Književne novine

NOMANA SMORRJA, BROJ 171 BROGRAD

18. MAJ 1962.

CENA 930 DINARA

T z

A M NMŽJI

| | |

bili

3010

njem,

| Bogdan A. POPOVIĆ

· ODGOVOR

vi mladi pesnici, pa 1 naši, uznemireni su. Uznemiruje ih svet van njih i svet u njima, a pogotovu njihovo sukoblja-

vaibje. Svi su oni manje ili više podlo- .

žni subjektivno i objektivno prolaznim nemirima. I to nije ni malo čudno. Uznemirenost je, uče nas, deo poetske psihološke konstitucije, deo pesničkog senzibiliteta. Mladi pesnici su, takođe, am=biciozni. Ni to ne bi bilo ništa iznenađujuće niti nepojmljivo, ali tu počinju komplikacije. Mlad pesnik upušta se u bezglavu trku sa modđom, počinje da misli o zahtevima „vremena“ i auditorijuma, bez obzira da lije malobrojean, sačinjen, od „posvećenih“, ili širok. Napušta sopstvenu ličnost, traganje u sebi i oko sebe, i pozamljuje tuđu kožu. navlačeći je teškom mukom. Da bi išao u korak sa modom, on prisvaja stil,pesnika koji je trenutno na najvećoj ceni. Tako dobijamo generaciju veoma. sličnih pesnika. Recimo, rodonačalnik, uzor, rađa nekakvu poetsku isfinu: N. N. drugi i N. N. treći pohađa– ju istu školu, uče se na istim vrednostima, koje posredno prihvataju, kao i N.N. prvi. Sam N. N. prvi je neka vrsta pseudo-Pope, N. N. drugi postaje pseudo-Raičković, a N. N. treći pszudoMiljković. Kao da jedan Popa, Tiničković i Miljković u svom vremenu nisu dovoljni?!

U 'drugom slučaju, a ovde je reč O onima koji u ovom trenutku piredstavljaju ogromnu većinu, ambicija mladog: pesnika vodi u eksperims:nant iz. kosa treba da rezultira originalnost, a umesto nje odigrava se proces „eks3periTenat radi eksper mena“, iz kog rezultira ,anti-poezija i mnošivo ogrešenja o supstancu poezižće. Zakoni poezije, špolja nametnuti obrasci, istina, ne postoje. Ne postoje ni Deset zapovesti, mada neke od njih nipošto ne bi bile ma odmet. Ali, ne treba gubiti iz vida, '-cblasti poezije, od Homera do danas, >menilo se mnogo mnnje ncgo u bprivodnim naukama od Talesa i Anaksimanda do Ajpnštajnma i Hajzenberga. 'oncepcija poezije, donas, gotovo je tdentična, Nisu u pitanju zakoni ncgo

činjenica da je poezija ono što je, u osnovi, bila i što jeste. Od samog početka oma odgovara na spiritualne čovekove potrebe. Ona izražava čovekovu želju i kreće se putevima njegovih teiji : U našim Rkultunnim zbitijima, krcatim polemikamaun i prepirkama, malo se Bovori o poeziji. Malo se govori i piše o suštini poezije, a mnogo više o onome što 'je u njenim okvirima sporedno. To ima svog razloga. Nema kritičara, verujem, koji sam sebi · neće priznati da mu se ne jednom dogodilo, posle bezbroj pokušaja, upinjanja i prisiljavanja da se saživi sa poezijom nekog mladog pesnika, da zaključi: meni ovde ništa nije ni jasno, ni blisko, niti mi pruža ma kakvo uživanje. Ali — čemu skrivati ? — i mlađi kritičari su' podložni ambiciji (članak na svaki način treba napisati!); pošto ne umemo (ili ne možemo) da se uhvatimo za nešto suštinsko, poetsko, lično, primenjujemo definicije koje smo pročitali i, naučili, a izvanredno „odgovaraju u ovakvim slučajevima. Tad čitamo: „Nije redak slučaj da suštinu jedne poezije, rađanje ideje i slike, doživimo pre zahva-– ljujući njenom posebnom ritmu i strukluri no smislu koji ona izražava rečima“. Snalažljivost je, priznati se mora, velika stvar, ali u literaturi njena viednost je nedvosmisleno problematična. i

Apsurdno je tražiti da se svake druge godine rađa veliki pesnik, ali, isto fako, nemogućno. je, kada je reč c ka rakteru pesničke imsginacije naših najmlađih pesnika, konstatovati bilo šta drugo osim odsustva imaginacije: To nije ono šio je najtragičnije: Mnogo je opasnije šlo se susrećemo sa generacijama nedoučenih „pesnika iz kojih proizlaze generacije nedoučenih čitalaca, koji ubrzo prestaju da budu -·i čitaoci. Skokovito vaspitavanje ukusa publike ima porazne rezulkšate: A to je već pitanje opšte nacionalne kulture. Kako, uostalom, shvatiti ı usvojiki „Joneska , kad nam ni Sfteindberg nije blizak, ka-

Nastavak na 2. slrani

SI OITIi nom faktu'i nis, i popuštaju svojim najpovrnšnijim sbrastima: čim se osete sigurnijim žele da se istaknu, da odskoče imaugledom, EVNE NOVINE

ŽEVNMNMOST,

UMETMOST

DDI

no što mora da se dogodi, dešava se. Omo što je svima u srcu, ono što im je na usnama — neko mora da kaže, da formuliše, da zajedničku slutnju i nadu pretvori u živu, čvrstu, otvorenu reč.

Ko će ako ne Tito.

Još u sluhu odjekuju reči koje je Tito izgovorio nedavno u svome govoru u Splitu.. Možda će Sovor u skoroj budućnosti biti nazvan prekretnič| kim, sudbonosnim, dalekosežno važnim. Ali već i | danas on je glas neizneverene savesti, glas pouzdai nja i ohrabrenja. I kad se u ovoj godini. povodom |

taj

trostrukog Titovog jubileja — sedamdesete godine života, pete decenije političkog rađa i ·dvadesetpetogodišnjice rukovođenja Komunističkom partijom i Savezom komunista Jugoslavije — budemo podsećali pojedinih etapa toga bogatog, dramatičnog i jedinstvenog života, Titov govor u Splitu biće onaj neophodni, životođavni impuls ikoji će njegovu prisutnost činiti tako wstvamom, tako odlučnom, tako punom dubokog odjeka.

„Kao da je nekako ljepše išlo, kao da smo se ljepše slagali dok smo bili siromašniji nego danas“.

To je jedna od ključnih, možda mnajkarakterističnijih rečenica iz Titovog govora. Nije to bio gnevan BOVOT, ni govor beznađa, već onaj svojstven jedino Titu: govor oporih, tvrdih činjenica, sovor ljudima o ljudskoj realnosti, trezvena, istinita reč o svakidašnjici, o neprijatnostima, o brigama koje sve češće proviruju ispod. varljivih velova samozadovoljstva.

Kao da je lepše

išlo, kao da smo se bolje slagali dok Ima Svakako u tom neoOspo-

nicilanholije. L,judi su. često slabi

položajem, vlašću iznad drugih; zaboravljaju šta su bili, zaboravljaju na svoju ftrošnost; i propuštaju da dužnost i dobro koje im je povereno i poklonjeno časno i ravnopravno dele sa drugim ljudima. |

Titov govor je,, u sferi praktične stvarnosti, žustra, oštra opomena protiv zaboravljanja. Greške i stranputice u privredi i trgovini, u industriji, u političkom i kulturnom životu znak su samozadovoljstva, posledica ljudske sklonosti za spavanjem. u slavi, bez obzira koliko ta slava bila neznaina ili tuđim znojem stečena. Titov, govor je poruka celoj našoj socijalističkoj zajednici, poziv svakom pojedincu. da se vrati samome sebi, svojim pravim obavezama i dužnostima, zanemarenoj skrommosti i potisnutoj društvenosti. Kroz argumentaciju iz naše neposredne ekonomske i. društveno-političke prakse raspozmaje se angažovano ljudska, humanistička i kritička, revolucionan=no-marlsistička, budna i bodra Titova

misao.

„Podudaranje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa“.

U tim Marksovim rečima zahvaćena je srž Titovog životnog. dela i smisao njegove istorijske misije. Ne samo govor u Splitu — koji je tako sugesti-

van, tako dinamičan.dokaz.njegove re-..,

volucinarne prakse — već je sva Ti-.

tova delatnost u svojoj postupnosti, u

svojoj dijalektičnosti, dokaz i potvrda o neizbežnosti menjanja životnih okolnosti, životne stvarnosti, o mneophodnosti menjanja čovekove aktivnosti, saobrazno sa potrebama zajednice, budućnosti, slobode, narodnog i nacionalnog: jedinstva. Tako se. Marksova dalekovidost i Lenjinov revolucionarni temperament spajaju u svestranoj Titovoj ličnosti koja u nemiru i previranju današnjeg doba uočava one puteve razvitka, one želje svakog naroda i svakog čoveka koje 'su osnova ljudske egzistencije: . rad u slobodi, ravnopravnost u miru, blagostanje pojedinca u blagostanju zajednice.

Tim idealima Tito je posvetio svoj

život. Kao metalski radnik u češkim, ·

nemačkim, austrijskim fabrikama, · zagrebačkim radionicama, „. Tito · je 1911—12. godine počeo svoju revolucionarnu delatnost.u radničkom i sindi-

Wie—

lje, jedinstvenog u. njenoj dosađašnioj istoriji. „Dve: i po degenije na čelu jedne · od 'najmonolitnijih' ·komunističkih partija, kakva je Savez komunista Jugoslavije, organizator'i vođa 'oslobodilačkog rata” i marodne revolucije, predvodnik socijalističke izgradnje, dosledni, nepokolebljivi :Čuvar slobode i nezavisnosti zemlje u kovillacu političkih' iskušenja, pretnji i masitja, pritiska i ucena, bramilac mirne, ravnopravne i delotvorne saradnje među svim narodima sveta — to je Tito, to je nova jugoslovenska istorija, to je najzad ozarena sudbina ove zemlje posle mrakova. i tegoba, krvi i suza u minulim godinama i stolećima.

„Ima mnogo stvari koje ćemo morati da mijenjamo“.

Opet su to reči iz nedavnog TitoVOS Sovora. To je onaj živi, nesmirljivi duh koji je prozreo kobne životne zamke, koji je prezreo opasnosti i lagodne, uspavljive zvuke polovičnog života, to je onaj duh koji Je jugoslo-= venskim narodima omogućio da pokažu svoje prave mogućnosti, svoju kičmenost, svoje pregalaštvo. Treba pažljivo, slušati taj glas koji poziva .na promenu, na kretanje, dakle na nove inioijative, rad, ljudskost, jedinstvo mi wli i napora. Na sve ono čime smo odoleli nedaćama, čime postojimo i dišemo pod ovim nebom i čime, u znaku Ti tovog imena, treba još da osvajamo svoje :potpunije ljudsko postoj anje.

Miloš I. BANDIĆ

kalnom pokretu. Pet decenija toga rada

obeležava jednu burmu epohu, epohu političkog, ekonomskog, kulturnog preobražaja i osamosvešćivanja ove zem-

LIKOVNE PRILOGM ! I „VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO! SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ.

II DRUMU ŠTVE MA

PITANJA

ISKUŠENJA · I MOGUĆNOSTI NAJMLAĐIH

U OVOM BROJU, KOJI JE VELIKIM DELOM POSVEĆEN POBZIJI NAJMLADE GENERACIJE NAŠIH PESNIKA, UZ. „MAJSKU PANORAMU PESNIKA“ KNJIŽEVNE NOVINE OBJAVLJUJU ANKETU „ISKUŠENJA TI MOGUĆNOSTI NAJMLAĐIH“,

PITANJE NA KOJE UČBSNICI U ANKETI ODGOVARAJU GLASI: ŠTA MISLITE O DANAŠNJOJ MLADOJ POEZIJI I ŠTA ONA, PO VAŠEM MIŠLJMENJU, OBEĆAVA?

Desanka MAKSIMOVIĆ

IZOBILJE MLADE POEZIJE

Mladi pesnici nailaze kod nas svakog proleća kao pljuskovi, to je dobro; njihovo izobilje navodi na misao da ima izobilja i u talentu svakoga od njih. Izobilje naša mlada poezija pokazuje u poslednje vreme i u izrazu, svaki obdareniji pesnik odmah ima svoj lik, ili pravi bar napor da se izdvoji iz hora, da ne liči na druge, pa ma oni i bolji bili od njega.

Naša mlada poezija obećava dosta već i zbog broja pesnika, zbog stalnog traženja, zbog kidanja stega, ne samo starih već i najnovijih. Uostalom, mladi pesnici su kao lozovi, u sve njih polažemo nadu, u trenucima pomislimo za svakoga od njih da se upravo u njemu krije glavni zgoditak.

Stara pesnička ljubav prema reči i stari efekti prisutni su i u našoj mladoj poeziji, mogućno više nego ikad. Ponekađ je pesnik iskreno omađijan rečima, ponekad se igra mjima zaboravljajući da je ta igra opasnija nego igra ljubavlju. Ima svesnog, uspelog ili neuspelog, bogaćenja rečnika novoskovanim izrazima, ima rasipanja već postojećeg jezičkog blaga, naročito kod pesnika iz krajeva gde je jezik bogat, ima na izgled obesnog preinačavanja zakona našeg jezika, ali i to zacelo dolazi od neke pesnikove ljubavi prema rečima .

Čini mi se da se poslednje dve, tri godine manje žele postići efekti izuzetnim temama, da se poneki pesnik više ne stidi da napiše i rodoljubivu pesmu, da se poneki ne snebiva - da je kaže onako kako mu še ona nameće, pa ma fo bio i način koji đanas nije omiljen. Sretnu se pesnikinje i pesnici koji napišu ljubavnu pesmu, neposrednu i jednostavnu, kakva bi se u sva vremena sveta mogla napisati. Čini mi se: kako je nekad predstavljalo smelost, prekinuti sa starim, jer si u tome bio usamljen, tako danas izlazi da je smeliji onaj koji govori jednostavno, ne jureći za efektima nijedne vrste, jer je sada on. usamljen, a za svaku usamljenost treba čvrstine, strpljivosti, obdarenosti. Miodrag: BULATOVIC

... TA POEZIJA NE IZRAŽAVA GOTOVO NIŠTA...

Vaše pitanje je, najblaže rečeno, čudno. A da sam na vašem mestu, o

poeziji nikad ne bih antketirao prozne pisce. Jer smo mi, po prirodi svog posla, surovi i objektivni. Bojim se da bi jedna takva anketa upropastila poeziju protiv koje, nadam se, niko ništa nema. || Ja lično, kad vas već interesuje, doživljavam poeziju, o kojoj me anketirate, kao grdnu konfuziju. Ne, nisam ja ni konzervativan, niti bilo kakav puritanac. Ne tražim ni da pola pesme bude lepo. Ali neka u jednoj pesmi tek nešto bude lepo, ako ništa drugo bar kakva misao, kakva reč ili neki sličan đavo..

Međutim, poezija o kojoj je reč:

— ne obećava gotovo ništa;

— ne izražava gotovo ništa; JSC i nema gotovo nikakav karakter, još manje izraz.

Razume se, čast simpatičnim izuze-

cima! Dakle, to tako neukusno pojanje ne primam kao svoje, kao blisko. Bobi

čanje, tu bolno-tragičnu narcisoidnost!

Tako mi se često čini da u svemu tome”

ima i suviše proizvoljnosti, · a veoma malo iskrenosti, lepote i kulture...

—_——-- —1 v q1qJqJJ—

U ANKETI UČESTVUJU: DESANKA MAKSIMOVIĆ, MIODRAG BULATOVIĆ JOVAN HRISTIĆ, IVAN IVANJI, MISLAV LADAN, IVAN V. LALIĆ, MOM ČILO MILANKOV, BOŠKO NOVAKOVIĆ, MLADEN OLJAČA, ALEKSANDAR PETROV, BORISLAV RADOVIĆ, DRAŠKO REĐEP, IZET SARAJIJĆ, IVAN SLAMNIG, MILIVOJ SLAVIČEK, HUSEIN TAHMIŠČIĆ, RISTO TRIPKOVIĆ 1 RADE VOJVODIĆ. ANKETA SE NASTAVLJA NA 7. STRANI :

TO-

oToRa

\š “o [ fl \ *