Književne novine

Bliskost velikog pesnika

Nastavak sa 1. strane

smo ponosni na našu zemlju, na naš narod, na našu kulturu i na naše tradicije.. Ali mi hbećemo da se zanosimo prošlošću, niti naš ponos treba da bude o·hrabrenje isključivosti. Indija je i u prošlosti apsorbovala druge kulture. Danas je to još neophodnije, pošto iđemo u Susrev svetu u kome će se nacionalne kulture prožimati sa internacio nalnom kulturom čovečansiva.“

Sa tih osnova je delovao na cionalizam i internacionalizam RR. Tagore.

U uvodu za jednu našu pripo vetku, objavljenu u jednom ben galskom listu, zabeleženo je:

„U Jugoslaviji, daleko preko okeana, žive pisac i junaci ove pripovetke. Ali zar oni ne mogu pripadati i Indiji? Promenite imena i videćete da su ličnosti u ovoj pripoveci — indijske. Narod je jedno „čovečanstvo je jedno. Religija i politika katkada razdvajaju ljude, a ambicioz ne političke vođe često podižu barijere između ljudi. Hoće li doći vreme kad će te barijere biti srušene da čovek živi u je dinstvu čitavog čovečanstva? Do ći će. Približuje se, Nema le sile koja će sprečiti njegov dolazak. A sa dolaskom toga doba nestaće ne samo mogućnosti ra tova, nego i siromaštvo u kome živi toliko miliona ljudi“.

Ova emolivna beleška jedn5o8 od mnogih bengalskih časopisa karakteriše rečito odnos indijske kulturne javnosti prema razvijanju kulturnih veza našib 1 indijskih naroda. Ona, pre svega, opravdsno istliče sličnost i skoro istoveinost preokupaciJa savremenog našeg i indijskog čoveka. Ali ne samo 10 Ističući bliskost našeg i indijskog čoveka, ona podvlači zna čaj i još veću potrebu upoznavanja naših kultura, prođubljavanje uzajamnih veza kulturnih radnika Jugoslavije i Indije. I na kraju — ona tačno utvrđuje duboki smisao kultur-

„nih veza među pojedinim ma-

,rodima, među narodima uopšte, za nastajanje jednog čovVečanstva oslobođenog straha od ra ta i ponižavajućeg siromaštva.

Umetnici Jugoslavije u punoj meri dele fo gledište sa umetnicima i kulturnim radnicima lndije. Ako katkada, sa oDbo strane, ima i trenutnih, manjih ili većih zastoja na tom izvanredno značajnom poslu, u pita nju mogu da budu samo objek tivne teškoće. Ali je javnost i Indije i Jugoslavije duboko sve sna toga da su kulturne veze među narodima najtrajnije. Oživljavanie i razvijanje tih VC za između Indije i Jugoslavije ide svojim prirođnim, tokom, 4 uzajamnim naporima koji su nesumnjivo plodonosni.

Trenutno, „naši pisci i naša kulturna javnost nalaze se pred proslavom stogodišnjice rođenja

velikog indijskog pesnika. Nedavno, jedno beogradsko izdavačko preduzeće objavilo jš

„Godan“, delo indijskog klasika Prem Čanda. Nešto ranije, dru go beogradsko preduzeće objavi

lo je „Ostavku“, najbolje delo savremenos indijskog pisco Džainendre Kumara. U Zagre-

'bu je, u prevodu sa Originala, sa hindi jezika, objavljen veliki izbor pripovedaka. Pored imena

Tagore — sada ireba dodati ı imena Prem Čanda, Džainendre Kumara. R. K. Narajana.

Mul:: Radž Aanada. Batačarije i drugih. Izvesna indijska dela u izdavačkim kućama čekaju tako đe da ugledaju svet.

S druge strane, ae hindi jeziku već su objavljena dva naša romana — Cankarev „šlu

ga Jernej” i Andrićeva „GOošpO djica”, pored velikog broja pri povedaka i pesama jugoslovenskih savremenih i klasičnih utora. koji su objavljeni u časg pisima i listovima na mnogim indijskim velikim jezicima, kao i na engleskom. Teško da je i iedna narodna knjižmica u Indi ji bez makar jedne publikacije o Jugoslaviji. A uzajamne pose te kulturnih radnika Indije i Jugoslavije sve su češće, u jednom ritmu koji potvrđuje SsV"”stranu bliskost oba naroda.

Indijski i jugoslovenski čovek uvek se nađu kad je u pitan'u mir i stvaralački rad. Zato e sasvim prirodno što se nalaze i kad/ie u pitanju kultura, ume tnost. To potvrđuje humanistički kulturni internacionalizam obeju zemalja.

Kulturne veze nisu stvar trenutka, nego složen proces u U-

poznavanju i produbljivanju pri" jateljstva naroda koji zahteva i vreme. Ali uslovi da se tfaj složeni proces u životu naroda Indije i Jugoslavije uspešno ra zvija postoje i višestruko i nB mnogo načina su potvrđeni. Vra tio bih se na belešku bengalskog časopisa o našoj, pripoveci. Boravio sam dugo u Indiji, i mi slim da mogu da kažem da sličnu belešku može i neki naš autor da napiše ispred mnogih indijskih književnih dela. Velikoj stvaralačkoj ideji pro žimanja nacionalnih kultura sa internacionalnom kulturom Čovečanstva, svim svojim genijai nim stvaralačkim bićem, služio

je i R. Tagore. On joj Služi danas „dok «se čovek, širom globusa, uznemiren i prestra-

šen, katkada uznemiren do Bor kog nihilizma i prestrašen do turobnog cinizma, pod senkom džinovskih hidrogenskih pečurki vraća uveče u svoje stanište, Tagore živi i njegove plemeni te ideje žive, To su ideje ČOvečnosti i lepote. I zato je pro slava stogodišnjice njegovog TO đenja u Inđiji i naša proslava, a datum rođenja velikog indijskog pesnika iz Bengala, borca za čovečnost i lepotu — datum koji svim srcem proslavlja i ČO vek i umetnik Jugoslavije. Čedomir MINDEROVIĆ

_—-<eraarnaiei aaa ———|

Velika nada čovečansiva

Nastavak sa 1.

stva, u ime mira. Ne šsamo za to da bi se očuvale tekovine ecivilizacije i ono što se naziva kulturom nego da bi se jednom ostvarile one najplemenitije ide je zbog kojih su toliki ljudi zo reli na lomačama, bili istezani na točkovima, dovođeni pod VU šala i pod nož. Ideje, da · svi oni koji ne samo što još uvek ništa nemaju od te civilizacije i kulture, nego koji još uvek nemaju šta da jedu, dobiju svc što im kao ljudima pripada i na šta kao ljudi imaju pravo Ta ideja za koju se zalaže ova zemlja, i čini sve što joj je do stupno da se ona realizuje, »igurno je danas jedino ispravna i jedino održiva.

Nije nimalo lako ni jednostav no pronaći onaj pravi i čovečanstvu neophodni izlaz iz današnje surove i svakim danom

strane

sve kritičnije situacije, kad. on",

smrtonosno””oružje” koje se ima u rukama može svaxoga časa da iz ruku isklizne. Oružje se nagomilava i na jednoj i drugoj strani, i svet je došao paradoksalnu situaciju da izaži vač rata mogu biti i ptice koje će neki pospani vojnik videti na ekranu i misliti da su dirigo vani projektili. To je valjda kulminacija onog bezumnos straha u kome se svet nalazi, iz koga, kao uostalom iz SVakog straha, ne nastaje · nikad ništa dobro i dugoročno. Predstavnici vanbiokovskih zemalja koji će se okupiti na Beogradskoj konferenciji svesni su žAdatka i odgovornosti koje preuzimaju na sebe, i njihova an gažovanost u ovom frenutku ne će biti upućena ni jednoj hi drugoj strani sile, nego će se usmeriti u onom pravcu koji jedino može da dovede do toga da se otklone svi paradoksi na šeg vremena, da više nikada na ovoj zemlji ne bude nevino ubijenih. I da se dVrati pravi smisao razumevanju i ljudskoj reči.

Još jednom u svojoj istoriji Beograd postaje istorijski grad. grad kome su okrenuti :judi ovoga sveta s poverenjem i s a3 dom. I ako je nekada ono Što se zbivalo u Beograđu i s Beogradom bilo presudno samo za jedan deo jednog kontinenta, u ovim danima to štoće seu njemu dopod'fi biće presudno za čitav svet. U tom smislu beogradska konferencija je događai takvos značaja kakav nije bio nijedan do sada, prosto zato što se Čovečanstvo nikad nije ni nalazilo u situaciji da mu predstoji totalno uništenje. I zato to,i ie ste velika nada čovečanstva, Dpravdana „nada da će jednom prestati to prizivanje rata, da će jednom za svagda nestati sveopšteg straha od rta, nada da će se moći kazati da je od beogradske konferencije nastao opšti i godinama nemerljivi

mir na zemlji. Ta velika i danas jedina nada. Dragoslav GRBIĆ

STIHOVA

Kad prestaneš pisati stihove, dogodi se nešto neshva{iljivo: otkrivaš, sa užasom, da nemaš više ništa zajedničko sa svijetom, s kojim te je jeđino poezija duboko povezivala, čineći na jeđan samo njoj svojstven način sve ljude tvojorm braćom. Ostaješ sam, po prvi put uisti nu sam kao prokletnik na pra> gu tuđeg i nepoznatog svijeta, okružen nerazumljiivim stvarima koje te napuštaju. Čak i maternji jezik više se ne prepoznaje, pun hladnih, neprijafeljskih zvukova koji plaše i ispunjavaju beznađem. „Htio bi da govoriš posve obične riječi, da prirodno i jednostavno komuniciraš sa svojom okolinon sada kada joj, lišen svog čudnog zanata — reklo bi se posvema nalikuješ. Ali ona fi izmiče, riječi iščezavaju, komunikativnost je lažna. I eto, Vidiš tada kako si se od zemlje — po kojoj si tako sigurno hodao i na kojoj si se osjećao d» maćin, a da nisi ni znao da O zahvaljuješ upravo poeziji zauvijek ofkinuo i postao beskućni prognanik.

Poezija bila je realnost, kozmos. Bez poezije — realnost se poljuljala, kozmos iščezao.

Poezija nas razgolićuje kab sama smrt. Ona pljačka | ono najpotrebnije za čovjekov mir: ponavljanje istovjetnih trenuta ka. Ali kad nas ona napusti, mi spoznamo da je u nemiru ko jim nas je ona hranila bil» sadržano najpotpunije jedinstvo smrti i Života, izvor iz kojega

smo crpli istinu i tajnu. A ml sami bili gmo tek ključ za jel nu jedinu, nikad do kraja nmđenu metaforu, u kojoj klikće protivurečnosti postojanja.

O SMO.

Dušan MATIĆ

U· ZAG

'j5 (Neko se bečeras meće vratiti '

Ostaće za navek merođeme, čak Prste ma stolu, da voečeyas me

Međ korenjem, izvorima, cymo

Sat koji me prestaje da kuca

Ostaće za mavek merođene, čak

Između života i smrti: jedva

Izet SARAJLIĆ

Sutra je medelja. Uzmite pYvi

Mi je proklinjemo, psujemo, a zakczužemo ljubavne sastanke

Pa šta? zbog toga zar manje i kad jedine veči postaju „me

ali w svakom slučaju om, je

a Jevtušenko sigurno megde wu

i onc čak zmaće šta, je to što

Preda me je bačen skupocjen dar života, i neophodno mi ie moje vlastito „postojanje kao zalog za nešto što još ne Dpoznam. (Možda još nisam zrela 8 nepostojanje?)

Pravo na odsutnost ireba također steći, čedno pravo ma ispraćaj šturaka u jesen, Ako je naš dolazak na svijet Di) plaćen osluškivanjem, odlazak neka bude šutnja i otuđenje. Poremetili smo hod vjetra, mes netsku iglu neke zvijezde. "'ko nam dozvoljava da se samo 9 smjehnemo i mestanemo, prije nego što svijet kojim smo naftovareni poskidamo s leđa, dije lak po dijelak, s gorčinom i b#? zazlenom ~ „dosadom, ali pazeći da pritom ostane cjelovit i ne povrijeđen.

Zadatak je umjetnosti đa upozna život s njegovim neiscrp nim sirovinama.

Umjetnost je u svojoj suštini

optimizam. Njen je izvor u da-

lekom detinjstvu mašte: pov]Jerenje u sudbinu. A povjerenje je sloboda. Kozmos i život u njemu mora đa su nastali igrom, a krajnji ogranci tog života —d igre, mašta i duh čovjekov, kao đa preobražavaju bez prestanka tu prastvaralačku igrb prirode ·u borbu za samu ČOVječnost. Tu je latenini mnesporazum umjetnosti i života. kojim se jedno i drugo produlju,je i održava,

TLirska je pjesma stvarnost Cteta našim čulima, svijet presađen u čisto vrijeme nsavršenog oklijevanja, bezbolne ravnoteže. Muzika je vref.nje odbjegle duše materiji. Misao oslobođena vremenskog, da bi nanovo rodila vrijeme i bila njegov početak.

U kazalištu ukrštavaju se dva

| LJUBNO

RAD, .

Sat koji me prestaje da kuca niko meće da čuje. Duge, beskrajne misli što su se te moći imale da Yoje

mi moći meće da se zaborave.”

Trgne se tako talas iz tavnina,

Iz zaseda gde korenje je, izvori gde su. Prelije trave, planine mamrgođene,

Smoešne zvezde, krevet razmešten, reči spremne,

mogu, pa me mogu da pišu.

Trgnc se tako talas iz tavnima,

Iz zaseda gde korenje je, izvori gde su.

Ako prsti večeras me mogu, pa me mogu da pišu, Trave, plamine, zvezde, krevet, reči,

neko ćutanje dišu.

Neko se večeras meće vratiti u svoju sobu.

niko neće da čuje.

Duge, beskrajne misli što su se te moći imale da Toje

ni moći neće da se zaboyave.)

konjski nokat.

Između smrti i života: sav užasmi obyvuč sjaja Oko blatne, zlatne glave kYilatoga bolnog zmaja.

S4RA4JEPVO

Sad nek spavaju svi naši mili + besmrtni. Pod moston, kraj II ženske mabujala Miljacka teče. \

tramvaj za Ilidžu.

Naravno bod pretpostavkom, da me Dada kiša. Dosadna duga saYajevska kiša. Kako li je bilo Čabrinoviću bez nje u tamnici!

ipak dok pada kao da smo u majmajskijem, maju.

Mi je proklinjemo, psujemo, svesni da od, nje nikad Miljacka neće postati ni Gvadalkivir mi Sema.

'ću te voleti

i mučiti manje kroz stradanja?

Zbog tog zar manja biće moja glad

za tobom, i mamje moje gorko bravo

da me spavam, kad svetu prete kuga ili Yat

zaboravi“ i „zbogom“?

Uostalo:i, možda ovo i mije grad wu kome ću umreti,

zaslužio jedmog meuporedipDo vedrijeg mene,

\ ovaj grad u kome možda i misam bio najsrećniji, ali w kome je sve moje i gde uvek mogu

naći barem, mekog od vas koje volim

i reći vam, da sam, sam do očajanja.

U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav

Gruziji.

U Parizu kako da zovem hitvu pomoć kad se ona nije odazvala mi ma pozive Vijona? Ovde zovnem, li i topole, moje sugrađamke,

me boli.

Jer ovo je grad u kome možda i misam, bio najsrećniji, ali u, kome i kiša kad pada mije prosto kiša.

„Lbandit, koji nas surovo, 'dva Sata 'ffiagije“ć, nogom “z-

BHE.JESKE U)UM.PESTO

Vesna PARUN

————————

čovjekova vremena: jedno koje mu je vizuelnom predstavom (-– teto i to isto koje mu se, apstrakcijom obogaćeno, vraća.

Slikarstvo je but od vizuelnož ka slobodi, razaranje čulnosti da bi se doprlo do njezine Ssuštine. Oko je u službi naše ličnosti, otkrivsč nevidljive du še stvari, u kojoj je sadržana njihova negacija.

Slikarsko platno ili skulptura najviši su izraz pobune, sum nje naših čula kao cjeline u vizuelnu prirodu našeg doživljavanja svijeta. Oni su potvtda vizuelne percepcije uime ne~

čeg što će ie poništiti: uime apsolutnog doživljaja. Film je, naprotiv, Vizuelan

aprjiori, i na tom se zaustavlja. Zvuči paradoksalno, ali on statičan. „Zarobljen kvantitetom. Dok pronalazi vidne kuteve i samo aranžira to Vizuelno koje nikako ne. može razoriti, on se trudi da na neli način nadmudri umjeinost. ižbjegavajući njezine sumnje u sebe samu. Sav potčinjen hirovima ljudskog ol:a u kretanju, okovan Šškrtim i iscrpivini zakonima vizuelnog, ništavnošću vizuelnog, film nam nudi jed no svoje lažno vrijeme ~ vidđlji vih trenutaka „u zamjenu za naše složenije i nevidljivo ljud sko vrijeme koje protiče negdje u dubini svijeta, mimo vrlo pre cizne filmske trake, skriveno i jedva dotaknuto najosjetljivijom kamerom. Umjetnost stvara novu pri?odu čovjekovu, film oponaša vješto i prirodu i umjetnost, simulira ideje, podržava pubertet naših čula, infantilnosti opsesije. Film nije sloboda. Rea

Ta čudna umjetnost obilno se

koristi svime što su ostvarile .

mašta i tehnika zajedno, da bi iz svega toga izvukla zapravo vrlo mizeran rezultat: da bi nas uvjerila kako „magija i ljepota prestaju čim se vratimo SVOm omraženom svakidašnjem posto

janju, gdje ostajemo opljačkan. .

jadni, s totalnim vizuelnim va kuumom svijeta oko sebe. Film je, gotovo bih rekla, rafinirani nakon

bacuje na obesmišljeni asfalt i drsko nas pita: Kuda sad?

Kazalište to nikad „ne pita. Njegova se funkcija ne završa va izlaskom na gradske ulice, ili bolje, ono ne pristaje da se ona fime završi. U tome času ono počinje da izgrađuje jednu novu pozornicu u nama, na kojoj traje i odvija se njegova realnost. Poštovanje našeg Života, ne, iluzije o njemu, to „e“ etika koju se oduvijek itrudilo da ostvari kazalište. Učiniti čovjeka gladnini i žednim moždu je manja usluga nego pružiti mu zabavu i hljeb. TJezbrižnost. koje je čovjek iz dana u dan sve opasnije lišen, upućuje MB na potražnju darežljivije umjetnosti. Oslobođena čula, s druse strane, traže svoju primjenu. No mehanizam te primjene, samim fim što je nužan, još 9 postaje umjetnost.

Povjerujmo iluzijama da nam pružaju sreću. I to je dovoljno. Ali šta je onda sa umjetnošću, koja stavlja u pitanje čak i samu sreću, zato da bi nam „e sutra možda vratila provjerena

i osmišljenu — ili da nam je ne vrati nikada? Uprkos fome što još nismo

dorasli da na to dademo odgovor, meni se sve više čini, i usuđujem se tvrditi „da je fili samo popratni fenomen jedne prelazne faze razvitka, a nikako krajnji domet ljudske stvaralač ke moći, radoznalost koja će se prilično brzo iživjeti i odumrijeti „na planu umjetnosti, jer joj nikada nije sasvim ni pripadala; jer čak ni pod Ssuperiornim pokroviteljstvom teh nike ni jedan ljudski „napor nema mogućnosti da ikada pos tane umjetnost, ako to nije več današ. Ako je u ponekom re nutku i bio umjetnost, mislim da je to umjetnost koja se Okamenjuje, postajući svoj Vviastiti skupocjeni spomenik.

Naše vrijeme nije dobro od gojeno: ne poštuje našu strpljivost. Budala mu se može pokoravati, ali ne toliko dugo da zaboravi, da je u njegovu životu nekad davno postojao i doživljaj, a ne samo surogat; doživljaj za koji je trebalo iju bavi i smjelosti, i, što je najbitnije, odgovornosti prema vla stitoi ličnosti.

Hipertrofija vizuelnog faktora pobrkala je i iskrivila mnogo toga u našoj psihi, a zatim i U pojmovima: „gledati i osjećati postaje jedno te isto, a takode

i viđjeti i upoznati, oponašait i doživjeti. Kržljanje OrHONa potrebe za doživljajem, šlabljenje emocionalne i etičke sna ge koja ga uvjetuje, oslanjanje na tuđi doživljaj kao na puni nađomjestak vlastitog i sve ve ća neotpornost ličnosti „prema sudbini, koja iz toga proizlazi — to je baština koju modđeri čovjek ostavlja potomstvu, u ime iznašašća najuđobnije od sviju umjetnosti.

Grijeh bi bilo ne spomenuti ovdje još jednu, „perspektivnu i vrhunsku“ umjetnost čovječanstva: televiziju.

U bliskoj buđućnosti, kada suhonjave i anemične antene u kojima kao da ima uvijek, čini mi se, nešto podmuklo i lupeško — istisnu i poslednje čupavo rodino gnijezdo sa seos kih krovova, covjek će, slatko uzdahnuvši, reći možda na gla: Čudno, napokon je sve u ređu, ali primećujem da sam svemu ovom što sam stvorio DO svema suvišan. Ako netko još umije na toj zemlji razlikovati patnju od sreće, onda su to zdacijelo moje domaće životinje a ne ja. Zaželimo li opet jednoga dana da to naučimo, moći ćemo to naučiti od onih od kojih dobivamo meso, mlijeko i vunu, đonove i konzerve. Time se ujedno i lišavamo potrebe, da neprestano razjašnjavamo sebi gdje to prestaje proizvodnja 4 počinje umjetnost. Ili bolje gdje prestaju stvari a počinje čovjek. :

___-_uuuii alyazszrı ~

In memoriam

Marko Marković

Rođen „u Zvomiku „godine 1896. Marković je sa roditeljima rano prešao u Sarajevo, gde se između dva rata izdržavao službom u privrednim i finansijskim ustanovama, ali se pored foga bavio i radom „na književnosti za koju je od ra ne mladosti imao i ljubavi i smisla. |

Lio je uglavnom pripovedač, ali je sem toga. objavio i” miz članaka iz književne i kulturne istorije, a takođe i dosta prikaza o aktuelnim knjigama. Uvek o Bosni i Hercegovini ko jima je celog života služio.

Svoj pripovedački rad Marko vić je počeo 19923. godine .-·pripovetkom „Vatreno „.ikrškeaje“. Posle osam godina (1935); SU“ pio je svoje priče u zbirku „Kriva Drina“ 'koja je odmah bila lepo primljena od kritike i nagrađena jednom od nagrada iz zadužbina Srpske akademij? nauka. Posle rata, produživši pripoveđački rad, objavio je ioš dve knjige pripovedaka.

U širokom kolu bosanskih i hercegovačkih pripovedača Mar ković zauzima časno mesto, UZ Borivoja Jevtićn kome po shva tanjima i načinu pisanja najbliže stoji. On je najčešće opisl vao maloga čoveka kakvoga e gledao na prelazu iz patrijarhal ne sredine u moderno doba, pa je zato srodan i Svetozaru Ćoroviću i Ivu Andriću. Lep jezik dinamičan i spontan izraz krase njegov stil, zbog čega 50 njegovi tekstovi lako čitaju.

TI u ostaloj prozi, esejim3a, člancima i prikazima, Marković pokazuje slične kvalitete, osabi to kad piše o zaboravljenim lič nostima i događajima bosanske i hercegovačke prošlosti, satiri čaru Skariću — Zembilju ili prvim kulturnim pionirima. takve zbirke njegovih radova„ od kojih je jedna izišla u sam čas njegove smrti, uticaće na određivanje njegove vrednosti kao književnika pri čemu ne treba zaboraviti ni njegove pre vode ruskih pisaca, osobito An drejeva, Arcibaševa i Kuprinn.

Ali Marković nije samo pisac zatvoren u čisto književne i turne probleme. Iako nije bio u prvim redovima Mlade Bosne, on je pripadao toj revolucionar noj i patriotskoj gc.ueraciji da” nima svoje mladosti, rvojim 0” sećanjima i shvatanjima. Zato je prihvatao mnoge inicijative u društvenom životu ao na” predan i dobronameran radnik. Bio je osnivač „Grupe sd” rajevskih | književnika“ | 1928, organizator njenih „izdanja 1 blizak saradnik Jovanu Kršiću u njegovom časopisu „Pregled“.

Još agilniji je Marko Marković u posleratnim danima. Bio je urednik književnib listova „Odjek“ i „Život“, predsednik udruženja književnika Bosne Hercegovine, ·ipravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, direktor izdavačkog preduzeća „Svjet“ lost“, član i saradnik mnogih kulturnih i javnih ustanova.

Njegova smrt ostaviće velisu prazninu u Bosni i Hercegov!" ni, jer je umro u punom zama hu. Uvek staložen, vedar, res” lan i ekspeditivan, on je često bio neophodan u mnogim poslo vima.

Božidar KOVAČEVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE