Književne novine

' metođom

FRANJO TUDJMAN

Stvaranje socijalističke J ugoslavije (»Naprijedđ«, Zagreb 1960)

Zvuči kao fraza kada se kaže đa jedno delo »ispunjuje prazninu koja se đavno osećala« Nova knjiga pukovnika Franje Tuđjimana »Stvaranje socijalističke Jugoslavije« ustvari i ne uspeva sama da »ispuni« prazni-

'nu u đokumentovanoji literaturi o u~

slovima i đogađajima kojima imamo da zahvalimo postojanje ove i ova= kve naše zemlje. Ali u svakom slučaju, ta knjiga ipak na veoma sažeti način ume da kaže veoma mnogo, prvenstveno u svom centralnom đelu »Razvoj socijalističkog i revolucionarnog rata narođa Jugoslavije“,

Autor je želeo da sakupi sva fakta bitna za slom monarhije pređ prvim naletom fašističkih armija, za razvoj narođno-oslobođilačke borbe i za izgrađnjn novih socijalističkih i dentoKkratskih oblika društvenog uređenja još za vreme rata. Pri tome se ose ća da je pero vođila ruka vojnog publiciste, Tudimanu je pre svega stalo do činjenica i to će tu i tamo osakatiti njegov stil. Ponekađ će čak i potpuno istoriski tačne Kkonstata= cije delovati skoro parolaški, jer ih istoričar ovđe izriče direktno i bez ikakvih ograđa. Ali tu je istovremeno i vrlina ovog pisca. Služeći se i uvodđničara i novinara, on je sakupio fakta za stvarnu istorisku stuđiju i razvrstao ih na takav način đa čitalac vrlo brzo može da dobije pregled svih zbivanja i njihove međusobne veze. Pri tome se Tuđiman nije ustručavao da iznese i sopstvene ocene i mišljenja, iako se prvenstveno služio ili citatima naših eminentnih političara ili istoriskih dokumenata. Više nego ftrcćinu knjige zauzima »Hronološki pregled važnijih đogađaja iz razvoja Socijalističke revolucije i oslobodđilačkog rata Jugoslavije i Drugog svctskog rata« — koja je odličan potsetnik za svakog ko se interesuje za to značajno razdoblje „nedavne prošlosti.

Tuđjmanova Knjiga „biće dragocen priručnik za sve one koji iz jedne Knjige žele da upoznaju ovaj period

naše istorije. Retko. kad je uspelo

da se na, tako jednostavan način, na, relativno malom prostoruy“'tako pret gledno izloži toliko činjenica, Zbog toga će neosporno ova Knjiga odlično moći đa posluži učenicima i stuđentima koji treba da se upoznaju 5a istorijom Narodnooslobodilačke borbe i nastajanja socijalističkih oblika još za vreme rata.

| IT. TADEUŠ RUŽEVIC U središtu života

(oNolit«, Beograd, 1960)

Poezija Tađeuša Ruževiča je, dđanas, jedna od najznačajnijih i najzanimljivijih pajava u izvanredno i mnogostrano zanimljivoj savremenoj poljskoj literaturi. Ruževič pripada generaciji čija, je mlađost prošla u ratu i koja je iz rata ponela mnoga gorka, i tragična iskustva, koja se u izvesnom smislu »odrekla sebe«, koja

! je morala đa buđe nepoverljiva pre-

ma poruci đa »čoveka treba voleti« i uviđela đa je, ponekađ, uverenje da »ljuđski Život ima veliku vrednost«• puka obmana i prosta zabluda. Ali, u isti mah, ta generacija je sačuvala, bar donekle, veru da »ljubav pobeđuje smrte«, postala je sigurna u to da se »vraćati ne treba« i to đa postoje oni čija »radost ... kruži između neba i zemlje«.

Taj čovek koji peva posle rata go" vori o stvarima koje su same po sebi potresne i kao takve i uzbuđuju. Poseđujući jedno izvanredno mođerno osećanje sveta Ruževič ta svoja raspoloženja transponuje na jedan način koji je izvanredno zanimljiv i koji može da učini đa se ta raspoloženja prisno đoživljavaju i dožive, Slike strave i užasa, atmosferu beznađa i razočarania Tađeuš MRuševič dočarava jednostavnim sređstvima, Ta sredstva otkrivaju jeđam Živ i zanimijiv senzibilitet koji, otkriven izvanredno uprošćenim i jednostavnim izrazom, može da izazoVe, i izaziva, pravi i duboki umictnički doživljaj.

Ali u isti mah ova knjiga Jednog, Svakako zanimljivog savremenog Ppesnika donosi i izvesne neđoumice. Ponekad, kao u pesmi »Perčinić«, koja je na, svoj način nesumnjivo impresivna, mi ostajemo u dilemi: da li je ono što nas uzbuđuje potresni životni pođatak ili način na koji taj podatak uzbuđuje? Ponekada se stiče utisak đa je pesnikova sklonost ka groznom neka vrsta ma-

KNJIZEVNE NOVINE

nira kao i to da Ruževič želi đa, na jeđan nekonvencionalan način, izražava u osnovi konvencionalne istine o životu, čoveku i svetu. Ali, to su trenuci slabosti koje MRuževič najčešće uspeva đa prevaziđe.

ove male opore lirske ispovesti noše u sebi jednu humanističku poruku, osudđu rata i svega onoga što on sobom donosi. Ta osuđa utoliko je ubeđijivija ukoliko pesnik na njoj svesno ne insistira, ukoliko ona sama proizilazi iz poetske slike, Ali Ruževič ponekad tu osuđu saopštava isuviše deklarativno đa bi ona mogla đa buđe i humanistički efikasna.

Međutim, Ruževič nije okrenut samo ratu koji poput more uznemirava i muči njegovo pamćenje. On isto tako nastoji đa pronađe vređnosti života u koje se u jednom trenutku posumnjalo i koje treba ponovo afirmisati. On ume da buđe i pesnik malih rađosti i sitnih tuga, zabrinut za sudbinu onih Moji dolaze, ali i uveren u to đa je buđućnost jača od prošlosti i muđrost superiornija ođ liudske gluposti.

Susret sa ovakvim pesnikom uvek je đrag i neosporno zanimljiv. Topla ljuđska reč Tađeuša Ruževiča humanistički intonirana dopire do našeg srca i u isti mah nas prisiljava đa mislimo o mnogim stvarima o Kojima je, kako je to jeđnom prilikom rekla Isiđora Sekulić, bolje i ne misliti, ali o kojima je neophodno razmišljati. 4

| Predrag Protić * MLADEN DILEVSKI:

Kradeć na sonot

(Kočo Racin«, Skopje, 1960)

To je prva zbirka pesama mladog makeđonskog pesnika koji se već nekoliko gođina javlia na stranicama vođećih književnih časopisa u Makeđoniji. Svojim smirenim temperamentom nastojao je da skicira sve ono što ga okružuje i uzbuđuje. Ni taj način je veoma brzo stekao simpatije čitalačke publike.

Njegove pesme su ustvari minijature. Trenutne ,impresije što su se đuboko wurezale u njegovoj pesničkoj mašti. On ih je doživljavao u sebi, rafinisao i pronašao im mesto u svom stihu racionalno i slikovito.

Dilevski je mlađ. Među mlađima u Makeđoniji on zauzima istaknuto mesto. I upravo top da Taka ma-

om _ cel

velo da se' pri ea day) vietevijanja poiiBenpni ii. 1} if

belođanio je dvađesetak pesama iž kojih se još ne može dobiti prava slika o njegovim nastojanjima, o njegovoj” pesničkoj fizionomiji. Jer, cela ova zbirka, doneta ovako, ne može čitaocu đa pruži dovoljno Dpođataka o vređnostima pesnika. Ona samo bledđo nagoveštava. Ali i ne navođi na razmišljanje, jer autor je svoj prvi nastup protumačio ili isuviše skromno, ili nije imao dovoljno snage da ođ svega onog što je za nekoliko „gođina napisao iskomponuje jeđnu celinu sa đovoljno i unutrašnje i spoljašnje materije.

Obim njegovog „sveta je isuviše ograničen. A ona trenutna raspoloženja isuviše kratkotrajno zaiskre, i poređ toga što nisu beskrvna.

Sve u svemu, Mladen Dilevski je svoju prvu zbirku pesama sveo na najekonomičniji broj stihova i mo-

tiva. Oni ne daju utisak da je pređ

nama neđovojjno obđareni „pesnik, ali nas maglovito ubeđuju i u ono drugo. Poznavajući ga, moramo i posle ove zbirke da očekujemo njegov prvi korak.

'R. BD.

ĐURO ŠMAJDER:

Poznanstva

(»Lykos«, Zagreb, 1960)

Fosle zbirke pesama »L,jubavnici u tuđim očima«, koja je kao i »Bijele zjene« bila nagao preokret u lirskom stvaralaštvu | Đure Šnajdera, pred nama se nalazi nova knjižica njegovih stihova pod naslovom »Poznanst,va«. Ali ona, recimo to odmah, ubeđeni smo, ne donosi ništa novo u izražajnom pogledu, već znači pesnikovu izvesnu stagnaciju, znojni napor koji nije urodio plodom, bezizražajan i beživotan. Šnajder se izdvaja ol ostalih pesnika svoje generacije na ročito po tome šlo ne objavljuje mnogo pesama. Tu skromnost treba cenili, Tome, naravno, mogu biti samo dva razloga: ili savestan rad na poeziji, doterivanje i glađenje, ili nedostatak invencije, doživljaja i izraza, Nažalost, kod Šnajdera je, izgleda,

posredi ovo drugo. »Poznanstva« navode wpravo na tu misao, potwrduje je. Kod njega je Br

metan izvestan napor da uspe, d bude nov {akturom i izrazom svojih stihova, ali mw suštini, o čemu rečito govoti njegova dosadašnja . poezija, njegova lirika je bila i ostaje prozaična, [razerska, deklwativna i bez

subjektivnog doživljaja.

Stvarajući pod imperativom vremena i plativši dug tome vremenu (>»Znoj za želike9, on je stao da piše poeziju koja bi trebalo da bude poezija velikog životnog iskustva, proživljenosti i doživljaja. A. dožuvlja ja i iskustva kod Đure Šnajdera ima. Oni su m svojoj biti istiniti, protkani dili pak proizišli iz tragike samoga života i življenja, opterećeni najčešće prošlošću (ratom). U kazivanju svega koga on je vrlo topao, ljudski topao, nežam, sugestivan i neposrecan. U »Poznanstvima« sugestivnija i neposrednija je pesma (ciklus?) »Ruke na usijanom glasu«, u kojoj je postigao, doduše ne celovito i ne do kraja, plastičnost Preveovog izraza. Šnajder wme ponekad da napravi do-

bar stih, bogat sadržajem životnog iskušenja, ume i da, na momente, unese u svoje stihove | nešto tužno, suzno, proškano očajem i boli. Stihovi Đure Šnajdera ipak ne mogu čoveka da ponesu, jer su najčešće hladni, suvi; u njima je život sagledan golo i u svoj svojoj brutalnosti. »PDoznanstva« nesumnjivo imaju SVoju humanu, plemenitu nameru: da po-

m koji je bio mć, Svojim Sšadržajem, nisu p| pesnikovog trenutnog razočaranja i klonuća, već jednog perioda iz koga je dzišao wsamljen, slomljen, i: bez nade. Otuda izvesna ,didaktičnost u ovim pesmama (»Savjeti»), pesnikova želja da pouči i opomene. Šnajder govori propovednički, pronočanski i apostolski, pun je poruka koje najčešće ništa ne kazuju. On je svoje iskustvo želeo da uopšti (i to je dobro!), lišavajući ga, nažalost, subjektivnog doživljaja, a samim tim lišio je svoju poeziju one osnovne poetske potke, imaginacije, bez koje nema prave lirike. Pesma je došivljaj i njime ona mora da bude uvek nadabnuta, a on izražen mnposredno, subjektivno i sugestivno. Ulpravo to nedostaje pesmama Đure Šnajdera. Uza svu dobronamernost njegovih saveta, oni nisu uvek jasno kazani, mutni su i magloviti, pate od izvesne neodređenosti i nedokučive filozofije.

Šnajder je sagledao život i poznaje ga. Ciklus pesama »Doznanstva« sadržajan je dnom Života, njegovim blatom, prljavštinom, bludom i proslitucijom. Ali, treba odmab naglasiti da je tu sve kazano i govorenmo naturalistički, takvim „naturalizmom koji ne sadrži u sebi ničeg poetskog; to je stihovana proza, a nc slobodan stih, Teme i motivi Šnajderove poezije, koji su w većini slučajeva imteresantni, nemaju svoga adekvabnog poetskog izraza, a izraz — za kojim ovaj pesnik traga već više godina osnova 7je svakog književnog dela. Pesme prevashodno. U tome i leže slabosti Šnajderove lirike. Njegov izraz je mrub i tvrd, bez zanosa i topline. Njegov poetski izraz nema snage' ubeđivanja i iskrenog doimanja, jer je suzdržam, starački kašljucavo suv, nesiguran i bled.

'"Tode Čolak

DŽEMS DŽOJS

Poriret wumetmika u mladosti

(Nolite, Beograd, 1960)

»Portret umehnika u mladosti« Džemsa Džojsa može da buđe zanimljiv iz dva aspekta; kao roman koji u sebi nosi početke jeđnog romansijerskog postupka, koji će Kkasnije pretstavljiati novinu u muodđernom romanu, i kao đelo koje tretira u mođernoj literaturi često raspravljani problem ođnosa umetnika prema svetu, i sveta prema umetniku,

'značajan rezultat mođernog

Za Džojsa, kao i za Tomasa Mana, postoji nesporazum između umetnika i sveta. On nastaje već u prvim danima umetnikovog život#. Umetnik ne prihvata svet koji ga okružuje, oseća se strancem u njemu, i mnoge pojave i životne manifestacije toga sveta njemu su neprihvatljive; za svet umetnik je, isto tako, stranac, manje ili više zanimljiv, manje ili više drag, ali uvek u podjednakoj meri tuđ. U toj umetnikovoj usamljenosti, ne treba gledati neprijateljstvo prema svetu. „Stefan Deđalus želi đa se približi svetu, dđa ga shvati, njemu je stalo do integracije s njim, ali on oseća da je on tome svetu stran u onoj istoj meri u kojoj je taj svet njemu tuđ. Klasična dilema između duhovnog i, da upotrebimo tu ružnu reč, neđuhovnog Života (ili kako' je ta dilema svojevremeno brzopleto nazvana, „đdilemom između đuha i Života), prisutna je i u ovom romanu. Rešenje te dileme Džojs ne daje. Nespotazum o kome smo govorili, za njega, je neisglađiv i taj mesporazum je u izvesnom smislu i ražlog „umeiničkog stvaranja i umetmikove delatnosti.

Na prvi pogled uočljiva je razlika između »Portreta umefnika u mladosti» i »Uliksa« i ona se čini mnogo većom nego što doista i jeste. Ta razlika može se svesti na ovo: u »Portretu umetnika u mlađosti« Džojs tokove svesti, umutrašnje monologe i ostale elemente Kkarakteristične za mjegov romansijerski postupak daje u romanu čija je struktura ostala prividno trađicionalna; | u »Uliksu« tokovi svesti ukomponovani su u delo čija se struktura bitno izmenila, Jasno je đa su elementi Koji su dovcli do promene strukture | „Kasnijih Džojsovih romana viđno prisutni i u đelu o kome govorimo, i đa između »Portreta umetnika „u mladosti i »Uliksa« postoji mnogo manja razlika no što to vu prvi mah izgleđa. Mađa je »Portret umetnika u mlađosti« nesumnjivo jednostavnije pisan, to ni u kom slučaju ne znači đa je stvaralački postupak bio manje složen. Posmatran kao umetnička realizacija on nekim svojim Kvalitetima prevazilazi oba poslednja „Džojsova romana i ostaje kao delo ne samo karakteristično za mladog Džojsa nego i kao đelo koje pretstavija engicskog romana.

FP. P-ć. *

if,

DZOZEF RONRAD,

[i p

Freja sa sedam ostrva

(»Bvjetlost«, Sarajevo 1960)

Sudbina „čoveka-lutalice, njegov nagon za srećom i učešće u kombliKkovanoj životnoj igri, to je bila najčešća tema proze Džozefa Konrađa. Veliki pisac, i sam lutalica, ispisuje stranice neobičnog humanizma i svojim delom znači otkrovenje jedne ne toliko nove, koliko svojevrsne slike čoveka. Te kvalitete srećčemo'i u dve novele objavljene u ovoj Knjizi.

Sa Koliko umetničke snage prati pisac svaku reč, svaki pokret neobične lepotice Freje, čudnog cveta izraslog i odraslog u paklenolepom i opakom kraju nekog dalekog arhipelaga! „IM(Onrađ pritom, govoreći o njenoj ljubavi prema Džasperu Alenu, komponuje veličanstven MWvartet, (u kome poređ PFreje i Alena učestvuju i njen otac, stari Nilsen, i holanđski pomorski oficir Hemskiri) čiji svaki ton nosi u sebi nagoveštaj trageđije. A kađ se trageđija konačno đogođi, svi je oni primaju mirno, spontano, kao đa je to vrhovni zakon sveta, nešto protiv čega nema priziva. |

U istoj knjizi objavljena je i nešto obimnija novela »Njegov Kraj«: u njoj pisac širokim potezima slika đekor — promene koje se tokom godina odvijaju u jeđnoj Koloniji. I sređ tog šaremnog, neohičnog sveta

- stojan i mnepokolebljiv.

bitiše stari morski wuk, kapetan Hvejli, ostajući pritom i dalje po_ Ispisujući himnu ovom pomorcu, „Konrad u njemu Veliča čoveka. Nije to hvalospev čoveku koji je, gođinama ploveći, Birio slavu i moć Imperije; pre će biti poema o ljuađskom lu-

'tanju, a iznađ svega o ljudskoj po-

stojanosti i istrajnosti. I kađ Hveili, krijući đa je poluslep, nastavlja 'da upravlja brođom, samo đa bi pomogao svojoj kćeri, postaje Ranradova novela snažan protest protiv otuđenosti i samootuđenosti čoveka u surovom kolonijalističkom svwetu.

Prvu novelu preveo je Albin Vilhar, a đrugu Luka Semenović.

8. *

DUBRAVKO HORVATIC: ·

Groznica

(Izđanje pisca, Zagreb, 1960)

Uzaluđan je posao tražiti u ovoj zbirci bar jednu uspelu pesmu, Četiri ciklusa sa upadljivim naslovima, ali bez originalnijih rešenja i uspelijih ostvarenja, nisu u stanju da nas bilo čim zainteresuju; sve je na visini đačkih družina i milađalačkih poetskih zabluđa. Horvatić ne razlikuje pravu inspiraciju od lažne, snažno od neukusnog i banalnog, i sve se to u punoj meri odračšava na njegovim pesmama. On je, izgleda, žurio da se što pre pojavi pred publikom (jer još je mlad, rođen je 1939 gođine), ali ove pesme, »nastale u razdobiju ođ 1958 do 1960 gođine« ne daju opravđanja za tu smelost. Horvatiću jeđino ostaje da pokuša đa nas nekom drugom prilikom uveri u svoj talenat.

* T.

BELA ŠUBIĆ

Naknada za život

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1960)

Šta Ili je nagnale Anastaziju Belu Šubić da napiše ovaj roman: to je pitanje koje se bezbroj puta nametalo tokom čitanja i po zatvaranju poslednje stranice ove podražavalačke, izveštačene i krajnje neuverljive knjige. Želja za finansiskim uspehom i jevtinom popularnošću kod najnižeg sloja čitalačke publike, htenje đa zaprepasti i osvoji „postupcima koji sa literaturom nemaju nikakve veze, ili, naizad, neka stvarna, čudna potreba da ispriča „svoju banalnu povest, začinjenu „Kvazi-intelektuajnom almosferom Životnih opređeljenja i stilova glavnih junaka?

Kratko rečeno, ona je izvesnim žŽivotnim situacijama, za koje se čak može tvrđiti da u Životu nisu nepostojeće, ličnostima Koje se u njima nalaze „i snalaze (glumci i glumice, književnici, izđavači, svi pametni ljudi i veliki znalci), i za koje se može pretpostaviti da postoje u životu naše svakiđašnjice, dala obeležja potpune neuverljivosti., A.-Bela Šubić je nameravala da napiše, recimo, intelektualno-liubavni roman, Dok će izvestan đeo čitalačke publike u ljubavi strašno lepe i pametne Mori i jeđnako lepog i pametnog Neđa naći opravđanje zašto je ovaj roman mapisan, potrebno je pozabaviti se đrugom, intelektualnom, stranom, ove Knjige, Roman »Naknađa za Život« intelektualan je samo utoliko što pisac govori o ljuđima ž»a koje kaže da su intelektualci.

Čini se đa ona nije korist i1 a roman da bi u njemu nizala neukusno sioženu nisku „svakojakih imena, koja bi trebalo đa buđu izvestan đokaz o obaveštenosti i erudiciji pisca, nego đa ga je upravo zato i pisala. Ona spominje imena tek iako, đa bi ih spomenula, da bi kazala đa nnjmme ližnosti raspravljaju o njima. U ovoj Knjizi nailazimo na Bodlera, Tolstoja, Foknera, Kamija, Tiberija i Kaligulu, Tintoreta, MKarđučija i „Gautamu Budu, Marksa, Isusa, Remarka i Beketa, Vertera, Fomu Fomića i Mrazma Roterđamskog, Čerčila, Rembranta, Čehova i Andre Žiđa, Đulijetu Masinu, Menotija, Kuprina i Džemsa Dina, Igoa, Zolu, Sanđovu, Sofokla, Balzaka, Stenđala, Gunoa, Berlioza, Eliara i ... lista nije iscrpena; Tenesi Vilijemsa naziva intimno Tenesi, reklo bi se pre iz neobaveštenosti nego iz puke poze. Ali ni to nije sve: da bi pokazao pravu intelektualnu suštinu svojih ličnosti i potpunost njihove obaveštenosti u uslovima savremenog života, pisac širi obim: vojne i političke pometnje i meteži na Sređnjem Istoku, atomska bomba i antimaterija, pozorište nacija, proboj wu svemir, „Kriza wu Libanu, podeljena Nemačka. Kako Su Sve te raznolike činjenice uklopljene najbolje govori ovaj primer: »Osmog dana dok je sa Viktorom diskutovala o MHegelovoj »Mstetici« onesvesti se.

Knjiga isto tako vrvi od opštih mesfa izvesne »živomme filosofije« (»fnao je i više, đa čovek, najzad, voli svoji, san o životu, a ne sam život u kome je zaista potrebno da ostavi slanik ako ga je wzeo.« »Jedino' u umetnosti i ljubavi „pravo stanje stvari ne može đa se prikrije.« »Za većinu muškaraca, spavanje sa jednom ženom predstavlja doživljaj i vređnost samo «wđo trentika

„đojčić,

ostvarenja.« »Atmosfera ljubavi ne obiluje baš mnogo trenucima pogođ“ nim za skiđanje veša.« i isto take banalnih poređenja (Neđ piše, naprimer, stihove Kkoji su »grubo-nežni kae uđarac bičem pred milovanje«.)

Za Kritičara bi, možđa, bilo mnogosvrsishodđnije da ne govori o ovoj, ponegđe čak i nepismenoj Knjizi, Disanoj čudnom mešavinom jezika uli« ce (»>I ona nije bila u formi«), lažna poetskih i lažno intelektualnih reče“ nica, nego jeđino da naveđe njena »najsvetlijae mesta, Tada bi svaki komentar „ovom intelektualnom · „? književnom nedgnošćetu bio nepotre= ban.

Dušan Puvačić *

VILKI KOLINS

| Žena u belom

·'(DNolit« Beograđ 1960)

Roman »Žena u belom« Vilki Kolina sa (1824—1889) ne može se meriti me trom savremene zabavne literature. Pre gotovo stotinu gođina, Kađa"~- je ovo delo nastalo, jaz između »ćiste« i »zabavne« literature nije bio tolika prođubljen Kao danas; piscima oba žanra stajali su na raspoloženju gos tovo isti rćkviziti. Zato je ova Kknjiga istovremeno i Kriminalni (odnos sno detektivski) i društveni roman,

Fabula Kolinsovog romana nosi W sebi svu uzbuđijivost borbe ma Živof i smrt, prouzrokovane materijalnim, interesima. Ali i sam postupak piščev — roman se sastoji iz izlaganja većeg broja lica koja su učestvovala u dos gađaju — doprineo je plastičnijemi prikazivanju zbivanja i zanimljivosti teksta.

U romanu su primetni i tragovi književne mođe piščevog vremena, kao i onih epoha koje su mu neposredno prethođile. Ima i suvišnogs naivnog romantizma, i sentimenta= lističkih slađunjavosti, svega onog.u čemu su. uživali čitaoci NXINX veka, a što je tuđe ukusu današnje publike. Ali te osobine ne postaju u ovom romanu dominantne; pisac dosledno građi fabulu, kojoj podđređuje sve ostalo, i tako uspeva' đa đinamijux pričanja održi do Kraja dela,

Kolinsov roman je odlično prevea dr Dušan Puhalo.

_ PLS,

; avi M

Još dva nepoznata pisea našeg srednjeg - veka

U posleđnje vreme često se naila=zi na otkrića u raznim oblastima sredđnjevekovnoga života, ponajviše u slikarstvu, ali i u književnosti, koja je u znatnoj meri još neispitana, iako na proučavanju naše stare književnosti rađi više stručnjaka, Oni, dođuše, svaki čas saopštavaju nove pojedinosti, ali Je građa ogromna i jeđnim delom još nedostupna,

Tako je ovih dana Đorđe Sp. Ra» profesor „univerziteta, obja= vio rasprave o još dva stara srpska pisca. Prva je objavljena pođ naslovom »Dijak Andrija«, beograđski pisac iz vremena despota Stevana« u petoi Knjizi »Godišnjaka MuzeJa građa Beograđa«. U ovoj studiji, sa» žetoj ali punoj značajnih detalja o našem petnaestom veku, izvršena, je analiza jednog srpskog rukopilSsnog zbornika Koji se danas nalazi u Sofiji, u crkvenom muzeju Bugarske patrijaršije. Zbornik sadrži triđeset četiri spisa, ponajviše raznih propovedi i žitija svetaca pođ naslovom »PanegiriMe, Pisao ih je na tadašnjem srpskom Književnom jezi= ku »v dni gospođina Srbljem đespota Stefana« dijak Andreja, stanovnik Beograđa i »paraklesilarh velikije mitropolije belgradskilJe«.

I druga rasprava Radđojičićeva tiče se toga vremena (»Iz književnog stvaralaštva u doba despota Stefana«). Objavljena je u požarevačkom »Braničevu«, u dvobroju za prvo polugođe ove godine, a tiče se Dosls teja, inoka iz davno razrušenog i O" pustelog manastira Dalše kojeg Je despot Stefan Lazarević podigao pređ svoju smri (1427) u Zvižđu, u istoč-

noj Srbiji. Kađ su Turci i Mađari nešto Kasnije udarili na manastir, Dositej traži druga skloništa, gde prevodi, prepisuje i opisuje svoj

život. Njegova autobiografija je mali književni spis, »pun nežnih, iskre» nih i toplih osećanja. Iznosi svega nekoljko štampanih strana, a vređi više nego mnogi drugi veliki teksto= vi hladne, svečane i wčeme mnogo» gBlagoljivosti. Po tome malome delu inok iz MDilše đolazi među najđaro= vitije stare srpske Književnikea. Tako se, s ostalim piscima, čija sm imena i dela utvrđena za poslednjih dvadeset pet gođina, broj naših srednjevekovnih književnika Sve više povećava, a naša srednjevekovna kultura postaje sve poznatija i ja

snija., B. D.