Književne novine

O O ııtcoprppbssrrr!s ZO U U0 0 0 TF 1 7 —

OTOKAR KERŠOVANI

Izbor članaka

(sKultura« Beograd, 1960.)

i biblHoteci društveno-političkih stuđija koju izdaje beogradska Rultuva, posle rađova Svetozara Markovi77%] Ognjena Price, pojavila se knji-

gzs »Izbor članaka« Otokara KeršovaRIM: Keršovani, jedan od naših najbeljih publicista između dva svetska rata, pripađa grupi komunista Koji «=. se s perom wu ruci borili protiv korupcionaškog i profašističkog rešima u staroj Jugoslaviji, gođinama famnovali u „Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici i, najzad, bili mučki umoremi u krvavim ustaškim zatvorima, oOđ njegovih članaka objavljenih u evoj knjizi najveći broj je posvećen đomua,ćim temama, dok izuzetak čine mekoliko priloga »koji su od šireg leterijskog značaja« Ovakav izbor mapravljen je zbog toga »što je KerBovani najrađije pisao o njima, pridavao im veći značaj prosto zato jer =. mam najbliži i »naši su«, pa su wwokcupijali pažnju i interesovanje pokreta, kao i zbog toga što je takav izbor »>u ovom trenutku najcelishođiniji« Otokar Keršovani je pisao o polifičkim zbivanjima, ekonomskim pitanjima, istorijskim „događajima i ličnostima, nauci, književnosti, umetmosti, filmu i uopšte o svemu onome što je moglo da zainteresuje obravrovanije čitaoce jeđnog dnevnog lista. ili časopisa. Iako u njegovim rađovima. ima mnogo trenutnog ji prolazmog, kao, uostalom, i u većini publicističkih napisa, omi se odlikuju, kako je to tačno zapazio Nusret 5Seferović u svom pređgovoru, lucidno= ću zapažanja, solidnošču KWonkreftne marksističke analize, alktuelmošću .i širinom zahvata i lepim, jasnim i oMtrim stilom iz koga izbija plemenita strast borca i komuniste, Kađa piŠe e Ivanu Cankaru (Socijalne iđeje Ivana Cankara), on ističe đa nijie odJečujuće to da li je Cankar bio marksista i materišjalista ili nije, već da je čitav njegov stvaralački rad samo jeđan »»presek«e kroz »onaj opBO žalosni bankrot naših ljudi« sa jeđnom vizijom socijalističkog jizlaza« o Skeriiću govori kao o krupnoj

.figuri u političkom i kulturnom ra-

vvitku Srhije, čoveku Koji je »sa tahoe mnogo topline pisao o Parizu iz 1871, koji je gođinama u sebi nosio mhlađićki toplu ljubav za Svetozara Markovića, kao i za sve što je bilo

demokratsko i napredno wu historiji , Srbije«, podvlačeći narčito ., njegovo.

uglavnom pravilno gleđanje »na Dpi.tanje ođnosa između raznih jugoslovenskih naroda«; Slobođanu Jovanovićm, za koga kaže da »pripađa Kkrugu najjačin predstavnika srbijanske građanske nauke prebacuje da »njegotovo tretiranje sociologije uopće, a marksizma napose, nikako ne ođgovara njegovoj reputacili naučenjaka; om nesumnjivo spada među prve Ji su otkrili originalni talenat nedavno preminulog varaja Sretena Stojanovića, indđdiviđualnost WVelibora Gligorića itd. U polemikama koje je vodio i wu procenjivanju političkih događaja on nije napadao ljuđe, već ideje i institucije, vođeći računa o istorijskoj uslovijenosti pojava. Zato ova knjiga svedoči o trajnoj vrednosti mmogih članaka Otiokara Keršovanija.

(A. A. M.)

* MILIVOJE UROŠEVIĆ

Suština materijalističkog pogleda

na svet

(eNolit«, Beograd, 1960)

Susret s ovom Kknjižicom, koja nema wi sto strana, neobičan je i u svojoj meobičnosti — retko neprijatam. Čitajući je, neprekidno čini se napor otiskivanja od stranc do strame. Težimo dav opravdamo autori. Uzalud: status quo ante. Kakva je prva, takva je i poslednja stran:i,

Desetak_ puta vraćamo se, u toku čitanja, autorovoj uvodnoj poruci čitaocima:; »Ivešne stvari u Ovom 5pisu uprošćene su iz pedagoško-metodskih razloga«. Počinjemo da ravmišljamo o tome kojim se pedagoško-metođskim razlozima autor miogmo rvukovoditi. Nažalost, jedino što možemo zakijučiti jesle to da je između autorovog postupka i teW-

sta, i bilo kojeg principa pedagoškop”

uwobličavanja štiva i metođskog preventiranja materije — nemoguće uMSpostaviti bilo kakav i bilo koji uo-

KNJIŽEVNE NOVINI

bičajeni odnos „}iNaprosto, zažalimo što postojeći kriteriji nisu tolerantwiji. Jer, tekst ove knjižice daleko je ispod nivoa najminimalnijih zahteva nastave, a još niže od najtolerantnijih kriterija Đublikovanja.

Očigledno, u pitanju je materijal namenjen zađovoljavanju vrlo specifičnih potreba. Najzad i da nije tako, pitali bismo se zašto -autor nije mašao za shodno da rukopis oslobođi bar elemenata suvoparnog šargona, to jest da rukopis pripremi za objavljivanje. Pitamo se, đalje, đa li »uprošćavanje« „stručne — u ovom slučaju vrlo suptime filozofsko-teorijske — problematike neke „mauke sme da iđe do nenaučnog Vulparizovanja. Granice dozvoljenog mnogo su uže. Ođe }i se »đalje«, nemajući osećania mere, tekst počinje da stiče kobnu sudbinu. A ta suđbina nije samo njegova.

Najbliže rečeno, ova knjižica znači neuobičajan i neugodđagp presedan. Ne ponovio se! (F. C,)

* LMTILJANA VOJVODIĆ

Zapis sna (Piščevo izđanje, Banja Luka, 1960.)

Poslednjih gođina imali smo prilike da viđimo dosta poetskih zbirk! i plaketa w sopstvenim izdanjima. Gotovo uvek, i to su simptomi svoje vrste, u pitanju je mlađi pesnik, ređe pesnikinja, koji ne sačeka đa stih sazri i đa izvesne dubine, ukojliko ih ima, dobiju adekvatan izraz wu pesmi. Svojom prvom sveskom stihova u sopstveniom izdanju Ljiljana Vojvođić je samo potvrdila ovo.

Osnovna slabost ovih pesama je mu njihovoj neđorađenosti, nesigurnosti u govoru i, možđa više od toga, nekol psemđomođernosti, težnji da se po svaku cenu, na. silu, izrazi u obliku koji je u većini slučajeva mutan, Te pesme su melanholično intonirane, natopiljene setom i rezignacijom.

Ako bismo tražili najbolje stihove čini se đa bismo ih našli jeđino u ciklusu »Zalutali pejzaž«e. Mala treperenja u čovekovom srcu, iskrenost doživljaja i ritmike osećanja — potka su ovog ciklusa, dobrim delom, opet mutnog, i neprevrelog.

Ovim nepotrebnim, preranim izietom „Ljiljana Vojvođić je svojom zbirkom samo nagovestila sebe. »Zapis sna« prema tome nije ostva-– renje već nagoveštaj pesnikinje.

(P, C.) NR % .. i

MARKO AURELIJE ANTONIN

Samom sebi (Matica srpska, Novi Sađ, 1960)

Jedan od istaknutih filozofskih sistema, a u helenističko đoba svakako najistaknutiji, Stoicizam, (univerzum shvata kao organizovanu celinu intelekta i materije u Kkojoji se događaji kreću u dugom ciklusu Moji se ponavija) javio se u Grčkoj oko 300. godine pre naše ećre. Dela rođonačelnika ovog sistema, Zenona, koji je svoje stavove bazirao na verovanju đa je univerzum jedini, da je racionalan a čovek Kao njen deo mora u Životu da buđe vođem razumom (pravi stoik ne pođređuje se volji dobre ili loše sudbine) ako želi da postigne vrlinu koja je jedino dobro — kao i đela neposrednih nastavljača, izgubljena su. Da bismo saznali nešto o njima obraćamo se rimskim piscima (Seneki, Epiktetu i Marku Aureliiu). Putevi kojima su ta dela iz Grčke đospela u Rim pozni su i nuđe samo modifikovanu verziju stoicizma koja me ođražava u potpunosti Zenonove, i poglede njegovih naslednika.

Marko Aurelije Antonin je poslednji značajni predstavnik stoicizma (121—180), Njegova shvatanja iznesena u đelu »Samom sebi« (Razmatranja o samom sebi) koje nije, svakako, bilo namenjeno štampanju, zasnovana su na Epiktetovim, ali se opaža i mficaji Platona i Aristotela, uz religiisko i pesimističko-fatalističko obeležje proizašlo iz dekademncije rimskog društva. »Od učenja svoje škole car-filosof udaljuje se utoliko ukoliko m svom shvatanju i tumačenju čoveka razbija stoički materijalizam, te duh (vois) zamišljen materijalno kao princip, diže iznad duše kao supstrat „različan od materjjalnih elememnata« (Miioš M. ĐDurTić). Ništa ne br bilo pogrešnije mego đelo koje nije prevashodno literarno podvrgavati literarmim ma, »Bamom sebi« — ovaj zapravo »monolog iz trageđije velikog srca« — predstavlja opomenu na pravu misao i pravu akciju sebi samom. Pisano u vidu beležaka u kojima se na opšte refleksije o životu itekako projicira autorova ličnost, ovo delo je bogata riznica socijalnih pogleda. tumačenja emocionalnih i psiholoških stanja prihvatljivih, unekoliko. i u noše — a njegova osnovna premisa, vera u čovekov um kao jedino spacemte, svakako nam je veoma bliska,

(B. A, PP.)

kriterijumi-

SIME VUČETIĆ Hrvatska književnost 1914 — 1941.

(Lykos«, Zagreb, 1961.)

Postoje dva načina da se priđe studjiji Šime Vučetića o hrvatskoj književnosti između dva rata. Jedan pođrazumeva iscrpnu kritičko-istorijsku analizu ne samo najnovijeg Vučetićevog dela nego i čitave međuratne hrvatske Književnosti, čiji su tokovi snažno uticali na đuh, karakter i kretanja naše novije literature. Takav postupAk nužno zahteva temeljinu reviziju mnogih WVučetićevih tvrđenja, i interpretacija, utoliko pre Što se Vučetić u svojoi stuđiji i nije toliko upuštao u ispitivanje književnih i umetničkih vrednosti hrvatske Jitera-

ture između 1914—1941. gođine Koliko je nastojao da, objašnjavajući isključivo književnu situaciju toga doba, naznači osnovne i najvažnije trenutke Književnog života, fiksirajući one odnose, pojave, strujanja i mastojanja koja su, po njegovom mišljenju, bila od presudne važnosti za razvoj naše literature dvadesetog veka,

S druge strane, stuđiji Šime Vučetića može đa se priđe kao vrlo korisnom, čak dđragocenom delu, Loje u pravom smislu reči predstavlja bpionirsko oslivarenje, pošto je »Hrvatska Književnost 1914—1941. jedno ođ retkih dela koja savremenom čitaocu pružaju sređenu i sistematizovanu građu o našoj novijoj književnoj istoriji, uvođeći ga u zamršeni splet, pravaca, tenđencija, sukoba i estetičkih okršaja u kojima se kovala i izgrađivala modđerna Kknjiževna misao. Kod nas se ođavno oseća potreba za informativno-kritičkim pregledima novije književnosti i Vučetićeva knjiga, zajedno sa ranije objavljenom sličnom knjigom Slavka Leovca o Mnjiževnosti Bosne i Hercegovine od 1918. do 1956. godine, popunjava veTiku prazninu u Kultunmom životu.

| Prikazujući tokove međunatne hbr-

vatske književnosti Vučetić" se ·su– kobljava s mnogim teškoćama i iskušenjima, kojima nije uvek uspeo đa odoli, tako da, uprkos objektivnom značaju njegove studije, njegovo najnovije delo .ireba primiti s rezervom i Kritički, Osnmovna slabost knjige sastoji se u zanemarivanju čak i važnijih literarmih ostvarenja pred detaljnim i marljivim prikazivanjem. literarnih odnosa i one specifične Kklime duha, postojala ne samo u hrvatskoj nego u čitavoj jugoslovenskoj Književnosti, Prenaglašeno insistiranje na ulozi i funkciji nekih časopisa i poklomički odnos prema pojeđinim piscima (Krleži, na primer) lišili su VućetiĆevu studiju mnogih Kvaliteta Kkcje je bilo lako ostvariti, a bez.Kkojih ona ne može da ne đeluje jeđnostrano. Tako je bio na puiu da postigne više nego što je postigao nekim svojim ranijim delima, Vučetić se, ma žalost, zađovoljio polovičnim rezultatom, koji čak i takav znači mnogo, jer pruža sređenu građu za isforiju novije hrvatske Književnosti koju tek freba napisati. (P. P.)

'

FRANCE PFILIPIC

Pohorski bataljon

(»Prosvčta«, Beograd, 1960,)

Kada se pre šest godina u Sioveniji pojavila knjiga Franceta PFilipiča »Pohorski bataljon« — ona je pobuđila mmatno interesovanje slovenačke publike, naučne, istoriografske i Kknjižev ne'Kkritike. Ovo interesovanje ne samo da je razumljivo već i opravđano

kađa se ima u viđu da je monogra– fija Franceta Milipićča najpotpunšji prikaz stvaranja, herojske borbe i definitivnog uništenja Pohorskog bntaljona, te jedinice koja je bila ne samo grupa ljudi spremnjh da se za slobodu bore do iskrage i do SVOE najpotpunijeg moralnog i fizičkog angažovanja, već i simbol borbe čČItavog slovenačkog nuroda, simbol koji je označavao veru i svih ostalih naroda Jugoslaviie u konačnu pobedu. Trance Filipič Je obilato Koristio

svu raspoloživu arhivsku građu, se- .

ćanja savremenika, zapise okupatora i njegovih pomagača u Sloveniji i do detalja je osvetljavao put ove jedinice ođ osnivanja, početkom septembra 1942., sve do 8 januara 1943., dana koji je datum tragedije odvažnih predstavnika slobođarstva slovenačkog narođa.

Međutim, kađa smo Već Kog toga da je France Filipič dosledno i veo-

koja je između dva rafa

U: STANOJLO BOGDANOVIĆ, FRANC CENGLE, PETAR CVETKOVIĆ, STJEPAN GODIĆ, ALBHSANDAMR A. MILJKOVIĆ, PREDRAG PALAVESTRA, BRANKO PEIĆ, BOGDAN A. POPOVIĆ, PREDRAG PROTIĆ, SUDI DA, ŠALGO

I IVAN ŠOP —

year anne reagira een ari iaa aan er: Opa rare ra era ova erna r

ma savesno mnavođio neprijateljske izvore o borbi pohorskih partizana ne možemo a da se ne začuđimo nemotivisanoj izjavi koju čitamo na strani 209 ove monografije: »Jeđan „Sturmfiihrer« vwermahta,' čije ime ovde ne možemo objaviti, priča i neke pojeđinosti, naročito o završnom delu bitke«. U monografijama ove vrste, nije uobičajeno đa autor naznači, bez motivisanja, bez jednog obrazloženja — zašto ne možc da 0Objavi ieđan podđafak, u ovom slučaju ime nekog »Sturmfihrera« Koji je mogao da da izvesna svedočansiva o posleđnjoj tragičnoj borbi pohorskih partizana,

Osim ove primedbe PFilipičevoi mo= mografiji, mogli bismo da stavimo za merku Što nam, kao čitaocima, nešto više i iscrpnije nije rekao o ljuđskim istorijama (u periodu između dva ra* fa) onih koji su činili jezgro Pohor= skog bataljona, Naime, politička pripađdnost uže definisana, ljudske i psiholokše Karakteristike i drugi element! u mnogome bi čitaocu Ove monografije približili likove seljaka Šarha, učenice Ane Poprask, rađniks mnuđoifa Groga-Međe i čitavog niza onih koji su se svojom žrtvom uzidali u istoriju jeđne ođ najlepših epopeja NOB, epopeje Koja po čitavom nizu svojih specifičnosti opominje današnjeg čitaoca na svoju moralnu i tragičnu vezu sa antičkom tragikom wu kojoj, ceo čovek, angažovan i čist od predrasuđa u bespoštednosti borbe za slobodu —“ A3& prerasta sebe i svoje moći. (B, P.)

*

SAŠA TRAJKOVIĆ

Zlatna narandža TIOĆI (Hruševac, 1061.)

Ova Knjiga đečjih pesama Saše Trajkovića ostavlja nas u neđoumici: da li je autor Želeo da napiše baš to-stihove za đecu? Jer na mnogim, mestima u zbirci suvišna raspevanost i komplikovana metaforičnost sveđoče o izvesnim Trajkovičevim pbreokupacijama koje su u „svakom slučaju izvan okvira đečje poezije. To je, izgleda, i on sam primetio, nastojeći da pojeđine komplikovanije metafore objasni u samom tekstu.

Tematika 'Trajkovićevih pesama za đecu Icreće se u relacijama već pomnatog: vetar, Mesec, Sunce, reka, petao itd. — Ova Knjiga, đakle, ni u tom pogledu ne đonosi ništa. novo, Stihovi su monotoni, bez neočekivanih obrfa i rešenja, a naročito se Oseća neđostatak đuhovitie iđeje i efektne poente, elemenata toliko bDotrebnih dečjim pesmama.

Pesnik, istina, u dve-tri pesme poWagsuje da njegov izlet u svet majmlađih. nije ostao bez rezultata, ali sve je to malo, Mrhko i nedđorečenmo, i ostaje u granicama već poznatih i prevaziđenih manira, (I. Š,) a

*%

MIRJANA VUKMIROVIĆ

- Oblakodex»

(Matica srpsa, Novi Sad, 1960)

U jednom razgoyoru s Ekhermanom Gete je rekao da oni koji imaju šta da kažu pišu prozu, a da oni koji nemaju šta da kažu pišu stihove. Iako ove Geteove reči pre treba shvatiti kao duhovitu. dosetku, nego ·'kao stvarno mišljienje velikog pesnika o lirskoj poeziji, one su bile prvo Kilo nam je palo na um, kada smo pročitali zbirku stihova Mirjane mirović, Ta đačka vežbanja, šiparički sentimentalna i gimmynzijski madobudđdna, mučno da imaju bilo kakvo pravo i istinsko opravđanje. ona izvesno misu mastala W trenu{(ku Kada se nije moglo drukčije, kađa se potreba za pisanjem nametala kao jedna neophodnost, der te, poneki put, čitko i, ne tako retko,glatko sročene pesme otkrivaju otkrivene istine (»More je neranjivo«, »Mesec se gordi na sredini neba«, »Sve reke se ulivaju u moyve«), ta cvrkutava prenemaganja (»u rađosti samo kao ptica i jagnje postojim«, »glas će mi se pretvoriti u sunčev zrak«) u priličnoj meri nevešto prikrivaju odsustvo praVOg doživljaja i doživljavanja, a mehaničko ponavljanje nekih oveštalih epiteta (dozreli pređeo, ptice-reči, spavaonice su, uvek, tamne, & zvezde, opet, bezimene, ođjiek dalek itd.) kao da su tu da potvrđe našu slutnju đa Mirjana Vukmirović nema šta da nam kaže Sto bi bilo zanimljivo i za nas i Što bi imalo nelakvog pravog smisla.

' Citav svet Mirjane Vukmirović svodi se ma kućica u cveću, trava oko nje« — iđeal, a desimbolizacija izvesnih simbola mogla bi da da i za= nimljive psihološke rezultate. Jer ia čežnja o kojoj govori tako često Mirjana Vukmirović, taj ljubavni zov, koji nije naglašen ali koji je prisu-

tan, odista nas ostavlja ravnođušnim

. iz prostog razloga, što nije umetnički

transponovan i zbog toga kao takav ostaje potpuno van domena našeg in-

teresovanja, On ostaje kao isključiv plihoioški pođatak karakterističan za jeđam određeni nivo i za jedno o” dređeno stanje đuha,

Obraćajući se svojevremeno mladom pesniku RWilke mu je preporučio da pita sebe kađa je u najboljim ! najluciđnijim trenucima umeiničkog stvaranja, da li baš mora, da piše, 1 tek onđa kađa odgovor bude neđvosmisleno potvrđan pristupi pisanju kao visoko moralnom i neobično odgovornom činu. Zaklapajući ovu zbirku pesama đošli smo u iskušenje da podsetimo Mirjanu Vukmirović na ove Rilkeove reči: Pritom smo sasvim izgubili iz viđa da ih je Rilke uputio pesniku. (P. P-ć.)

BRANISLAV GLUMAC, ZVONIMIR MAJDAK, ALOJZ MAJETICĆ

: 6 „Pjesme (»Lykos«, Zagreb, 1560.)

Zajedničke zbirke pesama istođobnih autora zanimljiv su prilog za upoznavanje jedne wže pesničke generacije. Takva jeđna zbirka, u ovom slučaju to su »Pjesme« B. Glumca, Z. Majđaka i A. Majetića, nameće nam puteve upoređivanja različitih životnih stavova, preokupacija i izražajnih mogućnosti.

Raspoloženje sa Kkojima mlađi pesnici prihvataju život i opstaju w njemu, osetno variraju čak i u okvirima stvaranja istog (pesnika. »Ne koračati pređuboko u Životft« sugerira nam Glumac svojim pomirljivim, pomalo rezigniranim dahom. On je takav čak i kađa razrešava svoju životnu jednačinu sa jednim optimističkim: »Živjeti, živjeti, živjeti«, jer (priviđnost optimizma je očigledna)

. »jedino tako zaboravimo okrutnosi

Vuk

suviše ,opakog Života«.

Ekskurzije pesnikovog mnmađahnuća, moramo priznati, nisu dovoljno radoznale, raznovrsne, niti plodonosne. Sve su to najčešće meditacije o životu i smrti, o uzaludnim nađanjima, o nemoći da se pravim rečima izrazi čovekova sadržina, najzad o samoći koja je »jeđini anđeo kome se treba moliti i vratitić, Ali ta poetska razmišljanja, koja često mogu biti zanimljiva i simpatična, ipak su najčešće ne velike sugestivnosti i intenziteta. Majđak nam se ovoga puta pređsta– vio pretežno kao pesnik maglovitih, nestalnih vizija. Ceo jeđan svet, unutrašnji, čak spoljašnji poicrenut je na odlaske, napuštanja, bekstva — u najrazličitijim viđovima i sa različitim raspoloženjima, Sve se u trenucima preobražava u »ponoćni vlak koji napušta (njegov) života. Ali, uprkos tome on je ipak raznovrsniji kako po molivu tako i po stilskom uobličavanju. Njegova je pesma još uvek najčešće snažna, nehatno neodređena, ali živa, a atmosfera Kao glavno sređstvo za naznačavanje misli, osećanja i stanja — zgusnuta i uzbuđena. U stihovima se naslućuje ona rađoznalost i strast, sa kojom pesnik prihvata Život.

Dok se B. Glumac pretežno služi međitacijom, tj, konkretnim razjasnjavanjima, a Z. Majđak poglaviio atmosferom, A. Majetić sažima svoju pesničku poruku m malu, treperavo lirsku, ali dramski snažnu i efektnu kraiku priču. Okviri njegove zainteresovanosti i proživljavanja najširi su Njegove reči izražavaju želju za sveobuhvatnim osveženjem, za nekim obfiavljanjem, potrebu »da se rađuje suncu i kiši i da nikad me osjeća tieskobue. Ali, ponekad i njegov glas zazvuči tmurno, bolesno uznemireno, ponekad i on gvatraži da se oslobodi nekog nesrećnog ćorsokaka života.

' (J. S.)

%

HINKO ZLOMISLNLIC

1 poslije svega (»Zenite, Subotica, 1961.) ;

Druga zbirka pjesama mladog slavopskog pjesnika MHinka Zlomislića ne razlikuje se ni tematski ni Tormal– no od stihova objavljenih u prvoj knjizi »Suhi zdđenac« (oRukoveta, Subotica, 1959), a lyavy:

Kao i u prvoj zbirci, tako i ovdje, bjesnik neodlučno zahvata 5 površine realnoga i ne pokušava đa oformi jedan, bar donekle svoj, svijet. On nije

razumeo ljepotu i težinu riječi, necdostatak poetske kulture sada je daleko evidentniji nego prije. Svakom stiha Zlomislić se sasvim pređavao, ali sama osjećajnost nije dovoljna,

da bi se konkretiziralo i dokazalo nekakvo postojanje i disanje. Pjesnik nije uspio da nas uvieri u monumentalnost, svoje građevine koja u čili ocima ostavlja utisak nedozrelosti i nedovršenosti. SlikoviLo rečeno: zgradi, podđizanoj u unutarnjo,j groznici, u buniju, Zlomislić nije napravio krov ili prozore ili zidove. U tankoj zbirčici »I poslije svega« od 16 kraćih pjesama mogu se izdvojiti dvije (možda i tri) — »Poruka« i »Oporuka« — koje bi nešto govorilc i značile. Ostale pjesme su prazne i daleko ispod uobičajenog prosjeka,

TOR TLJOUOBOMIR ZIVKOVIĆ Društvena nadgradnja

(»Naprijeđ«, Zagreb, 1960)

Objavivši »Društvenm mnadgradnju«, dr Ljubomir Živković mam se ponovo pređstavio kao inventivan pisac i kao strastan istraživač, Mađa kao istraživač retko pasioniran, on je kao pisac ipak često nedovoljno precizan, Naime, imajući pred sobom zađatak da sistematiše ogroman materijal, autor nije uvek stigao precizno da definiše i neka posebna rešenja. Kad je reč o ovakvom poduhvatu, izvesna, pojednostavljivanja su, istina, — n UŽna; međutim, osnovni atribut naučnog teksta upravo je preciznost formulacije. Poznata je činjenica đa, se u nauci ne može govoriti o preciznosti ili o nepreciznosti, već o stavu 5 kojim se slažemo ili ne slažemo, koji prihvatamo ili ne prihvatamo. No, o tome samo — uzgred. Mlustracije ·rađi, potrebno je citirati dva, takva mesta: »knjiga istorije mnajkomplikovanija je knjiga prirođe« (11) i »u prvobitnom društvu... je... postojala jednakost interesa i društvenog položaja« (211). Ako se ne bi imao u viđu širi kontekst, ova i đruga takva mesta bila bi opravđani povođ ozbiljnih Kritičkih zamerki,

Tako se pažljivi čitalac — Kao što je rečeno — ne može uvek složiti s autorom, iako su ponavlianja česta, iako je razvučenost teksta prilična smetnja đa se prate bitna izvođenja, — čitalac u ovoj Knjizi može naći niz vrlo zanimljivih rešenja, niz veoma značajnih i korisnih pođataka, niz (posrednih) samostalno proučavanje, Tome đoprinosi i jako razuđeni naučni aparat pri kraju Knjige. (FP, OC.)

*

A. FAĐEJEV

Poraz

(»Radđ«, Beograđ, 1061.)

O ovom romanu izrečena su mnoga”

oprečna mišljenja. Po nekima »Poraze je prvo đelo socijalističkog realizma po đrugima nije ni prekoračila granice (rađicionalnog realističkog tolstojevskog romana. O. Brik, je, na primer tvrdio da autor nepotrebno mnogo psi, hologizira i da na taj način lišava čitaoca značajnih »životnih fakata«

Proceđena Kroz filter vremena od triđesetak godđina (roman se pojavio i937.,) ova se mišljenja ne mogu više ozbilino uzimati. Gorki je jeđini bio u pravu kad je tvrđio da je Fađejev

»ozbiljan talenate i da je »Poraz« »široka, istinita i veoma darovita slika građanskog rata«.

Iz te konstatacije proizlazi đa je težište romana «ma slikanju zbivanja ođređenog istorijskog akciji strogo ođređenoj ciljevima socijalnog, političkog, MKlasnog Maraktera. »Poraz«e je dđeterminisan đeterminantama toga trenutka, On afirmi> še jeđan nevin, jedar, spontan, ne=misleći život, u kome je osnovna mera ljudskih vrednosti čovek »onakav kakav je«, čovek prirode čiji se svet nalazi između čeđnosti i orgije, između zanosa i nagona. Čovek peperkor-

novske životne snage i »umiljate grubosti«. To je radnik, pastir, proleter, nosiiac revolucije koji je, gledan iz nost prema likovima, motivacija po+zitivan. Autor je, nesumnjivo opet po imperativama toga istorijskog trenutka, sve te individnalnc svetove podredio osnovnom toku zbivanja,

radnji, fabuli, koja, počevši fihoma slikom partizanskog logora, stalno nabujava i zahuktava se, đa bi se završila grčevitom. borbom za goli Život. Tako opredeljen, autor Je morao da obuzdava svoj talenat kad su wu pitanju čovekove dubine, objektivnost prema likovima, motivacija postupaka, On ie ostao na deskriptivnim konstatacijama psiholoških stanja samoće, ljubomore i klasne mržnje, borbenog raspoloženja i njegovih izvora. Van sumnje, takav veštački postupak nije ni malo lak poSao za talentovanog umetlnika Wakav je MPađejev. Da bi izbegao disharmoniju i nehomogenost umetničkog kavzivanja on je morao da se dekonspiriše kao autor, da svoje likove i situacije dopunjava opisom, đdopričava, komentariše. i gledano iz aspekta umetničke transpozicije stvarnosti, izuzimajući lik intelektualaca — romatika Mačika, on je te teškoće uhbpešno prebrodio, Svetlu stranu Življenja i vitalističke čovekove snage, koje se u oficijelnoj sovjetskoj umetnosti uzimaju maltene kao jedini vidđ manifestacije živofa, on je dao u jednoj snažnoj orkestraciji s elementima prirode, u pastoznim slikama intenzivnog Života, poipune životme latencije i smrti, ostajući kao bravi umetnik na visini: »Viđeti sve onakvo kakvo jeste, da bi se izmeni» lo ono što jeste, i npravljalo onim mantika Mačeka, on je te teškoće u-

(8. G.) Što jeste« (S. BO.

ar 3

trenutkay na

uputstava za đalje·

3