Književne novine

„<

& ~!

Godina XI, nova serija, br. 133.

Tanasije MLADENOVIĆ

BEOGRAD, 2. DECEMBAR 1960.

Cena 30 din:

Govor prazničnih brojeva

Pročitali smo, ovih dana, o prazaiku našem, mnoge i mnoge brojeve. Udarili su nas u oči i u samo “lice naslovi i podnaslovi

„Jedme izjave Titove. Udarili su

nas bezbrojni podaci i činjenice, poznate i nepoznate dosad. I iza njih, tih suvih cifara, procenata, proračunavanja i odmeravanja,

osetili smo, bar za trenutak, ne-

hotično ako ne i sasvim svesno, kako ko, strujanje jednog života s kojim smo doduše srasli, na koji smo se možda isuviše navi-

'kli, možda čak na njega i „ogu-

glali”, i koji valjda zato često i ne sagledavamo u njegovom totalitetu, u svim onim njegovim vidljivim i nevidljivim vezama i sponama, u svim onim njegovim osobenostima i raznolikostima koje ga i čine onim što jeste, i kakav jeste. Ima u svim tim pođacima naše svakodnevice podjednako i od nauke i od poezije. |

I, kao što se preko naučnih otkrića ili pesničkih uzleta ne može ravnođušmo i mcgshamnički preći, isto bi tako i svaki ravnodušam i mehanički odnos prema govoru ovih brojeva bio greh i prema sebi i prema drugima. Jer, iza suve i opore ljušture matematičkih znakova leži mišta manje nego petnaest godina jedne stvarnosti, nađasve složene i interesantne, i to iz svih mogućih uglova i sa svih mogućih štanovišta posmatrane. ReKoh: petnaest godina jedne stvar nosti, a već čujem prigovore kako ona imbP svoju spoljnu i svoju unutarnju stranu, svoju čulno vidljivu i čulno nevidljivu dimenziju, svoj materijalni ali i svoj čisto duhovni vid i oblik. I, upravo je kao takvu i vidim u svim tim „nizovima daritmetičkih ili geometrijskih simbola i zaakova, u svim tim brojevima ili

nikakvo tumačenje, nikakav komentar. Zar je potrebno objašnjenje nečemu što je — kako bar na prvi pogled izgleda — tao jasno i čisto i bistro? Zar su petnaest godina mwapora i „hoda

pošli i šta oni u celini mače, i

to ne samo za nas.

Ne jednom mi se zbog toga javila „u duši detinja i detinjasta želja: kad bi se čovek mogao popeti aa jedno jedino

IZA. SUVE I OPORE LJUŠTURE CIFARA LEŽI PETNAEST GODINA JEDNE STVARNOSTI NADA SVE SLOŽENE I INTERESANTNE I SUOČENI SMO SA SUŠTINOM SVIH VELIKIH PREOBRAŽAJA KOJI

grafikonima Koji,

SE DEŠAVAJU PORED NAS.

osim toga, kao i da ne traže po mukama” jugoslovenske zem lje i naroda u boju za socijalizam nešto što još treba dokazivati? Sumirati, da. Proučavati, da. Ali, dali tražiti još i dokaze, i za koga?

Izgleda: i za druge i za nas. Utoliko pre, što ni sami, usred huke vremena koje tako vratolomno brzo protiče, mnogo Štošta ne možemo mi da zapazimo, ni da uočimo i u svesti sopstvenoj kao gotovu sliku zadržimo. Gotova, ona, slika, već i zbog tempa menjanja svega oko nas, izgleda neće nikada ni biti. Na traci vremena, međutim, postoje etape, postoje nesa obeležja koja bi svako pažljivije oko moglo, s manje ili više napora ili volje, i da vidi i da upije u sebe i u svest prenese i sačuva. „Jer, kao što je to, u jedmoj drugoj prilici, rekao francuski pesnik — nadrealist Adntonen Arto stvarnost je strahovito superiorna nad svakom istorijom, nad svakom baj&om, nad svakim božanstvom, nađ svakom nadrealnošću”, Stvarajući svoju istoriju, „stvarajući stvarnost” (neka mi bude dopušteno da se tako izrazim), stvarnost naše zemlje i naših ljudi, mi kao da nismo često potpuno svesni u kakve smo to velike i kompleksne poduhvate

JR U u u UJJJzdi EFT -_1Tr__________ GGGGGGGrGICI III

Smisao koji se ne iserpliuje Posle V kongresa Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije

Optimizam, ne »socijalističko-realističkić, već motlivisan i izjednačen sa traga. njem u sutrašnijici, sa moralom odgovornosti i vracanja čoveka, sebi i očovečavanja vidova življenja svakodnevnog, sasvim neproizvoljno određeni smisao vere i zato nesentimentalne nade u jedno više očovečeno jutro koje dolazi —S taj optimizam bio „Je stalno prisutna tačka dnevnog reda V Kongresa SSRN Srbije. Tačka dnevnog ređa koja se ne iscrpljuje. Koja se nije

i 0

toga

tvrditi

sebnoj

simptomatično je da će izvjesno. posredno ili n tanje (koje se

Mi ne ORS Ona mudraca htio reći neRKO!T — kao podrugljivu nadoknadu Z isuviše dobro shvaćamo,

Postoji umovanje Č naučno) koje se E sya zabravljena vrata Živo: lijek nedoumice,

Pozitivna nauka, znači mnogo, pa 1 ne — SVe.

"

Iililll

||

iscrpla. Jer postaje sve prisutnija. : Stvarnost te stvaralačke radosti, ponikla iz nesporazuma i iz uspeha, zastranjivanja, antidogmatike, mišljenja, i delanja, kao pesma izvijena nad oblicima, celokupnosti Srbije, ovih dana na velikom radnom dogovoru Srbije potvrđivana je rečima koje su samo manjim jednim delom bile deskripcija postignutog i koje su bile, u bitnosti svojoj, DOvest, o svemu što treba da poNastavak na 10. strani

IZA IZREK

sabljaško-pordijskoj igri, da naprosto likvidiraju osjetljive i složene odrednice koje se nužno vežu i za umjetnost. riječi. Takvi će, na Dprimjer, najprije posegnuti za proslavljenom, čarobnom — ali i nerazjašnjenom — izrekom: sve teče. I bilo što da se pojavi, ma koliko nesavladivo i bitno, za njih je to tek stara pjesma, jer — molim vas lijepo — sve teče... Međutim, iako mnogo toga teče i protiče, nešto ipak ostaje... Očito je da je ogromna promjena od kamene naprave, kojom se možda brijao pithecanthropo5s, pa, do električne, kojom se brije mechano-anthropos. Samo. je valjda očito i to, da promjena i usavršavanje -ovakvin i sličnih predmeta ne može pokriti sve Što se s nama j zbiva. Možemo mi igrati i nogometnu utakmicu · na mjesecu, zahvaljujući sve većem napretku u izradi raznih oruđa, pa da time ipak naša bitna, ljudska pitanja ne budu ni malo riješena. Piće da je zanimljivo putovati među zvijezde, ali

PIMI {UMM O=U {-U=I{~{{--” }{{1) {071} |||

tačno šta je neki od

šta bi i i utvrditi naši suvremenic1.

uzima kao zlatn

strepnje. Ca oblast opipljivih strahovito mnogo,

Naravno, vrsti »mnogoznalaca«,

IIIIIIINIIIIIJI

"" #5

INIIIIIIII

"..

Iijl||

lj]

se, kad god izbije eposredno književno pr pod TapHČIĆCTI SUVO VO : i iavljivalo), naći neki umn 7Pnčd O a ivo prikladnu izreku, kojom Dpitanje proglašava nevažeć. što stalno iskrsava.,

im — Upravo 2Z9OB

od svojih izreka. Ali a, to — često

time htjeli us-

štitnim pridjevom: sa zašti LOKIRIBi Goa

ta, kao isprobani sve-

mučnine i patnje. . stvari,

no ipak.

ovo ni malo ne smeta pokoji uživaju Uu

IIIILIIIIIIIJIIIIIIII

brdo i odozgo na sve pogledati... Ali, brdo je ustvari tu. Brdo čudesnih podataka i brojeva. Samo, treba prodreti u suštinu, u tajnu govora tih brojeva, u aritmetiku naše svakodnevice, izučiti je ı nad njom, što je najvažnije, razmišljati. Onako kao što je, još stari Platon, govoreći o zaačaju aritmetike kao nauke

za vaspitanje ratnika i državnika, u svojoj „Državi”, pisao: „Onda bi trebalo da ovu nauku uvedemo zakonskim putem, moj Glaukone, i da ubedimo one koji će ubuduće imati najvišu dužnost u državi kasdo se moraju posvetiti računanju i kako se ne smeju njime baviti samo dok ·im je to zadovoljstvo, nego sve donde dok svojim razumom ne shva te suštinu brojeva. I to ne zato što bi se morali. vežbati da, kao trgovci ili sitničari, kupuju i pro daju, nego radi ratovanja i sVOje duše, jer će se tako lakše odvratiti od sveta Ppostajanja i okrenuti prema istini i suštini svega”.

Da, okrenuti se prema istiai i

suštini svih velikih preobražaja koji se dešavaju tu, poređ nas, a da o njihovom smislu najčešće i ne razmišljamo mnogo. Tako i sa brojevima iz praznime izjave Titove.

, OLIVERA GALOVIĆ: SUNCE

starih

IIILIILIIILIIIIHZIHPHIIIIŽ} \

i i

“

brima.

stencije.

. Lira,

što nije, besmisla. Naše, bitno čovjekovo, mjera samo sebi, — ipak nam je najvažnije. Kraj i početak našeg traženja. :

Pokušavam, sada, u gluvom miru maglovito mrazne novembarske noći, da zamislim ono možda isto ovakvo jesenje veče pre stotinu gođina, kada se, u buntu, protestu, otporu i zanosu, rađao hrvatski wacionalni teatar. Pred pozorištem su, zamišljam, morali da Kkopitaju istimarni konji plemenitaša, barona i koljenovića, dok su Močijaši, kao na nekoj davno viđenoj slici naličja dvorskog bala, zbijeni u grupice, promrzli i mrzovoljni, pretresali svoje velike male brige. U dvorani, na OtVOrenoj sceni, u urnebesnoj graji, odvijao se tragično komični, sudbinski finale jednog pozorišta, jedne politike i jednoga doba, finale jedne veštačke i nametnute kulturne farse, koju su zagre bački „omlađinci „pozdravljali psovkom, urlisom i zviždukom, zahtevajući, u ime buđučćnosti, u ime svojih prava i slobode O kojoj su mevali, u ime svoga iljsskog romantičnog nacionalnog oduševljenja, običnu, pučku hrvatsku reč ı domu hrvatske Talije. Teatarski debakl mekakve danas savršeno irelevamtme mnemačke pozorišne igre, nekog zaboravljenog” - igrokaza., sočinjenog na radost i uveselenije uljeza i pridvorica, nije bio samo propast operetskog priqazanija „Petera fon Saparia”, već jedna Trrulturna i nacionalna revolucija, nešto „zakonomemo, prirodno, prelomno i rođonačalničko: početak pravog demokrats&og života hrvatskog „nacionalnog „teatra, čija se povezanost sa narodom i posvećemost opštečovečanskoj kulturi, iz večeri u veče, DOtVTđuje i oživotvorava evo već čitavo jedno stoleće.

Pobeda hrvatskog jezika na daskama zagrebačkog teatra i osnivanje profesionalnog „Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sađu, koje je usledilo ubrzo posle bume novembarske noči u

ij starom gornjogradskom Ppozoriš-

šnom zdanju, bili su prvi sigurniji koraci ka demokratizaciji

bi našeg pozorišta, ostvarujući isto-

vremeno, dragoceno dejstvo i aa zbližavanju dva bratska naroda čiji su duh, sudbina i kultura zajedničiki i jedmi isti. Sa tih pozornica sišli su među nas, nastanili re u nama i postali deo as samih, deo Wwaše kulture 1 nasušna potreba našega duha, vi oni bezbrojni lisovi koje je tvorila i oživela čudesna umet-

nost scene, To zbližavanie Anti-

gona, Bdipa, Ifigenija, Volpona. Maroja. Jaga, Falstafa, Ričarda, Hamleta, Magbeta, Sida, 'Tartifa, Arpagona, Fausta, Don

naši problemi (oni koji uvijek muče pravu književnost,) nisu među zvijezdama, nego — Iečeno bez pretenzije na pjesničko — među re-

I dok se tako, s jedne strane, toliko stvari (bez sumnje) mijenja, — dotle, s druge strane, i ne: ona ljudska situacija u kojoj svaki od nas, svojim životom, uđara o zid gluposti, ljubavi, smrti i drugih starih, ali time ništa manje vaŽžnih kategorija našeg bivanja.

Gledano

jednostavno,

Stoga u ovom slučaju »sve teče« krije u sebi mračno: sve je ništa, jer sve prolazi, Vanitas vanitatum. Nihilizam podđ krinkom nauke. - Po dubinskom zakonu svoga bića pisac traži ime za ono što jeste u neizmjernosti onoga malu svjetiljku smisla na pučini e

ono što

Tomislav LADAN

IIIEIIHIIIHIHIIHIHIJIIIJ|

ZAJEDNIČKI UBILEJ

Hrvatskog narodnog kazališta i novosadskog Srpskog narodnog

pozorišta

anthropomorphno, dok po površini stvari sve teče, u njihovoj jezgri nešto ostaje: vječiti podsmijeh ispod svakog privremenog lika: sudar esencije i eksi-

M4iH

I |}t?! MIJH}|

Karlosa, Kir Janja, „Borkmana, Nora, Nesrećkovića, Barona, Higinsa, Glembaja, Proktora, Godoa, njihovo silaženje među nas pretstavlja izraz stvame dđemokratizacije najviših dometa Dpozorišne umethosti i uvođenje našeg čoveka u zajedničku riznicu kulturnih „bogatstava čitavoga sveta. Oba ta pozorišta i sva ona koja su, posle njih, iz njih TOđena, nadokdnađila su mnoge kob ne praznine u kontinuitetu naše kulture i omogućila običnom čoveku sa dna nesađa gladnog 1 obespravljenog puka da se izjedaači sa narodima koji su brže i lakše zadovoljavali svoju meutaživu duhovnu glad. Sveukupna lepota čovečanosti, koja se potvrđila živim delovanjem naše scene, ispunila je ljudskim smislom oba stogodišnja teatra i sve one hiljade i hiljade bezimnih gledalaca iz nekolikih generacijE, koji su sa tih pozomica učili abecedu humanosti. Demokratizacija pozorišta, o kojoj se u doba romantičnog ilirskog zanosa samo snevalo, jedne jesenje večeri, po sili probuđenog i moćnog narodnog duha i ljudskog nemimaop htenja za znanjem i lepotom, „postala je- stvarnost, smisao i opravđanje nacionalnog teatra, doživljavajući svoju #Onačnu potvrđu i slavu urnebesnom rušilačko pobednom vikom, žamorom i grajom, koja, kroz još nerasklopljene veđe sna, kroz ovu gluvu jesenju noć, iz tame stoleća dopire do naših dana. Opsednut. vizijom te davne Večeri, osluškujem i sada taj tzvik negodovanja i ushićenja kojim je Zagreb, pre jednog veka, među svojim ziđinama, za sva vremena, sahranio zloupotrebljenu, otrovao slatkastu germansku pozorišnu muzu. U tim dalekim, uzvitlanim glasovima, koji prewo daljine jednoga stoleća dosežu do nas, u toj uzavreloj vici i Whomešanju izmešanog beša, oduševljenja, prkosa, pravednosti, otpora, snage, pobede i siave, ima nečega što pripada večnosti. Taj zvezdani čas nacionalne kulture, kada je sa scene na kojoj je do tada vladala tuđinska reč upučen zavet da će se u hrvatskom kazalištu ubuduće govorjti samo lepim maternjim jezikom, taj čaš, pred licem istorije, označava šjedinjenje tra dicije sa budućnošću, u kojoj kul tura i sva raznovrsna, bogatstva njenih oblisa pribađaju narodu iz koga izviru, kojim se osvežava ju i Rome se. po velikom krugu ispunjavanja dubokog smisla u+ metnosti, uvek iznova vraćaju. Predrag PALAVESTRA