar. . (KARIKATURA A, KLASA)

izdavaču, ka fa- đe Scilu i. Haribdu

Fadil HADŽIĆ

VREME JE IZGLEDA STALO

U pogledu autorskih honorara izgleda da je vrijeme stalo. Mi smo svi stariji desetak godina, a visina honorara ostala je manje-više ista.

U specijalno dobroj situaciji su dramski pisci, koji kada namire privatne troškove premijere (cvijeće glavnoj glumici i banket) i kada im autorska cen trala ođuzme postotak za svoju dadiljsku ulogu — onda su finansiski tačno tamo gdje su bili i prije nego su napisali komad. Honorari za priče, humoreske i druge literarne priloge u novinama su još smešniji. Tu je prevodilac stranih „tekstova u daleko boljoj situaciji: on sjedne za mašinu i prevođi bez napora „aktuelne inozemne informacije — za honorar koji je bogatiji od honorara, za Originalnu priču đomaćeg pisca koja se ne piše svaki dan.

Ukratko rečeno — bilo bi vreme da se ponovno sjedne i stave nove tarifne granice. Razuinljivo đa se ovo pitanje ne može riješiti izolirano. Od novih autorskih tarifa zavise i nove cijene Knjiga, a, zatim i tiraži i broj štampanih knjiga — pa stu izdavači najnadležniji da prvi Uzmu riječ.

ı

Predrag: PALAVESTRA

PRAVO · PUBLIKOVANJA

Mađa bi se i o autorskim honorarima itekako moglo da govori, postoji jedna vrsta pisaca kojima često uopšte ne pada na um da postavljaju zahteve O adekvatnijem honorisanju njihovih dela. To su Kritičari kada se nađu u situaciji da SVOje knjige kritika nude izdavačima. Pošto je kritika, navodno, nekurentna roba (što, donekle, može da bude tačno, mada ne opravđava, diskriminaciju prema kritičarima), izđavači se na sve načine trude da izbegnu štampanje Knjiga Kritika. Zato kritičar, kao autor određenog

književnog dela koje je ponudio. izda:

tkada mora da pro-

n a; on se, poni više bori za svoje pravo objavljivanja nego za materijalnu nadoknađu koja bi bila adekvatna, trudu uloženom u pisanje dela.

Jer — sa knjigama kritika događa se svašta.

Od februara do oktobra, čekao je, naprimer, „jeđan autor na odluku da li njegova knjiga načelno dolazi u obzir za objavljivanje. Posle devet meseci redakcija izdavačkog preduzeća, kome je knjiga bila ponuđena, stala je na stanovište da knjiga odgovara „karakteru izdanja i opštoj izđavačkoj politici Dpreduzeća, i đa može biti objavljena ako izdavački savet. pozitivno oceni njenu književnu vrednost. Tako se knjiga našla kod jednog člana izdavačkog saveta, koji ju je, pismenim putem, be rezerve, čak i sa vrlo laskavim komplimentima, preporučio za štampanje. Izdavač je, međutini, smatrao da je, ı tom Kkonkretnom slučaju, jedna recenzija, nedovoljna, pa ju je dao na Ocenu drugom članu svoga save-

„ta, koji je, pisanim referatom,

knjigu takođe preporučio »a štampanje.

Međutim — knjiga je vraćena, autoru. Iako je od kompetentinih ličnosti, koje je sam odabrao, primio uveravanja o njenoj literarnoj vrednosti, izdavač je knjigu odbio s motivacijom da ona ne odgovara karakteru njegovih izdanja, „pošto, navodno, to preduzeće ne izdaje kritiku koja »nije na nivou jednog. (!?) eseja«.

Ako je odbacio mogućnost da su na takvu odluku eventualno mogle da utiču neke inercije nezdravih odnosa među piscima, autor je jedino mogao da zaključi da je izdavač, insistirajući na dvema recenzijama, ustvaTi priželjkivao bar jednu negativnu ocenu dela, kako bi mogao da ga odbije na »normalan« način. Kada su se obe ocene našle na strani dela i autora, izdavač je na-vratnanos »izmenio« svoju izdavačku politiku i knji• gu odbio kao načelno neprihvatljivu, ne vodeći računa da tima dezavuiše svoju redakciju koja je knjigu, kao načelno prihvatljivu, dala na ocenu izdavačkom savetu. v

Niko, razume se, ne može da obaveže nekog izdavača da štam pa delo koje ne želi da štampa, ali, isto tako, izdavač ne može da zahteva od pisaca da mirmo podnose diskriminaciju i poniženja, maka? ti pisci bili i kritičari. '

juvređa i po- | ekad, ustvari

Dragoslav GRBIĆ

PRODUŽETAK IFA ZABORAVLJENI OD SVETA

U našoj ljubavi ima nečega nepristojnog: nežnosti što ni maloletnima ne priličš

o praštanje ođ koga na usni ostaje lxag kao u travi gdđe smo ležali zaboravljeni od sveta što od nas nema šta da očekuje.

U našoj ljubavi ima nečega nepristojnog: straha kađ se i u snu nevešto rastajemo, i dozivamo se ko ptice što se dozivaju kad posle selidbe iznemogle od vetrova ostanu na zemlji u kojoj nisu zapevale.

U našoj ljubavi ima nečega nepristojnog: saznanja da smo neobavezni pred svetom, jer nismo ni zaduženi ničim što se vraća, ničim što mora da se u nasleđe ostavlja i sve što činimo ostaće iza tuđih leđa.

* TAMO GDE JE LJUBAV

U ovoj sobi velike ljubavi nikađa nije bilo. Tu smo se samo đanima skrivali od nezvanih modrih očiju ođ stvari na koje smo navikli, jer velika je ljubav tamo

gdđe je samoća ograđena svetlim predmetima što potsećaju na mora, građove i na pustinje.

U ovoj sobi velike ljubavi nikađa nije bilo.

Tu smo i krikom morali da sačuvamo postelju od koraka koji su nam ključali kraj ramena, jer velika je ljubav tamo |

gde nema drugog glasa sem onog s čiste ruke kojoj usna govori o svetu kakav se priviđa.

U ovoj sobi velike ljubavi nikada nije bilo. Tu smo mogli da rebra branimo od nevremexn.„ i mirimo se sa suncem koje su nam dodelili, jer velika je ljubav tamo

gde isti ovakvi kao mi i ludi i neiznemogli .

ne moraju da čuvaju dlanove za bolje dane.

* DOGAĐAJ KOJI SE PAMTI

Po čemu da se zapamti ovaj provetreni sumrak

kada je sve nepredviđeno već davno opevano,

TP

".LČIji, gu 'smatramo .za, našu sreću, Po čemu. da se RDA Aj Dooekkarı sumrak.

kada se život shvata kao skup nevažnih stvari

Ratnici su izišli da zaborave zvezde ordenja

u parku gde su očevi zabrinuti sudbinom dece, i gde su zasluge koje ostaju samo u porođici ismejane ko oni što traže milost za pobeđene. Ratnici su izišli da zaborave zvezde ordenja.

Pamtiće se dan kad su rainici sedeli u parku i gledali kako se i vrapci od vetra naroguše ne znajući da svet postaje sve podnošljiviji jer više nema onih što im se mrak priviđa. Pamtiće se dan kad su ratnici sedeli u parku.

* PRODUŽETAK LETA

Sagoreva šuplji stub vetra ukrašen lišćem pod suncem što svetli svome neđužnom liku, da u daljini samo prozeble glasove obasja

i crna lica iskrivljena na suzi zalutalih. Sagoreva šuplji stub vetra ukrašen lišćem.

To je vreme kada se u grlu začinju zločini, kada se više ni poraz ne prima ravnodđušno, kad obod cveta mora još jednom da postane zvezda kojoj su neutešni prilazili ćutke.

To je vreme kađa se u grlu začinju zločini.

A nebo smračuje lepotu što ničemu ne služi jer potstiče da se posle obeda prepričava, lepotu osuđenu da se obnovi u mrkoj travi izloženoj potsmehu ptica što sporo preleću. A nebo smračuje lepotu što ničemu ne služi.

bd

OD DANAS DO SUTRA Od danas do sutra zaboraviće ludi svet reči koje su ušle u sve ljude podjednako okrutne onako kao što ribe ulaze u zamračeni predeo cstavljajući u pesku već precvetalu krljušt. Od danas do sutra zaboraviće ludi svet reči.

Od danas do sutra prećutaće se lažna žalost,

za čovekom bez noge u kome još samuju hrabri

primorani da svakog jutra čine i ono najteže Što sađa ničemu velikom ne može da koristi. Od danas do sutra prećutaće se lažna žalost.

Od danas do sutra proživeće Još jedino pesm onoga ko s rebrima na zemlji doživa. slobodu, i, sanja kako labud ispod krila izvlači glavu

ne može svoj glas u trski grla da, prepozna. Od danas do sutra preživeće još jedino pesma.

Bervrt bROJAU

KNJIŽEVNE NOVINB