Književne novine

OM: ;0MB IO

Stanislav BAJIĆ

NAŠE POZORIŠTE DANAS

(Članei i eseji, izdanje Sterijinog: Pozorja, Novi Sad 1961)

Ovu prvu, dobrodošlu Knjigu edicije „Problem pozcrišta" izdalo je Sterijino Pozorje povodom 100-–godišnjice profesionalnog pozorišta u Jugoslaviji, Na nju bi mogla savršeno da se pmmeni početna rečenica jednog od 192 njenih priloga: „Svaki trenutak izbacuje na površinu prividno sređenog i mirnog, impozaninog toka našeg pozorišnog života i rađa po pregršt problema koji — uvek novi i nenađani — vapiju za rešenjem.“ Naime. prilozi u ovoj Knjizi otvaraju niz problema, od organizacione struk ture naših pozorišta do mena u stilovima predstava, postavljaju mnoga pitanja, a retko daju definitivne odgovore, te još više osećamo da je reč o problemima koji vapiju za rešenjem,

Smiljan Sameec, Dušan Roksandić, Pero Budak, Mladen ŠKkiljan, Lojze Filipič (tri upravniky, jedan reditelj i jedan dramaturg) postavljaju, svaki na sv)J način, osnovne probleme organızacije i rađa naših pozorišta. Svi oni ističu društveni značaj pozorišta, ali tremutnu situaciju ne ocenjuju na isti način, Samec („Borba za kvalitet naših pozorišta“) optimistički veruje da je moguće ostvariti kolektivno rukovodstvo pozorišta i da „kolektivno vođstvo u pozorištu može predstavljati samo udruživanje i konvencija određene grupe umetnika koje vezuje istovetno idejno i estetsko sfremljenžje. Umetnički kredo ovakvog udruživanja mora, razume se, bili plod kolektivnog dogovora, diskusije i kad je definisan i prihvaćen, rukovodeći kadar ga mora sprovoditi suvereno, u okviru bezuslovne stvaralačke ume ničke slobode. Dužnosti kolektiva ili društva je da interveniše samo u slučaju ako umetnik izneveri ovaj zajednički definisan

vanja i prosuđuje svrsishodnost Spremni da se ne predaju i ne popuste kod prvog neuspjeha.“ Međutim, ni Roksandić kao ni Samec, ne određuje preciznije odnos „snažnih pojedinaca“ i „grupa“. Roksandiću se čini da je jeđini put: „tražiti kako da „u suvremenim doblicima — bliskim današnjoj čovjekovoj senzibimosti, iskustvu, njegovoj hiperprijemčivosti oživimo sve one duhovne vHjednosti i ljepote koje je čovjek stvorio kroz vjekove kao svoju

težnju za ljepšim i boljim živo~ '

tom“, „te pred jugoslovenskim bozorištima stoji zadatak „kako i na koji način se aktivno uklopiti u suvremeni život zemlje, u kojim oblicima svoje djelatnosti razvijati svijest ljudi, njihovu prijemčivost za ljepotu i poeziju koja će ga oplemeniti i dati mu nove dimenzije i čula bez kojih čovjek nije novi čovjek“. Kako to, međutim, učiniti? Roksanđić ne daje odgovor, već i sam, pri kraju članka postavlja doslovno pitanje: „Kako OvO učiniti što masovnije?“, Budak („O našem suvremenom teatru uopće“) ne govori o krizi teatra, već ističe „kako nuši gradovi, naročito centri, pokazuju ftendence naglog stalnog porasta stanovništva, to će naša kazališta morati sve više zadđovoljavati te povećane potrebe za kazalištem i kazališnim doživljajima, bilo povećanjem broja predstava u kući na svim pozornicama u gradu, bilo rađanjem novih teatarskih organizama koji će Živjeti u raznim organiznacionim „oblicima“. On podvlači i značaj naših manjih pozorišta, kao i značaj naše savremene

drame za sva pozorišta, ali uz ormmenu da se „ne smijemo znvaravati trenutnom nešto pogodnijom situacijom u našim kaza-

načina

lištima, nego moramo utjecati ne samo na prolongaciju ovog stanja, već i na daljnji porast zainteresiranosti kazališta kuća za domaće „dramsko stvaralaštvo“. Kako to učiniti? Na to Ditanje Budak već ne daje precizan odgovor. Šiljan („O nekim društve nim aspektima naših kazališnih kretanja“) — kao Roksandić ističe prvenstveni „značaj. poeiskog teatra, ali bez jasnog formulisanja takvog pozorišta i bez primera iz naše pozorišne prakse, koji bi nam pomogli da osetimo Šiljanovo shvatanje poetskog pozorišta za razliku od ostalih vrsta pozorišta koje on spominje a to su: komercijalna, zabavljačka, politička, odgojna pozorišta. Tako kada Šiljan govo Ti o sistemu u kome Komuna „zahtijeva da se kazališni organizmi (oni koji već postoje i Dni koji nastaju) opredijele za ndređenu usmjerenost svoga djelo vanja i prosuđuje svrsishodnost različitih ·(poetskih, političkih odgojnih, rekreativnih, komercijalnih) usmierenisti“, tađa nam nije sasvim jasno zašto treba ili mo ra da postoji r.epremostivi jaz između poetskog čina i političkog, odgojnog pačak i rekreativnog teatra, i nije jasno zašto komercijalno pozorište ne bi bilo bat rekreativno. S obzirom na Šiljanov zanimljiv pokušaj da se u ovo celo pitanje uđe iz jednog šireg društvenog aspekta, bilo bi zaista dobro kada bi nastavio ova razmišljanja, ali vezujući ih za konkretne primere iz naše prakse. Filipič (“Repertoar u sve tlu sociološko-ekonomskih zakonitosti“) komstatuje jedan aDsurdan položaj: „neposredni proizvođač, kome je pozorište prven stveno namenjeno i koji kao nnsilac vlasti forsira pozorište, koii mu, kao proi-.-:4ač i realizator društvenih sredstava, omogućuje

rad, skoro apstinira od pozorl= šnih priredaba“, Kako naći Izlaz iz tog apsurda? PFilipič kaže du

treba „istrajal: na što višim es=

tetsko-idejnim kvalitetima repeP toarskih načela i repertoarskih smernica, nadopunjavajući ih no vim, popularnim „sadržinama 1 novim formama, koje donosi i diktira duh vremena“. HPiljpič, međutim, ne daje konkretne pri

mere, koji bi bili rutokaz žzza

budući rad.

Jovan Cirilov, Slobodan Selenić, Vladimir Petrić, Dragoslov Andrić, Vlatko Pavletić, Herber* Grin, Josip Kulundžić (dramar= turzi, kritičari i redđilelji) „pišu o raznim umetričkim ası ektima naše pozorišne prakse, Ćirilov („Teme i oblici“) — kao Roksandić i Šiljan — akcentuje prvenstvenu važnost poetskog mo=> menta u pozorištu ' nalazi da postoje razni razlozi zbog koj'h je u njima pboetsko samo rekv:zita, ili je izgubilo svoje valere, ili ga autor nijeni želeo. Po Ćirilovu u realističkim dramskim na šim tekstovima teza vbija poeziju, a u avangardističkim nn= šim tekstovima se javlja, uz nedostatak čvrste misaone struktu= re, uopštena liričnosi, Autori se vezuju za jedan određem perind rata ili apstrakimo vreme, beže u mitsku prošlost i u ezopovski jezik, a izbegavaju vezanost za naš današnii trenutak. Kao sve= tle rezultate, po nekim vrednn= stima, spominje „Nebeski odred“, „Gloriju“ i „Areteja“. Da li ie to sve zaista verna slika stanja naše drame danas? Ili je nekim tačnim ili domekle tačnim zapa=žanjima dat i suviše uopšteni značaj? Selenić (Čiste ruke naša dramaturgija) je pokušao da na svega šest stranica objasni

Nastavak na 4, strani

i prihvaćen kredo ili program.“ Ali, Samec ujedno tvrdi: „Pod kolektivnim vođstvom ne podrazumevamo, naravno, ređiteljski i dirigentski rad koji, ako želi da postigne umetnički uspeh, mora biti individualan i suve= ren.“ Samec, međutim, ne odre=đuje preciznije, određenije (na. nekom primeru) odnos „inđividualnog i suverenog“ i „kolektivnog dogovora“, a poznato je da je baš u pral-i to veoma tež .k i slo*en problem. Raoksandići („Neki problemi suvremenog teatra“) ističe pesimistički da je pozorište kao medij u krizi, u sve tu, pa i kod nas, a tu krizu dovodi u vezu sa opštim negativnsm stanjem u svetu. Po Roksandiću da bi pozorište izašlo iz tog stanja „potrebni su snažni pojedinci ili grupe koje vjeruju u svoju viziju, koji znaju da formuliraju svoje htenje i protest, i da se do kraja žrtvuju za njega, da rađe i žive za njega, kao što to čine svi oni koji iskreno vjeruju u svoje koncepcije i planove i koji su

ZZZı GBGBBrrIJ In I AGGAAAAOGŽAAIIAZ

očavajući u njegovom delu u šta sve čovek može da se preobrati povodeći se za svojim slabostima, za trenutnim koristima, počastima i uživa– njima, uočavamo kako se najlakše gubi i onaj najmanji deo postojanosti i moralne i duhovne hrabrosti bez koje se na svetu može samo prividno opstati. I valjda otuda niko kao ovaj naš pisac nije i u tom smislu učinio tako veliku uslugu čoveku i čovečanstvu uopšte, zbog čega će njegovo delo i biti samo veće nego što Je to u ovom trenutku i ovom danu. Naslućujući čovekovu potrebu da porekne saznanje o svojoj prolaznosti, potrebu da iza sebe ostavi bilo kakav trag o svom prisustvu na ovom svefu, čak i onđa kad je svestan sile koja mu je pod rukom, Andrić se 5 razlogora okrenuo graditeljima mostova, onima po čijoj se volji oni zidaju, kao i onima koji ih zamišljaju i ostvaruju. Jer, mostovi su ne samo najtrajnija i najkorisnija zdanja nego ı u njihovom nastajanju, spajanjiu obala ima uvek nečeg zagonetnog i začuđujućeg, nečeg što nije dostupno svakom neoeimaru i za šta jc potrebna posebna veština i izuzetan dar. A usto, to su i jedine građevine koje, dok postoje, mogu služiti samo onome za šta su nastale, koje se nikakvim ljudskim potrebama ni željama ne mogu preobratiti u nešto drugo, nikakvim pregradnjama i dogradnjiama prilagoditi nekoi drugoj nameni. I posredstvom tih građevina, čije je nastajanje uvek uzbuđivalo ljude i jedne i druge obale, unosilo nemire u njihov život u njihovu sudbinu upućivalo neslučenim putevima, oko kojih je uvek bilo isto foliko priči koliko i poslova, Andrić na sebi svoistven način i mudrošću kakvu van njesSa ne beleži nnša literatura kao da saopštava i onu veliku i poraznu istinu Raka kovoj sudbini. Istinu da u nastajanju SKE a Dog, 'korisnog i trainog ima i mora biti P Jin i niskih poslova, da te poslove uvek "OŠ TOO da obavlja, đa se nađe neko ko je Dp! ONO ka i. da mu baš oni budu dodeljeni, ko samo. IORĆUJ da ih preuzme. neko ko se ı njima 1 Dpol |

nekad. Dyagoslav GRBIĆ

KNJIŽZBVNE NOVINE

I | | | ı | i | | | | | ! |

OOIMHOZ VOITIMN

VFIIMMHSIđMV U

VERA U MOĆ REČI

(Blažo Sćepanović: „Smrt pjesnikova“, „Nolit“, Beograd 1961)

Poezija Blaža Sćepanovića građena je na postulatima apsolutno moderno shvaćemog izraza. Ona je sva prožeta bogatstvom slika koje se smenjuju van logičkih kalupa i normi racionalne misli. Naći ćemo u njoj, osim toga, i čitave nizove metafora povezanih u jedan gusti asocijativni splet, kao i simbole koji izražavaju zamisao pesnika na način složen i zamršen. Struktura Šćepanovićevih stihova je vrlo komplikovana; prelazi sa plana konkretnog na plan apstraktnog su česti i iznenadni; zapažanja spoljnjeg sveta mešaju se sa unutrašnjim preživljavanjima i čine celinu, nejedinstvenu po duhu.

Ovaj pesnik ne voli tradicionalnu muziku poetskog govora ni intimni glas subjektivnog lirizma. Šćepanović nastoji da se u najvećoj meri objektivira, prožme stvarima i pojavama izvan sebe, da se poistoveti sa svetom čiju jedinstvenost, koja postoji uprkos svoj prividnoj raznolikosti, želi da uhvati i izrazi rečju.

Ali taj svet ne egzistira nezavisno od stvaralačke svesti, pošto on dobija puni značaj, vrednost i autentičnu formu samo onda kađa ga Dpesnik krajnje subjektivno doživi, deformiše i oživi mrtvu materijalnu stihiju plamenom svoga duha. (Ova težnja je naročito uočljiva u karakterističnom ciklusu („Smrt pjesnikova“).

Reč poseduje sposobnost da vaskrsava .bića i stvari iz ništavila. „Jednom nenameiljivom hipnozom“ treba obrazovati novi sistem vrednosti. Uloga pesnika je izvanredno odgovorna i uzvišena zbog toga što on mora da organizuje haotično zbivanje, da poveže mnoštvo fragmenata koji, neobasjani svetlošću poetske inspiracije, takoreći i ne postoje, ili pak opostoje nesvesni samih sebe. Svet pre besnikovog stvarania liči na prizor pustoši, smrti, nebića. Sama magična sna-·

ga reči udahnjuje život: „Van lobanje je tamni

vilajet (i nema cvjetova i ljubavnih varki) u ovoj svjetlosti trepere (jedine antene duha).* Jedan vid koncepcije koju smo izložili najbolje se vidi u ciklusu „Savila“, gde je autor bio najjasniji, najviše komunikativan,. Ptica je simbol nadahnuća i pesnik joj se obraća strasno je moleći da mu podari čudotvornu reč koja sadrži svu istinu o čoveku i univerzumu. Kad se odazove pozivu rađa se pesma. Tada ptica i pesnik lete uzneseni, u nekom polusnu, „dok ispod nas klizi naša suluda masa“. Cežnja za potpunim i najđubljim saznanjem suštine sveta osnovni je pokretač: „O ptico, pretvori se / u istinu“.

Postoje, međutim. i drukčije tendencije u Šćepanovićevoj poeziji koja pokazuje celovitost više u formi nego u sadržaju. Lepota i polet ljubavi tema je ciklusa „Zvučna ljubav“. Ali neprekidni preobražaji svega ni ljubav ne ostavljaju po strani. Strast za otkrivanjem odnosa između ljudi i predmeta, koja svaki odvojeni, posebni realitet prenosi u okvire međusobnih veza i uslovljenosti, stavlja i žemi u širi kontekst: „Žena ili ptica / na razdaljini svijeta, / ptica što planinu / u cvijet pretvara, / žene što se u zoru rasrdi, / ptica što se smije iz mirisnog zgloba“. Ciklus „Crveno srce svijeta“ simbolični je izraz snage i veličine narodne revolucije. I u njemu dominira osnovno stilsko načelo Šćepanovićeve poezije: nizanje apstraktnih pojmova, metafora i predstava, čiji skup, organizovan na način blizak nadrealističkoj tehnici, izaziva u čitaocu osećanje nepobedive snage ljudskog bića. Autor ne opisuje nikakav konkretni događaj, već nam daie mogućnost da pomoću simboličnih slika naslutimo bitne istorijske fendencije jednog herojskog vremena. Srećko DIANA

Pavle ZORIĆ

MILICA ZORIĆ: TAPISERIJA

ai 1057) Njegova je krv rijeka zemlja i misao u svamuć preobražavam, je ostatkom, svoje stare moći. približit ću pjesmu otrovu suštine.

Ako zvijezda koja pjeva me ugasi brijeg svijetla ne surva, ime.

Nju

pjesmu

igrači svijeta igraju i igraju.

Ona govori protkanim licem, umo?ra. Stara.

Ali ona mi oči napuni i ubrizga žile kuca i jedri krvotokom svetkovine. Kolika je u besmislu svakog živnta!

Ona je tajna i objava u mitu pamćkenja. Borim, je rukama iznutra iz velike strasti ne bih je grobom, zatrpao mikada.

. Tko zna da li raste ili umire?

Nikome je mema: svakome šuti ma čelu. Znači li: velika je i užasna u davnom očajanju.

Miroslap Slavko MAĐER

Tri bjesme

IGROM SMO ZAPOČELI

Igrom smo započeli uz dipam, govor mora pod kacigom u lubanji. Sunce je bilo zuijer u skrovištu zvijezda, jedina mogućnost u kasnome obraćenju... I nikada do kraja nismo uspjeli dostignuti ponižavajuće školjke. I more je bilo pošteđenmo

već u početku, more koje sa svojim tajnim svijetom istođobno se otvara i zatvara more suočemo u ispitipamju.

Neizbježno treba prihvatiti njegov početak njegovu najkobniju ali i najcjelovitiju igru.

OPSJENA ZA MOREM

Iznevjeriš me pred morem, mojih otaca

pred prenapumjenom, vodom, ispred predstraža. Otključaš srce i sa bremenitim, danom,

u izbrušemoj školjci mad sobom prepoznavaš vitkoću zojezdamog leta, ali iskustvo

trpnje vraća mas pomovDo u izgnanstvo.

Svijetu smo sve predali: svoj poslijednji

zalog. Jednostavno kao i oduvijek

prisvojili smo, čorsto ali uzdyžamo

život i njegove zakone. Pred morem

mojih, otaca već su mam skinuli ostatke.

Izlaz mam, je pripao među vlažnim, grebenjem i sad u opsjemi za morem treba se ponovno odi

POHOD LJETU

Došli su svi čak i starosiedioci

mala u oblucima skrivema sumca

i pohod je bio ozakonjem.

Logikom svoje igre pošli smo još dalje Od oblutaka i ravmoteže,

pošli smo na pozlaćenim krilima

u pohod ljetu bez novih predjela.

Srećko DIANA