Književne novine

| —— —r—0

Ovaj napis, međutim, naumio

je da razmotri pitanje prisustva.

lepog lica na našem «nacional– nom filmskom ekranu i da ukaže na njegovu neophodnost. Činjenica je da je većina naprednih kinematografija danas u svetu već davno integrirala takav iđealizovani lepi lik, pa čak i ostvarila nebrojene njegove varijacije. Njihov estetski ideal i glavne karakteristike njihove rase ostaće sigurno zabeležene Za budućnost na celuloidnoi traci. Kroz dvadeset ili pedeset godina niko neće o Amerikanki 61l. suditi po M.M. ili o Francuskinji 61. po B.B. ali će bez sumnje imati približe nu sliku o američkom ili francuskom suvremenom estetskomi idealu. ,

Na našem filmskom platnu takvo integralno lepo lice još uvek ne postoji, sem nekih polovičnih pokušaja da se ono ostvari. Retki izuzeci samo potvrđuju žalosnu činjenicu da za, petnaest godina postojanja naše .kinematografije nismo bili au stanju da sačinimo ogledalce u kome smo — sami sebi najlepši na svetu. Lepo lice o kome je reč neophodno je ne samo kao ilustracija naše trenuine likovne kulture, već i kao donekle idealizovani podatak o fizičkom izgledu naše rase, čije se lepote nikada nismo morali pDostideti. Zasad, još uvek je malo nade da ćemo ga uskoro videti u domaćim filmovima. - .

Integralno lepo lice ipak živi mećtu nama, mi zastajemo pred njim, zasenjeni njegovom lepotom. koja uzbuđuje i budi radost, mi se mimoilazimo s njim na ulicama, restoranima i stadionima, i često naslućujemo u njemu pravi umetnički sensibilitet. Na filmskom platnu, međutim, razočaravamo se njegovom nesavršenom i bledom kopijom ili podražavanjem neke od božica koje dođuvavaju do nas zapadni

„ERAJNE

(

Pjesnik nacionalne snage bard, prorok narodne budućnosti, pjesnik „podmlađenog Brvatskog energetizma“, životnog elana, optimizma, divljenja prirodi, slavljenje rada i divske borbe, koji je usto (po riječima A. Barca)

·bio još i „najplodniji, najrazno~

„Vrsniji i najuticajniji pisac svqga pokoljenja“. Vladimir Nazor (1876—1949), pisao je veoma aš= tivno punih pedeset i šest godina i do kraja svog života — uz veoma bogatu suradnju po raznim listovima i časopisima objavio je preko stotinu i šezdeset Knjiga.

Pisac je, s najviše nerva i verva, liriku, ali s više upornosti epiku, te novele, pripovjetke i bjesmice za djecu, romane, r&Sprave, eseje, putopise, članke, govore, intimne zapise; držao je govore i predavanja; prevodio s engleskog, njemačkog, francu=skog i talijanskog, kao i sa hrvatsko-srpskog na talijanski, ali iznad svog tog golemog . rada kao najznačajnija izdiže se nje= gova lirika.

Nasuprot snazi i prkosu, ko= ji je tako vehemenino izbijac iz čitavog njegovog djela Vladimir Nazor” — po struci profesor Dprirodopisa — bio je tip klasičnog školnika. Na njemu je sve bilo činovnički jednostavno; bez ičeg

VIZIJE.

NAD PESNIKOVIM PISAĆIM STOLOM

otrcanom čovječuljku, krije tađa već i djeci poznati i dragi veliki pjesnik.

Još tamo, oko godine 1910, kad ga je susreo u Trstu' jedan od vođa tadašnje Hrvatske mio derne, Cihlar Nehajev, začudio

se, kad je, očekujući susret s pjesnikom slobode, životne radosti i raspojasanosti, nadajući

se. da će susresti kakvu mitsku figuru eola i barda, susreo )c-

kog tihog i mitnog školnika, koji se ni po čemu vanjskom

nije razlikovao od svojih kolega u izglancanim i pohabanim odijelima. „Pred pedesetu „godinu kaže njegov biograf, Mirko Žeželj — bio je potpuno sijed, prorijeđene kose, kraikih brčića, s cvikerima crnog ruba, ali širokih, svijetlih, radosnih očiju. Ži-

vi među ljudima skriven, Uusamljen, van „organizacija, bez drugovanja...“ on

Godine 1994,

INTIMNI VLADIMIR NAZOR

sam za sebe kaže u jednom pismu: „Meni naglo padaju vlasi 1 zubi i počinjem sve lako zabo=ravljati, ali me manija pisanja još uvijek ne ostavlja.“ Ona će ga podjednako intenzivno držati još više od četvrt stoljeća.

U bočetku svog književnog djelovanja, živeći u veoma skučenim materijalnim prilikama, koje su proizlazile iz činjenice, da se morao brinuti za starog bolesnog oca, isto tako staru bolesnu majku i tri nezbrinute sestre, Nazor je postao veoma: štedljiv, što je postalo sastavnim dijelom njegove naravi i Ostalo dominaninom crtom i ON„da kada je od svojih književnih honorara mogao veoma lagodno živjeti.

Onu istu neodlučnost, koja ga je pratila u privatnom životu, pokazivao je i, u javnosti. Nikad — sve do duboke starosti .nije se upuštao u političku DOor-

vetrovi. |

Teško da će nam ikada +Poći za rukom da situiramo u svetu naš ideal lepote kao uhiverzalan, ali čemo zato biti u mogućnosti da uverimo sebe same u njegovo savršenstvo i verodostojnost i da saopštimo svetu da u ovoj divljoj i divnoj prirodi: živi čovek isto tako plemenitog

Što bi slučajnim „prolBznicima svraćalo pažnju na sebe; bez ikakvih umjetničkih ili bohem=skih rekvizita, bez potrebe da oko sebe okuplja „discipuluse i da skreće pažnju na sebe; uvijek u jednostavnom, mahom iznošenom odijelu; skroman, fih, sre-= đen i uvijek zamišljen, on Je prolazio ulicama gradova u Kko>-

lika koji teži savršenstvu, koji jima je služio, a da oni koji sa stvara lepotu prema svom ob- nisu lično poznavali, nikad ne bi ličju., Vuk' VUČO mogli ni pomisliti, da se u iom

| Ne želeći da vas tešim, ni da vas lepim snovima uljuljkujem, još manje da obećanjima zanosim, a nikako da vas svim tim bilo„na koji način obmanjujem, moran odmah otvoreno da ka-

AA

žem: živimo u krajnje ozbilinim i teškim, vremenima. I mada svi —

zajedno već niz godina činimo ožbiljne napore da stanje popravimo, ipak smo se ove godine našli u velikim teškoćama da grad, i njegovo stanovništvo snabdemo dovoljnim količinama žita i hleba. Desilo se da su poslednje godine bile sušne. U ovu smo ušli bez većih rezervi hrane, a ona je, međutim, kako to i semi vidite, takođe počela žegom i sušom. Pa i ono žita što smo “uspeli da kupimo na drugim stranama izgorelo je prošle noći u magacinima, postavši žrtvom plamena i požara koje ni zajedničkim, požrtvovanim naporima, nije bilo mogućno ugasiti. Neću da govorim o tome kako je do tog požara došlo; to je predmet istrage i izveštaja ist?oaožne komisije koja već ispituje ceo slučaj. Znam da o uzrocima požara postoji određeno mišljenje, potkrepljeno nizom dokaza koje neću da poričem, a ı opravdanom vašem gnevi izraženo parolama ispisanim po celoj varoši. — Hu Sin je tu pokazao rukom zidove i fransparente. — Ne mogu i neću da ih osporavam, ali i nezavisno od njih i onog što one govore i traže, sa sigurnošću mogu da vam kažem: naša žetva će ove godine biti znatno manja i od onog što bismo mogli da očekujemo, među ostalim, i zato što su, kako su to utvrdili naši najbolji poljoprivredni stručnjaci, paraziti, proždrljivci i pljačkaši vrapci, rijući p9? našim poljima u vreme Žetve, pojeli najveći deo posejanog semena, a ni sad ne prestaju da napadaju pšenicu i pirinač, pravneći još nežne i nedozrele klasove. MMI isti naši neprijatelji, kao što je svima poznato, tamane voće iz naših bašta, jedu semenke suncokreta i maka, oštećuju povrinjake, pa čak i kradu male zalihe hrane iz naših dvorišta i kuća u koje se, onako drski kakvi su, usuđuju da uvlače. U štampi je već pre izvesnom vremena izračunato koliko tih proždrljivaca ima u našoj sredini i imaiuči u vidu kojom se brzinom ta prljava rasa množi, ukazano je koliko bi ih u najkraćem vremenu moglo bili ako im energičnim merama ne bismo stali na put. U nizti članaka, sa svim potrebnim dokazima, zasnovanim na tačnim naučnim proračunima, 1. neto je koliko samo jedan primerak ove nezasitne 00 O 0ta pojede u jednom domu, a ON OE a 1Ut OOROOnO pokazano je koliko ogromne KOCI Daj "OHR VASI – i godišnje 'pbbiidru ti paraziti. I sad, U Sa OV _OONKINI objasnio, pitam se: možemo li mi ı dalje biti blagi i pop prema njima? Pitam vas?“ „Ne možemo! 1 nećemo!“

_ : - i Tako je! Ne možemo 1 noćemo! | m se dalje: čije žito oni jedu, naše ili njihovo? Hoćemo li dozvoliti

u NJ La oagiĆ iQ da oni hrane svoju decu na račun naše? 28 i O OOBOR PS našu velikodušnost i množe se na račun naš 1 naš ?

tam vas?“

OBD tad ! lasni smo i u tome. I mogu „Tako je! Nećemo i nedamo! Sagla

Š. O EEC2 u a Šiavd da se pitam dalje: ko je važniji, oni ili e gaa IP. odo nekorisna, štetočinska niža rasa ili naša lju 8 aa OB o ve ćena, civilizovana, Bajer a i Obe NM O Otat ri -

; živi, a ko s 117 ) onda cd nas {ireba da ŽiVi, a. : | ČL oni pitam se u situaciji kad je očigledno postalo tesno j i za druge? Pitam vas?“ y

| i uklone!“ ar. a: Ga: a le! ebo ida se uklone ili da budu uklonjeni. Slaže

"mo se i u tome. Ali se pitam: šta da vadimo alo oni odbiju da

Slažemo se dakle. I pitam

KNJIŽEVNE NOVINE

RADNI STO VLADIMIRA, NAZORA

|_____q PABPOUJA,

se povinuju našim zahtevima? Šta da radimo ako se ne pokore našim propisima i zakonima? I šta da preduzmemo ako čak još i počnu da nam iprkose? Ako zazvižduću sa grana i krovova na maše zaključke i rešenja? Ako produže da izvrdavaju naše zaštitne mere? Ako nastave da otvoreno, javno i namerno prljaju naše najveće nacionalne svetinje? Skrnave i obesvećuju naše pagode, pa čak i u ovom času, dok ovo govorim, i samu zgradu opštinske uprave? Da li ćemo.i dalje ostati pasivni ili ćemo biti prinuđeni da i mi njima odgovorimo istom merom, objavljujući im rat do konačnog istrebljenja? Pitam vas?“

„Rat, rat! Do istrebljenja!“

„Tako je! Rat do posletka. Slažemo se u svemu. Želim da vam kažem da u to ni u jednom frenutku nisam sumnjao, znajući i ceneći vašu svest čestitih građana i vašu veru u vlast i upravu, toliko puta posvedočenu odanošću vašim predstavnicima.

Zato, građani, drugovi, prijatelji, braćo! Svi vi, okupljeni na {rgu! Znajte da će i uprava sa svoje. strane umeti da ceni vašu vernost i poverenje i da ćete i u buduće, kao i do sad, moći da računate na nas i nušu podršku. Ne šteđeći sebe i svoje snage, požrtvovano radeći za dobro naroda i njegovu korist, mi ćemo i u ovoj prilici sve učiniti da se borba protiv tog našeg, u ovom času mnajopasnijeg, najlukavijeg i 'najogorčenijeg neprijatelja, uspešno privede MWraju i ubrzano okonča, zasluženom pobedom. Preuzimajući na sebe rukovodstvo akcijom, koja neće biti ni laka ni jednostavna, mi smo uvereni da ćemo moći da računamo na vašu jednodušnost i jedinsivo u nastojanju da se postigne što Wotpumiji i što brži uspeh. Uvereni smo da će sve naše mere, nnređenja, proglasi, pozivi na mobilizaciju svih raspoloživih snagen i sredstava, biti prihvaćeni i poštovani i da nikoga neće biti. ko bi svoje lične interese pretpostavio opštoj koristi. '

Pozivam vas zato đa upravi i u ovom času poklonite puno Poverenje i, nalazeći se od ovog frenutka tr otvorenom ratu sa opasnim, mnogobrojnim i lukavim neprijateljima, očekujem da ćete sa svom pažnjom pratiti naše dalje mere o kojim ćete uskoro, možda već sutra, biti obavešteni.

Samo zajednička akcija i zajedničke. dobro pripremljene mere, mogu nam osigurati uspeh i pobedu!“

Mada je, završayajući govor, pozvao narod da se mirmo raziđe svojim kućama, gde će mu biti dosfavljena dalja naređenja i obaveštenja, svet se, raspaljen u svojoj mržnji protiv neprijaielja, zadržavao i dalje na irgu i okolnim ulicama, kličući predsedhiku, sekretaru, ehonomu i celokupnoj opštinskoj upravi, Već odavno nije ispoljena takva jednodušnost i saglasnost! U tom spPazmerno kratkom vremenu, od podne pa do predveče, za hepuno pola dana, dakle, kao da se sa cele varoši skinula neka teška hoprena hoja ju je do sad prikrivala, pritiskala i gušila, Daš kao sa grada iz baiki, koji je godinama ilačila, krv mu pila i najbolju onu decu jela neka aždaja sve dok je hrabri putnik nasmernik nije pogubio i varoš oslobodio te more. Jer, poznato je, ništa toliko ne sputava liude. varoši i zemlje kao nepokrefnost, nerad i trpljenje, a, naročito i pre svega, nemanje cilja i neposrednih zadataka. Kad ne znamo šta hoćemo, kad nam se čini da više nemamo šia da urađimo i nikakvog neposrednog cilja pred sobom ne vidimo, čini nam se da-više ništa ne možemo, da nizašta nismo sposobni, da nikom ne vredimo, da nemamo razloga da živimo i da, u stvari, čivot ničim ne “opravdavamo i ne zaslužujemo. Nerad i besciljnost, nemoć i mrtvilo, nasuprot akftivnosti i živosti, čini građove malim ili velikim, prijatnim ili dosadnirn, svećnim ili nesrećnim, a ne broj stanovnika, njegova rasprostranjenost, dužina ulica i lepota kuća.

Vanm Pe je te večeri zaista bio veliki grad. Najveći u pokrajinama Sin Šijeu Ho Kjang, Pu Čon, Kong Hong i drugim. Življi i bučniji i od lučkih gradova na južnom moru. Pa i njegovi stanovnici sami su sebi izgledali te večeri nekako velegradski veliki i moćni. Čak i oni najsiromašniji i najbedniji. Pa i samn deca. Onome koji ima šta da čini i koji hoće i zna šta da radi izgleda, bar u tom prvom trenutku, dok Mjoš alat nije uzeo u ruke. da sve može, a oni koji sve mogu, njima ne treba tuđe pomoći i zato su najsrećniji ljudi na svetu.

(Odlomak iz romana „Vrapci Van Pea“)

bu, a kad se upleo u književne polemike, ubrzo je uzmicao, ne mareći mnogo što je ostavio ufisak, da se miri s ulogom pobijeđenog. Ali, to nije bila njegova prava priroda. Tek u svojoj 66 Eodini, kao već oronuli starac, slabunjav, reumatičan, astmatičan i s najneprijatnijim komblikacijama želuca i crijeva, Vladimi” Nazor doživljava svoj \eliki preporod. Godine 1942, sasvim neočekivano, svakako i za njega samog, on kao da je odjednom progledao, kao da je došao do zaključka, da je došio

vrijeme, da i činom potvrdi ono

što je preko četiri decenija pro povijedao kroz svoje djelo.

Između svojih književnih početaka i odlaska u partizaniju, Nazor je proveo četiri decenija kao srednjoškolski profesor i direktor dječjih domova u Splitu, Zadru, Kastvu, Crikvenici i Zagrebu. Život koji je provodio, a u kojem je zapamćerio jedino da je veoma mnogo pušio (gdje ireba fražiti osnov komplikacija Žželuca i crijeva) i da je mnogo i uporno šetao, a da je književno radio, kad god je stigao — a io je bilo ponajviše noću — on sam je u svojoi pjesmi „Autobiograflija“ okarakterizirao ovako:

Sveđ tih i mirao i naoko mlitav, Moj život teče. U njem sivo sve je. Al ipak, na dnu dok se irzo čitav, prohujale su kroza nj' epopeje.

Provodeći svoj život u samoći poslednje dvije decenije isključivo uz staricu sestru Irmu (koja je umrla ubrzo iza njega), Nazora je služba tjerala iz mjesta u mjesto, pa je tako pisao ponajviše po službenim stolovima svojih direktorskih kancelarija, ili u svojim 'uvijek, skromnim stanovima. „Nazorova soba, do potRkraj života, sastojala se od pi'saćeg stola i stolice. Bez slika, sagova, fotelja. Zašto bi nabavljao skupe stilske sobe? 'o je premašalo njegova skučena ma-– ferijalna sredstva, nije odgovarajo njegovom činovničkom žiyotu, punom. seoba...“ (Mirko Žeželj). i

U svojim „Mristalima i sjemen=kama“, pod datumom 20.1.1983, Nazor je ostavio slijedeću veoma interesantnu sličicu iz svog rada, zapravo okolnosti pod kojima je radio: „I jutros je, dok je na dvoru snijeg padao, uletjelo u moj stan čitavo jato vrabaca. Ču se prije svega, u hodniku, lupkanje nožica. Vrata se otvoriše! Cika, trka, ,tata',, mama. — I dvadesetak djece od 2 do 3 godine provali u sobu gdje sam, m91ko namrgođen, pisao a sestra Ššila. I bi metež velik. Penjali se na koljena i na stolice. Dirali u sve. Otvarali ladice. Valjali se po sagu. Gurali se ispred zrcala na ormaru, da se gledaju i da („narcizam“ — rekao bi Freud) cjelivaju svoju sliku. A. zahtjeva i previše, I ne odoše dok svako ne dobi u kljun svoju mrvicu. — Razvedri=

še me kao još nikada; a kada pođoše, precertah u polemici što je pisah sve najoštrije iztaze“.

Na konvencionalne dužnosti se nije mnogo obazirao i to mu je ostavljalo dosta vremena za knijiževni rad, kome se sav posvećivao poslije redovne i obilne večernje šetnje. Taj rad je često znao potrajati i do „zorinih časova“, Dana 15. II. 1983. zapisao Je u svoj maločas citirani dnevnik: „Radim i sjedim-za slolom u đuhanom zadimljenoj sobi, kvavim oči, pluća, živce. Al' ipak uživam, jer radim, što sam hoću, što mi je od poirebe. ,Radam! (ne=ki vele, ,stvaram) i te su muke radanja zapravo slatke, moje n&jljepše blago“.

Drugom jednom zgodom, u jednom intervjuu, rekao je: „Ja nisam u životu imao nikada mrač nih dana, sam sam sebi rasvefljavao svoje dane. To bi uopće trebalo da vrijedi za sve ljude: čovjek treba znati da sam sebi razveseljava život. Kad radi uvijek mora imati pred sobom neki cilj i postojano i uporno ići do njega ne osvrćući. se na eveniualne neugodnosti i na prolazne prepreke. Ne treba da su to Uvijek velike stvari: i najsitniji rad, ako je usmjeren k velikom cilju, učinit će čovječji život ljepšim“.

I tim svojim sitnim i upornim radom, Vladimir Nazor je Kroz vrijeme od preko pola stoleća, stvorio djelo, koje samo u izboru (u izđanju zagrebačke „Zore“) obuhvaća šesnaest knjiga — koje vidimo i na našoj slici — od po cca 450 strana (zadnja, Himrie i ode“, još nije izašla) — ili ukupno oko sedam i po hiljađa stranica.

Međutim, sa svojih žŽivoinih činovničkih postaja, Nazor sc uvijek najradije navraćao u svoj roditeljski dom, gdje mu je bilo najmilije da radi, i tona ovom stolu, sjeđeći na ovoj stolici. Na njemu je pisao još kao dijete, u roditeljskoj kući, u Postirama u Dalmaciji, gdje mu je otac u io vrijeme bio poreski činovnik. Na njemu je pisao i mnogo puta kasnije, naročito od god. 1995. dalje, kad si je kao penzioner, uredio kuću svog pokojnog ova u

Bobovišću na Braču, u"kojoj še” kroz nekoliko godina i stalno npe

stanio.

Danas se taj pisaći stol, kao poklon Nazorove sestre Irme, čuva u Institutu za MNnjiževnost Jugoslavenske akademije, u Zagrebu, zajedno sa dvije stolice, ı 8 ovom uskom sofom, na kojoj je Nazor spavao kao dijete; uz to se tu čuvaju i mnoge druge lične stvari Nazorove: rukobpisni dnevnici, biblioteka, Kkore= spodencija, očale, tabakera, sat, razna odlikovanja itd. Među tim njegovim razmjerno mnogobroj= nim sačuvanim ličnim sivarima, nalazi se i Nazorovo brončano poprsje iz god. 1932, djelo njego= vog dugogodišnjeg intimnog prijatelja Ivana Meštrovića, za koje se, međutim, ne bi moglo reći, da spada u reprezentalivna i inventivnija djela našeg velikog maistora skulpture.

Zvonimir KULUNDŽIĆ