Književne novine

AJNE VIZIJE

ŠVAJCARSKA U PO

MLADE BOSNE

i Švajcarska nema «izgled buntovne zemlje iako je ona pre velikih ratova bila najveće ste cičte revolucionara. Civilizacija Evrope kao da je otkravila led čak i na pjenim Alpima. Obale Lemanskog Jezera pitome su i privlače gotovo isto kao i obale nekog morskog zaliva sa južnim i ioplim klimama. Mesta i gradovi što se nižu oko njegovih pitomih obala bele se i pod suncem izgledaju kao ona zalutala „jata ždralova na odmoru“.

A takve su i Švajcarske visije. Kada čovek pogleda na vrhunce naših planina, učini mu se kao da oni liče više na senke nekih divova nego na obične masive kamena i zemlje. Naš Volujak Je saV namrgođen i ćuti kao stihija. Uzvišenja i Alpi, što opkoljavaju suproinu stranu jezera, osvajaju prelivima boja i senki koje padaju i koje se lome na glatkoj površini njegovih staloženih i mirnih voda. I Jura, koja često ima boju dalekih modrina i sivih preliva naših gora, daje više izgled vesele nego neke hladne i namyrgođene planine. Jedino se tu izdvaja Mon Blan, sa svojim vrhovima koji se večito bele i namrgođeno pomaliaju tamo iza visokih savojskih venaca, čija podnožja dodiruju jezero.

To je taj deo Švajcarske koji se stalno izdva– jao, koji je najviše privlačio pažnju intelektualnog sveta, i čiji su gradovi skoro uvek bili sastavni delovi kulturnih centara Evrope. A to je bio i kraj neke staložene i stojičke tišine. Ni Lozana, pa čak ni Ženeva, nemaju skoro ništa od one svakodnevne futnjave i huke drugih zapadnih gradova od koje bole nervi. To su više plodni gradovi sumca, vedrine i vazduha, nego građovi industrije, zadimlienih pristaništa, fabrika i maglovitih predgrađa, o kojima je pevao Emil Verharen.

·. * #

Mene su još u mladim godinama za te obale vezale najmilije uspomene života. Na njima sam se poslednji put susreo sa Vladimirom, i na njima ga ispratio do večne kuće. To su bili susreti puni radosti i tuge, susreti brzi kao trenuci, ali trajni i neizbrisivi kao večnost. Na njih sam se opširnije osvrnuo u Ognijištima revolucije i, onako kako sam je ja mogao da vidim u ono vreme, podsetio na onu revolucionarnu sredinu u kojoj se Vladimir kretao i živeo za vreme svojih boravaka u Lozani.

T.jubibratićeva knjiga* koja je međdavno objavljena u Beogradu i koju je on posvetio njegovom životu, pobudi opet u meni te drage uspomene i sećanja. Čitajući ih, imao sam i ovaj put neko osećanje kao da nanovo preživljujem tu čitavu burnu epohu Mlade Bosne i kao da negde ı blizini stalno vidim Vladimirov lik i njegovo naoblačeno čelo, zamišljeno i turobno, kao da opet sanja o nekim dalekim pohodima, barikadama, izgubiljenim drugovima, revolucijama i žetvama.

Vladimir je mogao da iz Švajcarske prati razvoj revolucionarnih pokreta i u drugim zemljama. On se u to vreme baca sav na lično usavršavanje i revolucionarni rad. Njegova borbena figura i odafle deluju na omladinu. Tu kao da se reka njegovog života počinje da razvija malo bržim fempom. U. to doba nastaju sve češći nlegovi kontakti i sa ruskim revolucionarima, diskusije i sastanci po njihovim kružocima. Kad je video kako je jaka revolucionarna svest kod Rusa, kako su nezadovoljne mase ruskih radnika nerazdvojno povezane sa revolucionarnim centrima izvam zemlje, on je dobio krila i verovao da se u tim revolucionarnim ruskim podzemljima rađa prava budućnost čovečanstva i đa će se u njima odlučiti buđuća sudbina sveta. On o tada još više počeo da oduševljava ruskim DI cima i zanosi revolucionarnim idejama, đa c talenat Gorkoga, đa čita Hercena i njegove me~-

Li e. w O pte toga ličnog kontakta sa ruskim revolucionarima on se kroz rusku književnost VOR da upozna sa feškim stanjem u Rusiji PO iGNM3 skim režimima, da oseti jezu tamnica po Ž av u koje je nemilosrdno bacano sve Di eid slobođoumno mislilo“ u Rusiji, Za Rus dat vremena THercen zato i veli „da je to zem: IR, kojoj „cenzura Oe glavom e 7byaood „in itori i cenzori vođe misao na : . Fi baš iz tih teških tmina počela. je BET put da se rađa „RU O EO aiea GOL U Ta nosioci bili „dečaci“, i i sa P fi carska policija se šudarni AH log: Čoka j ali oni „ostaju, pa 1 : ;

O. ne umire sve“. To su bile prve Nice istorije“, veli on, ali „klice“ kole su mog

se „iedva vide“ i da „jedva bitišu · NE

Ti „dečaci“, o kojima govor! Here? BR im memoarima, bili su prvi budiln ci, ; ie kao što je i Mlada Bosma bila prvi OPOLRCasl n dilnik svoje zemlie. „Kada je nar c IBM kada su „novi uda?ci padali na BOBEO {% liena leđa“, u Rusiji su. kao mnogo O J ro Bosni, „prvo deca podje Ma Ra » 0 š igu shvatila koliko je NI So Pak mu drago“, veli Hercen, „tom“ deg ie onesvešćena Rusija počela da dolazi 5eD1! · r i i i i su se u Rusiji To jie bio onai grmen iz koga BU. ia počeli da razvijaiu prvi borci, čije aa e ničke smrti i borbe Ba ORO JA Veš viša Tutte

ima i policijom mose jo: 7 a ievojuciOfiBrni Vladimirov duh, i da mu daju

krila. . i - Te borbe sa tiranijom careva

su mnogo sličnosti me samo OB Ga Pl Ba Bosne i Jugoslovena pođ Aus Tij ik SA: "anij borbom Svetozara Mnrkovića. kol DO vopa8 da vodi sa apsolutističkim i Došetha a A :rbijii svoga vremena. ||| po tome je e borba naših revoluciohara bila „adn ROSI slična onoi u Rusii. „Kađa Lay. e dimir docniie u jednom sastavu IE šala rusku javnost, „zagledali na ,S a a a3 naše groskohtvafske i uGDEie O Oeto BRE: Bo teligenciie, vi biste tamo naš 28 | zedanetim i stvenor Dpokrefa. kakav je on x 18 - ap pbe šezdđesetim godinama prošlog stoleća.

u Rusiji, imale

Nolit,

ić: adimir Gaćinović“, * Dr5go Tjubibratić: „Vladimir GC

Đeograđ 1961.

<NJIZBVNE NOVINE

·

znajemo vašu idejnu istoriju i volimo je, mi je u mnogome na sebi stvaramo. Černiševskog, Hercena, Lavrova i Bakunjina mi ubrajamo u naše najbolje učitelje. Mi smo, ako hoćete, vaša idejna kolonija“.

Viktor Igo, koji je bio maklonjen idejama francuske revolucije, u jednom svome mapisu dao je sliku dvadesetog veka onako kako ga je on zamišljao. On je fanatički verovao da će u tom veku „reke što čine međe postati i reke ar– terije“, da će se „ljudstvo rojiti van svoje postojbine“ (a to znači da će mu ceo svet postati otadžbina), da će „prekriliti Kontinente“, da će nebo postati „naseljeno vazđušnim lađama“, da će u svetu doći „mesto kazne — nastava, mesto tamnice — škola“, da će se istrebiti „neznanje koje je vrhunac sirotinje“, i da će „mesto rata“ doći „nadmetanje“ među narodima. — Ti snovi Viktora Igoa nisu se ostvarili u Framcu= skoj, kako je on želeo, nego su počeli da se Ostvaruju na drugim sfranama sveta, zato što francuska revolucija nije imala krila da poleti i da ih ostvari. Ali njene tradicije i njene težnje ostale su ipak duboko urezane u biću čovečanstva i u njemu tinjale sve dok nisu buknule nmovim i većim požarom u našem stoleću.

Na tim ftrađicijama framcuske revolucije kalili su se svi revolucionari sveta, pa im je zato francuski narod i njegovo slobođoumlje uvek služilo kao primer. Otuđa najviše i tolike Vladimirove simpatije za Francuze i za Žoresa, koji je uoči velikih ratova bio najveća bamikada revolucije na Zapadu, najveća nada radnika i proletera francuskih, najjači inspirator i sejač revolucionarnih ideja i naiveći vođa slobođoum–nih duhova u Zapadnoj Evropi.

Pisac ove knjige nije zaboravio da se osvrne i na mnoge druge njegove simmafije i ličnosti na Zapadu, koje su mu, pored Žoresa, bile bliske po idejama, a u prvom ređu Verharema i Romena Rolana. Verharenova poezija dđisala jie sva duhom novog vremena i bila poezija budućnosti, pa mu je i zato ona mogla da buđe draga i bliska, kao što mu je bilo đrago i Menjeevo vajerstvo i njegove izlivene statue u bronzi. Menie je bio jedan od prvih zapadnih maistora koji je kroz svoju umetnost počeo da odražava rađinost i da slavi veličinu i vrednost samoga rada. Kod Rolana je morao da nađe još i nešto slično onome usponu koji će docnije pisac Cvaig obeležiti kao „moralnu savest Evrope“, i ličnost koja se u njoi u toku velikog rafa toliko uzdigla i zračila. Iz života i dela Rolanovih nije se toliko odražavala ni lepota stila, ni lepota kompozicija, koliko lepota i toplota jedne velike duše, koja se dizala nad ljudskim prostorima i stremila bratstvu ljudi i opštoj zaje9nici čovečanstva. Prateći njegovo stvaralaštvo, Vladimir je morao da oseća 'to-

plotu te duše. Uz njegova druga dela, on je na

ročito čitao „Žana Kristofa“, obuč. ljudsko ruho. Iz tog romana, koji je piscu doneo i Nobelovu nagradu, on je osetio svu onu snagu i moć muzike „utešiteljke“, i prviput u životu zažalio što je nije studirao nikako.

Ali taj njegov rađ i ulaženje u ideje i književnost zapadne civilizacije naglo prekida Principov metak u Sarajevu. Otada ga reka života nemilosrdno baca u svoje talase. Da uknije trag policiji, on odmah iza te vesti beži preko Ne-

„ MiMGG20"

MENIMA

mačke u Belgiju, očekujući sa velikim nestrpljenjem i bolom razvoj istrage u Sarajevu. Posle ubrzo dolazi objava rata, Živanovićev put u Srbiju (njega više nikad neće ni da vidi), odlazak u Pariz, pa na francusku flotu, koja plovi Jadranom i dolazi pod Lovćen, pa opet povratak u Pariz, mučan život, rad na kopanju rovova, novi susreti sa revolucionarima i pariskim boemskim. sredinama. A zatim nanovo Lozana, obale Lemamskog jezera, društvo Kusa, a malo docnije, pred kraj života, Amerika, susret sa zemljacima preko okeana, nacionalna i kulturna akojja sa Perom Slijepčevićem, nostalgija za otedižbinom i žalost za izgubljenim drugovima. To je bio vrhunac onog bolnog osećanja i praznine koju je osetio i Hercen u svom životu kada je posle lomova video kako oko njega „biva (sve) manje ljudi“ i saradnika i kako ostaje sve usamljeniji bez njih,

Po svome povratku iz Amerike, on sve više okreće glavu Istoku i ruskim stepama, i veruje da će ipak otuda doći prava svetlost koja će ozariti Evropu. Tada baš, u jeku Velikog rata i Rolanove delatnosti za mir, on je sve bliži ruskim revolucionarima i ljudima koji su pripremali i ostvarili Veliku oktobarsku revoluciju. On mnogo ceni velike tekovine zapadne civilizacije, ali vidi i njene slabosti i njen „neizbežni tragizam“. .

Njega zato mnogo ne oduševljava ni Amerika, iako ima izvesnih simpatija za poeziju nje= nog demokratskog pesnika Uitmana. On se plaši te mlade američke civilizacije, na prvi pogled vrlo sirove, u kojoj je zlato postalo „centralni nerv savesti“. Njemu je zato Amerika izgledala kao neka velika stihija bez duše i one unutrašnje kohezije koja čini narod narođom. „Nema zemlje bez nacionalne osnove“, pisaće on tih dana iz Čikaga, „bez izrazite duše, bez zajedničkog moralnog pečata i tradicije“. U tim svojim pismima on je sa nekoliko poteza pera dao najpribližniju karakteristiku i definiciju Amerike.

Ljuđdi Mlade Bosne imali su izgrađeno i jako socijalno osećanje u sebi. Vladimir je retko kađa bio u mogućnosti da kupi novo odelo; ali i kađa je i uspeo da ga kupi, on je na njemu gužvao ispeglane linije, da se ne vidi da je novo. To nije činio zato što niie i on želeo đa se dobro obuče, nego zato što nije hteo da vređa osećanja kod onih svojih drugova koji nisu imali mogućnosti đa ga kupe. To je ono pravo socijalno osećanje do koga bi trebalo da se uzdieme svaka socijalna jedinka. Jer bez takvog gledanja na čoveka, ne može biti ni pravog socijalizma, ni prave jednakosti među ljudima.

Na kraju ovih svih letimičnih izlaganja, trebalo bi se sa nekoliko reči osvmuti na samu Tjjubibratićevu knjigu i ukazati na nju ne samo kao na delo od vređnosti, nego i kao na vrlo redak dokumenat iz naše novije istorije. Jer njen pisac nije napisao samo jednu odličnu knjigu o Vladimiru i njegovom životu, nego je on (sličmo onoj njegovoj knjizi o _Principu) u nioj zahva-– Tio čitavu omladinsku epohu pre velikih ratova i dao jedan povezan pregled događaja iz tog ce-

log značajnog vremena. Bilo je kod nas mnogo

sveta (pa čak i onih koji su se bavili tim pitanjima) kojima dosad u celini nije bio dovolino poznat splet tih svih događaja, pa ni sam rad Mlade Bosne, kao što mnogima nisu bili poznati ni njeni odnosi sa drugim našim revolucionarima i revolucionarnim organizacijama, a najmanje se znala prava istina o Sarajevskom a-– tentatu, njegovoj organizaciji, kao i o niegovom izvršenju, o tome ko je bio njegov inicijator; o

NAD PISAĆIM STOLOM...

PISAĆI STO PESNIKA VLADIMIRA KOVAČICA

Nastavak sa 2. strane knjigu svojih novela i crtica. Namjeravao je, napisati još i mnogo šokačkih varijacija. Međutim, sve je to ostalo nesvršeno.

Vlado Kovačić je bio i veoma muzikalan, i na svom pisaćem stolu stalno je držao Bethoveno= vu bistu. Išao je mnogo u kazalište i na koncerte. Volio je mnogo šetati, osobito ranim jutrom po slobodnoj prirodi, a često se viđao u svojim samotnim šetnjama po zagrebačkim ulicama.

čšaja jedna

gove pjesme, koje je nosio u sebi sve dok se nisu definitivno oformile. A kad je jednom sjeo za ovaj starinski pisaći stol od tamne slavonske orahovine (danas kod njegove zaručnice Nade Brill-Babić), obično kasno nave= čer, onda je posao tekao veoma lagano, bez kolebanja i bez većih ispravljanja.

Njegovi rukopisi, ispisani širokim veoma čitkim slovima, redovno zelenom fintom, spadaju među #«najčitkije i najsređenije rukopise nekog našeg Kknjiževnika, koje sam vidio.

Kolikogođ je u svom odijevanju i ponašanju bio nemaran, toliko je u svom radu bio peđantan. Pri rađu je osjećao potrebu da bude što komotniji i volio je da sjedi raskomoćen, „zaogrnut penjoarom. Uz to je uvjeravao samog sebe, da najlakše piše perima, koja je prije toga ispisala ruka njegove zaručnice.

Kad je „Zora“ god. 1952. izđala njegovu zbirku „Ceste i jablani“, to je bila prva naša poslijeratna zbirka poezije, koja je bila ubrzo rasprodana. I tako se još jednom pokazalo, đa prava i autentična poezija, „ubrzo nalazi ne samo svoje poštovaoce i čitače, nego i — kupce.

A kad je Vlado Kovačić umro, čitav kulturni Zagreb je ostao

U susretima na takvim šetnja-– iznenađen s onih nekoliko stotima, redovno je dolazila do izra– na poštovalaca njegove poezije, njegova slabost; uvijek je ili išao k nekoj, govom posljednjem putu. ili se vraćao od neke čuvene naučne ili umjetničke ličnosti, od motovao, nije više mogao da sanekog profesora univerziteta ili zna koliko se prijatelja, koliko akademika. To je bila njegova slabost i time je sam sebi davao onu važnost, koja mu je s nepravom bila uskraćivana.

Na takvim samotnim šetnjama, osobito onima u prirodi, začinjale su se i dozrijevale mnoge nje-

specifična koji su došli đa ga isprate na nje-

Ali Vlado, koji je vječito sa-

srodnih duša okupilo oko njegovog odra.

Da li bi ga ta posljednja počast, više razveselila, nego što ga u grobu muče nenapisane pjesme?

Zvonimir, KULUNDŽIĆ

VLADIMIR GAĆČINOVIĆ

Solunskom procesu i njegovoj pozađini; o akciji Sisksta Burbonskog za separatan mir sa Srbiiom; o tome zašto je Apisu i drugovima skinuta glava u Solunu; o Vladimirovim vezama sa ljudima koji su izvršili Veliku oktobarsku revoluciju, o njegovom nesuđenom putu u Rusiju, o njegovoj tragičnoj smrti u Friburgu, koja je ovde sađa prviput prikazana u pravom svetlu, kao i o mnogim drugim značajnim događajima iz toga doba. Pisac ove knjige bio je ne samo njihov savremenik, nego je on i jedan od mlađih saradnika Mlade Bosne, pa će sađa svaki čitalac u njoj moći da dobije obaveštenja i da se sa njima upozna iz prve ruke. Interesantno je da je, posle te pogibije Apisove u Solunu i Vladimirove smrti u Friburgu, odmah po dolasku u otadžbinu iza prvog svetskog rata našao smrt i dr J. Dedijer u Sarajevu, kađa je ispio prvu „šolju crne kafe“ u hotelu Bvropa. Dedijer je bio poznata nacionalna i politička figura, vrlo uticajna u narodu, a njegova saradnja sa nacionalnim revolucionarima, pa i sa samim Apisom i Vladimirom, čiji je on bio zemljak i lični prijatelj, bila je dobro poznata u našim obaveštenim krugovima. Pisac nije u to ulazio, jer se to dešavalo posle događaja o kojima je pisao; ali je, mislim, važno đa se to ovde uzgred pomene, kao što bi bilo važno đa se pomenu i mnoge slične žrtve, pa čak i one kojima se nije skidala glava, ali za kojima su namerno puštani „šapati“ razne vrste, samo da se onemoguće i potisnu u javnom životu. Ali to će biti predmet posebnog sastava.

Ostaje kao zagonetno da li se Vladimir pozna vao sa Lenjinom. Kada sam u jedno kratko vreme, pre odlaska za Ameriku, radio u beogradskim Novostima, predložio mi je Keršovani, urednik lista, da mu napišem sećanja na Natansona-Bobrova. U to vreme nije moglo da. se mnogo piše o fim stvarima, pa je feljton izašao pod inicijalima, ali sasvim tnakažen, jer je urednik morao da ga skraćuje i pođešava prema prilikama. Kad se posle Vladimirove smrti i Velike oktobarske revolucije pojavila Lenjinova slika u novinama, meni se činilo da sam među ostalim posetiocima kod Bobrova viđao i njegov lik, pa sam to u felitonu tada i pomenuo. Docnije su me uveravali da to nikako nije moBao biti Lenjin, pa ga zato nisam pomenuo ni u u svoj m Ognjištima revolucije. Vladimir nije nikada kazivao imena liuđi i revo> lucionara sa kojima je dolazio u dodir, pa će to ostati večita tajna, kao što će ostati večita tajna i sudbina njegove prepiske koja se odnosila na Sarajevo. Ali po strahovanju i brizi koju ie on ulkazivao prema tim papirima moglo se zaključiti da se tu krio ključ velike taine o Atentatu, koja će se sigurno potpuno osvetliti tek kada se đo njih dođe,

Kada sam dočitao ovu Wnjigu, misao mi je otišla opet na Ženevu, na Ženevsko groblie i na poslednii rastanak sa Vladimirom. Naročito su mi ostali urezani u sećaniu oni poslednii i nai-

teži momenti, kađa onaj Rakićev čekić udara u

„čamovu dasku“ i kada posle toga za momenat sve obamre, Toga dana sunce je po grobliu u izobilju sipalo zrake; velika masa naših ljuđi koja je bila došla da ga isprati, ćutala je i nemila od bola koji se tu zapažao skoro na svakom licu. I dok se u toi skoro zagrobnoji tišini razlegao zvonki glas Draga Ljubibratića, pisca ove knjige, koji se u ime svih sa nim opraštao, tu se najviše zapažao tužan i zabrinut lik Pere Slijepčevića, za koji se činilo đa u jednoj ruci, kao posle nekog boja, drži salomljenu onu „čeJenku“ o kojoj je pevao i sa koje više nisu duvali povetarci, — a odmah do njega lik Pavla Bastajića, nesrećnog Ruđina Mlađe Bosne, kome niije bilo suđeno da pogine na barikadama revolucije, nego da izgubi glavu pod ustaškim nožem prošlog rata negđe u rodnoi Hrvatskoi. Ostaće svakako kao znameniti u istoriji ti putevi koji su vodili Vladimira i njegove đrugove na lemanske obale, đa na njima snuju planove o slobodi svoga narođa i da se tu povezuju sa ljudima koii su u švaicarskim zatišilma pripremali najveću revoluciju sveta i sanjali o velikom preporođdu i bratstvu ljudi. Te su iđeje sigurno kružile u njegovoj glavi onđa kađa se rastavljao s dušom u friburškoi bolnici i kađa mu se činilo da i on hvata za vrelo gvožđe i da čuje šum krvi koja teče Moskvom. Na jednom fotografskom snimku koji je uzet odmah posle nje= gove smrti, viđi se na njegovom licu lak osmejak, koji je kođ niega bio ređak, ali koji je, kađa se pojavio, izražavao svu onu dubinu rađosti i sreće u kojoj se đuša topi od neke draži i miline:

Da li mu se činilo da u tim poslednjim časo= vima i rastanku sa životom negđe opet sreta svoje izginule drugove, revolucionare, ili su njegovu dušu u taj mah budili odjeci borbe sa tih moskovskih barikada, o kojima je stalno govorio u poslednjim trzajima života? Ili je u njima možda video vizije boljeg sveta i boljeg života koji je za. one koji ostaju na zemlji imao da dođe i o kome je on toliko sanjao i idealisao u danima čitave svoje kratke ali burme mladosti?

Vojislav, GAĆINOVIĆ Pariz, 1961.