Književne novine

„

'esejistika

U helenskoj starini pričalo se da se Eshil boT1O u pomorskoj bitki kod Salamine, da je Sofokle na pobednoj svetkovini vodio dečački hor, a da se Kuripid istog dana rodio. Ako ovaj sinhronizam i nije u saglasnosti s istorijskim činjenicama, jer je Euripid bio jednu ili nekoliko godina stariji od Sofokla, on ipak sadrži idealnu istinu: koren Eshilova stvaralaštva čini veliki doživljaj, maratonsko-salaminske pobede, Sofokle je odrastao pod svežim utiskom tog događaja, a za Euripida on pripada velikoj prošlosti,

jer je ovaj poslednji pripadao naraštaju za koga”

antagonizam između Helena i Persijanaca nije imao onakav značaj kakav je imao za prethodne naraštaje. Između Salamine i Arginuskih ostrva ,tj. između god. 480. i 406, izgradili su se novi politički poreci i stvorilo novo društvo u koje su sa svih strana dolazili jaki duhovni podsticaji, tako da je i Euripidovo stvaralaštvo pošlo sasvim novim putem.

Kuripidova tragička umetnost već se razvija u Sokratovoj senci, jer i on, kao Platon, u velikoj meri udružuje filosofsku misao i pesničko osećanje. Platon, u dijalektičkoj igri, filosofijsku refleksiju diže do mitskog uobličavamja, služi se poredbom kao jednim od najčešćih i najlepših oblika svoga izražavanja, mišljenju daje dostojanstvo entuzijazma, oštroumno razvijanje pojmova spaja s živim i dramatskim vođenjem

Euripid —

Ono čim se Kuripiđ kao dramatičar najviše razlikuje ođ svojih prethodnika jeste umetnička patografija, tj. prikazivanje metalogičkih oblasti-patnji, nagona i osećanja. Bol i strast, ekstaza i žalost, uzbuđenje i gamuće za pozorišnog filosofa, nisu apstrakine stvari o kojima on mudruje filosofskom pojmovnošću, nego realne pojave, afekti, koje on u tipičhim situacijama izvanrednom živošću objašnjava svojim tragičkim likovima, koji, lišeni mitske snage i veličine, nisu drugo nego Atinjani i Atinjanke pesnikova vremena. Takva patografija bila je doista nešto novo u tadašnjoj dramskoj književnosti.

Pored filosofa Anaksagore i sofista Prodila i Protagore, koje antička tradicija spominje kao MKuripidove učitelje, pozorišni filosof poznavao ie i mnoge druge ličnosti duhovne Atine, i možda je u pojedinim slučajevirna bilo i prisnijih veza između njega i pomenutih lica, ali on nije bio ni učenih sofista ni propagator njihovih učenja. Mada su, doduše, njihovi problemi dobrim delom bili i njegovi, on je uvek umeo da očuva samostalnost svog mišljenja, i nemir njegSova duha odaju crte njegove glave u Napulju, ona rasuta kosa po njoj, duboke oči, pa onaj izraz gSorkog bola, koji svedoči o dubokom poniranju njegovih misli. Junak jedne njegove izgubljenje tradicije, Belerofont, koji se ne uzda u pravičnost bogova na zemlji, pa na Kkrilatom konju Pegazu hoće da doleti na nebesa, da ispita božje tajne, postaje simbol samog pesnika. EBuripidova patografija odbacuje ne samo tradicionalne bogove nego i ceo mit, pa mesto eshilske teodikeje i sofoklovske teonomije u bezobzirnoj doslednosti izgrađuje antropodikeju i antroponomiju, doduše nedorađenu, ali duboko zasnovanu na božanstvu u srcu čovekovu, na čČovekovoj ljubavi prema dobru, na veličini, čistoti i nerazrušivoj blagorodnosti ljudske duše. Pesnik

Milivoje RISTIĆ

NOĆ NA

JEZERU

Iz crne noći i come vode javlja se labud. Pliva, ne miče krilima..Cuti o kasnom satu,

Sam je kao i ja na jezeru, u moći. I možda lud od samoće primiče se obali + memi kao bratu.

Sve blista cor_mo kao da se smrzla moć. Onda nailazi drugi labud, treći, četorti, kao nagoveštavajući da će meko čekami doć

i da će prestati jednom, da, se besmisleno vrti.

Ne tražim, ništa. Sve mi je tu, ma dlanu kao urezi oštre kame od, čista čelika.

Na dnu, mene svetli sunce, vid tešku Yamu od sećanja ma tebe i obrise tvoga lika.

Sam se w sebi rasplamsavam i produžujem,

Ne znam mi ko sam, mi šta sam ma ovoj obali.

Nevidljioe poruke mosim i dugove odužujem.

O, da te vodim tamo gde se me tuguje i me žali!

Nikome mišta meću i me mogu da objasnim.

Biću reka ponormica, vetar ili Yraspevama ptica, Ništa me znam, a sve mam. I verovatno kasnim stisak, nežnost ili živa klica.

da budem tvoja Yuka,

Letite labudotvi, beli i crni, nosite moj sam!

STAKLENA BAŠTA

Tu su i vreme i prostor

i ti i ja i oni

i prošlost i sadašnjost i budućnost. i meso i krv i kosti,

svi su, tu.

Ogromni visoki kaktusi

kleče, leže i stoje

kao čelične mašine zelene boje i čas su momci, čas cveće, čas ježevi, Jedan cvet putuje u budućnost,

a zelene testere i

seku prostor i vreme: mere,

+ dok muve zuje,

zvone bela sićušna zvonca

ma miti zelenog konca

i munje daleke oluje.

Fikus ogroman kao u smu, džinovske grame palme jedne i čudmo game

zeleno lišće banane.

Iz senke viri šišarka

kao zmija šarka.

Tišina ogromna i slepa.

Tišina i sve zelemo,

Tišima lepa.

I kao udarci moža.

presecaju, dave, miluju i ubijaju, udaYi semena

što kaplje iz prežzrelog ploda

i kuca životom u prostor i vreme, u sadašnjost i budućmost.

O wvyYyeme, želemo, nepokoremo,

i lišće i trava, i juče, i damas! Pljuštite kiše, pljuštite ma mas, kiše od juče, od domas, od sutra, kiše zeleme, kiše zameseme.

Nigde mijedanm cvrkut puste grame ;

Ova moć je svetla, jezero blista. Monblan je crm. Prošlost je siba, sadašnjost velika i svaki dam, a u, zenicu se samu uvukao bobi oštri trm.

sanjaju sumca, okeame ptice, kiše ptica,

dramski patograf

razgovora, iz kojeg, na primer, u Gozbi, izrasta, kao SJajan parazitski cvet, blistava slika najotmenije atinske društvenosti. Platon filosofiju definiše kao najlepšu i najbolju tragediju, n Euripid horsku pesmu vezuje s argumentom, stihomitiju sa dijalektikom, a besedu s kritičkom refleksijom, tako da su ga nazvali pozorišnim filosofom, pa je sasvim prirodno što su se bogatom riznicom njegove životne mudrosti koristili esnafski filosofi, naročito stariji stoičari, i Hrisip ce u jedan svoj spis uplesti gotovo celu BKuripidovu Medeju, radi egzemplifikacije stoičkih etičkih načela. Dok je Sofokle bio državnik strateg i sveštenik, Euripid, pored sveg svog žarkog rodoljublja, nije aktivno ulazio u politički život, neso Je ostao samo pesnik i mislilac, U svojim dramama on, doduše, zauzima svoj stav prema državnom životu, ali samo kao pesnik i mislilac, a ne kao neposredno zainteresovan građanin, kao Eshil u Eumenidama ili kao Sofoke u prvom sfasimonu svoje Antigone.

| Tako posmatran, EBuripid stoji na prekretnici, gde se iz vekova pesništva prelazi u epohu koju određuju filosofsko i naučničko stvaralaštvo. Na granici dveju oblasti, između Eshila i Aristotela, između polisa, tj. helenske nezavisne sradske države, i kosmopolisa, tj. ekumen–ske zajednice, između vekova olimpionika i vekova helenizma, na kraju V i.u početpu IV veka, dramatičar Euripid ide u Sokratovu filosofsku školu, koja je propovedala da je mnogo važnije poznavati samog sebe nego znati kako je postao svet, i da je mnogo veće junaštvo savladati· samog sebe nego osvojiti ogromno carstvo persijsko. Sokrat je voleo da u pozorištu gleda „prikazivanje Kuripidovih komada (Ael. Var. hist. II 15), iz čega su komediografili izvodili smešan zaključak da je Sokrat pomogao PMuripidu pri pisanju drama (Diog. L. II 18).

Sa specifičnim jonskim smislom za kritičku reflehksiju, sa svojom živom i nepostojanom osetljivoćšu, on svoj duh nije mogao umirivati starom i postojanom verom hni izgraditi postojan dramski sistem. Zato u njega ne nalazimo ono na čemu se osniva MKshilova tragička umetnost, neki određen broj religioznih i filosofijskih misli, a ni ono što nalazimo u Solokla, tip tragedije koji je, pored raznolikosti predmeta uvek

isti. Nemajući postojane vere, koja je vodila Sofokla, Puripid je dospeo u vrtlog problema– tike u kojem se vrtelo celo tadašnje društvo, a zato nije našao čvrsto ile pod nogama koje bi mu služilo kao uporište.

O: JLO RL

CRNJANSKI

mitologiju preobražava u patografiju, jer pod imenima mitoloških lica ne prikazuje mitskoherojske likove, nego slika tamnu i silovitu borbu prirode same sa sobom. U njegovim likovima ne sudaraju se samo oštra pamet i silna strast, prost nagom i jaka volja, nego i nagoni

jedni s drugim. Metalogičke nagonmske snage neodoljivom snagom sukobljavaju se s omim što je posvetio autoritet religije, tradicije i običaja, ı one životnu sreću razaraju strašnije nego što to mogu spoljašnje sile. Pozorišni filosof zacelo nije psiholog u smislu moderne nauke, nego pronicljiv patograf kakav je u svom poslu bio samo lekar Hipokrat ili istoričar Tukidid, koji je sve činjenice posmatrao i tumačio u vezi S prirodnim zakonima i nalazio da je i ljudska priroda podvrSnuta opštoj prirodnoj zakonitosti. Ali pesnika nije interesovala opšta ljudska priroda koliko individualan čovek ,i u dubinama njegove duše on nije obraćao pažnju samo na jednu osnovnu crtu, nego je voleo da posmatra najraznovrsnije pranagone i podsgsticaje, koji se ispoljavaju u mržnji i ljubavi, u ljubavnoj sumnji i osvetnoj strasti, u koristoljublju i častoljublju, u prostaštvu i plemenitosti i, prema Tome da li je prevladao jedan ili drugi nagon, određuju sudbinu čovekovu.

Miloš

„Che nvimporta di preti e di tiyannmi? Ei son pid vecchi de'lor vecchi dei lo moledissi al papa or som dieci ammi,

Satkam sam od jeza: čas sam, veliki, čas mali! I sam, sam, pred ovom crmom moći, nebom i vodom.

Može mevidljiva planina, ma meme da se svali

i da se u pesmu pretvorim, pod ovim crnim, svuodom.

O, šta sam sve Video i koliko živeo i disao! Lečite me tople bele ruke, oči, usme, zubi.

Nijednu Yeč da me kažem više, mijednu, misao.

Isceli me, dragamo, voli me strasmo ili ubi!

zagrljaje slame

i uwragame.

Tu su i proštor i »heme

i ti-i1.Jja i oni Ću

i prošlost i sadašnjost i budućnost i meso i krv i kosti,

svi Su. tu,

a ja sam zalutao i ae mam gde sam, ali su svi omi tu,

svi Su tu.

wosuoqspeqarefEiuane minna aamazeizirr nee uzeumur air nia oni ona neeiu eura i ar TUT aero u o gp a Gea ii

III

Savršenstvo i granice svoje patografske umetnosti pesnik je izrazio svojom Međejom, gde je ostavio konvencionalan ženski ideal iz herojskog mita i od opasne biljarice i moćne čanmobnice napravio junakinju građanske bračne tragike kakva se često dešavala u ondašnjoj Atini, i kakva se odigrava i u današnje doba. Svojom Muedejom pesnik je hteo da pokaže do kojih krajnjih granica osveino besnilo može da dovede strasno-ponosnu i nesavladljivu ženu u koje se neizrečena ljubav, zbog nezahvalnosti i neverstva njenog muža, prometnula u nepomirljiv gnev koji neprestano oživljuje njenu osvetnu strast, a ova joj daje oružje protiv najdubljih ma ferinskih nagona. Neizmerna mržnja na izdajnika i nežna ljubav prema deci, odvojeno kao vatra i voda, bore se jedna s drugom u jednoj ljudskoj duši. U završnim stihovima „znamenitog monologa, u kojem dolazi do izraza teška duševna borba u Medeji.

Već viđim, kakva mislim, zla da učinim, ab strast je pobednik mad mojim Yazborom, a strast je ljudma izvor jada majvećih.,

(st. 1078—U1080)

Ukoliko je osvetio besnilo jače, utoliko je sudaranje nagona patetičnije. Medeja ima sve izuzetne osobine za tragičnu čedomorku. U njenom mrku pogledu pesnik je čudotvornom pafografskom pronicljivošću naslutio grandioznu čedomorku i njen demonski {rijumf posle osvete, i ona se kao takva pojavljuje u njegovoj tragediji i kao takva postala jeđan od najsnažnijih ženskih likova u svetskoj umetnosti, i takvom Medejom bavila su se fri epska pesnika, šest slikara, sedam muzičara i više nego pedeset dramatičara,

Kao Medeja, i Fedra je žena koju elemenfarma snaga njene erotske strasti prema pastorku Hipolitu goni u zločinstvo. Inače su one sasvim različite. Čedomorka je nesavitljiva kao čelik: ne vodeći računa o moralnim razlozima, ona sve snage svoje volje i svojeg razuma stav-

lja u službu demonske osvete, čak i onda kad se protiv te osvete bune u njoj mati i razum. A Hipolitova mačeha je slaba, kolebljiva, zavisna od dobrodušne, ali lakomislene dadilje; ona ima ponosa i vodi računa o svome dostojanstvu i o ugledu svojem i o tome šta će reći svet. Takvim oružjem ona se bori protiv svoje grešne naklonosti, koja je trese kao groznica i demon=skom snagom gura u ponor, ona se napreže da svoje bezumlje savlada vrlinom, ali za to nema snage i bolno kaže:

Mi znamo štla je dobro, ražumemo to, al ne marimo, jedmi što su mlitawi, a drugi mesto lepog drugu vole slast (st. 380—382)

Dok je Sofokle bio pesnik postojane i čestite rešenosti, koja se osniva na sasvim jasnim motivima i zdravoj svesti, Euripid najtananijim nijansiranjem slika tamne i protivrečne pokrete što ih u ljudskom srcu izaziva neodoljiva snaga ljubavne pomame, crta nenamerna i upola nepoznata uzbuđenja koja se najedaređ ispoljnvaju u rečima i delima.

Euripid je naročito prikazivao ljubav kao tragički patos i, u stvari, otkrio ženu sa dubimama i ponorima u njenoj duši, za koja nisu znali dotadašnji dramatftičari. Pored Fedre i Medeje, i Euadne u Pribeglicama, koja svoga muža ni mrtvog ne može da izda, nego se u nevestinskom ruhu baca u plamen lomače Alkestidđa koja hoće da umre mesto muža, i pre nego je Smrt olme, dirljivo se oprašta s bračnim odrom, s mužem i decom — Meropa u izgubljenom Kresfontu, koja prepoznaje · svoga sina kad je već zamahnula sekirom da ga pogubi, — Laodđamija u izgubljenom Protfesilaju, koja silinom čežnje oživliuje mrtvog muža. Hekaba, koja, u istolmenoi drami, posle gubitka otadžbine, muža i gotovo sve dece, gubi najzad i ćerku Poliksenu i sina Polidora, pa joj ojađena duša i uvelo telo dobijaju novu snagu da se ubici svoga sina osveti nečuvenom osvetom — ostaju besmrini likovi Euripidovih patografija. s. Miloš N. ĐURIĆ

a Ca A VV AAA VU „To je Viktor Igo!" — kažem. Moj prijatelj kaže da se ne slaže sa mnom, ali da su starost. i kraj tog revolucionara trijumf katolicizma, i Pape. Jer na kraju krajeva i Karduči popušta. Šta mari, kaže, što ima popova i tirana? Oni su još više prošlost, nego bogovi! Proklinjao je, kaže, Papu, pre deset godina, ali, sad bi se pomirio sa njim!

„EU 6 wwaltya, madonna, ell 6 uwidea * Fulgente di giustizia e di pietA:

Io benedico chi per lei cadea,

Io benedico chi per lei vivr&!“

i Stariji oficir, koji je inače, često, Čutljiv, sli koji nas je, iznenadio, načitanošću, kaže, da gospođa ima pravo. On smatra da je Karđuči bio ne samo ateist, nego i anarhist, ali ujedno i Talijan. U svakom Talijanu, kaže, na žalost, ima dva bića.

KARDUĆI,

Odlomak iz knjige »kod Hiperborejaca«

a on ne odobrava antiklerikalizam Kari i j arduči pravi, autentičan, pesnik, pravi, čij viznaje da je Karduči p a | i oo revolucionar! Talijan! PRC Ateist! OE ale O Cijnoio 7 »đutii i ete, Juga, sanja, o UO'Anuncio je, međutim, bio, dete, JU : J Sri ~ je, neki venecijanski dužd, — iz Abruca, Potpuno be , o ' ostalom, za katolicizam. i 58 bi, On traži da se pročita Kardučijeva velika poema Sotoni! i ič S Čj e a Kći predsednikova, međutim, viče, da se već jednom prestane sa islorijoma Sasvim je svejedno kakav je bio Taru) 1.(Ciji? Olnvng je da su njegovi stihovi lepi. Njoj se dopadaju! UP ONAIMA M: mrijatelj onda čita stihove, — kao što u Italiji čitaju iihov da. i ita stihove, u kojima Karduči DOzdra i OOU Ločobabkivo | u kojima nas teši da je sve prolazno, ali da NI:

NE MOŽE UMRETI! : To je Gete! — kažem. i I suviše, kaže pesnik Italije.

p, a budućnost sveta!

Kaže: Ma koliko d

mi ljudi, danas, mrzimo i pa-

timo! | "Treba voleti! Svet Je le

j ! Salute, o gemti umane df{atiČaioa Tutto ftrapassa e nulla DUO o rija, Noi troppo odiamo, e, sofrimo, raje II mondo e bello e samfto e Pav d

KNJIŽEVNE NOVINE

Oggi co Ppapa mi concilierei.“

Njegova žena protestvuje. '

Njen muž, kaže, ne čita sve! Nego navija na svoj mlim.

Sa instinktom i razumevanjem, koje imaju žene, u politici, Albanka nas upozorava, da ne može biti, ni govora, o nekom popuštanju Kardučija. On, i godine 1877. još, naziva Papu, sirotim starcem, što će reći blesavim, starcem („povero vecchio“), a ono što kaže, u idućem stihu, kaže još više. Pesnik uzvikuje: Otvarajte Vatikan! A zna se šta to znači! Papu oslovljava civilnim imenom! Poziva ga da pije iz njegove čaše! Kao što su Jakobinci pozivali aristokrate pre nego što su ih giljotinirali: .

„Aprite il Vaticano. Io piglio a braccio Quel di s'e stesso antico prigonier. Vieni: a la liberta brindisi io faccio: Cittadino Mastai, bevi um, bicchier!“

Onaj ko tituliše Papu, kao u francuskoj revoluciji građanine, — a poziva ga da nazdravi Slobodi, ne može reći, da nije više revolucionar,

Gospođa Marta, kažem, ima pravo.

Albanka onda nastavlja da čita stihove, koje diskutujemo, u kojima Karduči pita: zar se po Italiji još avek šeću Madone? Druga je to Madona, kaže Albanka, koju Karduči veliča. To je ideja, u kojoj pravda i sažaljenje sja! Ja blagosiljam. — kaže Karduči. — onog, ko za nju pada. One, što će za nju živeti, blagosiljam ja! . i

| Taj oficir bio je smeđe, oštre kose, a nosio je bradicu. Bio je čuven mačevalac, dugih ruku, duga;jlija., I on je, kaže, čitao sinoć Kardučija, i dopao mu se, naročito: „Prolog“. .

Moj prijatelj onda vrti glavom, ps kaže: zna. Pesnik je tu pesmu napisao, onda, kad je klerikalna štampa donela vest, da je umro. Vest je bila lažna! Karduči je tom pesmom odgovorio Jezuitima. Ma šta se inače mislilo o Kardučiju, mora se priznati, da „se Talijan, zaista, u takvim, poemama može uzdiči do velike visine poezije! Kad ga uvrede! Kad ga sahranjuju!

Ni Moj prijatelj, zatim, čita pesmu, ali, na opšte čuđenje, stariji oficir, Alpinae, uzima mu iz ruku knjigu, pa počinje da čita, on. A čita, kao što u Italiji samo glumci znaju da čitaju!

Mi svi slušamo! |

Zanosi nas njegov dubok, mukli glas.

· Ne, nisam mrtav! — kaže Karduči. Iza mene, lešinie, ostavio sam prvi život svoj. „No, non so morto. Dietro me cadavere lasciai la prima vita“. Sahranio je, kaže, svoje najsvetije ljubavi, sahranio svoje nade jalove, ali u srce svoje! Drugima su date girlande Slave i božanski dari Slobode. On odlazi, ali na krilima, u jednu kulu, u ruševine, koje zna. Tamo će, kao kurjak u noći, usamljen, sa vretrom, sa morem, — da urla! -

„Io vo'fuggir del turbine co 'l volo

Dove una torre ruinata so:

La come lupo me la motte solo Io co '! vento e co ' mare ululero.“

Nastavak na 6. strani