Književne novine

Milivoje RISTIĆ

. Atmosfera čistote i čistoće vladala je u kući Isidore Sekulić, kao i velika mera koju je ona davala: svakojj misli i svakoj reči, tako da je tu, kod nje, razmetljivost, verbalna ili duhovna, delovala upadljivo poražavajuće. Na sastancima kod nje, u dane kad je primala, nikad nije bilo mnogo ljudi i žena, ali svaki od njih je davao svoju meru. Sećam se dve žene. Jedna je bila bolećivo raznežena nad svim i svačim, pa je delovala nekako bledo i beskrvno. Druga je bila samouverena, suviše je cenila sebe i sve što kaže, pa je reči izgovarala kao da je svaka od zlata. Sve je podvlačila. I tim istim načinom ispričala je kako petao u njenom dvorištu, prokljuca i popije jaja kokama. I nije osetila kako njen ton ne odgovara toj njenoj priči, ali je sebe naslikala u celini.

Bio sam prisutan kad je u Isidorin stan došao jedan čovek. On je nadmeno hodao, ušao je u sobu i seo na stolicu. Nije ni predahnuo kad je uzeo reč. Sve je znao šta se dešavalo u okupira-– 'nom Beogradu i hteo je mnogo šta o tome da ispriča da bi pokazao svoj značaj. I odjednom je, u almosferu koja je bila nekako svetla i čista, uneo prljavštinu sa svim gadostima koje je sadržavala. Svi su ćutali, niko nije rekao ni jednu reč. Kad je sve ispričao, a pričao je dugo, ustao je i otišao. Za njim je ostalo nešto teško i zagušljivo, jer je sve isprljao. Isidora je ustala i otvorila širom oba prozora na sobi. Zatim je našla temu i razgovor je „oživeo, kao da se poslužila čarobnim štapićem koji je sve vratio u onu raniju almosferu, lako da je na kraju, kad smo pošli, razgovor s onim čovekom bio samo dalek utisak i jedno meprijalno sećanje.

Razgovori s njom vodili su se nekako na neuobičajen način bilo po sadržini o kojoj se govoYilo, bilo po uobličavanju onoga o čemu se govoMilo, Njeni sagovornici su retko uspevali da izlože nešto do kraja. Oni su obično dodirivali problem, a ona ga je razbijala, cepala, razlagala u atome i davala mu definitivan oblik. Ono čega se prihvatala, pokušavala je uvek da sagleda, da razbije 'ljusku i uđe u srž. U tome nije uvek uspevala, znala je. to dobro, ostajala je često na spoljnim okvirima, na onome što je videla u prvom trenutku. Nije se moglo dalje.

U književnosti je imala nekoliko velikih ljubavi, jedna od njih je bio Tomas Mam. Mnogo je cenila njegova dela i njegovu misao, čitala je sve što napiše i objavi, Čekala je željno svaki njigov roman.

— Niko nije toliko zahvatio i kazao od savremenih romansijera — rekla je jednom. U romanu „Budenbrokovi” prikazao je jedan kraj svoje zemlje, prateći nekoliko generacija, u „Čarobnom bregu” prikazao je Evropu, njene probleme i njene misli, a u „Josifu i njegovoj braći“ dao je roman sveta. To nije malo.

O čoveku je stalno vodila brigu, a umela je često da grdi i izgrdi. Ona je imala svoju misao i svoj sud gotovo uvek, svejedno da li su se njeni sagovornici slagali s njom ili ne. Mogla je mnogo da podnese, ali nije trpela neprirodnmost, ačenje, uspijanje, jer je tražila čitavog čoveka. Sećam se jedne žene koja je često dolazila da je poseti, ali je uvek, vraćajući se, plakala, jer je Isidora nemilosrdno cepala njene misli, zaključke i njen stav.

Ona Je uvek bila sama, ali joj je za vreme rafa samoća postala izuzetno teška. Oči su joj obolele, očna sočiva se zakrečavala. Imala je kafaraktu koja je bila prirodna u njenim godinama, ali je bila izuzetno strašna za nju, jer nije mogla ni da čita ni da piše. Polako je gubila vid. Sečam se ponudila joj se jedna devojka da joj DOmaže u radu. Isidora je nije odbila, odgovorila je nešto neodređeno, a meni je ikazala:

— Ne mogu da je primim, ne smem. I zbog sebe i zbog nje. Pre rata imala sam i devojku i klavir, devojku sam otpustila, jer nisam mogla da je plaćam i hranim, a klavir sam prodala da sebe ishranim. Ja imam bube i nekada sem ih sve mogla da isterujem. A. kako ću sad? Ona hoće da mi pomogne, ali i ona sigurno ima svoje bube. Ko će čije da istera? Ja njene neću da trpim, ona moje ne mora da trpi, ne sme da trpi. Ne mogu da dozvolim da trpi!

I ona je i dalje ostala sama samcita. Oslepela je potpuno. Po kući se kretala dosta lako, nije se videlo da je slepa, poznavala je sobe i mesta gde su se nalazile stvari. Nisam čuo ni reč roptanja, stojički je podnosila svoju sudbinu. Nije više mogla da čita, ostalo joj je samo društvo samoće, tišine i misli. Kako je bila srećna kad neko dođe. Jednom mi je mnogo zahvaljivala što sam je posetio. . . :

— Pozvala bih vas opet da dođete, ali ove sirene. Ne mogu zato, ne smem! ze

I baš u toma trenutku počele su da zavijaju sirene, Pošli smo u podrum, ali su se pojavili susedi koji su pored nje stanovali i pozvali su ie đa pođe s njima u drugu zgradu koja je li sagrađena od OBA. OI smo „810090 otiš]:

mo i ostali dok nije prošla opasnost, ža Sreli smo se 1941. godine dva puta pre nego što sam počeo češće da odlazim u njenu kuću. Ona je govorila o gladi. Niko tako E PODaaJa iz moje okoline. Glad ju je ponižavala, Vre i už ala. 1 . a JCak-o vi, mlad čovek, to podnosite? MOO je sramota, užasna sramota. Brornpi PS Vid koje ja kuvam ne može niko da jede, pa n! Ja. i

i ali sad sam bila u jednoj kafani, ručala me Je, alı sa sam DI : e: i : Sejo A kako vi, mlad čovek, vama i osećam se jačom. i duju. Ceo Beotreba mnogo više. Znam, svi gladuju.

d i cela Srbija glađuju. :

rečena drugom prilikom, o Bart, Dia 0

j ičali azni: varima, i nje, pričali smo o raznim s OE: ONI MMA s | cćao da ona hoće nešto a OE, O Og NA kraju raspitivala se kako Da kako izlazim na kraj, jesam li gladan, I on je odjednom rekla: | _ to, mogu da vas prep

TSIDORA SEKULIĆ

oručim ako hoćete

OVINE

KNJIŽEVNE N

u Akademiji nauka da radite ma rečniku. Na mome mestu. Ja više ne mogu da ostanem, Neću da ostanem. Došla sam. s Belićem, bila sam 5 njim dosta dugo i sad su ga smenili. Ja više ne mogu da ostanem. .

*

* *

Bila je vrlo ponosna i ose{lljiva. U svojoj samoći želela je da bude sa živim bićima, da menja S njima misli. U to vreme bilo je bezbroj uznoka o kojima je trebalo misliti. Često je odlazila u jednu kuću na Topčiderskom brdu nedaleko od svoga stana. Tu je živela porodica intelektualaca koje je odavno poznavala, s kojima je drugovala i bila vezana rodnim krajem, životom, uspomenama i Whnjiževnim radom, Godinama se sretala ona 5 njihovim rođacima i sa njima, a sad su joj bili potpora u samoći, u ropstvu, u očekivamJu, u polrebi da se izmene misli, jer više ni to nije bilo lako. I dolazila je često, Rai. je uništio sva ona miesta gde se sastajala i razgovarala s ljudima. Nije imala porođicu i bila je osuđena na potpunu samoću — koju ranije nije osećala. Nijedno živo stvorenje mije bilo u njemome stanu da deli s njom samoću i tugu porobljene zemlje. Niko se nije ni smejao ni plakao u njenim sobama. Ona nikoga nije imala, Ali njena je briga postala još veća, brinula se za celu zemlju, za svalkog čoveka. I taj pusti stan i te puste sobe, u kojima je živela Isidora, bile su pune senki, ljudi, žena i dece, slobode i ropstva, tuge i sa moće, videla i mraka. TI misli jedne žene, usamljene žene kojoj je u životu najvažnije uporište bila misao. A baš tada misao nije značila ništa, potreban je bio neko živ, neko ko bi bar s vremena na vreme u tu atmosferu samoće, praz= nine, gladi i ropstva uneo nešto živo, svojim glasom, smehom, radošću, svojim plačem i svojom žalošću.

Sve je ona razumevala. ali je postala još osetljivija. Videla je kako ljudi teško žive, kako je svaka korica hleba skupa i kako se teško dolazi do nje. Zato je bežala iz prijateljskih kuća kad je trebalo da se jede. Ako je bila ponuđena da ostane, ona je oštro odbijala svaku ponudu.

Jednoga dana u toj kući koja joj je jedima pružala loplinu porodičnog okrilja, i gde je mo-

NOČNI VLAK

Nastavak sa 1. strane

Pjesma „Moj grob“ i još poneki fragmenti Goranova opusa i života prividno poliru takvo mišljenje, sugerirajući upravo suprotne zaključke. Zbog nevjerojatne podudarnosti njegova fra gičnog završetka sa stihovima u pjesmi „Moj grobć isticane su njegove profetske kvalitete uz bok poetskih, premda takav sud nije ni razložan niti temeljen na bitnijim argumentima: U planini myYkoj nek mi bude hum, Nad njim urlik vuka, crnih, grana Šum,

Ljeti vječam, vihor, zimi visok Smijeg, Muku moje Take medostupam bijeg.

Visoko mek stoji, ko oblak i trom, Da ne dopre do mjeg miskog tormja 200m,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas, Strah, obraćemika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm, Besput da je do njeg, neprobojam, strYm.

Nitko da me dođe, do prijatelji drag, I kada se vrati, nek poravna trag.

Ovi su stihovi poetski sugestivno djelovali kad su prvi put (1937) objavljeni, usprkos. tome što su se nekima mogli činiti mizantropski egocentrirani i uz to pomalo — teatralni. Profetske kvalitete pripisane su im naknadno, kao što to biva u slučajevima kad živi u posljednjim riječima umrlih pokušavaju otkriti tajne poruke ili barem ključeve kojima se mogu odbraviti dveri sudbine i smotriti jasne konture budućnosti. Da je Goran preživeo rat, ne bi se pisalo o horibilnosti i ostalim noćnim, moćima njegova falenta, a fatalisti nismo da bismo vjerovati kako Goran nije mogao izbjeći nužnosti da bezimeno posije kosti daleko od svoga rodnog kraja, Da je pošao s jednom od partizanskih grupa koje su ga pozivale, možda bi ostao živ; u svakom slučaju, njegova smrt ne smije utjecati na naš pristup njegovim djelima niti tako da u nama razvije nekritičnost, ali niti u tom smislu da nas prikloni mistifikaciji prije nego analzi.

Motiv smrti u Goranovu je slučaju kao bršljan, koji se prirodno pripio uz stablo njegova života. U djetinjstvu je proživio bol za rano preminulom sestricom, nešto kasnije za ocem, najposlije za djedom, a to sve bijahu bića za koja ga je vezala istinska neustuknjiva ljubav. Svakom od fih smrti umro je dio njegova hipersenzibilna bića, i smrt se neposredno na-

metnula kao motiv njegovih djela, jer pišući O.

svom životu morao je jmati u svijesti, ili bar podsvijesti, niz smrti.

„Ja brzo pokapam tuge, mala stvar može me usrećiti: oblak, koji se bijeli u oknu prozora, ptica koja negdje cvrkuće. Ali zato je moje groblje veliko, i strepim kada u mjem, ustaju mrtvaci“. Ovo je ispovjedio u pismu Antumu Barcu, ali kad to već citiram kao dokumeni, neću. propustiti priliku da istaknem datum — 30, JII

SEĆANJA

I RAZCOVORI SA ISIDOROM · SEKULIĆ

gla da kaže slobodno sve što misli, ponuđili su joj da ostane na ručku. Ona se zahvalila i rekla da nije gladna. Oni su insistirali da ostane i da ruča s njima. Ona je ponovo odbila.

Onda se umešao njen glavni sagovornik, čije je mišljenje poštovala, pokušavajući da je zadrži. Hteo je da joj pokaže kako ona nije teška,

— Neće biti Mara na ručku. |

— A, zato me vi zovete — odgovorila je JIsidora. — Pa nećete biti ni smetnja ni teret.

— Hvala — odgovori Isidora — ne mogu.

I otišla je i nikad više nije svratila u kuću koja joj je bila tako potrebna, jer joj je bila ufočište, zomena doma i porodice koju nije

imala. *

Ld *

Isidora. je celoga života bila sama između četini zida svoje sobe, između neba i zemlje, sa kmjigama i mislima. Nije bila usamljena samo dok ie kao profesor ulivala znanja u one sveže devojač ke glave, nabubrelih usana, široko otvorenih očiju i dugih, tankih vratova, Ali, kad izađe iz učionice, bila je opet sama sa mislima i knjigama.

— Ja sam poslednja — govorila je ona — nikoga nema više od moje porodice. Svi mi što dođemo iz sela u grad, stignemo najviše do treće generacije. Onda nas nestane. I ništa ne ostane za mama. Niko. Ja sam poslednja, treća generacija, nikoga nema više osim mene sve je pomrlo, samo grobovi i kamenje. A ja već dugo živim, sve sam nadživcla. Ja sam kao crvotočan kamen, ali kamen koji ima dug vek. I bezđetna. Sa mnom se završava jedan talas sa sela. samo tri generacije. Kako je bogato maše selo, sve sami izvorni, snažni, puni svežine, a čim pređu u grad, prelvore se u kaljugu, u bolest. Takvi smo. I kraj, moj kraj, talasa kraj. Bolje je što se njsam nastavila. Zar još neko da živi ovako s moJim bolestima i ovako dugo kao ja! Ne,.takvi treba da nestanu, nikako da se nastave, bolje da ih nema. Nikome ne bih poklonila ovakav život kakav je moj. I zato se ne plašim smrti. Ona niše teška, nije bar za mene. Nje se plaše oni koji su imali život ovde na zemlji, a ne ovakvi kao ja, koji su ceo vek bolovali, svaki dan, svalki čas, koji su noći i noći bdeli... Ja obično tako ne govorim, ja živim i ja se borim: protiv života,

•

1938 — koji pismo fiksira u dane njegove bolesti, kad je ležao na Brestovcu. Uostalom, prema Ivani Car, i pjesma „Moj grob“ zavrgnuta je u trenutnom oblačnom raspoloženju u kome se Goran našao šećući sljemehskom šumom, osamljen, u blizini sanatorija, u kome je smrt iluzorno bila uvijek prisutna, makar i ne dolazila stvarmo na tom mjestu po svoje žrtve.

Groblje se nalazilo u Lukovdolu nasuprot njegovoj rodnoj kući, grobovi su bili meta pr= vih njegovih dječjih radoznalosti. Sprijateljen s njima, on je i u Zagrebu rado šetao Mirogojem (zbog čega ga je Nazor prekoravao), i nerijetko je proveo dobar dio noći na malom Jevrejskom groblju, sledajući mjesec ili očekujući ga da se pojavi. U jednoj pjesmi posvećenoj Franu Galoviću naziva ga „prijateljem smrti“, što nije bez dubljeg oslonca u osobnoj sprijateljenosti sa smrću. Nije to, dakako, bilo pravo „prijateljstvo“ zasnovano na nagnuću ili nagonu. Goran je, naprotiv, toliko volio život i 8 prirodom se identificirao, da mu pomisao na smrt, ne takvu smrt stapanja sa prirodnim elementima nije izazivala nelagodnu jezu, dapače, graničila je s fulminantnim, zanosom.

Jedno pismo Nazoru završava:

„Umn»ijeti: da budem ono što jesam, a sav sam sam, želja, težnja, mrak i svijetlo, zemlja i mebo! Više nego Glauko“. (9. VII 1941)

U tome je ključ Goranova panteizma, a ne neke tobožnje mistike i horibilnosti. U pismu Ivani Car (7. VII 1941) daje oduška tuzi u kojoj je sadržana misao o smrti kao što je i u njegovu pogledu na lukovdolski krajolik prisutan i vidik na groblje pred prozorima njegove kuće:

„Pogledavam na groblje, na oblake (okrugle, tihe, koje odlaze i ostavljaju me žalosma). Tako sam, osamljem, i u osami zadovoljan, nikoga mi me treba, mi vjetra, koji šumi wu kestemu i igra se mojom, kosom. Ništa mi me treba, nikoga neću, mam svoju dragu tugu, svoje žalostivo srce, i trave, i drveće, i leptire, i svoju sjemu, tako tihu i vjermu“.

Goran se plašio jedino one nametnute, nasilne, neprirodne smrti, pa je zato toliko i nastojao da joj zagleda što dublje u bezizražajne duplje umjesto očiju. -

Kao što ni u tuzi nije gubio smisao za rađosti života, tako ni u životu nije mogao smetnuti s uma neumitnost smrti, to više što je sve želio gledati — kako je sam istaknuo— „pod speciae aetemitatis“. Le Rochefoucauld kaže da „strasti često rađaju suprotne strasti“, pa se tako i on, kao eminentni pjesnik života, zainteresirao za pjesnike smrti u vrijeme, kad je već rat pridonio tome da umiranje postane svakodnevna činjenica na koju se valja priviknuti. U članku „Pjesnici smrti“ otkrio je dijelić istine i o sebi, kad kaže da umjetnik „daje najveće radosti živola, a isto tako i najdublje slutnje i tajne smrti“. U smmrti kao apogeju života nalazio je element svojevrsne ljepote: :

„U predsmrtnom izgaranmju sve stvari i sva bića planu posljednjom ljepotom, koja je najveća i majsavršemija. Sunce mije mikada tako Kkrasno kao ma zapadu...

...Zvukovi su zazsvomili smažno i visoko, a sada postaju multi, svjetla se gase, sve prestaje kucati, spe nešto očekuje u samrtnoj styavi. U majljepšim, i najbogatijim haljinama, na vrhum,cu života očekuje zemlja smrt, kada će u šŠumama vladati crni glasovi gavrana, hladne bašće snivati, a mrtve vode šutjeti, zakovame.

Ta posljednja, majviša ljepota, predsmntni vrhunac života i radosti, zamosi je oduvijek ne samo ljudsko srce, nego i obuzimao um, dubokim, mislima prožetima stravom, bunom, pokor-

Poofiv· eamoće,. protiv boloza d protiv same sebn, Najlepša i najteža je borba sa samim sobom. Otkiđaš od sebe, otkidaš od dama, od mežnosti, od: sunca, od sadašnjosti, od budućnosti, krvavo ot= kidaš. Ne daš sebi ništa. A glad i žeđ su stalmo prisutni u meni su, u svakoj mojoj ćeliji, I ja se kroz njih pretvaram u milijarde gladi i žeđi za onim što nikađa meću ostvariti. I smešno je reći, ali ja sam već gladna i žedna smrti, Svi ste vi gladni života, ja i smrti. Nije to ni snaga, ni vrlina, no rezultat života, stalne bolesti i bolovanja, stalnog trpljenja. I zaželela sam se mina, neboljenja — smrti. Ona mije jača od života, ona je samo njegova suprotnost, antiteza. Živof stvara, smrti. razara, svodi na elemente; život je dao čistu fiziologiju pa se oma osložila i došla nadgradnja, život našeg duha i naše psihe misao i osećanje. Smrt za sve fo ne ma. Ona prvo zbriše osećanja i misli, zatim ruši fiziologiju, pa ono što ostane svodi, uprošćava, dovodi do elemenata, tako da gvožđe postane gvožđe, fosfor — postane fosfor. Elemente vraća elemen~

tima... *

“ * . Njema misao je bila spoj ličnog iskustva i svega onoga što je znala. Što je više živela, Isidora je svi više poštovala dstinu koju je otkrivao život i koju je sama iskusila. Neke su njene misli imale nešto od onoga što je urezano u kamenu, — Mi što pišemo — govorila je ona — moćni smo kao bogovi, stvaramo život koji nije živof, a stvarniji je život od pravoga života. Naš rad zahteva sažimanje i pojačavanje života deset puta, sto puta, da bi ono što dajemo delovalo kao život i bilo pravi život. Za to treba imati hrabro sti, Uostalom, za sve treba imati hrabrosti: za život, za ljubav i stvaranje, Najgore je biti mlad i biti mudar. Treba stvarati, treba stvoriti ono što nemaš. Treba stvarati svet, treba mnogo raditi, ali treba dati ponekad i oduške koje će da održe čoveka, da ga ne ubije beđa, ne dotuče, ne unizi i ne svede na nečoveštvo. Svejedno je šta ko misli, šta se kome dopada ili ne dopada. Ja nisam amarhista, nikako, ali umetnik ne sme da se zadovolji samo konstatacijama da nešto ne valja, da ne može to da podnosi nego mora sve da menja i da stvara ono što hoče, 'TTreba verovati u ono što misliš da si. Treba se boriti za to što si, ma šta drugo da radiš i da te ljudi ili prilike gone da radiš. Treba imati hrabrosti,

„.Mi sebe uzidamo u ono što stvaramo i stvorimo kao što su mladu Gojkovicu uzidali u zidove grada da ostane, da se ne ruši više, I kao što je ona dojila dete kroz otvore za dojke, lako i mi hranimo svoje delo. Naivni smo kao i ona. Nas varaju i prevare, i osakate, i uzidaju i ubiju. To je neminovno, A mi smo ipak okatiji od svih, mi više vidimo, mi dublje zagledamo.

„. Tu je suština, tu je sve, Mi nikad nećemo imati ono što nam treba, ma koliko naši zahtevi bili skrommi. Uvek ćemo biti mlađa Gojkovica. Sudbina je umetnika da bude ceo celcat uzi. dan u život, u njegovu veličini i bedu, da bi bio život,

OR NEO Sleep ai ee ai aaa ira aa aaa aaa aaa ia aapirr ea eJearaie a ipreayaOIi eaaEr ri errravterume iron ee Ve yOeN e ee

nošću, cimičnim, smijehom, i pobožnosti, već prema tome, kako je pojedinac gledao ma život i smrt“,

„Stojeći na grobovima ljudi, stvari, boja, događaja“, — kaže Goran — „raste u nama lik smrti i bude se njeni glasovi, koji odasvud zovu, Šumi kostanj i on razgovara s nama O Velikom završetku“. Takav razgovor s kostanjom (onim iz Galovićeve pjesme, ali i s onim susjedom Goranove rodne kuće u Lukovdolu) poprima neuzbudljivi tok meditacije, a smrt u prirodi, smrt prirodna pod bilo kojim kestenom, ne bi bila ništa jezivo. Ali kad se sjeti bliskog rata i razaranja, Goran ne može a da ne napiše:

„Pa ipak trebamo se sjetiti da je smrt ubijek strašna, ako mije mnaravna. Sad tisuće i tisuće drvemih, križeva leži ma bezimenim livadama i brežuljcima tuđih domovina, koje je podigao rat. — Sjetimo se tih meznanih, grobova baš u ODO 9Tijeme, kad se Smrt spušta mad ljudstvo“. Smrt je Goran tretirao kao sastavni dio svoje velike teme zvane ŽIVOT I STVARNOST, pa i simbolični „Noćni vlak“, koji zahuktano hrupi na nas da bi se čas zatim izgubio poput morovita sna, dolazi iz predjela u kojima ginu „zvijezde, travke, zrikavci i ljudi“, iz produženih bdjenja onih koji se bore za goli život. ,Noćni vlak” ne dokazuje moćnu Goranovu predispoziciju, jer je oličenje i racionalno nađeni simbol svakodnevne sudbine čovječanstva, a da se 1940. ta sudbina sagleda u mračnim bojama s bezbroj meprirodmih smrti s jedne i druge strane puta nije bilo potrebno posjedovati naročitu vizionarnost.

Kroz noć daleko tutnji crmi wvlak. Srce ga sluša, i s jim muklo tuče: Kotači, jureć nada nj, nad mjim, buče; I spavač trme, ko na smrti znak.

Pa dođe zavoj, i kroz laki zrak Sumorom kiše kolesa zazvuče:

To mekom drugom, zemljom, vlak se vuče; 4 spavač tone, ko da srče mak.

Kroz noć sve brže tuthji crmi wlak Gazeći ljude, naselja, tjelesa, Mao sotona bezumam i jak.

Onda sve tiše nestaju kolesa, S dalekim slapom, s lišćem, koje stresa I mosi kroz noć snemu vjetar lak.

Kroz noć se ovio, u gust se mraz urezivao sablasno reski zvižduk vlaka, ali Gorama ne bi nitko mogao uvjeriti da je to vlak smrti u koji će se on ukrcatn na putu za legendu, do poslednje stanice zvane „Moj grob“. On je tvrdo vjerovao da će ga gorka čaša mimoići. Nije svjesno išao u smrt, nego naprotiv — u novi život: na-– smiješeni, optimistički putnik, koji među svojom prtljagom ne krije nikakvo fatalno opterećenje ništa demonsko ni neobično, ukoliko pod taj naziv ne svrstamo sasvim normalni potisnuti strah, koji čovjeka čini ranjivim bićem na domak smrti kojoj se odupire svim svojim biološkim i idejnim silama, racionalnim i iracionnlnim refleksima. U borbi protiv smrti Goran nije mogao biti ništa drugo do — saveznik života, stoga je neosnovano njegov stvaralački poriv povezivati s tobože imanentnim nagonom prema smrti, a u odvojenim stihovima tražiti proročanska objavljenja vlastite suđbine. Poezija je bila njegov poziv, njegova sudbina, ali stvarna sudbina nije bila sva anticipirana u njegovim stihovima. Goran nikada ne bi prihvatio takvu idealističku mistifikaciju, pa zašto da je definitivno ne odbacimo i mi. Vlatko PAVLETIĆ

5.