Književne novine

IT — e ———

SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: MESO ČELIKA

slikare (Stupicu, Klavea, Srbinovića,) potrebno je dublje asimilirati đa ukršteni problemi ne cepaju sliku. Za atmosferu enterijera za koju gaji naklonost s poseduje talenat, potrebno je Kondonskom više strogosti u Žžrivovanju detalja, više stilske ujednačemosti i osećsnja mere. SPASE KUNOSKI deluje kao određena, ličnost. Motivi koje obrađuje podstaknuti su subjekfivnim doživljajem sukoba: građ i ljudi. Za, atimosferu izvesne varijante magičnop realizma sa tragom nadrealističkih kombinacija, Kunoski je našao i kompozicijska i tehnička rešenja. Sa finim osećanjem za Trostor u kome neobičnim disproporcijama, arhitekture i ličnosti sugerira neka psihološka stanja. Našao je takođe i ođgovarajuću dra, matičnost osvetljenja i komtraste tonaliteta. Mogao bi još više raditi na samom obogaćenju materije i svakako ne remetiti isKkrenost saopštenja izvesnom Željom za angedotskim efektima (detali vilice sa cigaretom!).

___RISTO LOZANOSKI u svojim

varijacijama, na, arabeske stemovitog pejzaža nije našao rešenje. Kompozicija; je odviše barokna, ritam nesproveden, materija nenegovana, paleta prljava. Ipak, oseća se u fakturi temperamenat slikara i smisao za Gdramatičnost sukoba, možda ga motiv koji je odabrao odvođi od njegovih pravih mogućnosti?

PETAR MAZEBEV koga smo ranije zapazili zbog čvrstoće niegovih kompozicija, sasvim se iz menio. Domen apstrakcije sa tendencijom enformela očigledno nije još asimilirao (zlatno ostrvo!). Apstraktan izraz mora biti odjek misli, određenost jednog stava, inače zvuči neiskreno i prazmo.

Čudno je da je isti slikar, DIMČME PORTUGER mogao naslikati »Saha sa smislom za specifičnu atmosferu, za osećanje prostora i jednostavnost linfie, a uz to i mrtvu prirodu prljavu u boji, komvozicijski ukbrpamu ji nerešenu. Njegova taviserija deluje banalno i tonski sasvim neorgamizovamo,

Mrko okerna slika sa crvenim prođorima, TOME ŠIJAKOVIĆA kompozicijski i Kkoloristički vrlo ie uspela. Ima lepih partija i u »Usnulom gradu«, dok je »Gleđanie u prazno loše i nije ga trebalo izložiti jer ı mmogome kvari opšti utisak o slikaru.

Na izložbi su i dva vajara. BORKO MITRIČEVSKI pokazuje smisao za pokret i harmoniju linija ()Mesečarke«), ali intimni umetnikov sukob u opredelieniu imeđu ligurativnog i apstrakĐtnog stvara' jaku „neujednačenost, izloženih dela.

PRTAR, HADŽI-BOŠKOV Kkoga mamo kao dobrog skulptora jiedre mase oblih površina breŠao je sada ma strukturalnodekorativna rešenja koja, sugeriraju formu. »Glava« i »Slomljena forma« usbpele su i sugestivne skulpture, dok je čovekolika kompozicija od gotovog materijala na mivou duhovite igre, n dekorativne metalne komDnozicjje, mađa dobro izvedene, pružaiu malo mogućnosti za originalam izraz. „18 j

Tako grupa »Mugri« pokazuje još mali broj formiranih ličnosti (što je i mladošću objašnjivo) donosi ona pregršt talenata i ogromnu iskrenu zaimteresovanost. Svi neđostatci su tipični za rođoznalost i preobilnost, mla dost i odsustvo stroge selekcije, ali je ozbiljnost, koju svi ovi m1l8a-

ESEJISTIK

DVE NEJEDNAKE BRZINE RAZVITKA

Još do pre nekoliko decemija likovne umetnosti, „Kmnjiževnost i pozorišna umetnost, malo vremena zatim i filmska umetnost, imale su jednu zajedničku OSObenost koja ih je, u pogledu određenosti muačenja njihovih konkretnih a specifično različitih umetničkih slika, stavljala na jednu stranu, u jedan tako reći zajednički fromt prema. muzičkoj „umetnosti, koja je, iz i aspekta i po istom Kriteostajala na drugoj

čisto vokalne muzike (a i ta izuzetmost je samo dGdelimična, nepotpuna), sva instrumentalna, tako zvana apsolutna muzika sazdana je iz konkretnih, pojedinačnih, isključivo tonskih umetničkih slika za kojima ne stoje nikoji određemi pojmovi, nikakve logički jasne i precizirane ideje, dok je sa osalim, pomenutim umetničkim jezicima bio sasvim suprotan slučaj: Književnost je imala, svoju logičko -– pojmovnu podlogu. (i Osnovu) već po tome što je to umetnost reči, od kojih svaka ima svoje semantički određeno mačenje; slikarstvo i #ajarstvo su i tada bile dve srodne umetničke grane, obe figuralne, pa je svaki objekt ih lik njihovih opusa sasvim određeno (ma i stilizovano, pa čak i deformisano) predstavljao nešto što nan. je i inače, iz same Životne stvarnosti, to jest iz našeg „vanumetničkog saznajnog iskustva, bilo poznato, wešto Što je nekom rečju ili nekolikim rečima moglo biti nazvano i Što je samim tim bilo zastupljeno i odgovarajućim pojmom u ljudskoj svesti; pozorišna, i film ska umetnost sinteza su KmjiŽževnosti i likovnih „umetničkih slika, ovđe manje ili više Dokretnih i promenljivih (u Dpozorištu manje, na, filmu više), te je i tu projekcija na plan pojmovne određenosti umetftničkih slika obezbeđena i skoro uvelc prisutna.

Danas su, iz Ovog estetičkog aspekta posmatrane, stvari znak no jgmenjene: filmi poseduje, doduše u eksperimentalnoj ·razvojnoj fazi, opuse čije slike ne ponavljaju ni jednu od pojava poznatih iz vanumetničkog iskustva; oba, vida likovne umetnosti (slikarstvo i vajarstvo) uveliko izgrađuju svoj nefiguralni, »apstraktni« pravac i stil, a i u samoj književnosti rođeni su i uzrašćuju pravci (ili makar samo opiti)) čija je upadljiva osobenosi potiskivanje pa i totalno ukidanje radnje, fabule, zapleta, (ja bih dođao i) spoljašnjeg sadržaja. Bazume se, figuralni i, recimo, fabulativni pravci perzistiraju i dalje, teku uporedo (a i razvijaju se) sa novatorskim težnjama i ostvarenjima — naša „gestetička, epoha je, kao nikoja do sada, hibridna, nehomogena, ispunjena bitnim oprečnostima umet• ničkih principa, a ne samo raznolikošću „istovremeno egzistirajućih stilova — no, ne samo

di ljudi poseduiu izuzebna, i sva- |____

kako je najbolja „garancija Dr Katarina AMBROZIĆ:

za 8

KNJIŽEVNE NOVINE %

da je dopušteno, nego je i DOtrebno podvući: umefnosti se sve manje oslanjaju na gotove predmete i svakojake druge formaoije stvarnosti, one svoje neizbežne i neizostavno pozajmljivanje iz sveta stvarnosti sve više reduciraju na osnovne elemente svojih „jezika, postaju dakle sve samostalnije, sve nezavisnije od predmeta, likova i pojava objektivne realnosti, u svojoj kreativnoj ekspanzivnosti bivaju sve originalnije. Razvojni proces o kojem je reč

i može se i ovako formulisati: li-

kovne umetnosti, Kmjiževnost, opreznim koracima i filmska umetnost, svi umetnički jezici, dakle, sa izuzetkom pozorišne

Pavlie

STEFANOVIĆ

umetnosti (koja se još me UsUđuje da to pokuša da čini) približavaju se, po odnosu svojih slika prema stvarnosti, muzičkoj umetnosti. Ne može, narav no, biti ni govora o tome da one to gravitiranje „svojih razvojnih etapa, svog „razvojnog kretanja u pravcu osnovne i bitne „karakteristike muzičkih umetničkih slika u njlh•evom odnosu prema pojavama stvar– nosti čine estetski temdenmciozno. Naprotiv, svaka od umetničkih grana koje ovde posmatramo RKreće se i razvija po svojoj sopstvenoj rakonitosti, svaka dosta (mnko ne sasvim) nezavisno od bilo koje druge; ali je u najmanju ruku zanimljivo i može izgledati prilično paradoksalno, da se po svom specifično jezičkom ustrojstvu vrlan stare umetničke grane (na primer, književnost i likovne umetnosti) približuju, u Osnov nim načelima „estetske prirode svojih posebnih slika, baš muzici, koja je, na onom novom i visokom stupnju svojih jezičkih osobenosti na kojem se nalazi od renesanse do danas (kao umeinost polifonih, harmomskih pa, i poliritmičkih kom, binacija odnosa među simultanim i sulkcesivnim „tomovima) — najmlađa ođ svih.

Pet specifično jezički različitih oblasti „međuljudskog Ko-. municiranja pomoću ovim jezicima svojstvenih konkretnih umetničkih slika „možemo, DO ovde usvojenom estetičkom iri terijumu, podeliti na dve grupe (umetnost plesa i arhitekturu smo u ovom pregledu izostavili zato što je promena, ili kvalitativni prelaz predmetno određenih umetničkih slika ovih, dveju umetnosti u neodređene, logički mefiksirane, „»besmislene« naročito otežan: u Dplesnoj umetnosti zato Što je u stavovima i pokretima ljudskog tela još uvek veoma naporno iako ne nemoguće — osoloboditi se ili, u pravcu apstrakcije eman. cipovati se od opažanja, ljudskog tela kao takvog, a u arhitekturi zato što je u opažanju

TILA TKO, PRICA:

KOMPOZICIJA ,

arhitektonskih formi skoro nemoguće eliminisati predstavu 3 pojam doma, kasame, pozorišta, biblioteke, . sajamskog „zdanja, hrama itd.). U grupu umetnosti sa konkretnim slikama određe nog sadržaja laze klasična TOmantična i celokupna realistička Rnjiževnost, celokupno figuralno slikarstvo i vajarstvo, pozorišna i filmska umetnost (osim „eksperimentalnog wapstraktnog films), vokalna i programska „muzika; U grupi umetnosti čije su konkretne umuetničke slike lišene pojmovne određenosti značenja (ili predstav& koje se logičnim putem uopštavaju u pojmove) spadaju tada mojedini pravci upravo tih istih umetničkih grana: Književni nadrealizam sa kuriomsninı letrizmom mladog BRUumuna Isidora Isoua Kao |poslednjom „konzekvencom OVe »Škole«, amtigramatikalna proza Samjuela Beketa — prikazana i na našem jeziku u maloj briči »Slika« — mestimično prozni spisi predstavnika francuskog savremenog »anti-romana« (na primer, u MBitorovoj »Modifikaocijić), primeri polimetaforizacije savremenih poetskih deJa, zatim čitavo područje nefiguralnog slikarstva i vajarstva (sa Dalijevim slikarskim madrealizmom kao umetnički IOgičnim i prirodnim istorijskim? prologom), potom „apstraktni film u svom opitnom. stadiju mu i najzad sva neprogramska, »apsolutna«c instrumentalna muzika, sa veličanstvenim, barokom i klasicizmom u njoj, a ne jeđino sa dodđekafonijom, komkretnom i elektronskom savremenom muzikom, kako bi se to po nekom drugom i drugačijem kriterijumu moglo ustanoviti. ,

Preobražaji konkretnih umetničkih slika na koje se ovđe ukazuje zacelo da su radikalni, u formalno - estetskom smislu oni su upravo revolucionarni; ali s obzirom na sve Širu profesionalizaciju umetničke delatnosti u svim umetničkim gra nama, koja je glavni uzrok rapidnog i sve rapidnijeg razvoja svih wmetiničkih jezika (istovremeno i sve većeg udaljavanja umetničke svesti stvaralaca ne samo od srednjeg nego čak i od visokog proseka estetske Wvesti konmsumenata umetničkih tvorevina), jaz između jezički najdoslednije razvijenih umetničkih struja i ljudi koji bi trebalo da budu njezini »DOtrošačić sve je veći. Međutim, veštački i nasilno se ne može-zaustaviti jeđan društveno - istorijski proces koji je nastao sa podelom „rađa i zapravo kao neminovna, posleđica podele rada, one iste istorijski zakonite podele rađa s kojom. je »data mogućnost, čak „stvamost ds duhovna i materijalna delatnost — uživanje i rad, proizvodnja i potrošnja — pripadnu raznim indiviđduama« (Marks -– Engels: Nemačka ideologija). Nije uo-

Nastovalk me 6. sirani

LIRIKA U PREVODI

SAVREMENA GRUZINSKA POEZIJA

šalva APHAIDZE

BALUVA APRATDZE je jedan od veterana gruvinskoe sovjatsite književnosti, On je pesnik kome je svojstvemo duševmo spokojstvo, plemenita wurdržanmost, b: t loja ne isljučueje principijeknost i čvrstinu. Između dva rata, m mladosti, p?lpađao je književnoj grmpi gruzinskih simbolista, grupisanih oko časobisa »Plavi rogovi« Ljubav, patriotizam, prijatelj Stvo, glavme sa teme njegove poezije, on veruje m wsvetoste tih elementarnih ljudskih osećanja, Danas se drži trađici{e gruzinskih Klasika, Živi wu Tiflisa,

KRAJ KAMINA

Ćutljive ziđove veo senki zastrTO,

Čuje se puckaranje; grana gori bukteći. Pepeo spada s ohlađenog ugljevlja u peći.

U vatri kao đa je plamen moje bolne mašte.

Kako je grani ieško. Uzdahne kadšto. Možđa se plaveti neba i vetra seća, prolećne Nkiše, pahuljičnog cveća, —

u bepo se troši, pati, s nečim se brašta.

A agijevlje sad sliku bledog meseca pruža, sad, Srce crveno otvara Kao ruža. Gle, grančicu blamen obujmi nm mig

TI OTeOl iskara, razigra se. Sećaju me na tvoj neuporedivi li vatra i pepeo u kome se ugljevlje gasi.

Josip NONEŠVILI

SOSYEP MNONEBVITI je rođom iz istočne Gruzije, iz sela MayYdsmahi, Gođine 1940. objavio je prvu Knjigu peWamza, kao sasvim mlad čovek. U vojsci, ođ 1943.—1946, aktivno je sarađivao ma vojnoj štampl. Posle dđemobilizacije wvaća se u VWdflis gde sa štampaju u mnogim „časopisima. 1 posle rata često se vraća ma rođoljubive teme, privlače ga i teme prijateljstva među narodima. Njegova poerija ima temtperamentzn i ponekad lakog humora. Gođinće 1%48. »>Mlađa garđac mu je izdala MWnjigu pesama ma ruskom. Prevođem je i u sovietskim manjim. republikama, Uređuje glavni gruvimski đečji Ust »Dilae, u

U ALBUM SLIRARKI

Ne slikaj lHkove svakog pretke SVO,

njti granje iz maštarije PYEh,

ti srcem velikim živi za ŽivoOg,

zbog drugog me vređi da se povuče ni crta.

Neka te ne pleni samo travka, prut, mogu mimoze bez saksija i sličnih stvarni: ne trudi se da na platnu nađeš pub

do molubjeg grla carlce Tamare.

Ne slikaj ptica igru ni razgovor

čim se pred tobom mezdo“na grahi međe,

niti potok kroz usnule iele i bor, - ni natirmort ugzrelih pomorandži.

Zamoli svoju mladost tek započetu, i ona ti pomoć neće odreći, man, zamoli je da ti takvu snagu da

rođeni portret da ostaviš na svebu.

Iraklij ABAŠIDZE

TIRAREIJ ABAŠIDZE rodio se u zapadnoj Gruziji, u naselju Hami, koji je sađa građ Cuhakiđae. Već u đetinjstva upozn=6o se 6 klasicima gruzinske i ruske književnosti. Objavio Je prwu Mnjigu 1934, kao &tuđenf, pod naslovom »Nekoliko posamas. OG 31932. bivao je urednik raznjh Mnjiževnih časopisa. Danas je jeđanm od najistaknutijih gruzinskih pesnika, Ma reski su ga prevođili mnogi među njims i Boris Pastemak, N. Tihonov i M. Aliger, Već desetak godina je predseđmik Saveza, gruzinekih sovjetssih Kmjiževnika.

VETAR. I JASIKA

UOživala je jasika u toplom damu,

al se olujom. ogrte april jogunasti i bunovan mesthrpljivo napade na nju kao mlađić kađa, plane od strasti.

Ne smejuć je pogledati, najpre je odelo stao da joj kovitia, da Viola

i najednom je zaljuljao drvce celo

kao devojku ga uzevši u naručje.

I povijen silnim naletom ovim, stas njen 'Čedni uzdrhta živo,

pa krijući mlađo lice u sKkutove, od vetra.ona se olrže stidljivo. Ali bezumni vihor jasiku povi lomeći joj ruke preplanule,

„ i čulo se kako granje u grču zove, i tuženje se prigušeno čulo. Takvoga, nasilja i takvoga žara jasika dotle doživela nije.

A vetar je besneo, sa čvrstih bedara, kiđao odelo, stezao sve vrelije.

Gledajući jasiku mislio sam ftmurno kako neće moći od vetra da se spase, kako zabo nebu pred vetrom olujnim kao stidljiva devoika obraća se.

Otvorio' sam vrata na svom domu usamljenoj jasici, drvcetu milom, ali je vetar, preteći, sličan gromu, zahupio ih nečuvenom silom.

Okrenuvši se trenutno od Dprozora, pomislih da gonjena sudbine mlobom najzad se slomljena predati mora

i, stiđa ne podnev, svršiće sa sobom.

Ali ko bi opet smeo da te kori

ako bi preživela pa ma i pod stidom. Najednom se stiša, prestade da se bori vetar Kkrilati za mračnom Mtacmindom

i.pljusak se na nju sruči neobuzdani, u kišmu mrežu

nepogodi i krupne kapi potekoše s grana

kao devojačkog bola i sreće suze. (Prevela Desanka MAKSIMOVIĆ)