Književne novine

ironije spušta kao arbiter u vođe literarne osrednjosti, nego i kađ na nekoga iskaljuje svoj cerebralni i verbalni gnev, kad se literarno sa nekim ·„obračunava“, .

Zadivljujuća je preciznost du-·

ba, jer je u pitanju duh, svestrana literarna usredsređenost, sa kojom je u stanju ovaj kritičar da skoro uvek odmeri nepogrešno odstojanje od svog utiska do smisla koji hoće da iznađei kome ume da da takav izraz kao da je to jedini mogući ut: sak i jedini mogući smisao Koji se rađa u prirodnom jedinstvu utiska, smisla i izraza,

Kažem preciznost, ali i opsenarstvo reči, forme i duha, jer vi ste u stanju da utvrdite netačnost suda, ali logika je i dalje u celom kontekstu, u „uspešnom verbalnom preciziranju,onosa što se hoće, dakle ne preciznost samog suda. nego preciznokt načina na koji se jedan sud.saopšta· va. Ako se prepustimo samo zavodljiivo formulisanom jednom utisku, iz njega se sve dalje ispreda i mi smo zbunjeni igrom . koju ovaj duh primenjuje da bi neopozivo sabrao sve literarme

razloge u korist svoga suda. O-_

tuđa će mnoge „Bogdanovićeve kritike ostati u našoj književnosti kao primer verbalne impresionističke argumentacije koja sa najvećim osećanjem za meru i proporcije izraza suvereno rukuje svojim oruđima.

To ne znači da odlika ovog kritičara ne može biti i preciznost, suda. Baš naprotiv, ako je literarma materija u estetskom afinitetu sa Kkritičarem, vi ćete ga sa zadovoljstvom čitati bez obzira šta mislite o samoj literaturi, ako je na estetički „neutral nom terenu“, slobodno ćete se u njega pouzdati. Samo, pitanje je koliko ima estetički „irelevantne“ literature, „koliko #kritičar može biti prođuktivan kad se danas odnosi prema klasici konzdravičarskih apoteoza, kaoi dipodloga uslov za fačnost Kritičarskog suda i na koji način u njemu sudeluje impresionistički momenat. Zato je analiza pojedinačnih Kritika najsigurniji but do istine.

'U Sabranim delima piščevim ima kritika mešovitog sastava i neujednačene vrednosti, ima jubilarnih prigodnih članaka i nazdravičarskih apoteza, kao i didaktičke, pedagoške publicistike; zatim smelih, nenadmašnih briljaninih eseja (o Milanu Crnjanskom, Tinu Ujeviću) i pogroma– ških pokajničkih uranilovki (o „modernizmu“ između dva rata). 'Članci o Gorskom Vijencu ništa novo o Njegošu me kazuju,ali se odlikuju emocionalnom odanošću koja racionalno prelazi u idolatriju. U članku o Cankaru ritičar je izveo „spoj“ fraze i timofejevskog „estetizma“ (dakle još niži stupanj „jermilovštine“). Kad dodiruje ili se upušta u ocene literarnih pokreta evropske

di | | zuje na i značenja, pisac poka= nedovoljno VIŠI vanje stv CSR Na ari Stvari, a ovo utoliko više začuđuje što je autor bio i uniVerzitetski nastavnik. Ka ka xi OHeR LO OV ad govoeXSpresionizmu, on hoće da ostavi utisak kao da je tu sve negativno sa idejne i ideološke tačke gleđanja. Međutim, Krleža je kod nas negacija takvog tuma čenja, a od stranih pisaca ireba se setiti samo Georga Trakla, Georga Kajzera, Karla Šternhajma, Krnesta Tolera. Ali, „kako podsećati na pisce koji su autoru očigledno nepoznati, iako su Yeprezentativni ipredstavnici pokreta koji on osuđuje?

sa „autorovim shvatanjima romantizma kao književnog pravca stvar svoji još gore. On je svoje oskudne predstave o tom pojmu izgradio na primerima francuskog romantizma i vukovske varijante srpskog romantizma (Branko Radičević i Jovan Jovanović Zmaj). Može li se na osnovu tih predstava govoriti ne samo o romantizmu uopšte, neBo, recimo, i o romantizmu jednog Laze Kostića? Mogu li se o romantizmu davati uopšteni sudovi a da se ne poznaje nemački i engleski romantizam?

U pozorišnim kritikama Milan Bogdanovića, koje se u podjedna koj meri odlikuju „vanrednom pronicljivošću da se uoči scenski problem i da se prema njemu postavi, besprekorno odmeravajući pri tom sve elemente koji određuju jedno scensko izvođenje (prikaz „Fedre“ primer je virtuozne Kritike), kao i odsustvom objektivnog „Kriterijuma, može se naiči i na ovakva dogmatska shvatnja: režija mora biti dosledan izraz onoga što je pisac hteo! Ima ovđe, u stilu patefične staromodnosti, i ovakve, nesumnjivo staračke nepoverljivosti: čim neko (tj. pisac) hoće da kroz zabavu, zabavljajući se i n „lak“ način govori o ozbiljnim stvarima, znajte unapred da nema sasvim čiste namere! Mora da je tu reč o nekoj podvali! Zato, čuvajte se!., |

Rafinmanu zapadne drame autor suprotstavlja „pozitivnu jednostavnost #Waocijalističke društvene psihologije“! Zar ove reči, napisane pre pet ili šest godina, ne zvuče kao smešan, našim domaćim društvenim, olitičkim i intelektualnim razvojem potpuno prevaziđeni „anahronizam? Šta se sve otada desilo i razvilo kod nas! Kako su se po= etski sadržaji umnožili, produbi-

li, istančali do neverovatnog ra'finmana! Ni traga više od blaže-

ne „jednostavnosti“ za kojom sada ovaj kritičar negđe u potpunoj osami jadikuje! I zar je čudo onda što je, ima već pola decenije, potpuno zaćutao ne mogući da dođe k sebi od silovitog razvoja naše literarne produkcije koja je dostigla svoju afirmaciju upravo na onim putevima koje je ovaj kritičar uporno negirao?! Veći poraz jedan kritičar ne

može da doživi.” Zoran GLUŠČBVIĆ

IRONI.

(„Život pod reflektorima“, NIP, Zagreb, 1961) .

Naš pasionirani ljubitelj pozorišta retko ima priliku da u nekoj publikaciji nađe štampana i grupisana sva značajnija dramska dela koja se pojave tokom jedne sezone. Utoliko veće zadovoljstvo pruža mu knjiga, u ko-

·joj je objavljeno nekoliko najno=

vijih komada sedmorice vodećih hrvatskih dramatičara. Za nas u Beogradu, ova publikacija je zanimljiva i zato što nam pomaže da, u periodu gotovo apsolutne neaktivnosti beogradskih pozorišnih pisaca, „sagledamo neke nove tendencije savremene jugo-

MIRKO BOŽIĆ

slovenske dramske 'Književnosti.

'Uočićemo odmah jednu zajedničku karakteristiku „štampanih drama: njihovu aktualnost. Ovo opažanje pomoći će nam da publikovane komade svrstamo u dve glavne grupe: u prvu grupu uvrstićemo, tako, dramska dela Mirka Božića, Marijana Matkovića i Vladana Desnice, drame koje se odlikuju ozbiljnošću, dubinom i istinskom savremenošću; ostale komade, na žalost, ne možemo svrstati u ovu grupu, jer je njihova aktualnost po pravilu mehaničke prirođe, površinska i pomalo deklarativna. Razmotrimo svako delo posebno.

Iza bolno-ironičnog naslova Božićeve drame „Pravednik“ skrivaju se dva podjednako in-_ tensivna dramska toka: jedan od njih govori o sredovečnom sudiji, koji je za vreme' okupacije bio primoran za časak da odlučuje o životu i smrti svojih sugrađana (ovaj tok drame pokreće pitanje o relativnosti ljudske krivice i morala uopšte); drugi rukavac Božićevog komada uvodi nas u dramatično ratno iskušenje nekog

malog mesta i upoznaje sa svom trivijalnošću njegovih stanovnika. Ako uporedimo ovaj komad sa Božićevim ranijim dramama, pokazaće se da je Božićeva Derspektiva u „Pravedniku“ suštinski sazrela: doduše, ovo sazrevanje odigralo se mnogo više na misaonom, fačnije rečeno temafskom planu, a mnogo manje u čisto dramaturškoj sferi. Pogledajmo kako je Božić postupio.

Božić je nastojao da jedna realistička slika iz života dobije razmere moralne alegorije, koja je na neki način vanvremenska i

opšta (slične ambicije ne karak=-

terišu ostale Božićeve drame: u njima je Božić težio, u najboljem slučaju, da određena realistička slika sadrži u svom središtu i poneku sugestivnu etičku dilemu); ova promena nagnala je Božića da svoje preose{iljive, egzaltirane junake postavi prema jednoj drukčijoj vrsti pozadine: u „Pravedniku“, dramsko zbivanje se odigrava nasuprot furobnog, monumenfalnog dekora koji obrazuje istorija, dok su u ranijim Božićčevim dramama kao Dozndina zbivanja figurirali naši savremeni gradski enterijeri, često sasvim lokalni po svom značaju. U svojoj novoj drami Božić je, dakle, dao prevagu universalnim. momentima i odlučno potisnuo u stranu lokalne ili sifno-realističke elemente, toliko karakteristične za njegova prethodna dramska dela. :

U isto vreme, ljudski postupci u „Pravedniku“ nisu doslovno realistički motivisani, već sadrže jednu dozu nepredvidljivosti i zrno tajanstvene zagoneinosti, Osobine koje su imanenine i samom životu. Drama, na primer, kulminira u jednom gotovo iracionalnom činu*, „koji sugerira čitaocu da je ubistvo osnovno oObeležje egzistiranja u istoriji. Objašnjavajući svoj fatalni čin, glavni junak drame kaže:

Blaž (ide opet ma optuženičku klupu): Onog tremutka... ja sam mislio ma vas, Matiću... + ma, Vas, ma svakoga od %vas.. želio sam možda da mačem, neki mofiu... želio sam, da sudim... po imerciji mog poziva, Do %aerciji čovjeXud... Vi ste svi bili u mojim, očima... nevini i fcrivi.. Zašto nevini i 2a=

* Trenutak kad sudija Blaž Bogdan ukaže prstom na jednog svog sugrađanina predstavlja, bez sumnje, iđej_ ni Kklimaks dela i precizno definiše autorov odnos prema pravoj prirodi ljudskog ponašanja u istoriji; zato je sasvim nevažno što pisac u finalu drame odustaje od ove formulacije i pribegava jednom maivnom psihoanalitičkom objašnjenju,

POVRATAK ZABORAVLJENOG PISCA

(Milan Kašanin:

Ponovni susret s piscem čije se prisustvo u našoj literaturi dosta vremena nije osećalo i koji je danas mnogo više poznat kao jedan od najboljih poznavalaca. našeg srednjovekovnog „slikarstva i jedan od najumnijih i najdarovitijih likovnih kritičara između dva rata, nego kao pripovedač. · ima mnogo draži i donosi mnoga uzbuđenja. Za mene, prvi susret s prozom Milana Kašanina bio je u isti mah i jedno od prvih iskustava s našom literaturom između dva rata. Taj susret ostao je i do danas jedna od najdražih uspomena. Ponovni susret nije mnogo izmenio te prve utiske. Čini mi se da danas 5 više razloga i sigurnosti mogu da kažem da se jedan pisac zasluženo vraća na mesto koje mu pripada, no' što sam pre ONO susreta mislio da je on nezasluženo zaboravljen. J er, posle zbirke pripovedaka koja je pred e ma, sasvim je jasno da je CP šanin jedan od najzanimljiviji

proznih pisaca između dva Ti o: Neke ·' njegove pripovetke, a

« U senci slave“, p

Š „Mrav“, „U se! ge ubljenik#, " Braća PEC slavna“, i druge idu LALA U bolje što je naša međuratna,

a ripovetka ne samo međuratna, DTIpOVC"d v ipovetke otkrivaju ala. Sve te prip' SM

jedan čuđan pomalo IZVI | i nastran svet, svet koji može

mnogo šta da objasni, 1 od Ee može mnogo đa se sazna 9 .

veku i o njegovom unutrašnjem životu. A sve to ispričano JČ S iedan način koji je sve pre neg konvencionalan. | „Kašanin TOG kao malo ko od naših međuratnih pripovedača da priča, On i

KNJIŽZBVNE NOVINE

onu sposobnost koja je data samo dobrim piscima da u najbanainijoj i najkonvencionalnijoj situaciji vidi ono što je neobično, da sasvim običan događaj u njegovom kazivanju postane nešto izuzetno i nesvakidašnje. i

Možda niko u našoj literaturi, sem Isidore Sekulić i Veljka Petrovića, ne poznaje psihologiju i mentalitet vojvođanskog malograđanina i poluseljaka : i kao Milan Kašanin. Sa simpatijama i blagom ironijom, sa toplinom u kojoj nije teško poznati ulicaj velike klasične ruske literature, pisac ove knijge govori o snovima i javi jedne sredine u kojoj „reda mora da bude .o musavim palankama punim sitnih pakosti i zađevica, o selima koja nisu samo čista i bogata, već i puna nastranih ljudi i intimnih „ljudskih tragedija. Po svome osećanju i doživljaju sveta antiromantičar, Kašanin ne može da se ne nasmeje čitavom jed= nom nizu stvari koje su za mnoge generacije predstavljale životni sadržaj. Za takav odnos rema svetu naročito je karakteristična pripovetka „Mrav“. Ličnost gospodina Milića u izvesnom smislu „može da bude karakteristična za vojvođanskog intelektualca koji je ceo 8VOJ život posvelio takozvanom sitnom radu za narod i koji je posle ratova i ujedinjenja došao do zaključka da njegov život više nema nikakvog cilja i svrhe pošto su ideali ispunjeni. Taj podsmeh romanftici srećemo i u snovima jedne provincijalne devojke o Parizu, i u priči o Josi Cvitanoviću iza čije se romantike

kfije najobičniji arivizam. To je jedna od najbitnijih Kašaninovih karakteristika. Sve snove om prosuđuje mirno i hladno sa superiornošću čoveka koji je iznad situacije»+ koji ne može a da ličnosti koje posmatra ne sagledava pomalo i kao karikature. A sposobnost viđenja ljudi i stvari na taj način, znamo, daleko'je od toga da bude osobina prosečnih duhova.

Postoji jedno dosta ukorenjeno i rasprostranjeno „mišljenje da Milan Kašanin kao pripovedač nastavlja našu realističku pripovedačku tradiciju. Čak i. Isidora Sekulić bila je sklona da

'takvo mišljenje zastupa. Ali tu

se previđalo da je reč o jednom unutrašnjem obogaćenju i suštin skom prevazilaženju realističkog postupka. Milan Kašanin govori o spoljašnjoj akciji, ali se kroz tu spoljašnju akciju otkriva čitav svet njegovih ličnosti. On se koristi iskustvima i saznanjima moderne psihologije, ali ne psihologizira. Kod njega zaista nema dugih i mučnih psiholoških analica, ali ima prave i istinske psihologije. Ovaji pisac zna pravu vrednost reči i zna da je neka stanja duha dovoljno samo nagovestiti da bi postala · jasnija nego kada ih objašnjavamo. Sve što kazuje on kazuje ne tako retko kroz vic i dosetku i na taj način ume da saopšti bolne istine o ljudima. Najtragičnija saznanja o čoveku Kašanin saopštava usput, u umetnutoj rečenici, i.ide dalje zaokupljen svojom pričom koju često zavodi na stranputice i dopunjuje brojnim digresijama i raznim epizoda~

„U senci slave“, Matica srpska, Novi Sad, 1961)

ma. Takav postupak znatno sla= bi čvrstinu konstrukcije i formal= no predstavlja razbijanje klasične realističke forme pripovedanja. Njegovo,pričanje podseća na ravničarsku reku koja ima mno= ge rukavce i koja pravi mnoga zaokrete. A takva struktura nje govih „priča najčešće je nužno prioizišla iz onoga šio govori i ona u najvećem. broju slučajeva odgovara onome što Kašanin želi i uspeva da kaže.

Ponekad njegova rečenica s ispremeštanim ređom reči moža da se učini kao' manir, kao nedostatak „stvaralačke discipline. Smeta pomalo i želja da se uvek bude ironičan koja doprinosi da se neke od pripovedaka čitaju s naporom.

Isto fako, mada retko, neka od epizoda Kašaninu se toliko svidi da blagođareći njoj zapostavi

što krivi? Zašto? Tko je najkri)lji, tko majnedužniji, tko ima djece, rodbinu, tko nema, tko je nitkov, tko poštem.. Tko, tko, i... zašto, zašto?... Odgovora misam, našao... ja, ga misam, mogao naći... ali sam, u isto vrijeme znao da moram izustiti jedno ime... i da ću ga, izustiti... Prepustio sam, se... izrekao mahinalno ime, „jedno ime, me znam, me znam zašto, nisam, dugo znao čije sam, ime izrekao... i to je majgore što se moglo dogoditi: postao sam mesviesni tupi čovjek, koji bezrazložno ubija...

Isto tako, jedan misferiozan kvalitet, vrlo blizak suštini živofa, proizilazi i,iz okolnosti što nikad ne saznajemo potpunu istinu o atentatu, koji se odigrao pre početka drame i koji je prouztokovao +tragičnu eksploziju sudbine: umesto objektivne istine, do nas dopiru samo nepouzdani odjeci tog sudbonosnog događaja, neke mutne slike prelomljene pod različitim uglovima u svesti junaka drame. Svi ovi elemenfti obezbeđuju „Pravedniku“ značajnu dubinu i autentičnost.

Ali Božićev dramski prosede ima i ozbiljnih nedostataka. U „Pravedniku“, Božićeve karakterizacije misu najubedljivije i imamo utisak da se pred nama ne nalaze celoviti karakteri, već pojedine crte neke nepostojeće, potencijalne ličnosti. Ovaj artiTicijelan postupak često je u raskoraku sa realističkim primesa=ma Božićevog dramaturškog metoda, „prvenstveno Sa piščevom sklonošću za potpunim psihološkim objašnjavanjem nekih činova junaka komada. Dve suprotno nastrojene akcije teku sukcesivno i međusobno poništavaju efekt jedna drugoj, što uslovljava izvesnu nekondezovoD= nost zbivanja. Rasplinutost radnje izaziva i Bošićevo povreme-= no prekomerno uživljavanie u realizam pojedinih scena ili prizora, pri čemu osnovna nit koma= da biva za dugo vremena sasvim zanemarena. U svakom slu=čaju, negde u toj oblasti mora-– mo potražiti osnovne defekte ove drame. Zapazimo, na kraiu, i dva manje značaina nedosfatka Božićevog proseđea: patetičnu naivmost nekih upotreblienih simbola i zloupotrebljavanje bozorišne mašinerije u cilju nepotrebnog

gomilanja mnogobrojnih „scenskih (svetlosnih) efekata. Matkovićeva drama „„Ahilova

baština“ je završni deo njegove trilogije „I bogovi pate“. Kao i u prethodnim delima ove trilogije, i u „Ahilovoj baštini“ Matković je pribegao jednoj antičkoj temi da bi, nevezan konkretnim okol-

MILAN KAŠANIN

glavnu radnju itd, Ali sve to ne može da ospori činjenicu od koje smo pošli. Milan Kašanin bio je kao pripoveđač „zaboravljen. I ova knjiga „predstavlja povratak jednog dobrog i darovitog pisca, jednog od najboljih proznih pisaca naše međuratne književnosti. Ona zbog toga predstavlja značajnu pojavu, događaj kakvih nije bilo mnogo ni u našoj literaturi, u kojoj je poslednjih godina bilo značajinih događaja na pretek. , Predrag PROTIĆ

nostima određenog vremena i tačno omeđenog prostora, Yraspravljao o nekim „savremenim problemima. Iako se i u ovoj dra= mi donekle manifestuje autoro=va sklonost prema površnoj aktualizaciji antičkih motiva, ipak preovlađuje „napor za otkrivanjem stvarno savremenih sadržaja u upotrebljenoj klasičnoj temi. Matkovićevu dramu možemo shvatiti i kao alegoriju o mučeničkoj sudbini čovečanstva koje 'žŽivi, danas kao i pre toliko vekova, između rata i mira, straha i nade, svirepog ubijanja i nežne plemenitosti. Međutim, jedno drugo svojstvo predstavlja osnovni kvalitet „Ahilove baštine“: to je gorka ironija kojom je prožet svaki delić drame. Tronija se pojavljuje u dva oblika: u indirektnom i direktnom vidu. TIndirektna „ironija je proizvod sukoba arhaičnog fona izražavanja junaka i žive savremenosti problema o kojima je reč u komadu. S druge strane, svako preciznije ispitivanje različitih elemenata Mafkovićeve drame pruža mnogo primera direktne ironije. Radnja drame, na Ppri-

·mer, grupisana je oko ironične

činjenice da jedan samrtnik svojim razmišljanjem treba da odredi dalji tok istorije, dok njegovi zdravi sunarodnici pasivno čekaju otkrivanie sudbine: pisac sa mnogo neprikrivene ironije slika odnos ljuđi prema životu: ratni invalidi, tako, ne osuđuju masovno krvoproliće u kome su osakaćeni, već jednodušno smatraju da je nastavljanje rata osnovna predpostavka za njihovu dalju egzistenciju (u ovom pogledu Matković ide i dalje: on nas uverava da ljudi mogu živeti u miru sa svojom prirodom samo u okviru nekog rata); konačno, čitav niz bitno važnih situacija „je ironično intoniran: drama počinje situacijom iz koje saznajemo da su mnogi učesnici u povesnom zbivamju odavno zaboravili razlog zbog koga su pošli u rat, a kulminira u jednom ubistvu, koje je, u ime istorije; izvršeno nad mrtvim čovekom.

Nema sumnje da je ovaj bostupak ironičnog iretirania, istarije proistekao iz pesimističke Kklime našeg stoleća, đa je ponikao iz naše zgađenosti nad istorijom i njenim smicalicama. On je, uz to, sasvim opravdan i dovoljan dok izražava autorov (i naš) stav. prema ratu, tom bitno važnom elementu istorije; ali ironija ne može da nam pruži jednu stvarno pozitivnu perspektivu od fre-= nutka kad shvatimo da se isto= rija ne jscrpljuje samo u rato= vima i ubistvima. Postavlja se, onđa, pitanje: kako živeti i da= lje u istoriji, na šta smo osuđeni, a istovremeno ne prihvata= ti njene metođe, koje u ovom ča=su ugrožavaju kako naš moralni fako i biološki opstanak? Matković dodiruje ovo pitanje, ali ne pruža mikakav odgovor, i to je, mislim, „najvažniji nedostatak njegove drame.

O drami Vladana Desnice „Ljestve Jakovljeve“ pisano je pre godinu dana u ovom „listu. Ovog puta želim da ukažem na neke sličnosti između „Ljestvi Jakovlievih“ i dosad posmatranih drama. Sva tri komada tretiraju moralne probleme u formi koja ie bliska alegorijskom kazivanju. Uz to, u svakoi od ovih drama istorija obrazuje pozadinu zbivanja. No Desnica na ozbiljniji način prilazi istoriji i ne identi-

fikuje je poput Božića i Matko- ,

vića sa ratnom klanicom, već je tretira kao zbir različitih kretanja u ljudskom društvu, kao jedan svojievrsan humani tok ljudske civilizacije. U „Ljestvama Jakovljevim“ Desnica je stvorio jedan od najupečašljivijih likova naše posleratne dramske književnosti: profesora Jakova PeNastavak na 4. strani |

Vladimir SPAMENKOVIĆ

Šta će mi ovo telo. ovaj glas

Moje će reči tiho da recituje smreka,

Mrak meće sebe mi sad, da odjavi. Po oknima crta Yuže koje ružan

I tek što se sam usmi — u cev se reči zaglavi i tako biva za· meku drugu moć odložem,

A. moć ide mevesela sa kuke ma kuku, lomata svoje telo i bol u glavu seli.

A glave nigde. Jedino preostao ukus

modrog vrta koga su koraci pojeli!

a volim? Sve je othujilo u mišta.

Sta mam

I oko i reč i opa molba ljuta

što se prosula mad mirom, stepeništa

i sad, odrubljene glave, kroz glavu moju luta. Ništa nemam da tražim, do poraz što svuda čeka na svoje vaskrsenje. Leta mi smrt pohodi.

san mmože.

udwvarajući se mraku koga za vuku vodim!

Glava više ne može ni pejzaž da usni.

Svi se pejzaži do besvesfi u mjoj glože.

I glas ovaj što zaseda s mrakom ma okrvavljenoj biće jedne moći u hladnu raku složem, . Niko, me me sme žaliti. Jedino oko šume

može u, moje sne da se suwnovrati. Tok vode menjaće po padežima bolove kaodam svoju Trumethn

što pogledu izmiče i pretvara se u bodež!

Pa šta će mi onda ovo telo, ovaj glas — ta kmuta kojom, je opšančeno lelečje sveta. Metak

ću izabrati, metak. što ne zna da luta,

kad budem pucao u srce svoga leta!

~ Žarko ĐUROVIĆ

33

.

— » =

NJA „7 aa M — uuu __- OM Me _-__-.