Književne novine
:. Oe ROMI OS i SUVE „bre- Iscrpljena umelnost ili umetničvodi” ) nas, insistiraju sa ki formalizam?, Muinc
bičnoxi SRGBON . MORE: n ?, Minchen. 1954). neobičn „snagom na potrebi i Ali „antropološka ~ filozofsk: hitnosti rešavanja antropoloških. problematika dBTERO VazILproblema u akliualoj filozofiji. zi okvire estetičkih RopGiSIANapisane pre iridesetak godina nja. Svaka ·k EO S{ RL
a - o | xoncepcija istorije (1926 odn. 19%), one su sačuva- zasniva se na određenoj :
O U A NL e 8 enoj aniroJe svoju snagu i efikasnost bu- pološkoj tieoriji pa fo naravno dući da su u proteklom vremenu važi i za marksističko shvaža– problemi koje one obrađuju o- nje istorije, koje Šeler ne samo stali ne samo otvoreni, već da tretira, već svojom kritikom možda još više zaoštreni. Nika~- dovodi u pitanje. Marks je po da čovek nije bio sam sebi tako Šeleru imao pravo u bulje u problematičan kao u naše vre= da se svaka ideja koja nije ima= me, piše Đeler, Nikada nazori o la za sobom nagon i stinast blasuštini i poreklu čovekovu. nisu mirala w,istoriji. Marks je, dabili nhesgurniji, neodveđeniji, kle, imao pravo u svojoj borbi raznolikiji; u svoj dosadašnjoj i- protiv spiritualističke antropostoriji Daš vek je prvi u kome loške feorije. homo sapiens-a je čovek poštao sebi potpuno i Ali je zato, smafra Šeler sado kraja problematičan. „Zbog ma marksistička antropologija u toga su, smatra seler, problemi svojoj biti jedna naturalistička filozoiske autropologije danas u i pragmatička homo faber teosredištu čitave filozofske pro= rija. i; Tierntke i ako u ovom času Pa da li je Šeler u pravu? Popiodpia aj aki aan ilOor— Šeler smaira pogrešnom klyLOR 10 _iO zadatak sičnu teoriju o čoveku koja je OZ. sie antropologije. vladala i koja vlada skoro cePFilozofiska antropologija je po lom „zapadnjačkom «filozofijom, Šeleru, nauka o suštini i suštin-– koja duhu pripisuje najveću skoj strukturi čovekovoj i njem moć; idealistička i vitalistička ose zadatak sastoji u tome da po= va teorija izvodi niže oblike žikaže kako iz osnovne strukture vota iz viših, ona po Šeleru ima . ljudskog bića proističu sve spe- i klasni socijalni smisao. Ali cifične čovekove aktivnosti i Šeler veruje da su isto tako podela: jezik, savesf, vera, nauka, grešne i materijalistička i natura mit, umetnost, istoričnost, dru~ listička teorija koje više oblike štvenost; ona dalje određuje čo- bića izvode iz nižih. Pojava čovekov odnos prema anorgan- veka ne predstavlja za Šelera skom svetu, prema carstvu bi- neki novi stupanj psihičke funkljaka i životinja. Njen je zada-~ cije (psihičko je za Šelera kotak da definiše položaj čovekov ekstenzivno sa organskim, „jer u kosmosu. se najniži stupani psihičkog, Kao što se iz ovako definisa~ „osećajni poriv“, nalazi već kod nog zadatka filozofske antiropo- biljaka), ni neku novu sposoblogije odmah može uvideti, ova nost koja pridolazi vitalnoj sfefilozofska „disciplina, uostalom jedna od najmlađih, iretira sva najosnovnija pitanja naše čovečnosti, iz čega je, dalje, neposredno jasno da je i oblast umetnosti aritropološki relevantna. eler se u raspravama o kojima je ovde reč ne bavi posebno ovim odnosom, ali je očigledno da je problem ishodišta u filozofiji umetnosti, problem ontio= \, cenffične ili antropocentrične oOrjjentacije, bitan za ovu oblast
razmišljanja. Da li je umetnik e. koji „stvara“ pasivni subjekt Panorama savremene američ
ke umetnosti komponovana je sa svom ozbiljnošću studije kao i sa mnogo smisla za infopmisanje jedne nove sredine o spe-
zbivanja apsolutnog bića koje samo sebe stavlja u delo, ili je pak on alktivno središte iz koga izvire sva organizacija od nje-
JO Sar. 3 ; | : slepe A ga proizvoljno i igrajući se po- cifičnim LO Oe stavljenog dela? Osim toga, an- najtniađe. IneGu? BavTENIe
| metnostima.
fropološki problemi se kao sadržajni problemi umetničkog dela javljaju uvek tamo gde u-
metnik aktivno zauzima i u de- b : dl ii saopštava svoj stav o pita- zetih iz stvaralačkih rezultata
nju čovekove suštine, O smislu nekoliko #elikih individualista
i ani anosti, pa ne tre- svetske Moderne: Matisa sa njeLa ao i ipigall a i kolorističkim Kklimama,
Izvori ovog slikarstva mogu se još nazreti. Oni govore o' sloodnoj rekreaciji elemenata u-
ba mo tragati za primerima govim r ove oce jer lira prikazani Kandinskog u stvari oca eksJoneskov Nosorog dovoljno YrYe- presionističke apstrakcije ~ pa čito govori o tome. — U teoriji Mondrijana sa De Stijlom, viliterature, specijalno u teoriji tersa i elemente dadizma, 205 romana, pojavljuje se problem tim odbleske nadrealizma preko
interpretacije pojedinih ličnosti, dela Iva Tngija i Miroa kao i
dok se razvoj likovnih umetnosti eksperimentatorskog duha Mo-
takođe može tumačiti sa jedne ske pozicije
polazeći holj—-NAađAa. Uticaj ovih evropantropološke filozof- skih slikara bio je direktan jer (v. G. Schischkoft: je većina njih ne samo boravi~
HANS HOTPMAN: SEVA. i
KNJIŽEVNE NOVINE
»Čovjek i povjest«,
ri. Novi. princip koji čoveka čini čovekom ne samo da stoji iznad života, već je direktno su-
· protan životu. Princip čovečno-
sti ne nastaje prirodnom evolucijom Života, već se svodi na onu najdublju osnovu samih stvari čija je delimična manifestacija i sam život. Ne gradualna, već bitna vazlika postoji između čoveka i životinje koja (životinja) po Šeleru raspolaže praktičnom inteligencijom i sposobnošću izbora. Princip čovečnosti, o \kome Šeler govori, jeste duh.
Šeler dobro zna za mnogosmislenosi reči „duh“ i on na= stoji da je tačno odredi. Duhovno biće je, po njemu, egzistencijelno „nezavisho i otvoreno prema svetu. Samo ono ima svet (životinja Živi u svojoj okoiini), samo ono „opredmećuje“ i to ne samo spoljašnje stvari, već i svoje sopstvene psihičke akie, samo ono ima samosvest. Jedino duhovno biće je sposobno za ideaciju, za duhovni akt odvajanja postojanja od suštine. Središte: duha u našem ograničenom postlojanju, akt-centar je po Šeleru osoba,
Ali Šeler uviđa da je duh sani za sebe bez ikakve moći. Čoveka čini funkcionalno jedinsivo duha i nagona. Šeler smatra da između jfiziološkog i psihičkos postoji ontološki identitet i da ćovek obuhvata sve bitne stupnjeve postojanja „uopšte. Ono što je stvaralačko i moćno lk čoveku, smatra Šeler, to nisu viši oblici svesti (intelekt, ratio), već tamne, podsvesne nagonske moći duše. „Čovek je' nastao iz
la nego i radila niz godina u Americi. Elementi uzeti iz kompleksa likovnih problema ovih majstora nisu kod američkih slikara tretirani ni imjtatorski ni sledbenički, često su čak nastali u suprotnosti sa principima SsVO=ga začetnika (kao na primer varijacije na Mondrijanove line= arne sisteme), ali su uvek oplodili američkog slikara koji im je prišao s detinjom radozna= Jošću i slobodom koja ne pozhaje sputavanje „nametnuto tradicijom ili navikama. Zato i nema revolta na ovim slikama u smislu revolucionarnih poduhvata, negiranja i oslobođenja kao. kod Burija, Tapijesa ili Dibifea. Naprotiv, način bujan i silovit, zajednički većini američkih slikara, pre je odraz neobuzdanog osvajačkog oduševljenja nad mo= gućnošću afirmacije svoje ličnosti. Za staru, sporu, analizatorsku, rafiniranu i RKritična „Evropu, ovaj je, nalet ispoljavanja prenaglašene individualnosti, gotovo agresivne „slobode i često bezobzirnog viđa nekog baroknog obilja, novina koja nekad začuđuje, nekad odbija, ali često osvežava i svakako predstav lja dokaz novih kreativnih bĐofencijala. Jedva dve decenije beleži pojava u slikarstvu nazvana „apstraktni ekspresionizam“ ili „action painting“ a koja sve više postaje. obeležje za savremeno američko slikarstvo. Apstraktni ekspresionizam nije ni škola ni pravac, nego je upravo insistiranje „na individualnosti · koja nalazi svoja sredstva i svoj izraz. Ne postoji zajednički slikarski jezik, ali je zato vrlo upečatljivo zajedničko “sredstvo izražavanja kroz rukopis, koji ma koliko raznovrstan — uvek čuva nešto od silovite bujnosti, od nemira jednog prenaglašenog ritma, od navale saopštenja — koji deluju kao obeležje
vremena i specifične sredine, Formalne zajedničke osobine „action paintinga“ malobrojne
su. Ističe se pre svega takozvana „totalna kompozicija“ koja sugerira prostiranje slike vam njenih formalnih ivica i njeno sugestivno osvajanje cele zidne površine. Odatle često i vrlo veliki format platna (najveći u istoriji. slikarstva posle XVII veka!). Rukopis vrlo različit, slobodniji je nego i u jednom sli-
»Veselin Masleša«,
\
Problemi filozofske anlropologije
(Max Seheler: »Položaj čovjeka u kozmosu,
Biblioteka Logos, Sarajevo, 1960.)
nagona i duha, emocionalnog i misaonog, poriva i vrednosti, fe u raznolikom jedinstvu tih sveiskih praprincipa leži njegov i-
'storijski nastanak i razvoj“.
Ovu formulaciju preuzima iz pogovora prol. V. Filipovića koji je i preveo ove tekstove. U pogovotu se nalaze vrlo korisna objašnjenja porekla Šelerove metode iz HuserJa i porekla same antropologije kao filozofske discipline, čiji se prvi začeci nalaže ı Tojerbahu i Marksu. No ja bih oštrije suprotstavio marksističku antropologiju Se- , lerovoi poziciji i pozvao čitaoce da promisle nije li marksistička teorija o čoveku uistinu naturalistička” i intelektualistička (kao što je fo na primer slu-
čaj u primeni refleksiologije Behtereva i Pavlova u teoriji umetnosti), i nije li Šelerovo
shvatanje ideja koje su „sa stva rima (dakle, ni pre ni posle stvari, ni u njima), i koje se stvaraju u aktu stalnog ostvarivanjia sveta u večnom duhu“, nije li to Šelerovo shvatanje u krajnjoj konsekvenciji spirikua= lističko.
Prevod prof. Filipovića je bezpogovommo autentićan, ali nam je čitanje ipak. otežano sintaksom po kojoj se glagol, nalik na original, malazi negde podkraj rečenice. Prof. Pilipović koji se zalaže za uređenje naše naučne filozofske terminologije duguje posle ovog prevoda objašnjenje za uvođenje termina bivstven sa identičnim značenjem kao bitan, pa iz te upotrebe u ovom prevodu proizilaze izvesne teškoće.
Milan, DAMNJANOVIĆ
IZLOŽBA AMERIČKE UMETNOSTI
karskom razdoblju ranijih vremena i pravaca i predstavlja odraz oslobođenja unutrašnjih. stvaralačkih snaga u burnom naletu osvajanja „površine koja je napustila iluziju trodimenzionalnog proštora. Karakter eksperimenta vibrira na površina= ma čak i američkih „klasika“: Tobia, Gorkog i Kuninga, stavljajući u prvi plan ispitivanje zračenja materije, odnosa svetlih i tamnih zona, i mogućnosti direktnog ispoljavanja slikar=skog temperamenta. Objekat slikhanja nije nešto što je dato, on je komponovan od umetniko= vih osećanja koja naviru dok stvara, a često su plod vrlo visoke kreativne temperature. Iz ove velike, , znalački sklopljene antologije (mada i vrlo neprilično, čak loše, prezentirane izložbe!) koja prvenstveno i pre Svega deluje svojom celovitošću, ipak bih izdvojila nekoliko imena čiji mi rezultati deluju najdefinitivnije, čiji zamah pred=stavlja ne samo širinu nego i uronjavanje, a likovni rezultati donose i kvalitet i novinu. Svakako je u tom nizu „Klajnov doprinos oslobođenju umetničke ličnosti zaista najsnažniji. Visok kreativni potencijal očigleđan je i na senzibilnim varijacijama Marka Rotka na temu odnosa bojenih zona kao nosilaca raspoloženja, pa „Klifordđa Stila sa gotovo El Grekovskim „ritmom površine (br. 73), Adolfa Gotliba sa lirskim klimama (br. 28) i naročito na vanrednoj muzič-
koj viziji Roberta „Medervela (br. 51). . Ovakvo slikarstvo sa njego-
vim specifičnim, „gotovo lokalnim obeležjem predstavlja prvi put orgiginalan „doprinos Amerike opštem likovnom stvaranju. Apstraktna „umetnost našeg vremena dugovaće američkim slikarima eke od svojih najvećih sloboda. Umetnost je uvek odraz svog vremena i specifičnih uslova koje ono stvara i zato bez obzira koliko će istorija sačuvati 'imena iz ovog skupa, zajednički doprinos američkih savremenih umetnika ostaće jasan odraz jedne određene epohe, njenog društva i shvatanja, a to je za jednu umetnost najbolji dokaz njene vitalne vrednosti, umetničke aktuelnosti i trajnosti.
Dr. Katarina, AMBROZIĆ ~
| _LIRTKA U PREVODU. |
HESLS LOPE7 PAČEKO
JOORIE1"0" 0 a u O
HESUS LOPES PAČEKO pripa hova — «iz, koje ~ donosi. da najmlađoj pesničkoj generaci- mo nekoliko pesama +~~ ?8._ ji Španije. Detinjstvo je proveo branila' je Trankova cenzura,
u raznim Kyrajevima Španije, ali se njegova porodica pred MWraj gra đanskog rata definitivno nastanila u Madridu. Studirao je romansku Tilologiju na Univerzitetu u Ma_ dridu. God. 195. dobio je na_ građu »Adonais« za poeziju sa prvom knjigom »Neka raste ova tišinas (bDejar crecer este silem.. cio«). God. 1955. dobio je nagrađu »Sezamo« za pripovetku,; sledeće godine bio je jedan od glavni aspiranata za nagradu »Nađal, najveću špansku nagrađu za DYroO zno delo, za roman »ElJlektrična centrala«, preveden već na mno._ ge jezike. Sarađuje u španskim i inostranim časopisima i prevodi sa francuškog i italijanskog. »Stavljam ruku na Španiju (»Pong&+ la mano sobre Tispana“). NMajnoviju Pačekovu knjigu sti.
ali zbirka.je ipak ugledala sveta | zahvaljujući Evropskoj zaiednici = pisaca. Ova zbirka na vrlo oči_
gledan mnačin ilustruje stcaianmia
koja postaju svakim danom sve prisutnija u savremenoj španskoj
lrici koju, poslednjih dđesetak ago
dina karakteriše napuštanić tradicionalnih pozicija u sferama
»čiste poezije« i sve veća okrenu
tost svakodnevnim probiem'ma Španskog čoveka. U isto vreme,
ova poezija — čiji su najznačaj.
niji predstavnici Blas de Otero,
Gabrijel Selaja, Hode Teo, braća | Gojtisolo i dcugi — predštavlja
jedan vid sve osetnijeg otpora Španskih intelektualaca prema {a langističkoj diktaturi i sve veće nerainovnosti liberalizacije špan.
skog društvenog života.
OVA NOĆ LJUBAVNA PESMA
Skinite mi s OčijM,
ovu, Taaglu, elkovqa, Hoću stvari da gledam, kao dete.
| } |
Ljubav koja je u vazduhu |
odlazi ubyzo
sa vazduhom.
Ali ovu ljubav korenja,
hoće li moći isčupati
vazduh svakodnetvmi ili uragam?
Tužno je probuditi se
i videti uvek, isto. , Ovu. moć kyvavu,
ovo blato beskYajno,
Mora doći dan jeda, drukčiji.
Mo?a doći,
verujte mi što vam kažem, svetlost mora doći.
Ljubav koja je u zemlji nikada meće otići sa vazduhom.
27. juna 1958.
STAVLJAM RUKU NA ŠPANIJU
Stavljam Yuku na Spaniju i kunem se
da mikada njeno ime meću mapisati uzalud,
Ako saznate da sam, meki but prekršio zakletvu
datu Španiji } njenom, narodu / otsecite mi Tuku.
1959. VETROVI I KRICI
Ja skiđam, košulju kada stvaram, pesmu, jer, na mojoj pesmi, me želim, da vide drugu odeću sem, moje kože ljudske.
Treba biti mnogo razgolićen, kada se stfyaYa besmq. Moći osetiti vetav u celome telu,
svetu celome telu, svim, bolovima
+ Yadostima čoveka maseliti grudi.
Zbog toga ja skiđam košulju i moktima Yazdiyem, svoje meso, pa puštam, da polagano uđu krici i vetrovi. 1957—1959.
MALA PESMA
„polusemnka sna u mašoj čaši“
. Antonio Mačalo Mislio sam, da napišem, jednu. malu pesmu i da je ispunim, bistrom, kapljom, sma. AL ni majveća pesma mije dovoljna da zadovolji + majmanji sam.
15. avgusta 1959.
————
CRNI DANI Za Felisidad, Orkim i Huana E. Zunjigu,
Ima dugih. cyenih, dana. kao ovaj kada ići ulicom, znači ići plačući, tiho jecajući, dugih dama
oborenih čela, ogromnih vitamja, fužnih, stisaka Yuku,
crnih dama Spanije koji preplavljuju
| moje grlo i moje sYce čoveka. 3. juli 72959.
PRBSMA O ONOME ŠTO SAM VIDEO
Nikada, meće ućutkati moj gl Jer sve ovo što sam bideo Kada mi žapuše udta, mosim, u grudima. izaći će iz moga srca. i zlo mi je ako to me kažem.
13. maja 1958.
DRUGI GLAS
Kada ne bih zao da će jednoga dana moji stihovi biti pevami drugim glasom, koji nije moj nikada ih pisao ne bih, 30. julnm 1959,
SPANIJA
Kako zemlja sa toliko sunca nosi tako crnu noć M. SO00m, SYC!
ZA TEBE
Kiše padaju ža tebe, a
ža tvoje Yastenje i tvoju sudbinu,
i zemlja te drži,
o tebi se brinu ljudi,
stanice,
očajne sireme
moćnih brodova, i
svaka travka se brine o tebi
i ti Tasteš, :
meizbežmo,
i stasaš
sa svojom bojom čoveka i budućnosti, s stižeš,
i odmah se dižu Tuke sveta.
-- -
Š\
1959. (Sa španskog Peyo MUŽIJEVIĆ:) |